Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Milan Nikolic

,,Права Црна Гора'', нова политичка снага Црне Горе

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

2018-08-20_164251.thumb.jpg.6499ab24541a0c58c96cd6b5936a2c5c.jpg

Програм

 

Државна политика

Стање:

Успостављење паралелних институција, интензивна партитократија и изостанак јавности у процесу доношења одлука, представљају велики изазов правном поретку Црне Горе. Злоупотреба јавних овлашћења и органа јавне управе, селективност у примјени прописа, неспремност да се процесуирају јавни функционери и њима повезана физичка и правна лица, резултат су неодговорне и криминогене власти.

Рјешење:

  1. Деполитизација и професионализација државне управе и јавних предузећа.
  2. Борба против партијског запошљавања и непотизма.
  3. Измијенити Устав у циљу ограничавања реизбора за највише државне функционере.
  4. Усвојити Закон о избору одборника и посланика којим би се дефинисао, Уставом загарантован, модел непосредног избора. Желимо омогућити да грађани непосредно гласају за личности, а не за партијске листе.
  5. Измијенити изборни закон укидањем одредби којима се даје привилегија појединим етничким групама да могу на изборима освојити мјесто у парламенту по основу ултра-ниског цензуса.
    Ово се експлоатише, злоупотребљава и због овог се, између осталога, власт не може смијенити деценијама. Тражићемо друге моделе како бисе мањинама омогућио улазак и учешће у раду парламента. Одређене привилегије, као знак наше пуне посвећености да поштујемо и развијамо права мањина понудиће се исцрпно у другим сферама као што су образовна, културна, информативна, привредна дјелетаност и многе друге.
  6. Усвојити Закон о Влади и појединачно Закон о министарствима.
  7. Усвојити Закон о лустрацији.
  8. Построжити казнену политику у областима борбе против корупције и организованог криминала, (производње и промета дрога,) родно заснованог насиља и насиља у породици.
  9. Нулта стопа корупције, као у скандинавским земљама
  10. Новинарима обезбиједити статус службених лица.
  11. Законом ограничити велику концентрацију власништва над медијима.

 

Безбједносна политика

Стање:

Црна Гора је мимо воље већине грађана - што показују сва поштена истраживања јавног мњења, али и документи Владе Црне Горе процурили у јавност током ефере Депеша - угурана у НАТО алијансу. Одлука је донешена у парламенту, упркос огромној већини грађана (84%) који су жељели да се о том питању одлучи на референдуму. Учлањење у НАТО је дубоко недемократска одлука и процес.

Процес доношења стратешких докумената у области безбједносне политике карактерише нетранспаретност и нијесу резултат друштвеног консензуса. С претходним у вези, битно је нарушен интегритет оружаних снага и ресорног министарства, посебно ако се има у виду слабост парламентарне контроле и политизација.

Рјешење:

  1. Изградити концепт неутралне Црне Горе, по моделу Ирске (користити најбоље праксе осталих пет чланица ЕУ које су неутралне), у складу са Лисабонским уговором, који пружа гаранције за неутрални статус земље. У члану 42/7 Лисабонског уговора ("ирска клаузула") - кровног акта ЕУ - стоји да "ако је нека држава чланица жртва оружане агресије на њену територију, остале државе чланице обавезне су јој пружити помоћ и потпору свим расположивим средствима у складу са одредбама члана 51. Повеље УН-а".
  2. Успоставити најбоље односе и са Истоком и са Западом, ради веће безбједности. Двојно партнерство: стратешко партнерство са Русијом и Партнерство за мир са НАТО савезом.
  3. Израда Стратегије националне безбједности којом ће се јасно дефинисати изазови/ ризици и с тим у вези, безбједносни приоритети и приоритетне активности.
  4. Подизање животног стандарда војног кадра.
  5. Јачање регионалне и Пан-Европске сарадње.
  6. Оснивање Јадранског хуманитарног центра.
  7. Повећање борбене готовости и техничке опремљености Војске Црне Горе.
  8. Оснаживање оперативне способности Војске Црне Горе - увођење нових водова.
  9. Јачање цивилне одбране увођењем годишњих националних вјежби.
  10. Деполитизација, кадровска реорганизација и професионализација Агенције за националну безбједност и Војно-обавјештајне службе.
  11. Увести нове појачане сигурносне мјере за гарантовање безбиједности на аеродромима, аутобуским и жељезницким станицама, граничним прелазима.
  12. Увести право на добровољно служење војног рока

