Jump to content

Зашто И "хаљине његове постадоше беле као светлост"?


Препоручена порука

"И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована и изведе на гору високу, посебно само њих; и преобрази се пред њима. И хаљине његове постадоше сјајне, врло бијеле као снијег, какве не може бјелиља убјелити на земљи." Мк 9:2-3

"И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост." Мт 17:2

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 61
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Хаљине, то јест одело, су биле мерило угледа људи оног доба. Богати су носили најраскошније, а владари чак раскошније и од њих. Овде се Исус показао у свој својој слави као "Цар над царевима" и у скла

Па добро брате, без вређања али идете около, вучете за рукав, запиткујете, делите ситне поклоне, зовете на фиксни и мобилни. Много бре буквално схватате оно о лепом и упорном 

@Bokisd  Ајде употреби тачкице и заграде и све остале немогуће интерпукцијске вратоломије, сада је прави тренутак за то! 

Zanimljiva misao bl. Jeronima: 

"...also His raiment was changed and became white to such a degree, as in the expression of another Evangelist, no fuller on earth can whiten them. But all this is the property of matter, and is the subject of the touch, not of spirit and ethereal, an illusion upon the sight only beheld in phantasm."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Paradoksologija рече

Nekako kao da poenta i jeste u tome da se preobražava ono što Ga se dotiče?

Da, a npr. zasto ne trava? Kao "ziva tvar", posto haljina jeste materija, ali nije "ziva"?

Ili zasto ne to mesto na kom je stajao, to "parce" zemlje? Nisam nesto nailazila na neka posebna tumacenja stihova, a interesantno mi. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Џуманџи рече

Da, a npr. zasto ne trava? Kao "ziva tvar", posto haljina jeste materija, ali nije "ziva"?

Ili zasto ne to mesto na kom je stajao, to "parce" zemlje? Nisam nesto nailazila na neka posebna tumacenja stihova, a interesantno mi. :)

Pa, ne mozemo da 'obozavamo' travu i zemlju. :945729:

" Izvodi ih na "goru visoku" kako bi nam pokazao da se ĉovek neće udostojiti takvih bozanskih vidjenja, ako se prethodno ne uzvisi (duhom). Na "goru visoku", kaze, "same", jer je Hristos ĉesto ĉinio najdivnija ĉuda u tajnosti, kako narod, videći Ga kao Boga, ne bi pomislio da se On samo prividno ovaplotio. Kada ĉuješ da se preobrazio, ne-moj misliti da je On tada odbacio telo, jer je ono ostalo u svom ranijem obliku, pošto se spominju Njegovo lice i haljine... "  ( Sv. Teofilakt Ohridski )

I,  kada dodamo, ono gore od sv.Jeronima, u sustini, izgleda da je ( jedna od ) poenta ovih stihova,... da se govori o realnosti Hristovog preobrazenja u  telu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Џуманџи рече

Da, a npr. zasto ne trava? Kao "ziva tvar", posto haljina jeste materija, ali nije "ziva"?

Ili zasto ne to mesto na kom je stajao, to "parce" zemlje? Nisam nesto nailazila na neka posebna tumacenja stihova, a interesantno mi. :)

Haljina je u intimnom dodiru s Njegovim telom? I mi tu možemo da stremimo da budemo ta haljina? Evo ne znam :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

E, naišla sam nedavno na neki tekst na engleskom gde se Hristova haljina ('seamless garment' za koju su bacali kocku pri Raspeću) čita kao Nevidljiva Crkva. Sad mi tek palo na pamet.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 минута, Paradoksologija рече

Evo ne znam :)

Ne znam ni ja :D Nesto se msm, jes' da je haljina u direktnom/intimnom odnosu sa telom, ali sluzi za skrivanje istog (od pada na ovamo) od (ociju) drugog/drugih... :citac:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Paradoksologija рече

E, naišla sam nedavno na neki tekst na engleskom gde se Hristova haljina ('seamless garment' za koju su bacali kocku pri Raspeću) čita kao Nevidljiva Crkva. Sad mi tek palo na pamet.

