Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Ђакон Александар Савић гост радија Светигоре: О Календару догађаја - новој апликацији на интернет небу СПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Календар догађаја је апликација СПЦ која једним централним системом обухвата све битне догађаје из Црквеног и световног живота. Циљ је да се Календаром обухвате сви битни догађаји у епархијама (годишњице, помени, значајни датуми…), и да унети подаци буду ажурни, тачни и доступни медијским сервисима СПЦ.
 
Уредништво апликације тренутно ради на допунама историјских података Српске Православне Цркве и Србије, а у широј форми, обухватиће и податке из светске историје, науке, културе… Календар обухвата и Црквени календар тј. не претставља званични медиј него информативно пружа податке о свим значајним датумима и светитељима.
 
Апликацију посјетите на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs/KALENDAR/
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Госпођа Љубица Гојковић у новом издању емисије "Огледало" на подгоричкој Српској РТВ, угостила је високопречасног протопрезвитера-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије Светих Кирила и Методија, привремено у Нишу. 
       
      У оквиру емисије отац Милутин је говорио о дивним и благословеним данима проведеним уз блаженопочившег патријарха српског Павла, најпре професора призренске богословије, а потоњег епископа рашко-призренског, а касније и патријарха српског. Дугогодишњи ректор ове знамените богословије, благодарећи богатом пастирском искуству поучио је гледаоце указавши на неопходност активног молитвеног и врлинског живота.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У последњој недељи Часног поста, када сви радосно очекујемо Васкрсење Христово, раковичким  мученицима, страдалим  од комунистичке репресије после Другог светског рата,  упаљена је свећа и њима се са молитвом обраћају парохијани раковичких парохија са свештенством и монаштвом да нас помињу пред Престолом Божјим и моле Бога за све нас.
       
      Тама заборава над једним од најкрвавијих периода наше историје, у сегменту везаном за поменуто јужно београдско предграђе, разилази се књигом Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздејковића, док је издавач Књижевно друштво Раковица.
      О књизи су говорили историчари Немања Девић и др Ена Мирковић, рецензент књиге, док је модератор била Зорица Маринковић.
      Музички дечји хор "Свети ђакон Авакум", који пева у храму Светих апостола  Вартоломеја и Варнаве, отпојао је тропар мученицима и песму Ово је Србија. 
      Овим издањем представљен је  низ нових сазнања везаних за живот и страдање раковичког пароха проте Недељка Стреличића, што је заокружено Акатистом са благословом  Његове  Светости  Патријарха  српског  Иринеја. 
      Историчар Немања Девић је казао да је бавећи се историјом Раковице у току Другог светског рата и уласком комуниста октобра 1944. године, са акцентом на крвава обрачунавања са свима онима који су виђени као "народни непријатељи" или "сарадници окупатора" , аутор књиге, ђакон Александар Аздејковић изашао из локалних оквира. Присутни који су испунили галерију Културног центра Раковица, могли су да чују у кратком излагању историчара Девића и о страдањима широм Србије, утврђеним страдалним местима и гробницама, као и напорима да се вео тајне и наметнути заборав скину са тамне стране историје и предоче нама,  савременицима, потомцима страдалника, али и будућим покољењима.
      Др Ена Мирковић је истакла да је ђакон Аздејковић, пратећи трагичну судбину српског свештеника Недељка, који је 1945. године одведен из свог стана од представника комунистичких власти и потом се више се никад није вратио, овом монографијом дао широку слику периода у коме су  угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преконоћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда.
      „Употреба великог броја усмених и писаних изјава које је аутор сакупио приликом вишегодишњег теренског истраживања, свакако представља ексклузивну вредност ове књиге, тим пре јер највећи део интервјуисаних саговорника више није међу живима. Додатну вредност другом допуњеном издању дају и објављени архивски документи на крају књиге, као и фотографије и описи дешавања у периоду од 2014 .до 2018. године,“ казала је др Ена Мирковић.
      Ђакон Александар Аздејковић излаже у књизи преглед догађаја: парастосе одржане 2016, 2017. и 2918. г. на тајној гробници у Лисичјем потоку, локацији на којој је у ноћи између 6. и 7. новембра 1944. г. стрељан највећи број раковичких парохијана; иницијативу за подизање првог споменика; обнову Краљеве чесме из 1936. г.  која  се у Лисичјем потоку налази и где су убијани недужни цивили, без икакве основе и  судске пресуде о кривици.