 

Спољна политика

  1. Успостављање пет стубова стратешког усмјерења спољне политике Црне Горе:
    1. Регион
      • Специјалне везе са Србијом: Продубљивање веза и интензивирање сарадње у обостраном интересу у свим дјелатностима.
        Политику према Косову ускладити са политиком коју води Србија док покушава да ријеши тај спор. Црна Гора својим одлукама око Косова не треба да отежава Србији рјешавање тог питања. Залагаћемо се за преиспитивање одлуке о признању Косова као независне државе. Наравно, прихватићемо сваку одлуку коју о том спору прихвати Србија.
      • Најбољи односи са сусједима.
    2. Русија
      • Специјалне везе са Русијом у складу са нашим интресима и традицијом.
        Обнављање пријатељских односа са Русијом; успостављање интензивне сарадње у свим дјелатностима нарочито у области трговине и образовања; од Русије планирамо затражити издашну финансијску подршку за обнову различитих индустријских грана у Црној Гори; реиндустријализација Црне Горе је наш приоритет, а тиме и отварање нових радних мјеста и за то нам је потребна подршка Русије.
      • Укинути санкције Русији.
      • Обновити споразум о повлашћеној трговини са Русијом.
    3. Европска унија
      • Евро-реализам: залагање за интеграције у Европску унију, али на принципима достојанства и пуног уважавања.
      • Конструктиван партнер са свима, нарочито са Њемачком и Француском, који су мотори Европске уније
    4. САД
      • Конструктиван однос са Сједињеним Америчким Државама
    5. Дијаспора
      • Снажно везати дијаспору за матицу.
      • Дијаспору укључити у креирање политике у Црној Гори.
      • Дијаспори омогућити да у парламенту Црне Горе има свог представника.
      • Увести универзални принцип двојног држављанства.
      • Стварање услова за повратак емиграната, кроз изградњу локалне инфраструктуре, отварање нових производних погона, па тиме и отварање нових радних мјеста. Кредитирањем стимулисати развој услужних дјелатности у мјестима одакле су иселили.
  2. Осавременити Закон о спољној политици у циљу професионализације дипломатско-конзуларне мреже.
  3. Оснажити јавну дипломатију - економска, културна и спортска дипломатија/ активнији приступ у мултилатералним форумима. Јачати економске функције наших амбасада.

 

Погледајте даље:

http://markomilacic.me/program

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Један од најистакнутијих православних мисионара данашњице протојереј Андреј Ткачов био је гост циклуса трибина „Православље и млади“, чију организацију, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, потписује Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог, уз подршку Сретењског манастира из Москве и ИК „Бернар“ из Београда, као и медијско покровитељство Радија Источник Епархије ваљевске. Посебну лепоту сабрању у Вишем јавном тужилаштву дале су духовне песме о Светој Ксенији Петроградској и Оцу Јустину групе „Нектарија“ из Ваљева.