Da, Jovan je po tome specifican, on haljinu pominje u jednini i dodaje "da je ne deremo/cepamo". :) 

Medjutim, u ovim delovima kod Mateja i Marka mislim da je haljina upravo i samo to - komad odece. Pogotovu je Marko zivopisan i recit. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Кад је чула за Исуса, дође у народу састраг, и дотаче се хаљине Његове.

Јер говораше: Ако се само дотакнем хаљина Његових оздравићу.

И одмах пресахну извор крви њене, и осети у телу да оздрави од болести.

И одмах Исус осети у себи силу што изађе из Њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче мојих хаљина? ( Marko. 5 )

 

И приступивши састраг дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах стаде течење крви њене. ( Lk. 8, 46 )

:citac:

Vrlo zanimljivo. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 33 минута, Џуманџи рече

Da, Jovan je po tome specifican, on haljinu pominje u jednini i dodaje "da je ne deremo/cepamo". :) 

Medjutim, u ovim delovima kod Mateja i Marka mislim da je haljina upravo i samo to - komad odece. Pogotovu je Marko zivopisan i recit. :)

Pa ne mislim da se takva paralela u tekstu pominje eksplicitno, ali da se može naknadno učitati u tumačenju - može, i zabavno je, jer smo mi onda, nadamo se, haljina.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Paradoksologija рече

Pa ne mislim da se takva paralela u tekstu pominje eksplicitno

Znam, nego kazem samo :) Pogotovu zato sto Telo ipak nije haljina i reci da je odeca postala takva какве не може бјелиља убјелити на земљи mi je skroz fascinantno :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, Џуманџи рече

Znam, nego kazem samo :) Pogotovu zato sto Telo ipak nije haljina i reci da je odeca postala takva какве не може бјелиља убјелити на земљи mi je skroz fascinantno :)

Ima, odredjena gradacija,.....zasija se lice njegovo kao sunce ( direktno, bez posredstva haljina ),....pa, onda, ide i,.....haljina postade svetla, sjajna kao sneg,....

Znaci, Telo je,...... ukazanje na Njegovo lice, odakle ( od Tela ) i potice Svetlost ( Bozanska netvarna svetlost i energija ), a, svetle haljine su, kako da kazem, kao neka ikonomija prema nama ljudima, da se pokaze, da je telo Gospodnje koje se Preobrazilo, isto to telo kojim je i hodao i jeo i pio sa ljudima ( nije fikcija ili neko etericno telo )

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Баш добро питање, збунио сам се0703_read

