Jump to content
Џуманџи

Зашто И "хаљине његове постадоше беле као светлост"?

Recommended Posts

On 20.8.2018. at 12:24, Џуманџи рече

Ne znam ni ja :D Nesto se msm, jes' da je haljina u direktnom/intimnom odnosu sa telom, ali sluzi za skrivanje istog (od pada na ovamo) od (ociju) drugog/drugih... :citac:

Хаљине, то јест одело, су биле мерило угледа људи оног доба. Богати су носили најраскошније, а владари чак раскошније и од њих. Овде се Исус показао у свој својој слави као "Цар над царевима" и у складу са својом поруком да не бринемо о својој одећи, поготово о њеној раскошности, његове обичне хаљине су засјале раскошније и од царских, иако нису биле саткане од земаљских скупоцености. Јудејски цар је можда носио најфинију свилу, римски цар најквалитетнији пурпур, али цар над царевима се оденуо самом светлошћу која се не може купити овоземаљским новцем нити стећи овоземаљском моћи.

То је моје мишљење, али мислим да није ово мени пало на памет тек тако, мислим да сам ово или негде прочитала или слушала у беседи некога много упућенијег од мене.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Џуманџи рече

Mozemo li reci da haljina predstavlja citavu tvorevinu?

Мсм. да не може. Јер видно је човек на неки начин, одређен бојом коже. Док хаљину може да бира и хаљина би могла да буде синоним за веру, као и чистоћа хаљине.

Ако су апостоли подерали хаљине да би јеврејима дали до знања да су равноправни. Вероватно су онда први Хришћани, прихватили грађанство Рима. Исус Христос каже: Цару, Царево-Богу, Божије, апостол Павле у посланицама описује грке, римљане и јевреје као цивилизоване. Док су остали наведени као дивљаци или скити који су поменути као храбри...

У првим Хришћанским цртежима, Христа и апостола. Они носе беле хаљине, ткз. Тоге. Које су се носиле у Римско и Хеленско царство. Што је супротно од гардеробе рабија (и Исус Христос мсм. беше раби).

Мсм. да Исус Христос себе одваја од традиције јевреја, и јасно показује да је он Патријарх јевреја. Као што је пророковано за Исаковог потомка, који ће бити месија...

Не знам колко је ово веродостојно, јер кажу да датира из 4-ог века. Али су хаљине идентичне и Римске. Извор за слику и моја закључак да су то Римске или Хеленске хаљине: http://employees.oneonta.edu/farberas/arth/arth212/Early_Christian_art.html

Paul_philosopher.jpgChrist_teacher.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, CutieBub рече

Хаљине, то јест одело, су биле мерило угледа људи оног доба. Богати су носили најраскошније

У праву си, ја мсм. Исто као данас, кинеска, италијанска, новопазарска, ариљска... гардероба. Мсм. неки свештеник-архимандрит типа Рафаила Бољевића, да покрене своју линију манастирске гардеробе. То би било исто ја мсм.:coolio: Свеједно су хаљине од парохије до парохије биле другачије пре 1000 година а не тада у време првих Хришћана.

Притом не би Тавита морала да шије апостолима хаљине

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 59 минута, Аристарх рече

Мсм. неки свештеник-архимандрит типа Рафаила Бољевића, да покрене своју линију манастирске гардеробе. То би било исто ја мсм.:coolio: Свеједно су хаљине од парохије до парохије биле другачије пре 1000 година а не тада у време првих Хришћана.

На ово сам мислио, Оса Рафаила смо помињали сад у другој теми, па сам њега узео за пример. Притом, гледао сам сачуване Православне одоре од пре неких 500-600 година са обале јадрана. Све што сам ја видео, су беле боје са неким симболима. 

OTAC-RAFAILO.jpg?height=320&width=211o%20rafailo.jpg?height=271&width=400

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда:scratch_head:, али нисам сигуран да може. Излазак 34, говори о Мојсијевом одласку на гору Синај (планина-полуострво), где је разговарао са Богом о повратку у Израел. Тада је Мојсију лице било светло (озарено) након разговора са Богом. Обзиром да се (Друга Мојсијева 34.29) Мојсије потрудио да сакрије светлост на лицу, од ових који су га чекали на подножју планине. Можемо закључит да се ради заправо о поређењу светлог лица са срећним лицем. Јер мојсије није крио чуда, од верника. Али јесте имао тајне али описане, предходнице, које су извиђале терен, чак је слао истраживаче у Израел да му јаве ко живи тамо и колико су јаки ти људи...

