Jump to content

Zivot na selu

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 1 сат, crisbo88 рече

@Банатски деран Сва села у Расинском округу имају путну инфраструктуру, чак је и добар део пољских путева проходан аутомобилом. Старије насеобине су биле углавном удаљене 500м+ од главног друма. Данас се граде куће и радње у том не насељеном делу поред главних међуградских путева. Тако сам и ја урадио али ипак живим тамо где су ми били преци, а радња је на главном путу. Код мене има пусте земље (парлога) и напуштених домаћинстава, а углавном имамо само 3-6 хектара по домаћинству за разлику од неких других МЗ код којих је просек 10+ хектара. Хоћу рећи да земље има за разне планове и пројекте, ако то данас неког интересује. Крушевац је у центру, а сви остали су у радијусу од 20 км тако да је све близу, нпр. ја сам удаљен 11км. Што се тиче Фрушке Горе, свако насеље има неко своје брдо или планину где се само од јесени до јесени неко појави због дрва за огрев. Што се посла тиче за вредног домаћина има га у неограниченим количинама, а пара, и њих има, али се мора знати неки занат друштвено опште потребан. За програмере који раде од куће село је Рај на земљи у сваком смислу. Овако како сам описао свој крај мислим да је у централној Србији мање више свуда.

Не убеђујем никог да се пресели овде јер ако би сте сви дошли ове тишине више неби било ??. Него размислите, отворите старе албуме, питајте где вам је огњиште, прошетајте се до тамо сад је прилика, а остало ће доћи само. ♥️

U Vojvodini nema parloga ni za leka. Otimacina za zemlju i nenormalne cene. Jutro prve klase i dalje tesko naci ispod 7000e. Prosle godine sam kupio za 7200 od komsije, nece mi se nikad isplatiti ali nece nikad ni propasti

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Aandrej Немамо брате ми толике парцеле из једног дела. Зато не можемо да се ослонимо на земљу, а и на живот само од пољопривреде. Живимо на селу само зато што не волимо да живимо у граду на који смо ослоњени.

Своје место волим и замишљам у будућности на неки свој начин и кад о селу уопштено причам ја причам из своје перцепције. Наша Србија је богата и разноврсна па су нам таква и села. Нисам имао прилику да пустим поглед кроз вашу непрегледну равницу, са друге стране крш у ЦГ и БиХ ми је познат делује атрактивно на слици али је суров за живот. (моје мишљење, не тврдим да је тако)

Можда би могли да осмислимо изазов да се свако потруди кроз слику и пратећи текст представи оно што је њему занимљиво у свом крају и тако упознао остале са својим доживљајем живота на селу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, crisbo88 рече

@Aandrej Немамо брате ми толике парцеле из једног дела. Зато не можемо да се ослонимо на земљу, а и на живот само од пољопривреде. Живимо на селу само зато што не волимо да живимо у граду на који смо ослоњени.

Своје место волим и замишљам у будућности на неки свој начин и кад о селу уопштено причам ја причам из своје перцепције. Наша Србија је богата и разноврсна па су нам таква и села. Нисам имао прилику да пустим поглед кроз вашу непрегледну равницу, са друге стране крш у ЦГ и БиХ ми је познат делује атрактивно на слици али је суров за живот. (моје мишљење, не тврдим да је тако)

Можда би могли да осмислимо изазов да се свако потруди кроз слику и пратећи текст представи оно што је њему занимљиво у свом крају и тако упознао остале са својим доживљајем живота на селу.

I ja sam vise hobi paor. Zaposlen sam, popodne radim poljoprivredu. I to mogu reci vise iz ljubavi jer zarada je jako slaba za nas male. To je ono što Balasevic kaze paorski koren. Uvek cu pre kupiti ulje za traktor nego sebi patike. Ili dati zadnji dinar za zemlju pa posle toga psovati sam sebe nedelju dana

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ovako je slično izgledalo dedino imanje gde sam odrasla i ostavila deo srca sigurno.

Pitom, brdsko planinski kraj, ne može se lako taj život opisati onom ko to sve ne ume da  oseti.

Sad već dugo živim urbano, tako mi je život i doneo i odneo, ali nekako mi uvek ovakvo neko mesto padne na pamet kada poželim sklonište od svega, kada za to, Bogu hvala, dođe čas.

FB_IMG_1586900848281.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 weeks later...