Ја се сећам само цитата типа: по хаљинама њиховим, познат ће се. И упамтих негда да су хаљине одраз срамоте или честитости. Али не сећам се који теолог је то говорио. У дела апостолска се помињу хаљине, али да их је Тавита правила, па у 14.14: да апостоли цепају хаљине са себе и силазе у народ да проповедају о једнакости, у смислу да су и апостоли једнаки људима али само позивају људе ка Богу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Спасење света је повезано са спасењем човека и то од момента стварања. Бог када ствара целокупну природу ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву природу принесе Богу. Гријех и пад јесте одступање од заједнице и  пројава егоизма. Човек није само одступио од Бога, него је и природу удаљио од Творца. Злоупотреба слободе нас је довела до промашаја циља нашег стварања. Бог је требао бити у центру свих, а човек који је одступио од Бога и даље је имао порив да господари и тако је постао тиранин целокупне створене природе. Твар није принео Творцу него себи, подредивши све себи није имао очињски однос, него егоцентрични доживљај присвајаући себи Божије стварање. Антрополошка криза је повезана са еколошком кризом друштва.
      „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).
      Хришћанство човека доживљава као биће заједнице, врхунац заједничарења јесте обитавање у заједници са Богом, бити у сабрању, испунити своје назначење и остварити се кроз Цркву као Бого-човјечанску заједницу.  То би била прва Христова заповест да волимо Бога, а одмах друга гласи да волимо једни друга, да остваримо заједницу са другима. Нарцисоидност нас заслепљује и упућује у депресивну саможивост, отуђујући нас од других, али и од Бога. Савремени човек је кренуо давно да се удаљава од Бога, да прави свој Вавилон од егоизма и индивидуализма. Удаљавање од Бога и људи је значило и удаљавање од природе, али и злостављање и уништење. Процес деструкције савременог човека отуђеног од Бога се види у његовој суженој свести и односу према творевини.
      „Дивна су дела Твоја,
      Господе, све се испуњава благошћу.
      Слава Теби, Господе, који створи све“ Пс. 102
    • Од haveaniceday,
      Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар“, а други „лош“ момак... Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи“ имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи“?
      Бранко Милутиновић и Мирослав Мишковић Унајмању руку је трагикомично што се данас у појединим српским медијима води кампања да се у исти кош трпају Бранко Милутиновић, власник чувеног „Нордеуса" , и Мирослав Мишковић, власник свега и свачега под именом „Делта". Реч је, заправо о покушају да се, колоквијално речено, „опере" биографија преко медија који се сматрају „угледним". Мирослава Мишковића, наравно. Не Бранка Милутиновића. 
      Први милион
      Да би се то постигло мора се замаглити суштина. А суштина је у такозваном „првом милиону".
      Почетна огромна и битна разлика је што је Бранко Милутиновић свој „први милион" зарадио измисливши и направивши нешто ново. Освојио је свет фудбалском игрицом „Топ илевен", која би могла да се преведе и као „једанаест величанствених".
      Екипа Нордеуса 2010. Мирослав Мишковић је свој „први милион" зарадио муљајући нешто старо и добро познато у доба хиперинфлације и санкција. Имао је тада не само приступ девизним резервама (на „штицовању" девиза се преко ноћи богатило) већ и монополима разних врста на затвореном тржишту. У Лондону га је деведесетих фасцинирао ланац кафића „Коста кафе", па нам је то донео у Београд. Ни оригинални ланац кафића није могао да смисли, али је успут уништио „Гринет". Што би се рекло, остало је историја. (Лично, стварно, не могу да разумем колеге новинаре - иначе веома критичне на разне економске теме - који без речи дозвољавају да им Мишковић сервира причу како се није обогатио у пословима са државом.)  
      Укратко, Бранко Милутиновић се обогатио знањем, а Мирослав Мишковић муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав Мишковић је богатећи себе узимао од друштва. Зато је први „добар, а други „лош" момак.
      Мирослав Мишковић Ви сад можете да кажете: „Ма и један и други су тајкуни који запошљавају људе и шта мене брига за њихово богатство". То је само донекле тачно. Тајкуни су - по дефиницији - изузетно богати пословни људи, који имају моћ и утицај. У моћи и утицају лежи зец.
      Ако Милутиновића и Мишковића узмемо као персонификацију многих других овдашњих бизнисмена, шта мислите да ли је за Србију боље да „Милутиновићи" имају моћ и утицај, или да то имају „Мишковићи"?
      Бранко Милутиновић „Милутиновићи", по правилу, ништа не траже од државе сем добро уређеног привредног амбијента, док  „Мишковићима" увек нешто од ње треба и то, по правилу, на штету друштва а у њихову корист. Даћу вам неколико примера.
      Курс
      Народна банка Србије (НБС) је при крају прве деценије овога века увела политику „клизајућег" девизног курса. То значи да курс динара дневно иде горе-доле у оквиру неког задатог распона вредности (рецимо, између 3-4 посто). У то време је у Србији инфлација била релативно висока (између 7 и 12 посто). То је, у таквој ситуацији, била најбоља могућа политика за државу Србију: подстицала је извоз, а дестимулисала увоз. И чувала девизне резерве од разних мешетара.
      „Милутиновићи" се тим поводом нису оглашавали. Али су зато „Мишковићи" кренули у офанзиву дискредитације руководства НБС по медијима, с обзиром да се њихов пословни успех заснивао на ономе што је тадашњи гувернер Дејан Шошкић, с правом, назвао транге-франге економијом. У суштини су свој профит правили на увозу робе широке потрошње и пласирали је на, релативно, затвореном тржишту. Често су били „ексклузивни" увозници овога и онога или заступници познатих страних фирми, што значи да су имали монопол продаје неке робе у Србији и убирали су монополску ренту. За то им је било јако важно да курс динара стоји у месту. Дакле, иако је за Србију „клизајући" курс био добар, за њих лично је био неповољан. На срећу нису извојевали победу све до промене власти на челу НБС (а када се инфлација смирила, политика „клизајућег" курса је донекле изгубила на значају). 
      Субвенције
      Други пример су субвенције државе. „Милутиновиће" никад нисам чула да траже субвенције. Чула сам их, на економским саветовањима, како кажу да им треба боље образовање младих у Србији. „Мишковићи", са своје стране, нису пропустили ни једну прилику да укажу како држава треба да им помаже да развијају своје приватне послове. Ево сад скоро, критиковали су политику субвенционисања страних инвеститора, називајући их „трећеразредним компанијама". Мисле да је боље подржати њих, мада они нису ни међу „десеторазредним компанијама". Што није најважније. Подстицању страних инвеститора се има шта замерити, али они ипак Србију стављају на мапу ланца снабдевања (supply chain) релативно познатих светских фирми. „Мишковићи" не нуде такве програме.
      За „Милутиновиће" се отимају страни инвеститори, без помоћи државе. После низа одбијених понуда да прими стотине милиона долара из иностранства да би развијао своју компанију (о чему је „Блумберг" писао), Бранко Милутиновић је ових дана, ипак поклекао и решио да прода „Нордеус", али његов тим наставља да управља компанијом. Из Србије.
      Ето, сад ви бирајте своје „добре" и „лоше" момке.
       