Док, по мени, овде у Мт.17:2, имамо неку аналогију која је повезана са одвајањем Хришћана од осталих Јеврејскаих верских покрета, па и првосвештеника јеврејских. Овде се Петру и Јакову, у Мт.17 појављује пророк Илија заједно са Мојсијем. Тада се појављује светлећи облак који је заклонио Исуса Христа од Петра и Јакова. Тај облак-Таворска светлост се опет појављује касније током Вазнесења. За разлику од Мојсија, којем се лице осветлило након доласка Бога у светлећем облаку, овде апостол наводи да је хаљина била светла пре доласка Бога у виду светлећег облака и Илије и Мојсија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Isus se na gori preobražava i pokazuje svoju slavu a haljina dok je na njemu je dio te slave...zanimljivo je što Mojsije i Ilija nisu imali nikakvog posebnog sjaja...samo ono što je Bilo ili u direktnom dodiru sa Božanskim.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@kopitar Да, али хаљина постаје светла пре доласка Божанстке светлости, Илије и Мојсија. А морамо приметити да апостоли касније цепају своје хаљине (које су описиване као чисто беле) и иду међу народ да се покажу једнаки осталима. Значи носили су дупле хаљине, нису ишли голи. Исто тако Исус Христос вероватно се преображава (преоблачи). Мсм. апостоли и први хришћани су носили Тоге (бела Римска ношња) нису се облачили као остало становништво блиског истока. Чак Ап. Павле раздваја Римљане, Грке и Хришћане (јевреје јер не-хришћански јевреји су отпадници од вере, по апостолима) као цивилизоване грађане Римског царства. Мсм. одакле Царевима право да траже касније прихватање "Цивилизацијских и канонских" обичаја код Срба и других словена. Ако не отавде, нису богумили били толики проблем, јер су у самом Цариграду за време Немањића постојале секте... мсм. словени су били пре доласка Срба и Хрвата на балкану, такође имамо и Царска сведочења о разлогу зашто долазе Срби и Хрвати... Самим тим Немањићи нису представљали неки дивљачки народ, али јесмо вероватно били другачији од царског устројства...

Посланица Римљанима 1.14: Дужан сам Грцима и дивљацима, и мудрима и неразумнима;1.15: За то, од моје стране, готов сам и вама и Риму проповједати јеванђеље;1.16: Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је сила Божија на спасеље свакоме који вјерује, а најприје Чивутину и Грку; 1.17: Јер се у њему јавља правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: Праведник ће од вјере жив бити...

Мени је очигледно да се ради о апостолском учењу да су Хришћани подједнако и грађани Рима. Са тиме да је проблематика код првих Хришћана настала онда кад су се неки Римски Цареви проглашавали за Божанства или били пагани. Што је и довело до страдања и прогона раних Хришћана, јер се нису хтели клањат неком Цару-Богу. Исто као у Персији, Египту...

Мсм. да је то није претешко питање. Али је широко... Овде имамо пример Јестире и клањања лажном месији Киру који укида Вавилонски прогон јевреја из Израела и враће Јевреје у домовину. Тј. обнавља јеврејски Израел и Јерусалим... Ту је такође постојала проблематика грађанског статуса јевреја у Царству и клањања владарима који се сматрају за Божанство...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Аристарх рече

 Да, али хаљина постаје светла пре доласка Божанстке светлости

Svjetlost nije došla od nekud , ona je bila stalno u Isusu.

Preobraženje se događa u trenu i sjaj je prožeo i tijelo i haljinu istodobno.

Ova tvoja socio - kulturološka zapažanja o odjeći onoga doba su su od velike koristi ali ne toliko za ovaj događaj.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, kopitar рече

Svjetlost nije došla od nekud , ona je bila stalno u Isusu.

Јесте била светлост стално и Исусу Христу и пре његовог телесног рођења, јер је Бог открио тако пророцима. Али та светлост би била видљива и другде, не мислиш ваљда да је Исус Христос као и Мојсије пре њега. Имао тајну светлост на лицу или гардероби, коју је крио од људи. Мсм. светлео би у мраку онда. Ради се о аналогији, коју прати појава Божанске светлости у виду светлећег облака... Чуда Божија се физички, на телу не испољавају тако у Светом Писму. Имамо пример погрбљене старице која дотиче Исуса Христа и добија Дух Свети који је исцељује, притом Дух Свети је и светлосне природе ал га је свеједно, само Исус Христос осетио. Није нико други (да је записано) видео Духа Светога да одлази и лечи старицу.