      Аутор књиге Голгота Раковичке парохије, ђакон Аздејковић казао је да је ово зборник сведочанстава тешког братоубилачког и неразумљивог времена, да је сачињен од изјава савременика тих ратних и послератних  догађања. Нека сведочанства је забележио и прикупио, а  нека су раније некоме дата, нека су чак и без много доказа прихваћена, јер су исказана по савести онога који их је изрекао. Све је то преузето и сачињена је фактографска збирка прикупљених сведочанстава о страдању свештеника и парохијана.
      Како је и сам аутор казао, у књизи се први пут износе историографски  подаци о овом периоду на кнежевачкој парохији у београдском предграђу - у насељима Раковици, Кнежевцу, Kијеву и Кошутњаку.  
      „Објављивање ових сведочанстава нема циљ да се онима који су учествовали у злоделима суди и пресуђује. Тај задатак нама хришћанима не приличи. То оставимо државним органима и судовима, мада боли чињеница да иако је после много година комунистичког режима дошло вереме демократије, слободе говора и писања, није се много учинило да се комунистички режим и његови злочини осуде, а све жртве попишу.
      Отуда је сигурно најбоље све препустити оном сигурном и најправичнијем суду Божјем. Сетимо се последњих Христових речи, док још беше на крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! (Лк 23.34), пише у квизи и изрече то и на представљању књиге вредни ђакон Александар Аздејковић.
      Представљању књиге присуствовали су гђа Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина, потомци невино убијених, чланови клуба Књижевно друштво Раковица са председником Николом Рајаковићем, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве која редовно прати дешавања у овом Квижевном друштву и у београдској општини Раковици, представници јавних и културних установа.
      У оквиру представљања књиге посетиоци су могли и да погледају изложбу фотографија везано за тему Голготе Раковичке парохије.
      Председник Књижевног друштва Раковица Никола Рајаковић, са својим сарадницима у својству домаћина и оргнаизатора ове вечери, захвалио је свима на несебичној подршци и помоћи, на истрајности у откривању истина о злочинима над недужним српским грађанима током Другог светског рата, на неизмерном труду свих да се српски дух и вера непрестано чувају.
      О аутору
      Парохијски ђакон при  храму  Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Александар Аздејковић је рођен 3. маја 1974. г.у Београду,  где живи и ради. Његова област интересовања је историја Српске Православне Цркве у Другом светском рату и периоду комунистичке репресије,   филмом,  дизајном и иконописом. 
      Из области  историје до сада је објавио: 
      * Голгота Раковичке парохије, Бернар, Београд 2014.
      * Голгота Раковичке парохије, документарни филм, Београд, 2014.
      * Надежда Дидић, сведок комунистичких злочина. Зборник Zeugen für Gott, Универзитет у Минстеру, Немачка, 2015.
      * Житије и Акатист Свештеномученика Недељка Раковичког, Београд 2017.
      *Страдање Раковичке парохије, Зборник Лице Раковице кроз песме и приче, Књижевно друштво Раковица, Београд 2018.
      Мартирологиј или поменик имена страдалних мученика
      Гологота Раковичке парохије
      Вредно историјско дело Голгота Раковичке парохије аутора ђакона Александра Аздековића садржи следећа поглавља: 1) Парохијски храм и парохија кнежевачка где читамо о Заветини села Кнежевца, Другом светском рату и условима живота на парохији, О стрељању Јевреја и Рома на територији Раковице 1941. године ; 2) Ослобођење; 3) Новомученици раковички; 4) Свештеномученик Недељко Стреличић; 5) Тропар, кондак и акатист Свештеномученику Недељку Раковичком; 6) Новомученици реснички; 7) Сведочанство учесника у ликвидацијама; 8) Уредба о војним судовима.
      Посебно је значајно поглавље Сећање на страдале у којем је дата Резолуција 1481 Парламентарне скупштине Европе, Поменик свештеника и парохијана Храма у Раковици, Јавности оглашени, Спомен обележје, Обнова Краљеве чесме и парастос страдалима у Лисичјем потоку, потом део за памћење и "У име народа".
