Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 6 минута, Lady Godiva рече

Нема то везе са умишљеношћу. Свако иде где му је боље.

Dobro je uvek i svuda, sustinski u tome nema razlike izmedju sela i grada. Nije bilo ni pre 30+ godina, a narocito ne moze da bude danas, kad je ceo svet jedno veliko selo.

Problem je sto je mnogima daleko ispod njihovog "nivoa" da zive na selu, kao da je selo kuzno mesto. O takvima pricam(o). A najace od svega je sto sad polako ljudi pocinju da se ponovo bave selom i da razmisljaju o stalnom zivotu na njemu, al` ne ti koji su od njega pobegli kao od kazne, nego bas povisoko obrazovani, koji ne boluju od kompleksa.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Плаво Небо рече

Живот на селу има и те какве предности. Парадајз купљен у продавници или на пијаци се не може поредити са парадајзом убраним у башти. Пре неки дан сам рендао јабуке за питу и када сам их прао под чесму на рукама ми није остајала никаква масноћа која се осећа по рукама када переш куповне јабуке. Јесте да је по нека била црвљива, али, то се да очистити. То је само знак да нема отрова у њима и да црв осећа шта је здраво. За јагоде које смо брали у нашем јагодњаку били смо сигурни да нису прскане са разним средствима. Тако и за шљиве, малине. Млеко које деца попију од козе знамо да је свеже и да није разблажено или шта већ као неко куповно. Тако исто и кајмак, сир.. Ноћи на селу су лепше, свежије, за разлику од ноћи у граду где је и асфалт топао па се и тада осећа оморина. Али добро, свако воли нешто другачије од другога.

Та "масноћа" са јабука су естри које јабука природно лучи и њихово присуство је појачано код јабука које се након брања чувају ускладиштене.

Ако ти је парадајз из баште ове године успео, онда стварно имаш више среће него 90% Србије јер је комплетан род парадајза и паприке ове године страдао од пламењаче, а против које помаже једино тешка хемија.

Воће и поврће из баште је често затрованије него оно из индустријске производње због индивидуалне и неконтролисане употребе пестицида. Плус се и сами људи који прскају усеве у индивидуалним засадима излажу токсичним утицајима јер у 99% случајева не користе маске за очи и лице нити рукавице, по принципу "неће ми бити ништа".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, IVIandek рече

Kakvo je vase misljenje o zivotu na selu po uzoru na nase pretke? Kolika je trenutna zelja mladih da zapocnu svoj zivot van grada?

Код мене лично је жеља нула, јер сам ја од таквог начина живота свесно отишла. И мислим да је погрешно терати некога да из града иде у село, када већ толико људи жели да остане да живи на селу, али немају услова. Треба помоћи онима који су већ тамо и који желе тамо да остану.

Кад смо већ код мишљења, премного људи романтизује живот на селу и машта о томе, а нису свесни да би их "природни" начин живота убио јер су превише свилени. Село тражи здраве, спретне и физички јаке људе који не само што имају добру вољу да раде, него имају и знање.

Наравно, ко жели да живи од онога што направи на селу... Ко се обогатио у граду, лако може да оде на село, ужива и радуцка без страха.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Плаво Небо рече

Живот на селу има и те какве предности. Парадајз купљен у продавници или на пијаци се не може поредити са парадајзом убраним у башти. Пре неки дан сам рендао јабуке за питу и када сам их прао под чесму на рукама ми није остајала никаква масноћа која се осећа по рукама када переш куповне јабуке. Јесте да је по нека била црвљива, али, то се да очистити. То је само знак да нема отрова у њима и да црв осећа шта је здраво. За јагоде које смо брали у нашем јагодњаку били смо сигурни да нису прскане са разним средствима. Тако и за шљиве, малине. Млеко које деца попију од козе знамо да је свеже и да није разблажено или шта већ као неко куповно. Тако исто и кајмак, сир.. Ноћи на селу су лепше, свежије, за разлику од ноћи у граду где је и асфалт топао па се и тада осећа оморина. Али добро, свако воли нешто другачије од другога.

prva klasa jabuka u prodavnicama se voskira, tankim filmom voska, to je trgovacki trik, nije nista lose po ljudsko zdravlje, mada si u pravu sto se tice kvaliteta samih namirnica,  ovo po marketima vise na nista ne lici,  zna onaj ko je nekad jeo bolju hranu da je ovo danas dno sto se servira po marketima a bice jos gore, to tako mora, treba nahraniti milione po gradovima inace ide kolaps i drustva i civilizacije

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 43 минута, obi-wan рече

Dobro je uvek i svuda, sustinski u tome nema razlike izmedju sela i grada. Nije bilo ni pre 30+ godina, a narocito ne moze da bude danas, kad je ceo svet jedno veliko selo.