пре 20 минута, kopitar рече

Preobraženje se događa u trenu i sjaj je prožeo i tijelo i haljinu istodobno.

Ova tvoja socio - kulturološka zapažanja o odjeći onoga doba su su od velike koristi ali ne toliko za ovaj događaj.

1. Зашто ти мислиш да је Пилат био судија Исусу Христу? 

Колико сам ја упућен, јеврејима суди јеврејски суд сачињен од фарисеја, типа Савла некада. А Римским грађанима, суди Царски судија.

2. Не догађа се у трену, у међувремену имамо разговор Исуса Христа са Пророком Илијом... По мени, ово је баш кључно за социо-културолошко запажање о одећи.

Цео текст о Матеју треба прочитат, да би постало јасно да је хаљина Исуса Христа (након преображења) постала видљиво светла. Да је Бог Отац тек касније дошао у виду светлећег облака исто као код Мојсија... То је толико важан део јеванђеља и суштина подршка Исусу Христу. Апостоли су касније питали Исуса Христа, зар не треба Илија да дође пре њега?

1. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована брата његовог, и изведе их на гору високу саме.

2.  И преобрази се пред њима, и засја се лице Његово као сунце а хаљине Његове постадоше беле као светлост.

3. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с Њим говораху.

4. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе! Добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији.

5. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их; и гле, глас из облака говорећи: Ово је Син мој љубазни, који је по мојој вољи; Њега послушајте.

6. И чувши ученици падоше ничице, и уплашише се врло.

7. И приступивши Исус дохвати их се, и рече: Устаните, и не бојте се.

8. А они подигнувши очи своје никога не видеше до Исуса самог.

9. И силазећи с горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видели док Син човечији из мртвих не устане.

10. И запиташе Га ученици Његови говорећи: Зашто дакле књижевници кажу да Илија најпре треба да дође?

11. А Исус одговарајући рече им: Илија ће доћи најпре и уредити све.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On Wednesday, October 24, 2018 at 12:48, Џуманџи рече

Шта је онда светлост?