      Иако по професији није историчар, ђакон Аздејковић се руководи историчарским начином истраживања и одредницама, те нам на крају књиге даје документа, скраћенице, библиографију, архивску грађу, електронске изворе и литературу, те је сваком заинтересованом за даље истраживање дата прецизна полазна основа.
      Велике честитке аутору књиге Голгота Раковичке парохије (друго допуњено издање), издавачу Књижевном друштву Раковица, као и сарадницима на књизи: лектору и коректору Славици Стефановић, протођакону Радомиру Ракићу на лектури Акатиста, мср Срђану Петровићу, док је за дизајн заслужан Горан Савић Остојић.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Zoran Đurović,
      З. Ђ. НАПОМЕНА: Добих текст од мени познате особе, али која неће да се експонира, која је интелектуалац, али којој се не допада „интелектуализам“ екипе са Теологијанет, чију научност разобличисмо. Назваћу аутора Горазд.
       
      Горазд: „Смути“ теологија интернет смути(лаца)
      Нећу бити лицемеран/на (иако ми је баш то прво пало на памет!) и рећи како последњу, страдалну седмицу Часног поста проводим у смиравању, те сећању на крсни пут Господа нашег Исуса Христа. Има присећања, истина, магловито је и поражавајуће неубедљиво. Океј, то је то за овај пост. Даћу себи форе до Великог Четвртка, па ћу се онда невољно помирити са својим пијетистичким и кукавичким вапајем за Богом живим, са својим пригушеним „Христос васкрсе“ уз кнедлу у грлу. Појешћу које јаје, радоваће ме умакање у со, знам! Па тако – док заправо маштам о јајима и првомајском (авај, првомајском!) роштиљу на обронцима Фрушке горе – гледам и прегледавам текстове који би ме надахнули на нешто живо. То је сад модерно, трагати. Правим очекивану грешку – буљим у екран и тражим такво што на интернет небу, поред попрашњавелих полица у близини. Лењост духа, нема шта!
      Елем, свакако да је прво на шта наилазим сајт Теологија.нет. (Овај коментар неће бити дуг, нити манифестација мојих интелектуалних домета, јер их немам!). Сад ће из мене нахрупити горчина, или неће... Заправо, губим вољу овим да се бавим... Но, учинићу то, дуго ме једе чемер кад сагледам размере интелектуалне еротоманије међу теолозима. Просто, толико се разљутим да не знам шта је посреди: завист или гађење. Ко ће знати, слаб је човек животињка...

      Текстови су ту. Лак је напрскан, слике обећавају, имена се нижу. Нису ми сва позната, па се набрајањем брукати нећу. Фузија науке, филма, књиге, библистике, левичарства, национализма, црквене политике – фразе се множе, реторска питања, патоси, цитатност на кило (ко умије, може и два!). Ту су и покојни, ту су и живи, па и они које нико није питао желе ли се овде наћи. Сви су део неoлибералног теолошког неба, смештени у удобне широке полице, у више примерака, спремни да их прождру пожудна уста потрошача. Теологији је слуга самопослуга – изволите! Ако љубите ијекавицу, само напријед! Ћутите дах левичарства у црквеним редовима – право мисто за вас! Падате у ватру пред поменом Косова и рода, има и за вас пића јуначкога! Навалите, само отварајте, кликћите, кликћите, скролујте! Мућ, мућ – ради нутрибулет! Ето нам смутија! Здраво је, освежавајуће, маме они листићи менте, а има и јогурта, иако је пост!
      Да ли је ово крај коментара?! Могао би бити. Већ ми се препунила чаша, надолази ми гађење на себе самог/у. Ипак, дужан/а сам да појасним с мање цинизма.  Шта је посреди? У ком је грму зец? У оном који крије најдавнији и најстрашнији грех, који се умом најбоље храни – у гордости. Ево нас, прозиремо све – стваралаштво, сарадњу науке и богословља, парохије и Цркве, појединца и Бога. Говори се о тајни, а тајна рашчеречена на ганглијама хиперинтелектуализма. Говори се о одговорности пред свим и свачим, а у целовитом прегледу садржаја нигде јасног „да“ и „не“, све је смућкано јер све пролази. Говори се о Богу и човеку, а није ли сусрет тај у драми понора без речи? Много је тема. Признајем – повремено уживам у текстовима надахнутим библистиком, у њима чујем пулс човека, рвање с Богом. У њима није све зеленкасти смути бљутав од премало и превише свега. Издвајам састојке који вреде док их машина не издроби. Али, на крају, разочаран/а сам, био/ла сам у само још једном супермаркету. Свет је тако досадан. Све је тако банално... А Христос баш ове недеље све новим чини... Бљак. Оштећено ми је чуло укуса. Присећам се. Слане су сузе. Горка је спознаја. Слатко је причешће. Изем ти све! Идем назад у цркву детињства, у којој поп лупета, бабе наричу, тамјан је јефтин, а реч је тешка. Епитрахиљ је преко главе, уздах излази из груди... Прекид. Доста је, дођи Животе!