      Поглед на наслове књига проте Андреја Ткачова: „Не бој се, само веруј“, „Теби и мени Бог је написао писмо“, „У присуству Бога“ и других (укупно их је тринаест) рећи ће већ довољно о изворишту надахнућа и месту уливања свих врлина и дарова датих људском бићу да њима твори непролазно – Васкрслом Христу и вери православној. Ономе на чему почивају темељи националних идентитета Срба и Руса, који морају бити заједно у боготражитељству. Морају, јер само тако једни друге обогаћујемо, мишљења је јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира из руске престонице и уредник портала Православље Русије, преко ког је до Срба дошла мисао проте Андреја Ткачова. Мисао која истовремено ум и срце обузима, испуњава, ствара и потхрањује тежњу ка новим спознајама оног што смо као појединачне личности, али и као део свега створеног бескрајном љубављу Божјом. Након сјајне промоције у Београду, прота Ткачов дошао је у Ваљевску епархију да се поклони моштима Светог Владике Николаја, одслужи Литургију у његовој задужбини и његовим завичајцима упути благослов. Тако се „одужује“ Лелићком Златоусту, који је снажно утицао на њега, каже отац Андреј док му се у угловима очију назиру сузе радоснице. Кад види Србе или помисли на њих, сети се Владике Николаја, Кнеза Лазара, Стефана Дечанског, Петра Цетињског и свих Божјих угодника из рода српског. Баш како и Срби на Русе помисле при помену Светог Серафима, Ксеније Петроградске, цара Николаја Романова и других. Не треба доказивати да су Срби и Руси браћа, истиче отац Андреј, уз констатацију да нас нико не воли као једни друге што волимо. Штавише, свет нас често као лоше и опасне етикетира. Христос је поред нас. Кад буде у нама, свет ће још силније јуришати на нас.
      Србија није мала, али нема излаз на море, нити нафту, нити атомско оружје. Русија има много тога, али није у томе наша снага. Наша снага је Христос! Наша слава су Свети Серафим Саровски, цар Николај и сви новомученици. Наша будућност зависи од тога колико ће се људи сложити са овим што сам рекао. Имамо велико благо, а то је наша Црква. Све остало је додатак. Владика Николај је говорио:“Недеља је, ходите сви у храм! Уколико то радимо, моћи ћемо да говоримо о томе како да сачувамо породицу, васпитамо децу , да напредујемо- сматра прота Андреј Ткачов.
      У Русији и Србији живе милиони крштених људи. Ипак, број оних који учествују у богослужењима и даље је неупоредиво мањи. Ако погледамо колико муслимана у Москви редовно одлази на молитву, намеће се питање: зашто је њих тако много, а нас тако мало? Шта је потребно да нам се деси да бисмо се вратили Богу? Обраћајући се Господу, Владика Николај је говорио:“Превише Те је, љубави моја, зато те људи не примећују.“ Заиста, указује отац Андреј, Господ је свуда око нас као вода око рибе која у њој плива. Али, кад будемо умирали, гушићемо се без Њега као риба на сувом. Требало би сви да нађемо начина да служимо Богу. Један човек може да издаје књиге, други да лечи људе, трећи гради храмове… Имамо много родбине на небу и зато, закључује познати писац, како се у Литургији поје, уздигнимо срца!
      Уредник Издавачке куће „Бернар“, која ове године обележава деценију постојања, Никола Дробњаковић провео је Ваљевце кроз неколико текстова оца Андреја, који указују на разне социјалне апсурде савременог доба, а које аутор расветљава под лупом јеванђељске мисли, дајући како дефиницију опаженог, тако и упутства за отклањање последица. Шта год да прочитате од оца Андреја, сазнаћете нешто добро, истакао је Никола Дробњаковић.
      Да су Ваљевци ове речи озбиљно схватили, говори и чињеница да су од проте Ткачова затражили одговоре на разна питања, као и да су се кући вратили обогативши своје библиотеке бар по једном његовом књигом.
      Лепоту мисли и речи употпунила је песма групе „Нектарија“, свештеника Николе и супруге му Дајане Петровић. Прота Андреј Ткачов са публиком је разговарао уз преводилачко посредовање Марине Тодић, која са руског преводи и његове текстове на порталу Православље Русије.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју,  чула позив Христов: Хајде за мном.

      „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      О Видовдану 2019. љета Господњег на Радију Светигора почиње нова емисија ,,Косметска кандила“, емисија о светињама Свете српске земље и актуелним дешавањима на Косову и Метохији. У првој емисији чућемо тонски запис са прославе Видовдана у манастиру Грачаница и на Газиместану.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРВЕ ЕМИСИЈЕ "Косовска кандила"
      Поводом завјетног празника српског народа-Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства.
      Након Свете литургије у манастиру Грачаница Митрополит Амфилохије и преосвећене Владике служили су на Газиместану парастос Светом кнезу Лазару и српским јунацима страдалим у боју на Косову 1389. године и српским новомученицима међу којима и монаху Харитону и јеромонаху Стефану. Видовдан је прослављен и у многим другим храмовима наше цркве. У емисији можете чути и записе са Свете Архијерејске литургије коју је његова Светост Патријарх Иринеј служио у у храму Светог Лазара у београдском насељу Звездара, као и извјештај са прославе Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, гдје је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је Свету архијерејску литургију уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
       
    • Од Логос,
      Поводом Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства.

