Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Џуманџи

Зашто И "хаљине његове постадоше беле као светлост"?

Recommended Posts

On 20.8.2018. at 12:24, Џуманџи рече

Ne znam ni ja :D Nesto se msm, jes' da je haljina u direktnom/intimnom odnosu sa telom, ali sluzi za skrivanje istog (od pada na ovamo) od (ociju) drugog/drugih... :citac:

Хаљине, то јест одело, су биле мерило угледа људи оног доба. Богати су носили најраскошније, а владари чак раскошније и од њих. Овде се Исус показао у свој својој слави као "Цар над царевима" и у складу са својом поруком да не бринемо о својој одећи, поготово о њеној раскошности, његове обичне хаљине су засјале раскошније и од царских, иако нису биле саткане од земаљских скупоцености. Јудејски цар је можда носио најфинију свилу, римски цар најквалитетнији пурпур, али цар над царевима се оденуо самом светлошћу која се не може купити овоземаљским новцем нити стећи овоземаљском моћи.

То је моје мишљење, али мислим да није ово мени пало на памет тек тако, мислим да сам ово или негде прочитала или слушала у беседи некога много упућенијег од мене.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Џуманџи рече

Mozemo li reci da haljina predstavlja citavu tvorevinu?

Мсм. да не може. Јер видно је човек на неки начин, одређен бојом коже. Док хаљину може да бира и хаљина би могла да буде синоним за веру, као и чистоћа хаљине.

Ако су апостоли подерали хаљине да би јеврејима дали до знања да су равноправни. Вероватно су онда први Хришћани, прихватили грађанство Рима. Исус Христос каже: Цару, Царево-Богу, Божије, апостол Павле у посланицама описује грке, римљане и јевреје као цивилизоване. Док су остали наведени као дивљаци или скити који су поменути као храбри...

У првим Хришћанским цртежима, Христа и апостола. Они носе беле хаљине, ткз. Тоге. Које су се носиле у Римско и Хеленско царство. Што је супротно од гардеробе рабија (и Исус Христос мсм. беше раби).

Мсм. да Исус Христос себе одваја од традиције јевреја, и јасно показује да је он Патријарх јевреја. Као што је пророковано за Исаковог потомка, који ће бити месија...

Не знам колко је ово веродостојно, јер кажу да датира из 4-ог века. Али су хаљине идентичне и Римске. Извор за слику и моја закључак да су то Римске или Хеленске хаљине: http://employees.oneonta.edu/farberas/arth/arth212/Early_Christian_art.html

Paul_philosopher.jpgChrist_teacher.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 29 минута, CutieBub рече

Хаљине, то јест одело, су биле мерило угледа људи оног доба. Богати су носили најраскошније

У праву си, ја мсм. Исто као данас, кинеска, италијанска, новопазарска, ариљска... гардероба. Мсм. неки свештеник-архимандрит типа Рафаила Бољевића, да покрене своју линију манастирске гардеробе. То би било исто ја мсм.:coolio: Свеједно су хаљине од парохије до парохије биле другачије пре 1000 година а не тада у време првих Хришћана.

Притом не би Тавита морала да шије апостолима хаљине

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 59 минута, Аристарх рече

Мсм. неки свештеник-архимандрит типа Рафаила Бољевића, да покрене своју линију манастирске гардеробе. То би било исто ја мсм.:coolio: Свеједно су хаљине од парохије до парохије биле другачије пре 1000 година а не тада у време првих Хришћана.

На ово сам мислио, Оса Рафаила смо помињали сад у другој теми, па сам њега узео за пример. Притом, гледао сам сачуване Православне одоре од пре неких 500-600 година са обале јадрана. Све што сам ја видео, су беле боје са неким симболима. 

OTAC-RAFAILO.jpg?height=320&width=211o%20rafailo.jpg?height=271&width=400

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Можда:scratch_head:, али нисам сигуран да може. Излазак 34, говори о Мојсијевом одласку на гору Синај (планина-полуострво), где је разговарао са Богом о повратку у Израел. Тада је Мојсију лице било светло (озарено) након разговора са Богом. Обзиром да се (Друга Мојсијева 34.29) Мојсије потрудио да сакрије светлост на лицу, од ових који су га чекали на подножју планине. Можемо закључит да се ради заправо о поређењу светлог лица са срећним лицем. Јер мојсије није крио чуда, од верника. Али јесте имао тајне али описане, предходнице, које су извиђале терен, чак је слао истраживаче у Израел да му јаве ко живи тамо и колико су јаки ти људи...