    • Од Ведран*,
      Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и Нама:
      одсутна мајка и вечно недорасле ћерке
      Непосредно пре, али и након доделе Томоса такозваној Православној Цркви Украјине, то јест, уједињеним расколницима две украјинске фракције, Денисенковој и Малетичевој, 5. јануара 2019. г., у неким црквеним круговима су могле да се чују две фразе, које се и данас често понављају. Једна укључује помињање „мајке Цркве“, под чиме се подразумева Цариградски Патријархат, а друга помињање  „ћерке Цркве“, под чиме се подразумева новооснована структура у Украјини. Покушаћу делимично да расветлим употребу ових термина позивајући се на неколико званичних докумената и изјава, као и могуће дубље разлоге за њихово учестало и упорно коришћење, и последице које из тога проистичу.
      Још у октобру 2018.г. сам коментарисао одлуку Фанара да се, противно свим принципима црквеног устројства умеша у канонску територију Руске Православне Цркве.[1] Будући да је горе поменута терминологија већ увелико била у јавном дискурсу послужио сам се једном аналогијом мајке која оставља (и запоставља) своје дете (ћерку), док је ћерка још сасвим немоћна беба, да би на сликовит начин представио суштину односа Цариграда и Кијева. По овој аналогији, након много година, када је ћерка већ постала пунолетна и самостална, мајка долази на њена врата са речима ‘ја сам твоја мајка дошла сам да ти будем мајка’[2]. Тако је Цариградска Патријаршија, која за себе тврди да је мајка украјинској Цркви, оставила своје „дете“ на 330 година,[3]да би потом закуцала на врата своје кћери, и рекла јој ‘ја сам твоја мајка, донела сам ти Томос’. При томе јој уз овај дар и „радосну“ објаву саопштава и следеће ‘ти имаш неко имање у иностранству које од сада мени припада, и неке некретнине у земљи са којима ћу ја располагати, и када будеш хтела нешто важно да урадиш, ја ћу ти говорити шта и како да радиш, од сада па на даље’.

      Међутим, занемарујући свеукупни бесмисао оваквог поступања Фанара, и дрско прекрајање историје, желим да се за тренутак усредсредим на сам наратив мајка-ћерка који је свеприсутан у изјавама и документима цариградског трона.
      Цариградски Патријарх Вартоломеј, у своме обраћању на почетку заседања Архијерејског Сабора 1. септембра 2018. године, на којем је архијерејима представио свој пројекат доделе аутокефалије украјинским расколницима, чак 16 пута спомиње „Мајку Цркву“! Цариградски Патријарх тврди за себе „ми нисмо дошли до познавања канона читајући о њима у књигама, него смерно служећи Мајку Цркву, која уређује и брани православне каноне“[4]„…Мајка Црква преузима водећу улогу у ширењу свете науке и богословског учења…“, „Васељенска Патријаршија носи одговорност за успостављања црквеног и канонског реда зато што само она има канонску привилегију, као и молитву и благослов Цркве и Васељенских Сабора да носи ову изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава“. На сличан начин, у своме писму у спомен на 85. годишњицу Голодомора,[5] Патријарх Вартоломеј пише „Црква Цариграда, као Мајка Црква је оваполоћење слободне љубави Христове“, „…велика обавеза Мајке Цркве нема ограничења…“.
      Очигледно је из готово свих новијих изјава Патријарха Вартоломеја да је одредница „Мајка Црква“ постала свеприсутна одредница и синоним за Цариградски Патријархат. То није случај само са изјавама Патријарха. Исту одредницу налазимо и у изјавама других архијереја цариградског трона, као што су, на пример, Митрополит Емануил Галски, Митрополит Елфидофорос Ламбриниадис, Архиепископ Јов Геча, и други.