Da odgovorim na pitanje autora teme - zivot na selu po uzoru na nase pretke nije moguc, jer se vreme promenilo, vise selo nije idilicno kao sto je bilo. Svakako je mirnije od grada i pruza odredjenu vrstu slobode jer imas kucu, dvoriste, bastu...takodje mnoga sela u Srbiji nemaju puteve, dobru struju, internet pa zbog toga nema mnogo mladih na selu, u boljem polozaju su sela u blizini i predgradju vecih gradova.

Sa druge strane gradovi, pored negativnog pruzaju dosta toga pozitivnog...i to mogu iskoristiti za usavrsavanje i sticanje novih vestina, i zbog vece cirkulacije ljudi i da upoznaju neke nove ljude, sto je na selu ili u manjoj sredini dosta teze. U gradu je sve blize i jeftinije nego na selu, delovace cudno ali je zapravo tako. Opet prednost sela je sto mozete imati svoj proizvod.

Dobra varijanta je ziveti na selu pored veceg grada i onda imate i zivot na selu a po potrebi mozete skoknuti u grad.:skidamkapu:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Минула ме жеља да повремено скокнем до града. Ту  посебно мислим на БГ. То ми представља трауматично искуство. Само у крајњој нужди идем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, J_a_n_a рече

Da odgovorim na pitanje autora teme - zivot na selu po uzoru na nase pretke nije moguc, jer se vreme promenilo, vise selo nije idilicno kao sto je bilo. Svakako je mirnije od grada i pruza odredjenu vrstu slobode jer imas kucu, dvoriste, bastu...takodje mnoga sela u Srbiji nemaju puteve, dobru struju, internet pa zbog toga nema mnogo mladih na selu, u boljem polozaju su sela u blizini i predgradju vecih gradova.

Sa druge strane gradovi, pored negativnog pruzaju dosta toga pozitivnog...i to mogu iskoristiti za usavrsavanje i sticanje novih vestina, i zbog vece cirkulacije ljudi i da upoznaju neke nove ljude, sto je na selu ili u manjoj sredini dosta teze. U gradu je sve blize i jeftinije nego na selu, delovace cudno ali je zapravo tako. Opet prednost sela je sto mozete imati svoj proizvod.

Dobra varijanta je ziveti na selu pored veceg grada i onda imate i zivot na selu a po potrebi mozete skoknuti u grad.:skidamkapu:

Моје некадашње село више није село. Сада је приградско насеље али и даље са већинским одликама једног сеоског места. На 3-4 км се изградише силни тржни центри, хале.. Осећам своје место као место где још увек постоји мир и тишина колико толико. Ноћу када возила више не иду путем тако учестало, не могу описати колико се птица чује по околним шумама, ливадама, како певају, невероватно. Међутим, а када ''отворим'' ''врата'' иза ''ћошка'' онда настане бука, жамор, гужве.. Тако да, јесте, добра је опција живети на селу поред већег града, али, бојим се да ће једнога дана кренути и код нас зграде да се граде, тржни центри.. Не дај Боже!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Violetta Valery,
      Već sam započela jednu temu koja nije ni malo vedra. Od srca sam zahvalna svima koji su mi odgovorili.
      Illuminated, Fsa, Dragiša, Đorđe, Čunga Lunga, Miloš, Orion, Biljana, Jana (praštajte ako nekog nisam pomenula) sve bih vas zagrlila. Dajem časnu reč da na ovoj neću da mračim.
      Kao za forumsko ime, inspiraciju za naslov teme našla sam u drugom činu moje najdraže opere. Tako bih uobličila mesto gde bih bežala od svakodnevne vreve, ovde virtuelno, a u stvarnom svetu nedaleko od Valjeva (na slici je okolina Pariza).
      Trudiću se da ovde pišem o onome što me inspiriše i pokreće napred.