Док, по мени, овде у Мт.17:2, имамо неку аналогију која је повезана са одвајањем Хришћана од осталих Јеврејскаих верских покрета, па и првосвештеника јеврејских. Овде се Петру и Јакову, у Мт.17 појављује пророк Илија заједно са Мојсијем. Тада се појављује светлећи облак који је заклонио Исуса Христа од Петра и Јакова. Тај облак-Таворска светлост се опет појављује касније током Вазнесења. За разлику од Мојсија, којем се лице осветлило након доласка Бога у светлећем облаку, овде апостол наводи да је хаљина била светла пре доласка Бога у виду светлећег облака и Илије и Мојсија.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Isus se na gori preobražava i pokazuje svoju slavu a haljina dok je na njemu je dio te slave...zanimljivo je što Mojsije i Ilija nisu imali nikakvog posebnog sjaja...samo ono što je Bilo ili u direktnom dodiru sa Božanskim.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@kopitar Да, али хаљина постаје светла пре доласка Божанстке светлости, Илије и Мојсија. А морамо приметити да апостоли касније цепају своје хаљине (које су описиване као чисто беле) и иду међу народ да се покажу једнаки осталима. Значи носили су дупле хаљине, нису ишли голи. Исто тако Исус Христос вероватно се преображава (преоблачи). Мсм. апостоли и први хришћани су носили Тоге (бела Римска ношња) нису се облачили као остало становништво блиског истока. Чак Ап. Павле раздваја Римљане, Грке и Хришћане (јевреје јер не-хришћански јевреји су отпадници од вере, по апостолима) као цивилизоване грађане Римског царства. Мсм. одакле Царевима право да траже касније прихватање "Цивилизацијских и канонских" обичаја код Срба и других словена. Ако не отавде, нису богумили били толики проблем, јер су у самом Цариграду за време Немањића постојале секте... мсм. словени су били пре доласка Срба и Хрвата на балкану, такође имамо и Царска сведочења о разлогу зашто долазе Срби и Хрвати... Самим тим Немањићи нису представљали неки дивљачки народ, али јесмо вероватно били другачији од царског устројства...

Посланица Римљанима 1.14: Дужан сам Грцима и дивљацима, и мудрима и неразумнима;1.15: За то, од моје стране, готов сам и вама и Риму проповједати јеванђеље;1.16: Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је сила Божија на спасеље свакоме који вјерује, а најприје Чивутину и Грку; 1.17: Јер се у њему јавља правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: Праведник ће од вјере жив бити...

Мени је очигледно да се ради о апостолском учењу да су Хришћани подједнако и грађани Рима. Са тиме да је проблематика код првих Хришћана настала онда кад су се неки Римски Цареви проглашавали за Божанства или били пагани. Што је и довело до страдања и прогона раних Хришћана, јер се нису хтели клањат неком Цару-Богу. Исто као у Персији, Египту...

Мсм. да је то није претешко питање. Али је широко... Овде имамо пример Јестире и клањања лажном месији Киру који укида Вавилонски прогон јевреја из Израела и враће Јевреје у домовину. Тј. обнавља јеврејски Израел и Јерусалим... Ту је такође постојала проблематика грађанског статуса јевреја у Царству и клањања владарима који се сматрају за Божанство...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Аристарх рече

 Да, али хаљина постаје светла пре доласка Божанстке светлости

Svjetlost nije došla od nekud , ona je bila stalno u Isusu.

Preobraženje se događa u trenu i sjaj je prožeo i tijelo i haljinu istodobno.

Ova tvoja socio - kulturološka zapažanja o odjeći onoga doba su su od velike koristi ali ne toliko za ovaj događaj.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, kopitar рече

Svjetlost nije došla od nekud , ona je bila stalno u Isusu.

Јесте била светлост стално и Исусу Христу и пре његовог телесног рођења, јер је Бог открио тако пророцима. Али та светлост би била видљива и другде, не мислиш ваљда да је Исус Христос као и Мојсије пре њега. Имао тајну светлост на лицу или гардероби, коју је крио од људи. Мсм. светлео би у мраку онда. Ради се о аналогији, коју прати појава Божанске светлости у виду светлећег облака... Чуда Божија се физички, на телу не испољавају тако у Светом Писму. Имамо пример погрбљене старице која дотиче Исуса Христа и добија Дух Свети који је исцељује, притом Дух Свети је и светлосне природе ал га је свеједно, само Исус Христос осетио. Није нико други (да је записано) видео Духа Светога да одлази и лечи старицу.