      Да ствар буде још гора, ово инсистирање на одредници „Мајка Црква“ није присутно само у дискурсу који се тиче доделе аутокефалије, када се говори о томе да „Мајка Црква“ додељује аутокефалију своме једном делу (ћерки), већ овакав речник налазимо у разговору на све теме које се тичу односа Цариграда са свим другим аутокефалним Црквама, и са светом уопште. Оно што је јасно, из горе наведених примера, јесте да је реч о становишту цариградског трона које превазилази све историјске канонске оквире, и залази у сферу еклисиологије, и још дубље у сферу општег богословља и учења Цркве. Имајући ово у виду, немогуће је пренебрегнути овај моменат само као неку лингвистичку особеност Фанара. Реч је очигледно о  много дубљем проблему.
      Ова тематика, титулације Цариградске Патријаршије и осталих Цркава, је уско повезана са широм тематиком која се тиче начина на који Цариград тумачи свој положај у Православној Цркви. Из само једног текста (већ поменутог обраћања архијерејима цариградског трона) навешћу само неколико илустративних примера који нам могу помоћи у расветљавању тога како Фанар види себе у односу према (а не „са“!) другима. Патријарх Вартоломеј каже:
      „Васељенски Патријархат је за Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“ Васељенски Патријархат „ужива канонску јурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“ Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“ „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусу кроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не и Васељенски Патријархат, заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“ „…сви треба да се чвршће повежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“ Дакле, из наведеног видимо покушај теолошког осмишљавања наратива о „Мајци Цркви“. Цариградски трон себе сматра за трон са посебним привилегијама „у свакој епохи“, који делује „кроз [цео] свет“, Фанар је „квасац“ који све тесто Цркве и историје укисели, који је „светлост“ и „живот“ Црквама, и „без којег нема Православља“ јер је „Мајка Црква“ једина црквородица!
      Насупрот свој овој „узвишености“ „Мајке Цркве“ представљеној првенствено кроз уста њеног предстојатеља, који за себе каже да свако онај који жели да пије са „светог извора“ „побожне нације“ и „беспрекорне вере“ треба што чвршће да се повеже са њим, насупрот, дакле, тој и таквој узвишености стоји једна недорасла ћерка. Та недорасла ћерка је првенствено, ако говоримо о аутокефалији, новооснована парацрква „Православна Црква Украјине“, иако Цариград о њој говори са суперлативним изразима побожности.

      У Томосу о «аутокефалији» који је предат господину Думенку (тзв. Епифанију) стоји следеће: «…признајемо и објављујемо ову Аутокефалну Цркву, основану у границама суверене територије Украјине, … као нашу духовну ћерку, ….». [7] У Томосу даље стоји: «…објављујемо да Аутокефална Црква у Украјини има за своју главу најсветији Апостолски и Патријарашки Васељенски Трон, као што то имају и остали Патријарси и Предстојатељи»
      Најпре, јасно је да ћерка не само што је ћерка, него је, као што рекох, истински недорасла, и то изгледа вечито недорасла. Зато, како у Томосу стоји, она има за своју главу, неку другу и туђу главу, то јест, глава јој је њена «Мајка Црква». И као што недораслој деци не приличи да доносе обзиљне одлуке, нити им закон признаје урачуњивост за доношење таквих одлука, већ у њихово име одлучују родитељи или старатељи, тако и цариградски трон, својој ћерки цркви налаже: «у погледу озбиљних тема еклисиолошке, доктринарне и канонске природе, Његово Блаженство Митрополит Кијевски и све Украјине, мора, у име Светог Синода његове Цркве, да се обрати најсветијем Патријарашком и Васељенском Трону, тражећи његово ауторитативно мишљење и коначну подршку…».

      Међутим, очигледно је да се порука Томоса не завршава само са напоменама својој украјинској ћерки. Томос јасно наглашава, да не само што ова новорођена ћерка није зрела да самостално доноси одлуке, нити ће икадa бити, него ни једна друга аутокефална Црква није зрела, нити то икадa може бити. Јер сви други Патријарси и Предстојатељи, како стоји у Томосу, имају за своју главу неку другу и туђу главу, то јест «Мајку», Цариградску Патријаршију!