      http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/06/03/7290771_va9348.jpg Зашто је Бранко Милутиновић „добар“, а Мирослав Мишковић „лош“ момак?
      WWW.RTS.RS Бранко Милутиновић, власник „Нордеуса“ обогатио се знањем, а Мирослав Мишковић, власник „Делте“ муљањем. Бранко Милутиновић је богатећи себе богатио и друштво, а Мирослав...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса.

       
      Текст у пдф формату
       
      У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.”
      Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ.
      После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем.
      Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу.
      Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја.
      Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност.
      Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро.
      Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет.
      Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја.
      Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије).
      У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља.
      Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању.
      Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике.
      Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије.
      Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве.
      Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој.
      Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године.
      Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије.
      Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве.
      Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос.
      Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”.
      Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.)
      Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака:
      1.  заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори;
      2.  у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и
      3.  онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три.
      Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама.
       
      Са руског превео: Епископ бачки Иринеј
       
      ----------------------------
      [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара.  – Прим. прев.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса.

       
      Текст у пдф формату
       
      У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.”
      Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ.
      После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем.
      Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу.
      Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја.
      Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност.
      Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро.
      Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет.
      Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја.
      Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије).
      У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља.
      Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању.
      Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике.
      Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије.
      Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве.
      Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој.
      Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године.
      Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије.
      Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве.
      Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос.
      Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”.
      Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.)
      Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака:
      1.  заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори;
      2.  у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и
      3.  онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три.
      Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама.
       
      Са руског превео: Епископ бачки Иринеј
       
      ----------------------------
      [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара.  – Прим. прев.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве.

      Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто  административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово.
      То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ.
      Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела.
      Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве.
      Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није.
      Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву.
      Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и  дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији.
      Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су  допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година!
      Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом.
      Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...