      У литургијској проповједи Митрополит Амфилохије је казао да је у нашем народу било, а и има и данас, оних који су се опредјељивали за земаљско царство и одрицали Христа Господа и они су распети на трећем крсту, непокајаног разбојника:
      „Има доста оних који су се и овдје на Косову и Метохији опредјељивали за земаљско царство, који су пљунули на своје свете храмове, на гробове својих предака, на опредјељење цара Лазара, поклонивши се земаљском царству.“
      Присјетио се владика страдања Цркве на КиМ послије Другога свјетскога рата и одрицања од Христа и светиња, о чему постоје свједочанства у записима блаженог спомена Светог Патријарха српског Павла који је сакупио грађу док је био владика рашко-призренски.
      „Па зашто се онда чудимо овоме што је дошло у наше вријеме, ако смо се прво ми одрекли својих светиња, Царства небескога, и били следбеници безбожне, братоубилачке и богоубилачке идеологије која је овдје владала 50 година, на челу са братоубицом и богоубицом, Јосипом Брозом. Колико је било овдје таквих који су пљували и одрекли се својих светиња?! Зато се немојмо чудити што смо се нашли у овом положају и што је Бог поново послао страдање овом народу, не да би га уништио, него да би се народ вратио себи и својим светињама, Христовом крсту, да би се вратио вјери тврдој, Божијој православној.“
      Високопреосвећени је казао да нажалост и данас имамо оних, који су на власти, па и оних који нијесу, који слиједују тај пут трећега разбојника који се опредјељију за земаљско царство, које им је важније од Царства небескога и њихови плодови и дјела се нажалост, показују онаквим каквим видимо да се показују. Зато је много важно, казао је владика, да се сабирамо на КиМ, Грачаници, око древних светиња саграђених око Христовога часнога крста и Лазаревског часног крста, око вјере у Христово Васкрсење, у Царство небеско.
      „Овдје, ово сабрање, ова Света литургија у име Господње, Причешће Тијелом и Крвљу распетога и васкрслога Господа, није ништа друго него повратак изворном, исконском путу свакога истинскога људскога бића и народа.“
      Митрополит Амфилохије рекао је  да Срби на Косову и Метохији нијесу мањина, јер није снага у броју, већ у Господу и о томе свједочи сва људска историја, није питање колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу.
      „Они не само што настављају традицију и предање својих предака, него су свједоци, и пред моћницима и силницима овога свијета, који је прави и једини истински пут за свако људско биће.“
      Сва царства, сви моћници овога свијета, они који су распети на трећем крсту, су били и прошли, поручио је владика и објаснио да ћемо и ми и они платити Богу „одштету“, а Црква Божија распета свједочи и свједочиће до краја свијета и вијека:
      „Зато, дај Боже, да и ово наше најновије страдње буде истинско опредјељење за Христов крст, за крст покајаног разбојника, јер сви смо грешници, али је битно да ли смо грешници који се кајемо пред Богом и својом савјешћу, или смо грешници који пљујемо на Бога и светињу Божију, на ближњега свога.“
      Казао је Митрополит да Срби на Косову и Метохији, не само да нијесу мањина, већ су најснажнији и најмоћнији народ у Европи, путоказ свим европским народима који су данас постали антихришћански народи, што је горе и опасније од антихришћанства бољшевичког, који су били крштени, али су нешто сачували од части и поштења, а сада некрштени управљају свијетом:
      „Наставља се насиље над свијетом које је овдје започело, као што је 1389. године, и одвија се преко нас и наших леђа, и развија широм васељене“, рекао је Митрополит. Пренио је утиске из скорашње посјете Сирији гдје су срушени читави градови од тих и таквих насилника који су и овдје рушили наше храмове. Нагласио је да је то исти безбожни дух који то ради у име тзв. европских људских права, а у ствари то је наставак крсташких ратова који су оскрнавили светиње ради својих интереса.
      Митрополит Амфилохије је подсјећајући на ријечи Господње Они који Мене гонише и вас ће гонити поучио народ да не треба губити наду:
      „Оно што се данас догађа то је наставак онога што се догађало кроз сву историју човјечанства, посебно на оваквим светим мјестима, као што је КиМ. Ова истрајност овдашњих Косовометохијаца у вјерности часноме крсту, Христу Богу нашем – Богу љубави је путоказ и овој другој нашој браћи који овдје живе, да се и они врате часном крсту, а вратиће се ако ми будемо њему вјерни.“
      Бесједио је Митрополит Амфилохије о три крста: оном на којем је Христос разапет за спас свијета, крсту на којем је распет покајани разбојник и оном на којем је разапет непокајани разбојник. Помолио се да се и они, којима је Господ допустио да буду на власти, врате тој и таквој вјери, Лазаревском завјету, да Господ уразуми све људе и земаљске народе и да сви понесемо Христов крст и крст покајаног разбојника, да се поклањамо Оцу Сину и Духу Светоме – Богу љубави, испуњени богочовјечанском љубављу у све дане нашега живота.
      Након Литургије Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије је честитајући празник захвалио својој браћи архијерејима који су дошли са љубављу и завјетном жртвом на Косово да заједно прославимо Видовдан:
      „Да нас Господ укријепи у свему што је добро. Као што је рекао Митрополит, ми данас овдје сабрани потрђујемо завјет Светога Саве, а прије њега и Светога Јована Владимира и завјет Светога кнеза Лазара, да смо народ опредјељен за Христа и Његово вјечно Царство небеско.“
      Владика Теодосије је посебно нагласио да је за нас све најважније да опстанемо као народ, да се дјеца рађају и да сачувамо наше светиње и завјетну косовско-метохијску земљу. То је и разлог што наша Црква свим мајкама са простора са КиМ које несебично рађају и гаје дјецу сваке године уручује ордење.
      Тако је и ове године 35 мајки са четворо, петоро и више дјеце  добило златне и сребрне ордене „Мајка девет Југовића“, а Канцеларија за КиМ је, као подршку мајкама, издвојила за свако дијете по 12 000 динара.
      Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је овом приликом уручио Хуманитарној организацији „Мајка девет Југовића“ која води шест народних кухиња широм Космета, теренски ауто за доставу хране.
      Епископ рашко призренски Теодосије је упознао присутне да у обданишту у Грачаници има 760 дјеце, и да је први разред основне школе прошле године уписало 262.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Пре недељу дана, заменик министра спољних послова Грчке Маркос Боларис, изјавио је за Грчку Радио Телевизију (ЕРТ) да се у преговорима, у којима би учествовале Српска и Васељнска Патријаршија, може наћи решење и за Цркву у Скопљу.
       