      Сасвим је видљиво да је истицање и понављање термина «Мајка Црква» претерано учестало. Шта нам то говори? Па свакако да нам говори, о апсурда (!),  да то да је Цариград «Мајка Црква» свима Црквама није нека опште позната (и призната) ствар. Јер општепознате ствари није потребно претерано учестало истицати. Са психолошког аспекта, веома је чудно када неко у разговору са другим, за себе понавља у трећем лицу одредницу која проистиче из његовог односа са тим другим. Да будем конкретнији, ево један пример. Када брат разговара са братом, уколико један од њих, причајући о себи, своме брату непрестано говори «твој брат каже…», «твој брат мисли…», «твој брат осећа…», «ја сам твој брат…», врло брзо постане очигледно да нешто није у реду. Брата није потребно непрестано подсећати да си му брат, јер он то зна. Једини изузетак од овог јесте када постоји нека когнитивна потешкоћа (било развојна или дегенеративна), или уколико је брат још много мали и тек учи о међуљудским односима (то јест, када је то за њега новост). На пример,  често се могу чути мајке које својим бебама говоре «мама ће сад да ти спреми…», «мама ће сад да те нахрани…», «…пресвуче…»,  «…. окупа…» итд. Нормалној и зрелој особи ова подсећања на односе кроз употребу именица као што су «мама», «брат», и слично, у самореферентном разговору у трећем лицу, нису неопходне.  И, наравно, детету родитељ интуитивно врло брзо престаје да прича на овакав начин, чим осети да дете схвата концепт другости. Будући да помесне Цркве, немају ни развојне ни дегенеративне потешкоће у истом смислу у којем то људи имају, које би утицале на њихову способност разумевања односа са другима, остаје као једина отворена могућност да Фанар сматра да смо сви потпуно недорасли да схватимо појам другости и(ли) да је ова концепција односа међу Цариградом и Црквама (мајка-ћерке) огромна новина коју је потребно увести у црквени ‘мејнстрим’, кроз наше уздизање на ниво разумевања «другости» по фанарском моделу.
      Наравно, када говоримо о мајкама Црквама постоји један семантички аспект који уопште није проблематичан. Он се тиче чињенице да је Цариград, у историјском смислу, мајка Црква неким помесним Црквама. То је опште позната ствар која није спорна.  На пример, ми у Српској Православној Цркви знамо да смо добили нашу аутокефалију управо од цариградског трона, пре 800 година.  И ми нашу Цркву у сврху историјског наратива зовемо «ћерком Црквом» Цариграда, и последично, Цариградску Патријаршију зовемо нашом «мајком Црквом». Дакле, ми можемо да будемо ћерка Црква Цариграду само у контексту историјског наратива. Другачије речено, ми смо цариградска ћерка у смислу нашег еклисијалног порекла, али не и у смислу нашег статуса.
      И док, са једне стране, Цариградски Патријаршија јесте наша «мајка» у историјском смислу, Цариградска Патријаршија не може чак ни у историјском смислу да буде «Мајка» другим патријаршијама које су настале пре ње! Украјински Томос и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја сведоче да Цариград сматра да они јесу Мајка свим Црквама и то у еклисиолошко-богословском смислу! Али већ сама нападност и претерано истицање свога «Мајчинства» одаје чињеницу да то што желе јесте непредањско тумачење. Јер да јесте предањско, не би било потребно то усиљено истицати, као што сам већ рекао. Јер општепознате ствари не треба непрестано да се истичу. А Цариград је «приморан» на супротно јер је реч о нечему што не извире из Црквеног етоса и самосвести, него представља велику новину.
      Ако ово питање размотримо у још ширем контексту, Јерусалимска Патријаршија је позната као Мајка Црква свим Црквама због чињенице да се на њеној канонској територији остварио домострој нашег спасења. Јер, управо тамо се оваплотио, на крсту умро, и васкрсао, наш Спаситељ и Господ Исус Христос. И док је Цариградска Патријаршија, у историјском смислу, Мајка Црква само оним Црквама које су од ње добиле аутокефалију, Јерусалимска Патријаршија је Мајка Црква свима Црквама због побожног сећања на домострој нашег спасења. Али ни једна ни друга (нити било која трећа) аутокефална Црква није и не може никада бити мајка у смислу еклисијалног устројства. Дакле, овај однос мајка-ћерка не постоји као нека чињеница црквеног устројства, еклисиолошког поретка, или, не дај Боже, догматско-богословског оквира, што, како изгледа, Цариград упорно жели да постигне.