Светлост је нестворена, Божанска светлост. Она као благодатна људима од Бога обожује људе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса.      Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе.    Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина.   Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор.   Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом.   Вечни ти спомен! Царство ти небеско!                                                                                                             Епископ рашко-призренски   ТЕОДОСИЈЕ     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • By .............
      КОРОНА И ДОЛАЗАК АНТИХРИСТА!!!
      Многи повезују пандемију са описаним догађајима у Светом Писму, те предвиђају устоличење Антихриста, жигосање знаком звери  и скори Други долазак Господа Исуса Христа.
      Говорећи о последњим временима, Христос је рекао: „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам!” (Мт.24,36)
      Сваки онај који сматра да су последња времена управо сад пред нама, нека прочита ову реченицу колико год пута је потребно да би најзад схватио: ти то не знаш и ти то не можеш знати. Теби то није откривено.  О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац. Тек кад Христос други пут дође знаћемо да смо живели у последњем времену света којег познајемо. Тек онда ћемо заиста знати да почиње Преображен Свет.  До тад, језик за зубе и смирење у срце.
      Уместо да се радујемо Богу, ближњима и животу, многи улазе у разна теоретисања, страхују од предстојећих ужасних временâ, и уместо да свуда виде прилику да се пројаве као људи, они свуда виде нељуде и Сатанине сужње.
      Скоро две хиљаде година, колико хришћанство постоји, многи би наслућивали последња времена кад год би се дешавала нека радикална промена у свету. Већ је прва генерација хришћана сматрала да је њихов први прогонитељ, Нерон, управо тај Антихрист. Па би титулу „пребацивали“ наредним прогонитељима. Године 999. западни хришћани су, тумачећи буквално неке библијске цитате, сматрали да ће баш 1000. године Христос  доћи други пут, те су многи занемарили пољопривредне и друге послове (зашто би радили кад им ускоро неће бити потребна ни храна, ни новац?). И тако је 1000. година упамћена по великој глади. Током индустријске револуције многи конзервативни хришћани су у променама видели знаке последњих времена, неки Руси су након Октобарске револуције сматрали како се Антихрист устоличио, а светски ратови су донели сличне слутње. Скоро свака већа историјска промена је доносила ново тумачење Светог Писма и ново предвиђање краја. То је секташки, а не православни начин тумачења Христових речи. Главни начин манипулисања је страх и то секте одлично знају.  Секте упру прстом у „непријатеље“ и убеде нас да смо „само с њима безбедни“, јер код њих је спас. Црква то не  ради. Ако и критички тумачи знаке времена (што је њена одговорност да чини!), она никога не демонизује, не прети страхом од Антихриста или глобалних завера. Црква не призива страхом, него љубављу.
      Хришћанин, на крају крајева, нема потребе да се плаши. Ако смо узели свој Крст, изнећемо га до краја, ма какво време дошло. Ако дође Антихрист, он није и не може бити већи од Христа. Ако дође велика туга, ми смо со свету, сведоци и служитељи Радости Неисказане, Живота над Животима. Чему фрка? Бићемо људи какви смо одувек призвани да будемо и ништа и нико то не може променити. Нарочито у овим временима, кад свуда владају паника и немир, последње што хришћани треба да раде јесте да „доливају уље на ватру“, да причају о томе како сад следе и остали јахачи апокалипсе, итд.
      Ми смо и као хришћани призвани да критички и трезвено тумачимо стварност. Не морамо сви имати идентичне  идеје, ни схватања (уколико се то не тиче суштине наше вере). Али у савременим искушењима многи, у жељи да разбуде успаване, буду сувише гласни и сувише панични, преувеличавајући опасност или је сасвим измишљајући. И уместо да неког покрену на делање у љубави, још више га удаље од људи и света. 
      Замислите да је Христос дошао међу болесне телом и  болесне душом, и да им је говорио како ће свет патити у агонији, и како морају да се причувају, да не би отишли у пакао. Али он је болесне лечио, прилазио  им, помагао, тешио, опраштао, подизао с постеље и подизао са дна живота у греху. Волео их је. Да, некад  је у тој љубави и указивао на опасности, јер смо сви одговорне личности.
      То је све што и ми треба да чинимо. Да друге волимо, у љубави им помажемо, доносимо им Радост, а опомене изричемо опрезно, ретко и веома пажљиво, само да бисмо разбудили успаване. Никад да бисмо их гурали у панику.
      Не паничимо. Христос је међу нама.
      (Марко Радаковић)

