Jump to content

Dodik: Svaki pokušaj ulaska pripadnika policije FBiH u RS biće spriječen

Оцени ову тему


Препоручена порука

20180817154349_493125.jpg

BANJALUKA - Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je Srni da pripadnici policija Federacije BiH (FBiH) neće biti raspoređeni u Republici Srpskoj koja ima teritorijalni integritet, policijske snage, Ustav, zakone i Sporazum o saradnji policijskih agencija.

"Svaki pokušaj da i jedan pripadnik policije FBiH uđe u Republiku Srpsku, bez saglasnosti Vlade i Policije Republike Srpske, biće spriječen silom i to niko ne treba da pokušava", poručio je predsjednik Srpske.

On je istakao da se relevantni dokazi mogu naći u BiH, jer Republika Srpska ima pravo na unutrašnja pitanja i poslove.

"To što postoji Granična policija BiH na teritoriji Republike Srpske ne znači da mogu da raspolažu teritorijom. Veoma jasno želim da kažem da ukoliko FBiH pošalje svoje policajce u Republiku Srpsku a bez saglasnosti naše Vlade biće spriječeno i smatraćemo to aktom napada i agresijom na Republiku Srpsku", naglasio je Dodik.

On je pozvao ljude u FBiH da to ne čine.

"Imamo zajednički problem u vezi sa migrantima i to moramo zajednički rješavati, ali ne na način da se nešto zloupotrebljava. Svaka vrsta opravdanja takve stvare i događaja je van Ustava i Dejtonskog mirovnog sporazuma i kreirana je da se devalvira uloga i značaj Republike Srpske", naveo je Dodik.

On je poručio da će kao predsjednik Republike biti odlučan da odbrani Srpsku, pa i od nasrtaja kakvi se planiraju.

"Ne mogu da vjerujem da postoje neki koji su spremni da ovo opravdavaju pričom kako se navodno smanjuje broj migranata, a onda istog dana traže povećanu intervenciju snaga FBiH", rekao je Dodik.

On je napomenuo da Republika Srpska želi mir i saradnju i da svako poštuje svoje nadležnosti.

"Svaki pokušaj organizovanog ulaska pripadnika policije FBiH biće silom spriječen", zaključio je predsjednik Srpske.