Problem je sto je mnogima daleko ispod njihovog "nivoa" da zive na selu, kao da je selo kuzno mesto. O takvima pricam(o). A najace od svega je sto sad polako ljudi pocinju da se ponovo bave selom i da razmisljaju o stalnom zivotu na njemu, al` ne ti koji su od njega pobegli kao od kazne, nego bas povisoko obrazovani, koji ne boluju od kompleksa.

Нема то везе с нивоом. Једноставно су девојке чешће одлазиле са села јер су у наследство добијале само генетску предиспозицију за дијабетес. Момци су остајали на имању. 

Друго, ти очигледно ниси никада живео на селу без струје, воде, пута.. где се ручно музе стотину оваца, пере веш на руке, пласти. То нису комплекси. Потпуно разумем људе који су тако одрасли што не желе више ни да кроче на село.

Данас људи могу одлично да живе на селима и раде с компа, ако имају нет, ако су близу града.. није тако било раније.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, CutieBub рече

 

Ако ти је парадајз из баште ове године успео, онда стварно имаш више среће него 90% Србије јер је комплетан род парадајза и паприке ове године страдао од пламењаче, а против које помаже једино тешка хемија.

 

Ван пластеника да, у већем делу је пропао због обилних киша, пламењаче, сатрулио је, мада је и од њега могло да се доста искористи. Узмеш полутруо парадајз и то труло очистиш, а остало поједеш. Али, у пластенику, у пластенику је баш лепо родио и не прскамо га. Па јабуку кад узмем јесте сва пегава, како каже моја мајка, ''шугава'', али бре слатка је и знам да нема отрова у себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Lady Godiva рече

Нема то везе с нивоом. Једноставно су девојке чешће одлазиле са села јер су у наследство добијале само генетску предиспозицију за дијабетес. Момци су остајали на имању. 

Друго, ти очигледно ниси никада живео на селу без струје, воде, пута.. где се ручно музе стотину оваца, пере веш на руке, пласти. То нису комплекси. Потпуно разумем људе који су тако одрасли што не желе више ни да кроче на село.

Данас људи могу одлично да живе на селима и раде с компа, ако имају нет, ако су близу града.. није тако било раније.

Ama bre, dobro je... ja lepo kazem - odgledano iskustvo.
Ako ne kapiras sta to znaci, nista ja tu ne mogu. Odgledano -> 2+ decenije unazad uzivo posmatrano, i postepeno talozeno.

I nemoj mi o tome "nisi ziveo ovako, onako...", jesam proziveo kojesta i danas zivim mnogo oskudnije nego sto mozes i da zamislis.

...

Inace, danas nema takvih mesta `de se sve radi rucno, prosto ih nema - pricamo o obicnom zivotu na danasnjem selu, ne o putovanju kroz vreme. One o kojima govorim nisu tetke od 50+ godina, nego masa danasnjih mladih zena.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Lady Godiva рече

@obi-wan, небитно. Само сам хтела да кажем да људи који се преселе у град нису покондиране тикве. То је то.

Neki nisu. Mnogi jesu. To je moje iskustvo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Lady Godiva рече

Твоје ограничено искуство. Слажем се.

Nista vise nije ograniceno nego tvoje, a skoro je duplo duze.

Pride sto je region koji sam do sad prosao mnogo puta i dobro ga upoznao solidne velicine, i bez problema moze da posluzi kao dobar uzorak sireg drustva - i mi smo u Srbiji, nismo vanzemaljci. Jer ce tesko da bude da su razlike od kraja do kraja dijametralno suprotne, pre su u nijansama.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Lady Godiva рече

@obi-wan, небитно. Само сам хтела да кажем да људи који се преселе у град нису покондиране тикве. То је то.

Moram da se slozim sa obijem.

Dobar deo jeste pokondiren jer je tako vaspitsn. A ima i onih koji to nisu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@obi-wan,

Бре, Оби, много си загуљен. Ви маторци, као да сте сву памет света попили.. приспавало ми се, одокц. :mahmah:

пре 5 минута, Liga Džentlmena рече

Moram da se slozim sa obijem.