      „Мислим и да се за Цркву која постоји у Скопљу, која је била под историјски моћном Охридском Архиепископијом, разговорима и преговорима који ће бити на црквеном нивоу, у ком случају треба да учествују и Српска и Васељенска Патријаршија, сигуран сам, може наћи решење. Од момента када је заустављена пропаганда, ненаучна и антигрчка, отворили су се путеви и за овај народ да се интегрише у Европску Унију и НАТО, да буде наш савезник, и да ми на нашој северној граници будемо мирни, без интервенција и оспоравања од стране Турске“
      У исто време у Северној Македонији траје читава расправа унутар канонски и свеправославно непризнате МПЦ сa основном дилемом: шта даље да се ради и са ким преговарати? Са СПЦ што је канонски, историјски и људски једино исправно, или пак само са Цариградском Патријаршијом, што је у овом тренутку за Македонце веома опасно и на ивици националног самопотирања и духовног самоубиства? Или можда са обе Патријаршије у исто време што је за МПЦ највероватнији одабир, али што може донети решење и излаз из раскола само ако се став Мајке Цркве тј. СПЦ испоштује до краја. Међутим, било какав улазак СПЦ у решавање црквеног спора на њеној сопственој канонској територији, наилази на отпор великобугарског шовинистичког лобија у самој МПЦ и северномакедонским државним структурама, које су у одређеној мери, тајно и јавно, повезане са Софијом. Утицај тог антисрпског, шовинистичког и великобугарског фактора у негдашњој Вардарској Македонији и Јужној Србији, никада у последњих 200 година није престајао. Незаобилазна инстанца било каквих преговора око решавања канонског статуса МПЦ, која се већ преко 50 година налази у самоизабраном расколу, јесте канонска и свеправославно призната Православна Охридска Архиепископија, као аутономна Црква Пећког Патријархата, са Његовим Блаженством Архиепископом Јованом (Вранишковским) на челу. Та чињеница посебно иритира врх МПЦ који и даље дише ненавишћу према канонској ПОА, а пре свега према Архиепископу Јовану лично.
      У политичким круговима у Скопљу због НАТО сервилности врха северномакедонског државног апарата, највећим делом преовлађује став да се аутокефалија треба тражити директно и једино од Цариградске Патријаршије, мимо СПЦ, користећи се додатно НАТО и бугарским везама. Ма како то изгледало примамљиво за духовно слепе и поткупљене политичаре у Скопљу, такав приступ носи додатно велике проблеме за северномакедонску државу, велике ризике за јединство македонског народа као и нове нецрквене изазове за ионако већ канонски и саборно непризнату МПЦ.
      Посебну забринутост у многим круговима више и ниже јерархије као и верника МПЦ, изавале су недавне велике поделе у расколничкој ПЦУ (Православној Цркви Украјине), којој је Цариградска Патријаршија потпуно неканонски и у неопапистичком духу издала некакав Томос о аутокефалији (у суштини Томос о веома суженој и ограниченој аутономији), по коме сва дијаспора украјинских расколника прелазу у крило Цариградске Патријаршије и по коме Цариградски Патријарх има коначно апелационо право да се меша и одлучује о свим споровима међу свештенством тзв. ПЦУ. По истом спорном и неканонском Томосу, Свето Миро за расколничку ПЦУ може варити и издавати само Цариградска Патријаршија. Ова три услова које је Цариград успео наметнути расколницима у Украјини, сигурно ће бити тражени и од расколничке МПЦ. Управо то и плаши већ одавно политички уцењену расколничку јерархију МПЦ али и свиме што се догађа додатно збуњене вернике ове непризнате Цркве. Ако Цариград, као и код украјинских расклника, црквеноправно преузме сву македонску дијаспору и све њене велике финансијске приходе и прикључи их себи, велики црквени раскол у МПЦ и македонској дијаспори је скоро неминован. Нема тог Македонца у свету који би пристао да буде под црквеном јурисдикцијом Цариграда тј. Грка. Такав шамар македонској дијаспори и македонском народу изгледа не смеју ударити ни давно политички уцењена врхушка МПЦ ни њихови налогодавци у врху северномакедонског државног врха..
      Ако Цариград буде захтевао и да се Свето Миро вари искључиво у Цариграду и одатле предаје некој будућој уједињеној Православној Цркви у Северној Македонији, те ако буде инсистирао на праву апелације за Цариградског Патријарха, онда се многи у МПЦ и међу обичним Македонцима питају: у чему би се онда уопште и састојала таква тобожња аутокефалија? Изледа само у махању празним Томосом о ограниченој аутономији, под лажним именом канонске аутокефалије, и слепом самоубилачком слугерањству отворено антимакедонском и НАТО пројекту.