Izvor

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Kofer LJUBAVI
                                       
       
      Ima jedan fenomen u doba tabloida, prostakluka i neverovatnog primitivizma. U doba opšteg šizenja i primitivizma – postoji jedan fenomen da pevači koji pevaju srcem, pune bez ikakve velike pompe i reklame sve koncertne dvorane. Kaliopi, Frajle, Marija Šerifović, Nina Badrić, Petar Grašo, Vlatko Stafanovski, Bisera Veletanlić, Gabi Novak, Vasil Hadžmanov i Matija Dedić… Još uvek me drži fascinantna emocija sa koncerta Kaliopi Bukle u Srpskom narodnom pozorištu i poklon koji je dobila od mladog gospodina Branka Ljubojevića – njen portret. Kaliopi – žena koja ne poznaje reč „sujeta“.
      Ona je neko ko poštuje druge koleginice i kolege, i svima skida kapu. Dok se većina estrade ogovara,  ona druge poštuje i deli komplimente. Tako retka pojava… „O bato, mogla sam voleti… Ja uvek nosim kofer ljubavi… u njemu njanjaju sad svi koji su me voleli“.
      Ili što bi refrenski svi zapevali u pesmi Petra Graše: ’’Triba nam, triba nam samo malo da se volit znamo’’. Rečnik ljubavi umesto govora mržnje. Pesma umesto pomena. Čini mi se da, sa jedne strane,  mediji nikada nisu više bili skloni komercijalnoj kataklizmi, a sa druge je publika odgovorila potragom za čistim emocijama. I niko me ne može ubediti da polusvet zaslužuje sve naslovne strane ovog sveta.
      U ovoj nedelji je loših vesti bilo toliko da se nije mogao naći koj red više za Miru Vasiljević koja je bila pedagog i učiteljica najboljih pevačica naše narodne muzike. I mogu u surovom kapitalizmu da mediji teraju po svome, ali  tiha većina publike se opredelila za suzu, emociju, dobar refren. Neko će reći da smo kao u loncu u kome se kuva čorbast pasulj. Ali, ako ne pustiš neki ventil, ako ne pustiš neku suzu,  ima da se rikne, može da se pukne. Ne mora u teškim vremenima baš sve da ode u prostakluk i bahanalije. Potrebno je nešto srca i pomalo duše. Možda bi me dobro opisala Marina Tucaković kao „emotivnu ludu“, ali ja se radujem uspesima dobrih ljudi. Radujem se kad me neko obraduje vešću da je dobar čovek. I obraduje me kad na koncertima pop muzike vidim toliko emotivnih ljudi.
      Nije sve baš otišlo k vragu.
      Sećam se i druženja sa mojim koleginicama i kolegama jedne „proste vojvođanske zime na salašu prijatelja mog“. Svima je bilo važno da se družimo, pevamo i da podelimo „kap veselja“, kao u pesmi Lole Novaković, Doris Dragović i Ekstra Nene… „Godine su prolazile, mladost moja s njima ode…“ Iako izgleda blesavo, ima nas još uvek emotivnih i normalnih.
      Možda ne treba da priznam da mogu i da zaplačem. Ali, ja redovno zaplačem na koncertima zabavne muzike. Isplakao sam okeane suza… I da znate – pomaže. Redovno idem na sve koncerte zabavne i pop muzike i primetih da kvalitet počinje da pobeđuje surovu komercijalu. Na toj strani je tiha većina publike. Odakle ti ljudi znaju reči pesama, odakle te emocije – đavo će ga znati. Ono što ja znam – sve dok ima toliko emotivnih ljudi, ima šanse da okrenemo našu energiju ka antistresu.
      I svi me pitaju kako se čuva mladost. Šifra je jednostavna – što više pevati i još više plakati! Nema bolje kreme za lice, niti boljeg eliksira za mladost.
      https://antistresvodic.rs/kolumna-antitabloidno-kofer-ljubavi/
       