      У интервјуу Вечерњим Новостима из 2017. године Преосвећени Епископ бачки Иринеј био је упитан о тада актуелном проблему тзв. «Македонске Цркве» и веома сажето је објаснио целу проблематику назива «Мајка Црква». Преосвећени Владика је објаснио да:
      «Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?»[8]

      Јасно је дакле да је наратив «мајка-ћерка» у црквеним односима само артефакт историјског сећања и побожног поштовања, а не некаква еклисиолошка и догматска ствар. Међутим, Владика Иринеј запажа и још један важан елемент, а то је да аутокефалност чини све Цркве једнаким и пуноправним, то јест «сестринским». То да су све аутокефалне Цркве по добијању аутокефалије међусобно сестринске Цркве сведочио је до недавно и сам Фанар. Да изнесем само неколико доказа у потврду ове чињенице.
      Из Томоса о аутокефалији наше, Српске Православне Цркве 1879. г.[9] «Зато овим Синодским Актом Цркву Српску признајемо и објављујемо као нашу духовну сестру, …» Из Томоса о аутокефалији Румунске Православне Цркве 1885.г.[10] «…на основу свега тога наша света и Велика Христова Црква благосиља из дубине душе аутокефалну и у Христу љубљену сестру– Цркву Румунску…» Из Томоса о аутокефалији Бугарске Православне Цркве 1945.г.[11] «…ми благосиљамо аутокефално устројство и управљање Свете Цркве у Бугарској, и одређујемо да се назива «Св Православна Аутокефална Бугарска Црква» и да од сада она буде призната као наша духовна сестра…» Из Томоса о аутокефалији Пољске Православне Цркве, 1924.г.[12] «и дајемо свој благослов за то да се она од сада управља као духовна сестра, и решава своје послове независно и аутокефално, саобразно рангу и неограниченим правима других Светих Аутокефалних Православних Цркава…» Из Томоса о аутокефалији Албанске Православне Цркве, 1937.г.[13] «Ова Црква, која је наша духовна сестра, од сада проводи своје управљање независно и аутокефално, сагласно поретку и сувереним правима која су својствена свим Светим Православним Аутокефалним Црквама» У свим наведеним Томосима издатим од стране цариградског Патријархата помињу се аутокефалне Цркве само и искључиво као сестре Цркве. Никада као кћери Цркве. Не помињу се као потчињене, него као равночасне, са свим прерогативима који припадају и свима осталим аутокефалним Црквама. У неким Томосима је тај сестрински однос вишекратно поменут на разне начине. Тако, илустрације ради, у бугарском Томосу се на крају упућује молитвено доброжеланије Бугарској Цркви уз речи да буде «на радост наше Велике Цркве и других сестринских Православних Аутокефалних Цркава…».
      Нема никакве сумње да украјинска «аутокефалија» потпуно одступа од овог еклисиолошког принципа да су аутокефалне Цркве равночасне. Као што целокупна реторика Цариграда везана за аутокефалију и уздизање «Мајке Цркве» изнад свих осталих аутокефалних Цркава одступа од православног еклисиолошког устројства. Својом реториком и учењем Цариград уздиже свој Трон и израз «Мајка Црква» пребацује у еклисиолошко-догматску сферу, уместо да је он, као што је увек до сада био, само израз пијететног односа према историјском току. Све ово представља озбиљан проблем и изазов за Цркву нашег времена. Тај проблем је Руска Црква уочила и о њему је разговарано на високом нивоу. У Синодском записнику од 14. септембра 2018.г. читамо:
      «Иза последњих једностраних дејстава и изјава Патријарха Вартоломеја, стоје еклисиолошке идеје које су стране Православљу. Недавно, иступајући пред сабрањем јерараха Константинопољског Патријархата, Патријарх Вартоломеј је тврдио да «Православље не може постојати без Васељенског Патријархата», да «за Православље Васељенски Патријархат јесте квасац који «укисели све тесто» (Гал. 5.9) Цркве и историје». Те изјаве тешко је проценити другачије осим као покушај да се православна еклисиологија изгради по римокатоличком моделу.»[14]