пре 20 минута, kopitar рече

Preobraženje se događa u trenu i sjaj je prožeo i tijelo i haljinu istodobno.

Ova tvoja socio - kulturološka zapažanja o odjeći onoga doba su su od velike koristi ali ne toliko za ovaj događaj.

1. Зашто ти мислиш да је Пилат био судија Исусу Христу? 

Колико сам ја упућен, јеврејима суди јеврејски суд сачињен од фарисеја, типа Савла некада. А Римским грађанима, суди Царски судија.

2. Не догађа се у трену, у међувремену имамо разговор Исуса Христа са Пророком Илијом... По мени, ово је баш кључно за социо-културолошко запажање о одећи.

Цео текст о Матеју треба прочитат, да би постало јасно да је хаљина Исуса Христа (након преображења) постала видљиво светла. Да је Бог Отац тек касније дошао у виду светлећег облака исто као код Мојсија... То је толико важан део јеванђеља и суштина подршка Исусу Христу. Апостоли су касније питали Исуса Христа, зар не треба Илија да дође пре њега?

1. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована брата његовог, и изведе их на гору високу саме.

2.  И преобрази се пред њима, и засја се лице Његово као сунце а хаљине Његове постадоше беле као светлост.

3. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с Њим говораху.

4. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе! Добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији.

5. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их; и гле, глас из облака говорећи: Ово је Син мој љубазни, који је по мојој вољи; Њега послушајте.

6. И чувши ученици падоше ничице, и уплашише се врло.

7. И приступивши Исус дохвати их се, и рече: Устаните, и не бојте се.

8. А они подигнувши очи своје никога не видеше до Исуса самог.

9. И силазећи с горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видели док Син човечији из мртвих не устане.

10. И запиташе Га ученици Његови говорећи: Зашто дакле књижевници кажу да Илија најпре треба да дође?

11. А Исус одговарајући рече им: Илија ће доћи најпре и уредити све.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On Wednesday, October 24, 2018 at 12:48, Џуманџи рече

Шта је онда светлост?

Светлост је нестворена, Божанска светлост. Она као благодатна људима од Бога обожује људе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ili, Bog je sama Svetlost i on se kroz svetlost, tk. kroz netvarnu svetlost otkriva nama i obozuje coveka i mozemo da postanemo bogovi po blagodati i daru svise.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду.   Звучни запис предавања (радио Слово љубве)     На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.   Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти  Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи,  високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту.   Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски  развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју.     Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма.   Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве.   Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста.   У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски  сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози  помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима.   Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама.   Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали  да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова.   Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава.   Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“.   Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији  је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије.   Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини.   Коначно, Високопреосвештени  Митрополит Иларион закључио је своје предавање  са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења.   Ђакон др Србољуб Убипариповић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Митрополит волоколамски Иларион подржава недавну изјаву председника РФ Владимира Путина у корист традиционалног схватања брака као свезе мушкарца и жене.      Високопреосвећени је изјавио: „Радује ме што је Председник то јавно изјавио, пошто, нажалост, видим шта се дешава у неким западним земљама са беспризорном, срамотном, наметљивом, али и агресивном пропагандом тзв. алтернативног породичног начина живота, кад нпр. два мушкарца и две жене могу образовати породицу и усвојити дете. Тада они не би били мама и тата, већ заиста „родитељ један“ и „родитељ два“, закључио је митрополит Иларион.   Осврћући се на чињеницу да неки у  западном друштву инсистирају да брак може имати различите облике, Митрополит је нагласио: „Ипак, мислим да је у нашој земљи, где се огромна већина људи држи традиционалних вредности, чак независно од своје верске оријентације, веома важно да Устав садржи схватање брака као свезе између мушкарца и жене“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Драгана Милошевић,
      Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима.
      Наводимо фрагменте снимка овог наступа.
          