Dobar deo jeste pokondiren jer je tako vaspitsn. A ima i onih koji to nisu.

Па сложи се, ко ти брани?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Lady Godiva рече

Бре, Оби, много си загуљен.

Izrazito. Sto je najgore, osecam da cu da zaratim sa svima, samo ako se ovako nastavi "cedjenje komaraca i gutanje kamila"... :(

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nemam mnogo iskustva sa selima, jedino ovim iz kog je poreklom moj svekar. Izrazito loši uslovi vazda bili, gotovo niko sad nije ostao. 

Odatle su bežali i mladići i devojke, ali se devojkama unapred to u potpunosti prihvatalo jer su 'odive' (svekrova SESTRA se DEVEDESETIH odrekla svog dela nasledstva jer je žena, šta će njoj njen deo?), dok se sinovima, posebno najstarijim, zameralo. Ukratko, svi su otišli, svekar se i godinama posle smrti roditelja oseća krivim, a sestra mu se prosto udala u Kragujevac, niko joj nije zamerio.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Kada se 1951. godine 14-godišnji Australijanac Džejms Herison našao na operacionom stolu hirurškim putem uklonjeno mu je jedno plućno krilo, nakon čega je u bolnici proveo puna tri meseca.

       Foto: Cnn.com
      Džejms je imao sreću da je preživeo operaciju, najviše zahvaljujući velikim količinama donorske krvi. Nakon što je shvatio da su donatori najzaslužniji što je ostao živ, Džejms se i sam zakleo da će  postati dobrovoljni davalac te dragocene tečnosti.
      U skladu sa nekadašnjim australijskim zakonima, davaoci krvi su morali imati barem 18 godina, tako da je dečak morao još malo pričekati. No, ni nakon četiri godine njegova želja se nije ugasila, donosi priču Lola magazin.
      Džejms je održao svoje obećanje i redovno je donirao krv australijskom Crvenom krstu punih 60 godina. Prema procenama te organizacije, ovaj čovek je spasao milione života!
      Ubrzo nakon što je postao dobrovoljni davalac, doktori su mu saopštili da bi njegova krv možda mogla rešiti jedan smrtonosni problem.
      “Do 1967. godine u Australiji je svake godine bukvalno umiralo na hiljade beba. Doktori nisu znali zbog čega se to dešava. Bilo je užasno”, izjavila je za “CNN” Džema Felkinmajr (Jemma Falkenmire) iz australijskog Crvenog krsta, i dodala: “Žene su imale mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga”.
      Danas je poznato da je uzrok toga bio taj što su se bebe rađale sa Rh pozitivnim faktorom nasleđenim od oca, dok je majka bila Rh negativna. U tom slučaju krv trudnica napada krvne ćelije nerođenog deteta. Nakon rođenja deteta s Rh-pozitivnim faktorom, Rh-negativna majka dobiva injekciju anti-D imunoglobulina kako bi se sprečilo stvaranje antitiela koja bi napala crvena krvna zrnca Rh-pozitivne dece u budućim trudnoćama.
      Doktori su otkrili da Džejms ima retka antitela u krvi i zajedno su radili na tome da razviju injekciju “Anti-D” koja će pomoći majkama sa Rh negativnom krvi da spreče razvoj RhD antitela tokom trudnoće. Ono što doktori nisu uspeli otkriti je kako je moguće da Džejms ima ovu retku vrstu krvi. Pretpostavljaju da bi to moglo imati veze sa transfuzijom koju je dobio u 14. godini života kada je išao na operaciju. Prema podacima Crvenog krsta, samo pedesetak ljudi u Australiji ima ta antitela.
       