      izvor za sliku
    • Од Violetta Valery,
      Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?
      Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.
      Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.
      Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.
      Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?
    • Од JESSY,
      „Ako Vaš Bog postoji, pokažite nam ga! Gde je on? Gde stanuje? Gde je Njegovo mesto? Nigde! Ni jedan mikroskop ga nije otkrio. Ni iz jednog teleskopa se ne da videti. Nije li zato bolje prekinuti slične brbljarije?“.
      Na ovako izazovno pitanje treba neizostavno dati odgovor – odgovor jednostavan, jasan, naučan i tačan. Dovoljno dugo smo oklevali.
      Gde se nalazi naš Bog?… Ako pod tim „gde“ pretpostavimo određeno mesto u prostoru, onda se On nalazi nigde. Ali, vi, gospodo bezbožnici, morate, tim pre, da priznate postojanje realnosti kojima se bavi i pozitivna nauka, ali koje u prostoru ne zauzimaju mesto. To su predmeti bez „gde“, bez rezidencije, bez mesta prebivanja i stanovanja; primeniti na njih mikroskop i teleskop, atomsku energiju i hemijsku formulu besmisleno je; ali njima se, ne manje, bave čitavi univerziteti. Pokušajte, gospodo, sa vašim „gde“, da se obratite pravnicima (upravo tako: kroz mikroskop valja gledati kupoprodaju, ugovore o najamnini, pravo na odabir); ili, pokušajte da dobijete savet od matematičara (na primer: „Gde se nalazi mesto diferencijala ili čiste veličine u prostoru?“); obratite se psiholozima i pitajte ih za tačnu težinu duše, namučite logičara pitanjem može li se kroz teleskop videti pojam. Rezultat tog vašeg pokušaja za vas može biti samo postiđe, a za svakog drugog – besmislica. Dakle, prekinite svoje brbljanje o „gde“!
      I spasavajte se, gospodo moja! Promenite što pre svoje neoprezno pitanje. A, tako? Imate bolje pitanje: pitate ne proističe li poznanje Gospoda iz određenog iskustva, i da li je to iskustvo dostupno svima?
      Da, naravno, takvo iskustvo postoji; i, kao o svakom iskustvu, o njemu se treba starati i razvijati ga. Zato je ono nedostupno svima. Baš kao u nauci i umetnosti, tri, četiri, pet godina zaredom valja slušalac visoke škole da se stara o svojoj veštini i da je razvija kako bi ponešto pravilno primio i razumeo; a vi biste sad, odmah, da sudite o Bogu? Ko vas je naučio prevrtničkome mišljenju, ko vas je naučio da snagom prosuđivanja ovladava svaki čovek? Ko je taj koji zna sve? Ko se oseća u svakoj oblasti kao kod kuće? Moraju učiti i truditi se jedan limar i jedan čizmar, a vi biste u toj, najdubljoj i najprfinjenijoj, oblasti duha hteli odmah s neba pa u rebra?!
      Kakav je to nauk? Morao bih odmah da vas uvedem u predsoblje, gde ću vas i naputiti, jer upravo tamo počinju samostalan život i promisao; tamo treba predati samoga sebe, otvoriti širom svoje srce, otvoriti duhovno oko, osetiti, usvajati, osvajati, graditeljski stvarati… Tamo je neophodno starati se o svojoj duši i pročišćavati je.
      To iskustvo otpočinje od ljubavi. Ko njome ne ovlada, ko propoveda jedino mržnju, taj ostaje pred vratima. Međutim, ljubav mora da bude istinska, duševna i iskrena; ovde ne pomaže mlako licemerje. Ta ljubav mora da ima dodira sa karakterom, istinskim, nepodeljenim karakterom, sa usavršavanjem; u svemu – u prirodi, u umetnosti, u odnosima čoveka sa čovekom, u nauci, u socijalnom poretku. Tamo gde se ukrštaju ljubav i karakter, gde ljubav prema savršenstvu postaje plamen, tamo počinje religiozno iskustvo, tamo se čovek nahodi u zračenju Gospodnjem, tamo on sme da pređe iz predsoblja u unutrašnje odaje spokoja. I nija nam dozvoljeno da mu otkrijemo ono što će morati da proživi u njemu.
      Ako to ne želite, gospodo, onda idite svojim putem; ali budite barem toliko korektni da ne sudite o onome čemu niste dorasli. Inaće će vas opet postići stid.
      baštabalkana.com
    • Од ViktorijaV,
      #Mood ♥
      M.FACEBOOK.COM #Mood ♥  
    • Од vetrometina,
      Poštovani,
        Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć.   Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti    E, da sad pređem na stvar   Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd.    Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva.   Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije.    Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti  i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i  da li moramo da živimo život opšte askeze?   Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan').   Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje.   Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?).   Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti.    Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći.   Unapred zahvalan.
×
×
  • Креирај ново...