      – Смисао оснивања „ПЦУ“ од стране Цариградске патријаршије представља развој екуменистичког покрета. Као што знате, на западу Украјине осим Украјинске Московске патријаршије деловале су унијатска црква на челу с архиепископом и две расколничке структуре – „Кијевска патријаршија“ и „Аутокефална црква“.
      – Који је циљ тога што је Цариградска патријаршија основала такозвану „аутокефалну цркву Украјине“ на челу с Епифанијем?
      – Циљ је да ослаби Московску патријаршију како би помогла уједињење украјинских унијата с такозваном „аутокефалном црквом Украјине“ на челу с Епифанијем. Циљ се састоји у томе да се оснује савез „Патријаршија“ у који ће ући и унијати и Епифанијеве присталице.
      – И коме ће се сви они потчињавати?
      – Преко Цариграда ће се потчињавати папи. Ситуација у којој се папизам разликује од православља је привидна, зато што се догађаји развијају у правцу међухришћанског екуменизма. (Такође постоји међурелигиозни екуменизам.) Удруживање хришћанских токова у једну структуру. Ова структура ће деловати на основу једне јединствене политике – папске.
      Овакав савез осим Европске уније намећу и међународни политички и економски субјекти.

      Професор Киријакос Кириазопулос
       
      – Да ли се на европском нивоу планира да се нешто слично учини до 2025. године?
      – Планирано је да се до тада одржи заједнички сусрет паписта и православаца у циљу уједињења до 2025. године. Зато је у јуну 2019. године поводом храмовне славе римског папе – светих апостола Петра и Павла – Вартоломеј римском папи упутио писмо с апелом да „до новембра 2020. године заврше дијалог о првенству римског папе у I миленијуму“.
      Објаснићу вам како ће бити створен „савез“, зато што се то такође односи на Украјину, јер се тамо спроводи експеримент удруживања паписта и православаца. У току је експеримент удруживања „ПЦУ“ с унијатима. Ватикан и Васељенска патријаршија учествују у овом експерименту. Ватикан се преко „Папског савета за помоћ хришћанском јединству“ договорио о сусрету архиепископа украјинских унијата и Вартоломеја.
      Управо тамо је донета одлука да се наставе екуменистички односи између Епифанија и унијата у Украјини.
      Осим заједничких молитава и помињања украјинских нациста (расколници су до сада били на страни украјинских нациста и Епифаније је увучен у ово помињање), захваљујући томе и другим поступцима у Украјини спроводи се експериментално екуменистичко удруживање папизма с Православним Аутокефалним Црквама. Они припремају терен за савез.
      Управо у томе се заправо састоји политика Ватикана. Од настанка уније Ватикан је увек то желео, увек је покушавао да претвори православце у унијате с тим да одржавају своју традицију, али да догматски признају римског папу као поглавара Цркве с правом да утврђује догме. Папа треба да буде врховни законодавац, врховни руководилац и врховни судија. Папизам је управо то.
      Унијати догматски прихватају папу као поглавара Цркве. То значи да прихватају промене које су се десиле у Западној цркви у II миленијуму кад се Западна црква претворила у папизам.
      Циљ Ватикана је да претвори Аутокефалне Цркве у унијатске. Управо то је циљ екуменистичког дијалога.
      Тренутно мешовита богословска комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве разматра улогу првенства папе у I миленијуму. До краја новембра 2020. године ће усагласити јединствени текст и изложиће га на „сабору“ паписта и православаца који ће бити одржан 2025. године у циљу уједињења, па ће рећи: „Договорили смо се и поново се уједињујемо на основу првенства части римског папе у I миленијуму које смо тада признавали.“ Наравно, то ће бити само на речима.
      Што се тиче номоканонског дела, то ће бити сагласност с првенством власти римског папе у II миленијуму. Међутим, они то неће рећи.
      Папизам жели да се „Кодекс канона источних цркава“ који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II примењује у Аутокефалним Црквама које су још увек православне. Овај кодекс такође садржи догматска правила која намећу папу као руководиоца који поседује првенство власти.
      Цариградска патријаршија и сам Вартоломеј чине следећу грешку. Он жели нешто да добије. Жели да буде признат за поглавара, да има власт на досадашњим Аутокефалним Црквама кад се овај савез оствари. Пошто ће бити папско првенство власти и он жели да има исто првенство власти које засад нема међу Аутокефалним Црквама које ће постати унијатске. Ово првенство власти он покушава да гарантује посредством канонског права заједничког с папизмом.
      Његова грешка се састоји у следећем: у римокатоличком законодавству су сталне институције само папа и бискупи. „Међуструктуре“ – патријарси, архиепископи итд. нису обавезне институције. Папа може да их замени. Односно, чак и ако да Вартоломеју оно што овај жели како би имао власт над досадашњим Аутокефалним Православним Црквама римски папа ће то касније укинути. Зато што је то „црквени“, а не „божански закон“.