      Foto: CNN.com
      “Svaka kesa krvi je dragocena, ali Džejmsova krv je posebno izvanredna. Svaka Anti-D serija napravljena u Australiji potiče iz Džejmsove krvi. Budući da je više od 17% žena u Australiji izloženo tom riziku, Džejms je pomogao da se spase oko 2,4 miliona života”, izjavila je Džema.
      Poznat kao “Čovek zlatne ruke”, Džejms je 1.173 puta donirao krvnu plazmu – 1.163 puta iz desne i 10 puta iz leve ruke.
      “To je nešto što mogu da uradim. To je jedan od mojih talenata, verovatno jedini moj talenat – da budem dobrvoljni davalac krvi”, izjavio je Džejms za “CNN”.
      On danas ima 81 godinu i vreme je da ode u zasluženu penziju. Za novine “The Sunday Morning Herald” je izjavio da bi voleo da i dalje može da donira krv. Međutim, prešao je starosnu granicu za darivanje krvi i Crveni krst želi da sačuva njegovo zdravlje.
      Početkom maja prošle godine poslednji put je darovao krv okružen bebicama koje je spasio i njihovim večno zahvalnim majkama. Za svoje dobročinstvo 1999. godine je dobio Medalju Reda Australije.
      https://ddl.rs/zivot/dzejms-herison-covek-zlatnog-srca-spasao-zivot-milionima-beba/?fbclid=IwAR33tGnEhYhPkR5_f3t9pi0CDqls6dNOZPnQ9U5G_3uX8k3QTbjqmjd5Zv8
    • Од АлександраВ,
      Glumica Ana Marković Sepe, koja se sa suprugom Slobodanom-Bobom odselila u Nemačku pre nekoliko godina, opisuje koliko sreće je u njihovu svakodnevicu donela kćerka koja ima Daunov sindrom i kako su zahvaljujući njoj postali porodica
      Ovo je priča o ljubavi, poverenju, istrajnosti, borbi, ovo je priča o dvoje ljudi koji se vole i uz osmeh preskaču ozbiljne prepreke koje im je život postavio. Glumica Ana Marković i hirurg Slobodan-Boba Sepe su se upoznali tako što je u pitanju bila opklada, koju je Ana dobila. On joj je sada suprug i imaju dve kćerke, Vidu i Zoe. Žive u Nemačkoj. Pre nego što su odlučili da napuste rodni Beograd Boba je radio u klinici Dragiša Mišović, a Ana igrala na scenama prestoničkih pozorišta. Prvi put na velikom platnu pojavila se u ostvarenju “Kad porastem biću Kengur”. Igrala je i u filmovima “Klopka” i “Sutra ujutru”, serijama “Mile protiv tranzicije” i “Ranjeni orao”, a poslednja ovdašnja predstava joj je “Antihrist” Andraša Urbana u Bitef teatru.
      – Zapalili smo zajedno. Boba je dao znak za pokret. Bilo nam je odjednom nepodnošljivo. Beograd je bivao sve manji za nas. Perspektiva nam je izmicala iz ruku stalno. Ni on ni ja nismo mogli da se bavimo svojim poslom onako kako smo jedino želeli. Sloboda se svodila na stan u kom smo živeli i na neke naše ljude. Hteli smo da živimo i uživamo, a ne da preživljavamo – kaže Ana.

      Posle duge potrage Slobodan je dobio posao u Bremenu.
      – Prvi dan u tuđini bio je oblačan, naravno. Bio je maj, ali je padala kiša. Boba je već bio ovde, a mene i psa Mileta dovezao je moj brat. U kući smo imali samo dušek za spavanje. To je bilo to. I bili smo srećni. Bili smo zajedno. To je bilo najvažnije. A i dušek je bio vrhunski. U emigrantskom životu nema nekog glamura. Nema crvenog tepiha, niko te ne čeka raširenih ruku. Moraš da se dokazuješ iz početka, da napraviš svoju mrežu ljudi i opcija. Ali niko te ne sapliće. Sve je na tebi, na tvojoj ambiciji. Ceni se ono što umeš i znaš. To nam izuzetno prija.
      SNAŽNA ŽENSKA
      Ana je na svom fejsbuk profilu delila sa prijateljima vesele emigrantske slike. Ostala je u drugom stanju, pravila je otisak svog stomaka pred porođaj u gipsu, zezala se. Mladi bračni par jedva je čekao da njihov život dobije novu dimenziju.
      – Trudnoća je bila romantična. Bila sam zgodna trudnjača sa lubenicom. Kućili smo se i ja sam intenzivno učila nemački.
      Onda se mesec dana posle porođaja nije oglašavala, da bi odjednom pored slike bebe osvanuo status: “Vida Sepe je tačno mesec dana sa nama. Vida ima Daunov sindrom i čeka je operacija srca. Vida je hrabra i snažna ženska. Naša Vida gleda zvezde.”