    • By Логос
      У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић.   Звучни запис емисије   Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом.     Извор: РТС
    • By Логос
      “Апостол Павле каже даде ми се жалац у тијело да себе исправим, ово је неки жалац у тијело васељене, тијело сваког човјека, да у себи нађе праве вриједности због којих смо створени. А створени смо да будемо иконе Божије, да пројављујемо слободу тако што ћемо да помажемо другоме, да живимо за другога јер превише живимо само за себе и свијет окрећемо само према себи”, казао је синоћ протојереј-ставрофор Слободан Јокић, парох никшићки, говорећи о овим данима када се сусрећемо са епидемијом коронавируса која је захватила готово цио свијет.     Гостујући у емисији “Интернет литија” на Радио Светигори и званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу Не дамо светиње, прота је поручио да нам и ова данашња ситуација показује да без узајамног односа и заједнице не можемо.   “Ми смо као људи, поготово хришћани, позвани да пројавимо светост као начин живота а то значи заборавити само на себе и мислити на друге”, нагласио је отац Слободан.   Истакао је да је човјек биће заједнице, створен за њу а самоћа која му се некада деси је његова припрема за сусрет, загрљај, за заједничко слово и молитву, као и за заједнички тренутак, ако Бог да, да се сви нађемо у Царству небеском и препознамо једни друге као браћу и сестре, као слуге Христове, испунувши благослов по коме нас је Господ створио.   Протојереј-ставрофор Слободан Јокић је казао да наша Црква жели на сваки начин да помогне у борби против ове епидемије уколико за тим има потребе:   “Расположење за то је на високом нивоу јер постоји истинска потреба да се као Црква и као хришћани пројавимо и не затварамо у оном људском ако се самозатварамо физички, и да то добро у духу и добрим дјелима искористимо у овим данима.”   По његовим ријечима свијет овако модеран и напредан је стао и налази се у посту, што је доприњело да осјетимо да није смисао живота у свим тим достигнућима људске цивилазације, иако су нам и она потребна. Поновио је свој став да су хришћани најспремнији ушли у ову ситуацију јер они ту атмосферу одрицања већ живе кроз пост. Видјели смо да иако смо мислили да без многих ствари не можемо, данас, како је истакао, и без њих можемо. Мишљења је да је упркос веома озбиљној ситуацији, битно да из овога извучемо оно најбоље што можемо и да у том смислу овај пост треба да нам помогне да видимо човјека у крајњим његовим границама и могућностима и да у том човјеку опет нађемо човјека.   “У човјеку који је пао, који је данас болестан и страда због свега овога, треба да нађемо човјека и да му будемо брат. Тај посни стил живота који треба увијек да градимо у животу а који се данас пројављује нажалост кроз болести и страдања, треба да искористимо и пројавимо себе као праве истинске хришћане, праве слуге Божије.”   Истакао је да се амбијенат богослужења кроз историју мијењао, али је увијек остајао срж, темељ хришћанског живота без кога хришћани нијесу могли и у овим условима физичке самоизолације упућује на личну и породичну молитву:   “Направимо ту атмосферу заједничког богослужења, домаће цркве. Заборавили смо да се молимо и то радимо само кад је нека мука а сад је прилика да личну молитву, која је увијек била дио човјековог живота, његовог бића, упражњавамо у свом дому, да је умножимо и проширимо на цијели свијет. Помолимо се за ближње, за све људе било да су у Кини, Италији, Шпанији..  и за себе саме. Наша љубав допријеће до свих јер молитва је израз наше љубави”, закључио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.   Емисија “Интернет литија” се емитује сваке недјеље и четвртка и представља наставак литија за одбрану светиња које су се скоро три мјесеца одржавале широм Црне Горе против дискриминаторног Закона о слободи вјероисповјести а које су одлуком Епископског савјета СПЦ у Црној Гори привремено обустављене због опасности од коронавируса.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Упловили смо у воде Великог и часног поста. У море које je савршено огледало за Небеса и Сунце; дубоко као људска душа у којој се огледа Бог. Ми смо на броду који се зове Црква, а иза нас је остао опасни плићак са чамцима насуканим на јалову хрид Никадизвини. Ово је време дивних богослужења која су ту за нас, као отворен позив да покушамо, колико можемо, да очистимо срца и преиспитамо савест. Ово је прилика да се сетимо искусних духоносних морнара, попут Светог Андреја Критског, који су пре нас освајали дубине покајања и ради нас уцртавали мапе морских струја.      Заиста, „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој“ (Мт. 4:4). Знали су то мудри морски вукови са невиним голубијим душама, велики истраживачи Истине и ловци на вечну Срећу, када су усмеравали компас срца ка Христу. Једином новом под сунцем - земљи живих. Љубав и праштање су две врлине које су наша надсушна потреба. Христос је завапио са крста: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Господ је тражио опроштај и за оне који су проболи Његове руке раширене у загрљај. Да ли ми понекада смогнемо снаге да опростимо ближњем?   Свако од нас је био у (не)прилици да некога повреди или да буде повређен. Не само једном већ више пута у животу. Од најближих, оних до којих нам је понајвише стало до оних који нам ништа не значе у животу, бар тако мислимо. Тај бол увреде настаје некада промишљено, а још чешће не промишљено. Понекада то чинимо дужи временски период, а скоро увек то је моменат непромишљеног чина. Док ово пишем, а верујем да и Ви док ово читате, размишљате о људима које смо повредили или који су нас повредили.   