    • Од JESSY,
      NAGRADA za životno delo "Dobričin prsten" otišla je ove godine na pravu "ruku" iako se na njoj, bez ikakve dileme, mogla naći i ranije.
      Petar Božović kalibar je dramskog umetnika za koga se, već na početku karijere, govorilo - glumčina.
      Igrao je na mnogim pozorišnim scenama. U Ateljeu 212, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu, bio je član ansambla, ali je uvek ostajao svoj. Dug je spisak njegovih maestralnih uloga u teatru ("Apis", "Hamlet u selu Mrduša Donja", "Purpurno ostrvo", "Proleće u januaru", "Čegović", "Divlja patka", "Na čijoj strani", "Karolina Nojber"), ostavio je trajni pečat i na velikim filmskim ostvarenjima "Čudo neviđeno", "U ime naroda", "Tajvanska kanasta, "Lepota poroka", "Već viđeno", "Večernja zvona", "Braća po materi"...
      Umeo je da solira (u monodramama i poetskim kazivanjima), kao i da bude svakom timu pojačanje: tako se prvak Drame, posle dve i po decenije, ove godine vratio u ansambl nacionalnog teatra. Sve što radi "više je od igre", baš kao što se zvala i kultna serija u kojoj je tumačio jednu od glavnih uloga. Kako mu je pošlo za rukom da napravi tu plejadu neponovljivih likova?
    • Од JESSY,
      Da li ste upali u doomsurfing i/ili doomscrolling kandže? Evo o čemu se radi.
      IZVOR: MONDO / XIAOMI Većina ljudi je potpuno saglasna da 2020. godina nezaustavljivo grabi ka vrhu spiska najgorih godina svih vremena - makar onih, koje mi pamtimo, je li tako…
      Svakog dana, od jutra do mraka izloženi smo bujici svega i svačega s interneta, a većina toga što dolazi do nas je veoma negativne prirode.
      Lavini problema koja nas ove godine zatrpava sad možemo da dodamo još jednu nevolju: čitanje loših vesti je loše za naše zdravlje!
      Sasvim je normalno da se svako od nas svakodnevno informiše o bitnim događajima, pogotovo u slučaju posebne situacije kao što je aktuelna pandemija Covid-19, ali ispostavlja se da sve ima svoju granicu.
      Naime, sve više stručnjaka upozorava na zdravstvene probleme, koji mogu da nastupe, ako se izlažemo prevelikoj količini loših vesti, koje do nas uglavnom stižu preko interneta, mobilnih telefona i drugih uređaja priključenih na “mrežu svih mreža“. Ispostavlja se da je u ljudskoj prirodi da se više fokusira na negativno, nego na pozitivno, što znači da je veća verovatnoća da upadnemo u vrtlog jurnjave za lošim vestima (pogotovo u toku kriznih perioda), nego da provedemo sate tragajući za zabavom.
      To nam mobilni telefoni i slični uređaji dodatno olakšavaju, jer nam je sve pod prstom i sve nam je na klik, a moderno plasiranje vesti lepo čini da se što duže zadržimo na nekom mestu. Tome posebno doprinose društvene mreže - Facebook, Instagram, Twitter i slične - koje, ako ne promovišu besomučno sve i svašta, propagiraju zdrav život ili ne iskazuju “pametne“ misli i motivacione statuse, koje im niko nije tražio, onda - MRAČE!
      Nekontrolisano pregledanje društvenih mreža i sajtova sa vestima, samo da bismo našli loše vesti, a zatim ceo ciklus pokrenuli ispočetka, i tako satima, sad ima svoj zvanični naziv. Ako loše vesti jurite preko računara, to se naziva doomsurfing, a ako koristite mobilni uređaj onda se radi o doomscrollingu (engl. doom - propast, strašna sudbina).
      Dok praćenje vesti, čak i kada su loše, nije problematično u malim i umerenim količinama, jer je uvek bolje biti informisan, nevolje nastaju kad se vreme provedeno uz ekran meri satima, kad ljudi čitaju loše vesti od buđenja do spavanja, uvek sa mobilnim telefonom u ruci. Stručnjaci za mentalno zdravlje iz SAD upozoravaju da je kod osoba koje jure (loše) vesti više od dva sata dnevno značajno povećan rizik od razvoja anksioznosti (teskoba, neprestana strepnja da će se desiti nešto loše) i depresije (dugotrajno loše raspoloženje, tuga, bezvoljnost).
      U igri je još jedan fenomen, takozvani "sindrom zlog sveta", objašnjava SK. Uzrok ove pojave, definisane još pre pola veka, kombinuje opsednutost sredstava informisanja lošim vestima i nemogućnost modernog čoveka da okrene leđa bujici vesti. Rezultat je stvaranje ubeđenja da je svet mnogo opasniji nego što stvarno jeste, povlačenje u izolaciju i, ironično, još veće izlaganje lošim vestima.
      Rešenje, očigledno, leži u ograničavanju vremena provedenom uz loše vesti i (bezbednom) kontaktu sa prijateljima, koji pozitivno utiču na raspoloženje. Kad je svet već pun loših vesti, nemojte izlagati zdravlje dodatnom faktoru rizika.
      https://mondo.rs/MobIT/Tech-Vesti/a1342093/Sta-je-doomsurfing-poremecaj-Sta-je-doomscrolling-poremecaj-Doomsurfing-opis-Doomscrolling-opis.html
       
    • Од Милан Ракић,
      Vlada Srbije donela je 14. marta odluku o ukidanju Muzeja vazduhoplovstva, te prebacivanju prava, obaveza, imovine i arhivske građe na Ministarstvo odbrane, saznaje Tango Six.