      – Kad se Vida rodila, bili smo zbunjeni. Posle prvog šoka i vesti da pored dijagnoze Daunovog sindroma ima i ozbiljan problem sa srcem, oboje smo počeli da tonemo. Bili smo uplašeni. Nismo znali šta treba da se radi. Tada smo bili brutalno iskreni jedno prema drugom. To nas je još više ujedinilo. Drugačije ne bismo opstali. Sve smo govorili jedno drugom. Ali baš sve. Naši roditelji, koji su se sabrali brže od nas, bili su s nama sve vreme. Moj brat je odmah došao. Moja kuma se nacrtala u našem stanu. Bobu je drug iz klupe zvao svaki dan. Samo njih dvojica znaju šta su pričali satima, a Bobu su ti razgovori vraćali u život. Bila je gužva i emocije su bile pomešane. S jedne strane želiš da budeš sam, a s druge je veoma važno da se ne osećaš usamljeno.
      Taj prvi Vidin mesec bio je najintenzivniji period u njihovim životima.
      – Počela je borba za njeno zdravlje. Čekali smo operaciju srca, pokušavali da razumemo šta se događa i šta treba da radimo. Sticajem okolnosti shvatili smo koliko imamo prijatelja. Nemamo ih mnogo, ali barem znamo ko su i da se mnogo volimo. Kao i da imamo snažnu i divnu familiju i da ćemo sve uraditi za našu Vidu. I da ćemo da idemo na more kad sve prođe. Usledilo je veliko spremanje života. Prioriteti su se posložili sami od sebe. Postali smo roditelji. Tim. Porodica. To je uradila Vida. Takva drugačija i posebna napravila je od nas porodicu. Nije lako suočiti se s činjenicom da ti je dete drugačije. A još je teže kada nema podrške. Kod nas, na primer, ljudi misle da kada rodiš dete sa Daunovim sindromom ne treba da ti čestitaju. Nemci čestitaju i dolaze da upoznaju bebu. I ponude se ukoliko je potrebna neka pomoć. A kada rodiš drugačije dete, ne treba ti tešenje. Treba ti podrška.
      Osim podrške, Ana napominje da je ključno i obrazovanje.
      – Internet. Knjige. Morali smo da se upoznamo sa Vidom. Nismo znali dovoljno i samo smo čitali. To nije jednostavno, ali je neophodno. Neznanje je problem. I to što se neguje. Čitali smo blogove, gledali filmove, dokumentarce. Shvatili smo da nismo jedini. Usput, Vida nam se uvlačila pod kožu i stvari su polako dolazile na svoje mesto. Zaljubili smo se u nju. Ne bismo je menjali ni za šta na svetu. Baš takva kakva jeste ona je magična.
      OZBILJNA EKIPA
      Vida je, sudeći po fotografijama i utiscima onih koji su je upoznali, jedna radoznala i mila devojčica koja polako, ali sigurno počinje da uživa u bezobrazlucima. Neposredna je, neodoljiva, šarmerka.
      – Pored toga, ona je u ozbiljnom fizičkom i intelektualnom programu. I to je tako od njene osme nedelje života. Vida Sepe ozbiljno trenira. Vrlo smo ponosni na njen trud. Ona je najhrabrija osoba koju poznajem.