      Обавезне институције се називају „божанским законом“. Патријарси и архиепископи су „црквени“ закон, односно, могу да се мењају.
      Дакле, оно што он покушава да издејствује личи на изградњу зграде на песку која ће се срушити. Цариградска патријаршија води погрешну политику и изгубиће оно што има. Изгубиће првенство части, а затим и првенство власти које покушава да добије преко папе.
      – А шта ће Руси да раде?
      – Руси су то већ схватили. Руси нису потписали текст из Равене о првенству папе. 1) Руси не прихватају ни првенство папине власти, ни првенство власти Цариграда. И они су чинили грешке. Али сад су забринути због својих грешака након Вартоломејевог деловања у Украјини. Пре тога су ишли заједно с Вартоломејем.
      Откако нису отишли на Критски псеудосабор и кад се појавило украјинско питање Московска патријаршија се такође забринула због своје политике идења за Васељенском патријаршијом по питању екуменизма. Наравно, чинила је грешке: и она је потписала споразум с папом на Куби.
      Московска патријаршија има бојазни и чини ми се да је поново размотрила своје ставове којих се до сада придржавала. У ово су умешана питања црквене дипломатије. Али кад се дипломатија меша с екуменизмом пропао си.
      Такође постоје други типови екуменизма: између православаца и различитих грана протестантизма: англиканства, лутеранства, калвинизма итд. Екуменизам с монофизитима. Све се то дешава, али зависи од већег експеримента на удруживању Православних Аутокефалних Цркава с папизмом. Све остало ће касније бити лако регулисано.
      Ово је експеримент поновног поунијаћења, односно претварања Православних Цркава у унијатске на основу папске еклесиологије, тј. њиховог покатоличавања. Тренутно се врши експеримент покатоличавања Украјине преко Епифанијеве „аутокефалне цркве“.
      Они теже ка томе да се уједине у једној „Патријаршији“ под покровитељством Ватикана и Цариградске патријаршије, као што је изјавио унијатски епископ у Украјини. Овај савез претпоставља еклесиологију на основу које ће постојати. Православну или папску? Православна је немоћна институцијално и политички. Ватикан жели и тежи ка томе да примењује сопствену еклесиологију, јер ако се удружи с православљем под условима православља, он ће се срушити као папство.
      Професор Киријакос Кириазопулос
      Са руског Марина Тодић Ουκρανικό
      20 / 02 / 2020
      1) Званични назив – „Еклесиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт“ – је документ који су на 10. пленарној седници Мешовите православно-католичке богословске комисије 13. октобра 2007. г. потписали Римокатоличка црква и све помесне Православне Цркве осим Руске која није била присутна. У њему је, поред осталог, констатовано да је римски папа на Истоку признаван као „protos епископа првих катедри“ у Цркви до великог раскола.
      Професор Киријакос Кириазопулос. Украјински експеримент Ватикана и Фанара као фаза уједињења православља и папизма / Српска верзиjа
      PRAVOSLAVIE.RU Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на...
    • Од Логос,
      Његова светост Патријарх српски г. Иринеј оценио је да је позадина црногорског закона о слободи вероисповести да се истребе Срби из Црне Горе, као са Косова и Метохије.     Патријарх Иринеј је најоштрије осудио изјаву црногорског министра одбране Предрага Бошковића који је рекао да је Закон о слободи вероисповијести искориштен да би се против Црне Горе повео крсташки рат.   „Ту нема коментара, они то стално причају. Заклањају оно што им је намера – да ослабе Цркву, да ослабе народ и да се ослободе Срба, као и Албанци са Косова. Позадина закона је да се истребе Срби из Црне Горе“, рекао је Патријарх за Курир.   Патријарх је поручио да ће српски народ наставити да се бори, да излази на литије и изразио наду да ће Уставни суд имати разумевања.   Бошковић је односе са Србијом оценио као најлошије од обнове црногорске независности, те навео да протестне литије „немају никакве везе са законом, већ је намјера да се Црна Гора представи као српска држава којој би се поништила независност изгласана на референдуму 2006. године“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Млади ретко одлазе у цркву и уопште се не баве својим духовним жиотом. Они сматрају да им то није потребно и препуштају се таштини и испразности овоземног живота. На то заиста треба обратити посебну пажњу. То је у ствари плод гордости и духовне незрелости. Они сматрају да је одлазак у цркву ствар простог народа и жена, а притом заборављају да заједно с људима у цркви служе и анђели који сматрају да су изузетно срећни и блажени због тога. Молитва је стални осећај да смо духовно немоћни. Молитва је стални осећај захвалности. О, блажено време молитве!  
      Извор: Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...