Није лако опростити. Опростити некоме је чин, понекада раван подвигу. Не знам да ли постоји тежа заповест од ове да једни другима опраштамо. То је некако против наше природе. Свака пора нашег тела нам говори: „Не, нећу. Не могу да опростим.” А онда, бар ми који се сматрамо Хришћанима, дођемо у храм на богослужење и чујемо јеванђелску поруку: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт. 6, 14 – 15). А онда затим, на тој истој служби чујемо молитву Господњу: „Опристи нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим....”   И поред тога, ми имамо проблем са праштањем. Знамо шта је исправно. Чак желимо да радимо оно што је исправно, али се осећамо парализованим. Након увреде, по својој слабости, желимо да узвратимо ударац. Да задовољимо „правду“. А онда, ако од освете нема ништа, следећи корак је избегавање особе која (поста)је наш пакао. Јер, пакао то је други, тврдио је стари Адам, предак Сартров и наш. Несрећник који је сахрањен у земљи која нам није отаџбина, у старој и прашњавој Никадизвини. Није изненађујуће да када говоримо о опраштању, више смо заинтересовани за проналажење начина да некоме вратимо него, ако се већ сматрамо Хришћанима, да пронађемо начин у послушности и у ономе што нам Спаситељ поручује.   У Светом Писму проналазимо доста јасних порука. Када је Свети апостол Петар упитао Спаситеља: „Господе, колико пута мој брат може да ми сагреши, а ја да му опростим? До седам пута?“ Исус му је рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет и седам пута.” (18:21,22). У Марковом јеванђељу проналазим: „И кад стојите и молите се, опрости- те све што имате против некога, да би и ваш Отац који је на небесима опростио вама ваше преступе.” (11:25). Код Луке: „Пазите на себе! Ако твој брат почини грех, укори га. Ако се покаје, опрости му. Ако ти и седам пута на дан сагреши и седам пута се врати к теби и каже: Кајем се, опрости му.“ (17:3,4) А у посланици Ефесцима Светог апостола Павла стоји: „А будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама”. (4:32).   Рећи ћете, да, ми све ово знамо, али ми смо повређени... Међутим, верујем да има у нама ипак нешто што нас покреће ка висинама, моралним, људским и духовним. Две основне снаге наше душе су љубав и праштање и то је онај доказ да је наша природа део једног духовног поретка, много више него део при-родног поретка. У природи све ратује једно против другог и туђом крвљу жели да обогати своју трпезу. Љубав и праштање чине човека не само надприродним, него му пружају највеће радости које свет може нама оваквим какви смо да пружи. Човеку кроз праштање све постаје блиско, а по највише Бог и свет Божији око нас, јер у трпљењу силазимо до извора наше снаге који нам даје могућност да свему одолимо и да све (пре)живимо.   Све речено и све изговорено нам се враћа и повређује нас касније или пре, то смо сви осетили.   Међутим, све што отрпимо ми праштањем поравнамо. Тада добијамо снагу да духовно победимо шта год да било у питању. Руски књижевник, песник, новелиста, романописац и преводилац, Борис Пастернак у својој збирци поезије објављује песму „Учи се да прашташ” где стоји: „Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају, побеђуј зло зрацима доброте, придружи се без колебања онима који опраштају док гори звезда Голготе. Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена и срце личи на чашу пуну горких суза и јада. Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена, сети се како опрашта Христос док тешко на Крсту страда. Учи се да опрашташ, али не само речима, него свом душом својом и суштином свом, јер само љубав снагу опраштања има, рођену у бдењу ноћном молитвеном. Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена, великодушност лечи ко лек – напитак или балзам. Крв је на Крсту за све проливена. Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.”   Праштање је чин вере. Опраштајући другоме ми предајемо правду Богу у руке. Опраштајући, ослобађамо своје право да се ближњима (о)светимо чиме остављамо сва питања правде Господу на вољу. Остављамо ту „вагу правде” у Божијим рукама на којој ће се уравнотежити правда и милост. И наравно, морамо подробно да испитам зашто је брат љут на мене, шта сам учинио што га је ражалостило и заболело, а затим да ставим мелем на ту рану. Моје је да учиним све што могу да га сусретнем и разговарам с њим.   Уколико не жели да разговара са мном, то је његова слобода. Тада остаје само молитва за брата који је, очигледно, у искушењу, да би молитвена претходница благодати Духа Светог закрилила и смекшала његово срце. Треба да тражимо од Бога ту снагу, духовно достојанство и племенитост да научимо да свом душом кажемо опрости. Стога држимо се за врлине праштања и љубави као да нам живот од тога зависи. Од нас зависи само оно што можемо да дамо, а то су молитва, љубав, праштање и покајање. Сила да подижемо мртве није наша, то је у Божијим рукама, али ће нам Господ дати своје када ми будемо приложили оно што је наше, тј. до нас. Зато опраштајмо једни другима. Опраштајмо сами себи. Тешко јесте, али када опростимо ми пуштамо затвореника на слободу, а тај затвореник смо ми.   Уреднички уводник протођакона др Дамјана С. Божића,  објављен у "Православљу" бр. 1248.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...