      Taj Vidin program zove se “Doman metoda”.
      – To je program koji roditelji sprovode samostalno sa decom kod kuće. Smatra se da su baš oni najviše motivisani za napredak svoje dece, da ih najbolje poznaju sa svim njihovim specifičnostima. Zato se roditelji osnažuju i daju im se znanje i alat za rad sa decom. Ovaj program uključuje ishranu i fizički, taktilni i intelektualni aspekt. Vida trenira od osme nedelje života. Nikad nije suviše kasno niti suviše rano da se počne. Rana stimulacija je, to kažem iz iskustva, veoma moćna stvar. I naravno ne tiče se samo dece koja imaju neka oštećenja.
      U međuvremenu, Vida je dobila mlađu sestru Zoe i njih dve su sada ozbiljna ekipa.
      – Zovemo ih Magična i Talična. Vida je Magična. Baš jeste. Razoružava nežnošću i osmehom. A Zoe je Talična jer ima Vidu za sestru – kaže kroz smeh ova talentovana glumica.
      Ana i Boba su se upravo vratili iz Belgije, iz Briža, i bilo im je divno uprkos činjenici da su sve vreme gurali dvoje kolica i vodili pse sa sobom. Sada se spremaju za Prag, pa dolaze u Beograd, a devojčice su rezervisale i kupanje na Majorki. Ana jedva čeka da ponovo počne da radi.
      – Morala sam da odbijem nekoliko sjajnih ljudi i ponuda jer ili mi je stomak bio do zuba, ili je beba bila previše mala. Ali sad sam tu. Vreme je da se život vrati u pravi ritam. Osećam da će se uskoro desiti neke sjajne stvari.
      Dok razgovaramo, Ana je upravo pročitala vest da je ovde pretučen otac devojčice sa Daunovim sindromom zato što je zamolio nekog da se skloni sa parking mesta za invalide. “Pretukli ga ladno”, kaže u neverici i nastavlja:
      – Roditelji dece koja imaju neki problem jesu jaki ljudi, posebno u Srbiji. Oni nemaju sistemsku podršku i moraju svaki dan da se susreću sa svim mogućim problemima, potpuno sami. Uz to, moraju da budu uz svoju decu jer sistem uglavnom nema nikakvo ili nudi loše rešenje. Zato je vrlo glupo da na sve što prolaze treba još i da se nose sa čudnim i pretećim pogledima u autobusu, na ulici, u parku, u radnji, u domu zdravlja. Da čitaju jezive komentare ispod slike svoje dece koju su objavili na nekoj društvenoj mreži.

      U Nemačkoj je stvar potpuno drugačija.
      – Moram da priznam da sam srećna što Vida ne zavisi od sistema u Srbiji. Ona je ovde apsolutno prepoznata od svih institucija koje su joj potrebne, i što je podjednako važno, od običnog sveta. U tramvaju, na igralištu, u restoranu, nikada i nigde se nisam osetila čudno. Naprotiv. Osećam se vrlo dobrodošlo sa svojim detetom. Važno je i to da Vida ide u jaslice i tamo ima drugare. To su integracione jasle i u svakoj grupi je jedno dete koje je iz nekog razloga drugačije. To obdanište tako funkcioniše trideset godina! To se zove svest društva. To je prava briga za one koji mogu i treba da budu deo društva. Na nama je samo da im stvorimo uslove u kojima će moći da zablistaju i obogate naše živote, a i da sami budu srećni. Da se osećaju dostojanstveno, jer ko smo mi da njima, o kojima nemamo pojma, to oduzimamo. Volela bih da moja Vida sama šeta Beogradom i da ja o tome ne moram da maštam. Ali ovakav Beograd je opasan. Strašno je da ljudi kriju svoju drugačiju decu, da se ti klinci smeštaju u institucije pod ključem. Strašno je da grad Beograd ukida finansiranje stanova za stanovanje uz podršku i da sve počiva na angažovanju roditelja. A najstrašnije je ako mi našu decu, kada nas pitaju o drugačijoj deci, ućutkujemo i na kraju ostavimo bez odgovora. Onda nema nade. Naučite svoju decu da poštuju različitost. Ohrabrite ih da upoznaju drugačije.
      Ana je povodom Dana osoba sa Daunovim sindromom, 21. marta, objavila video u kome, između ostalog, kaže: “U Srbiji ljudi kriju drugačiju decu… Nemoj da okrećeš glavu… Daunov sindrom nije bolest… Zato, druže, nemoj da si cava.” Neposredno pre toga postavila je plakat na kome piše: “Budi miran, to je samo jedan hromozom više.” Sada ima potrebu da kaže još nešto:
      – Možda je neko ko ovo čita upravo dobio drugačije dete. Mi mu porodično čestitamo i cmačemo bebu! Bravo, mama! Svaka čast! Tata, čestitamo ti! Iako je na početku teško, baš teško, biće sve okej. Biće divno. Uživaćete u svom detetu skroz-naskroz. Volećete se kako niste znali da je moguće. Držite se zajedno. Volite se!
      izvor
    • Од vetrometina,
      Poštovani,
        Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć.   Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti    E, da sad pređem na stvar   Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd.    Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva.   Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije.    Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti  i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i  da li moramo da živimo život opšte askeze?   Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan').   Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje.   Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?).   Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti.    Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći.   Unapred zahvalan.
    • Од nikolav323,
      Koliko ste spremni da se zrtvujete? Jer On kaze onaj koji hoce sa mnom poci valja mu proci kroz svakakve nevolje, tuge , stradanja.
       
       
      Послато са iPhone користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
×
×
  • Create New...