      Из свих горе наведених разлога, у последње време се међу самим Македонцима све више говори: Донедавно смо деценијама причали да нећемо да нам Срби у црквеним питањима одлучују ни у чему, а сада у потпуно слугерањском духу сами хитамо да нам Грци одлучују о свему. Чак и о ономе што Срби никада нису нити тражили од нас, нити су икада и помињали у разговорима (на пример македонску дијаспору и право апелације). До само пре неколико месеци смо Србима говорили да нећемо никада пристати на промену имена МПЦ, а сада смо већ пристали да се нека нова уједињена Црква у Северној Македонији, не зове МПЦ, јер то заједно траже НАТО и Грци. До недавно смо се клели у Бога и међусобно заклињали на верност македонској дијаспори, коју Српска Црква никада није тражила за себе, а сад смо спремни да преговарамо са Грцима и о том питању, гледајући украјунски пример и стрепећи од нових унутармакедонских деоба. Сада и по питању дијаспоре. До недавно смо у преговорима са СПЦ сви били јединствени да се Свето Миро у некој будућој аутокефалној Цркви има варити искључиво и само у Скопљу, а сад смо се већ скоро потпуно предали и по том питању па пристајемо на скоро сваки захтев Цариграда.
      Судећи по писању најутицајнијих скопских медија МПЦ је већ пристала на то да се Свето Миро вари у Цариграду а о праву апелације Цариградског Патријарха се озбиљно размишља, па и ту може лако доћи до новог попуштања МПЦ. Остаје само тешко решиво питање дијаспоре, које је за Цариград кључно, јер Фанар инсистира на свом наопаком и потпуно неопапистичком тумачењу канона Цркве тј. на некаквом измишљеном праву Цариграда на сву православну дијаспору свих народа у целом свету. Од свих спорних питања ово питање је најважије и за расколничку МПЦ. Било какво попуштање врха МПЦ Цариграду по питању дијаспоре изазваће сигурни раскол у дијаспори МПЦ и целом македонском народу.
      Поред свега не треба заборавити да СПЦ са потуним правом инсистира, а многи грчки кругови то прихватају, да се до решења може доћи само укључивањем и аутономне Православне Охридске Архиепископије у све преговоре. И СПЦ и многи грчки кругови инсистирају на претходном свеправославно признатом договору а потом и уједињењу ПОА и МПЦ, у неку нову уједињену црквену структуру у Северној Македонији, коју би на крају и својим потписима признали и СПЦ и Цариград и цела Православна Васељена. Тек разговорима са ПОА и прихватањем њене каноснке јерархије, расколничка МПЦ може решити свој нерешени црквеноправни статус и изаћи из неканонског ћорсокака. Ма како се та нова уједињена Црква евентуално буде звала, ПОА је неизбежна и биће важан фактор у преговорима. Било какво решење без учешћа ПОА за СПЦ и већи део Православља ће бити потпуно неприхватљиво. Чак и многи цариградски клирици и јерарси такође сматрају да без ПОА нема, нити може доћи, до каноснког и здравог решења.
      Све у свему, све карте око питања Цркве у Северној Македонији су на столу. Име неке евентуалне, будуће и уједињене Православне Цркве у Северној Македонији сигурно неће бити МПЦ, и на то је врх МПЦ већ пристао под притиском НАТО-а и Цариграда. МПЦ на промену имена лицемерно није пристајала само кад су преговарали са СПЦ, по оној сулудој реченици коју су једном приликом изрекли у разговорима са блаженоупокојеним Патријархом Павлом: «Ми ћемо пре са црним ђаволом него са СПЦ» . У сваком случају ускоро ће почети полако одмотавање и овог замршеног црквеног клупка у коме су испреплетани разни духовни, политички, национални и историјки интереси. Северна Македонија је, ако се буде поштовао вековни канонски поредак, само корак до решења црквеног питања. Ако разни политички интереси и етнофилетизам и даље буду примарни у разматрању овог важног питања, Северна Македонија ће као и раније бити само полукорак од амбиса нових раскола и нових деоба. Највећа одговорност, као и раније, лежи на епископима МПЦ. Да ли ће давно уцењени врх МПЦ имати снаге да превазиђе своје старе слабости? Судећи по ранијим пропуштеним приликама, по слугерањском духу према свакоме ко је на власти у Скопљу, по македонском национал шовинизму који их деценијама изједа и мучи, по нарастајућем великобугарском утицају на епископат МПЦ, као и по мрачном духу НАТО-а који стоји у најцрњој сенци читавог процеса приближавању МПЦ Цариграду и Софији, и овог пута ће врху МПЦ ићи веома тешко. Са једне стране посматрано, врх МПЦ спутава македонски етнофилетизам и њихова сопспствена србофобија тј. онај конвертитски менталитет борбе против своје сопствене српске народности која је међу Словенима до двадесетих година 19. века била потпуно доминатна у сва три дела Македоније. Народности које су се данашњи модерни Македонци скоро потпуно одрекли. Са друге стране Македонце ограничава и агресивни јелински и бугарски етношовинизам, коме уцењени врх МПЦ и поткупљни врх македонске државе, по налогу НАТО пакта, и поред свих јасних опасности, самоубилачки и безумно хита у чељусти. Слично хипнотисаним жабама које саме хитају у уста змија отровница које их желе прогутати. Са треће стране, можда и најважније, врх МПЦ спутава поткупљивост и велика духовна незрелост њеног епископата као и његова спремност служењу светским центрима моћи. Оним центрима моћи који нити су искрени пријатељи Православља нити државног јединства нити дужег опстанка државе Северне Македоније.
      Остаје нам пре свега молитва Живоме Богу да Он по Своме великом човекољубљу помогне да се сви проблеми јеванђелски реше, и да Он исправи срца људска ка смирењу и канонском поретку. Без тога било какво здраво и трајније решење питања Православне Цркве у Северној Македонији неће бити могуће.
       
      Предраг Мирковић Поречки
       
      Извор: Видовдан
×
×
  • Create New...