      Prema našim saznanjima, u odluci je navedeno da se Muzej ukida jer „potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način“.
      – Zaposlene u Muzeju vazduhoplovstva preuzima Ministarstvo odbrane u skladu sa propisima kojima se reguliše prijem u službu profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Takođe, prava drugih osnivača rešavaće se u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije.
      Muzej će doneti finansijski izveštaj, odnosno bilans stanja na dan 15. mart 2019. godine i u skladu sa mogućnostima izmiriće postojeće obaveze prema dobavljačima, izvršiće naplatu potraživanja od poverioca, prenos preostalih likvidnih finansijskih sredstava na račun Ministarstva odbrane koji je otvoren kod Uprave za trezor i zatvaranje aktivnih računa Muzeja vazduhoplovstva. – stoji u odluci Vlade.
      „Ministarstvo odbrane u obavezi je da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplostva“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Kako se u njoj dalje navodi, Ministarstvo odbrane u obavezi je da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplostva kao spomenika kulture:
      – Od dana stupanja na snagu ove odluke prestaje mandat organima upravljanja, kao i važenje opštih akata Muzeja vazduhoplovstva. Odluka stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom Glasniku Republike Srbije“. –
      Ovom odlukom, pored ukidanja Muzeja ukinuta je i mogućnost koja se javila sredinom januara ove godine da Ministarstvo odbrane nadležnost nad Muzejem preda Gradu Beogradu.
      Podsetimo, Muzej vazduhoplovstva je u vlasništvu države od 2017, a upravljanje nad tom institucijom preuzelo je Ministartsvo odbrane po odluci Vlade Srbije 2015. godine.
      Marta LUTOVAC

    • Од Trifke,
      http://www.novipocetak.com/svijet/prica-doktorice-iz-porodilista-znate-doktorice-moj-muz-radi-ne-pije-svaki-dan-imamo-hljeba-i-ponesto-skuhamo-lijepo-zivim-ne-zalim-se/?fbclid=IwAR3Vh2PyK2GzWUdvE8gVp_WyWGR3wRXg86MoiOZOylhrjdQOgBmRJTvSBpw
      Priča zbog koje će vam poteći suze… Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se…
      Babica mi prilazi i kaže: “Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca, a beba je baš mala.”
      “Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi.
      “Melisa”, kaže jedva čujno.
      “Odakle si?”, nastavljam sa pitanjima.
      “Odavde“, kaže, “tu sam se udala“.
      “Dobro Melisa, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam.
      “Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuvamo. Lijepo živim, ne žalim se”, priča.
      Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
      “Melisa, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam.
      “Samo sestru, doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate, mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Melisa našao sam ti muža. I doveo ga. Idi, dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala“, kaže.
      “I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim.
      “Dobar je“, prozbori i nastavlja da šuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost, ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni.
      Babica mi donosi njene analize krvi… Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
      “Znate, nastavlja, ovo je djevojčica. Zvaću je Amina. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”
      “Napni se, Melisa”, kažem i gledam u babicu. Svi šutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli…
      Hajde Melisa, najjače što možeš, napni. Melisa sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi.
      Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa.
      “Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže.
      Uzima je, grli, ljubi i plače od sreće.
      “Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška, doktorka?“, pita.
      “Evo samo malo, Melisa, izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Melise.
      “Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”.
      “Jeste Melisa, lijepa…“
      Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
      “Melsia, jesi li gladna, žedna?”
      “Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Melisaa ima osmijeh.
      Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek.
      “Ja sam Melisin muž. Da li je Melisa dobro?”
      “Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocjepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Sretan je.
      “Molim vas, dajte ovo Melisi”, reče i pruža malu kutiju plazme i sok.
      “Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra… Eto krenulo mi, imam da radim,…”
      Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.
      Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.
      Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
      “Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta.
      okovi, napolitanke, plazme, čokolade…
      “Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Melisa, vidi kako si mršava, a mi debele”.
      Namještam osmijeh i gledam oko sebe… Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pritom ni jednog trenutka nisu uvrijedile…
      Dolazi dan otpusta. Pri polasku Melisa dolazi da se zahvali…
      “Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.“
      “Neka Melisa, uživaj. Nije to ništa.”
      “Hvala , hvala…”
      A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Melisi jednu ružu… Tako se valja…
      Gledam ih i mislim… Koliko ti je stvarno potrebno da budeš sretan? Zaista ne znam
×
×
  • Креирај ново...