      На жалост, овај наратив мајка-ћерка, и наведене изјаве Патријарха Вартоломеја и других фанарских јерараха, нису једини начин на који нам данашњи Фанар пројављује непредањску еклисиологију. Изгледа да је то само део систематског програма деловања. Без дубљег залажења у историју, присетимо се зашто је питање аутокефалије скинуто са дневног реда Сабора у Криту,[15] присетимо се фанарског мењања титулације наших епископа на критским и другим документима, [16] присетимо се да је фанарско ословљавање појединих предстојатеља помесних Цркава другачије од њихових званичних титула,[17] присетимо се објављивања студија о примату које уводе нову терминологију, primus sine paribus, насупрот општепознатој primus inter pares,[18] или студија које реинтерпретирају историју украјинске Цркве и шире прерогативе Цариграда и легитимишу њихов упад на туђе канонске територије,[19] итд. Међутим, оно што је заједничко за ово целокупно деловање јесте да се кроз промену наратива или кроз измену језика на суптилан начин врши покушај промене свести и реинтерпретација предања. А затим кроз тврдо (и тврдокорно) деловање које произилази из те нове еклисиологије, као што су потези везани за Украјину, та нова еклисиологија бива оваплоћена. А већ видимо горке плодове које она доноси. Видимо пребијене и уцвељене Православне Хришћане у Украјини, видимо отете, опљачкане, похаране и запаљене храмове, видимо вернике са поломљеним рукама и ногама који стојећи промрзли на снегу и леду достојанствено бране своје светињу, видимо законитог Епископа УПЦ, рођеног у Украјини, коме је одузето држављанство и који је изгнан из своје земље. А шта не видимо, не видимо и не чујемо ни једно слово, ни један глас, ни једну реч жаљења, или позив на мир, макар и формално, од стране онога који је главни виновник свега што се дешава. Оно што је сигурно јесте да овде није крај плодовима посејаног семена. Што се конкретно наше помесне Цркве тиче, а имајући у виду још један „детаљ“ (на који ћу се укратко осврнути у овом завршном делу)  овог еклисиолошког психо-лингвистичког рата, поменута нова еклисиологија ставља под знак питања и само постојање наше помесне Цркве.

      Одувек су сви знали да се аутокефалија додељује Цркви. Реалној канонској Цркви која постоји на одређеном простору, која у одређеној фази свога развоја за своју успешнију мисију тражи од „Мајке Цркве“ да буде самовозглављујућа и самоуправна тј. аутокефална. Међутим, данас имамо прилику да слушамо говор о томе да се аутокефалија додељује држави.[20]Тако Патријарх Вартоломеј каже да као релевантну ствар „имамо одлуке украјинске скупштине о аутокефалији и захтев украјинске владе о црквеној независности“[21] па на основу тога и додељују аутокефалију Украјини (!). Уосталом, у Украјини није ни постојала Црква која је тражила и стога могла да добије аутокефалију. Али, као што је случај са свим наведеним наративима или боље рећи пропагандним тачкама (talking points), њих не изговара само Цариградски Патријарх. Оно што посебно жалости јесте што у овом случају фанарски наратив континуирано и упорно понавља и један наш Архијереј, Епископ Максим западноамерички.[22] Тако Владика Максим скоро у свакоме своме јавном обраћању, било усменом или писменом, не пропушта да напомене да је аутокефалија СПЦ додељена држави. У интервјуу под насловом „Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“ он два пута помиње да је Цариградски Патријарх 1219.г. доделио аутокефалију „српској држави“,[23] у другом свом интервјуу под насловом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“[24], каже да Цариград уважава тражење аутокефалије од стране државе, а у трећем интервјуу за ТВ Храм[25] он каже да је Св Сава тражио од Патријарха „е да би српска Црква…“ што је затим брзо, уз јасну гестикулацију, ‘исправио’ у „српска држава, добила своје право за самостално, на самостално, управљање“ завршавајући тако реченицу у бесмислу, али никако не пропустивши да још једном напомене да држава (а не  Црква) добија аутокефалију!

      Нема никакве сумње да ово нису случајне ствари. Али поставља се питање зашто је ово део фанарског наратива? 
      Цео текст:
      https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/

      View full Странице
×
×
  • Create New...