Jump to content

Георгије В. Флоровски: Богословске тензије међу хришћанима

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ми живимо у проблематичном времену, у извитопереном свету, „у свету тензија“. Ако прихватимо актуелну класификацију историјских доба на „органска“ и „критична“, бићемо принуђени да наше доба недвосмислено окарактеришемо као критично. Свакако, налазимо се у средишту неизбежне и корените кризе која утиче на све нивое и слојеве нашег постојања. Ако се послужимо Тојнбијевом мишљу рећи ћемо да постоји „схизма у телу друштва“ и „схизма у (његовој) души“. Ми осећамо да смо очајнички увучени у процес сигурног распада наше традиционалне цивилизације. Перспектива у потпуности делује мрачно и неизвесно. Појединац је непрестано приморан на апокалиптичне ставове и предвиђање неизбежне пропасти и нестајања своје историјске епохе.

Од памтивека је било уобичајено да се човек у невољи или оскудици позове на Бога, окрене религији. Религија или вера нису биле посматране само као бег или утеха, већ и као упориште снаге и инспирације. „Потрпи (стрпљиво чекај) Господа, јуначи се и снажи се, срце моје, и потрпи Господа.“ (Пс 26, 14) И управо је религија била та од које су људи у прошлости очекивали коначан одговор на све њихове тензије, проблеме и крваве раздоре. Хришћанство је посебице било посматрано као исходиште и чувар мира и слоге – и тако је и било. „И на земљи мир.“ То је био возглас који највише запањује и могуће је да је често био криво схваћен. Јер он је, у ствари, био предговор и увод животу туге и боли, распетом животу напаћеног роба, „човека туге“. Једини пут ка истинском миру је пут крста. За нас се пројави као страшни шамар када у свом унутрашњем разочарењу откријемо да је свет религије, и пре свега хришћанства, такође увучен у ток дезинтеграције; врло је мало мира и мало слоге у хришћанству. Ниједна религија није општеприхваћена. И хришћанство је унутар себе подељено. Како хришћанство може „овоме свету“ да поврати његово здравље и мир, кад је и само увучено у исте проблеме хаоса и конфликта? У оваквом, поремећеном свету појединац је присиљен да бира, да заузима страну, тј. да пропагира стање подељености.

Требало би да говорим о „богословским тензијама“… У модерно време врло је распрострањено и често сугерисано мишљење да је управо богословље првенствено одговорно за тензије и поделе унутар цркве, и на ширем подручју религије. Вероватно та предрасуда преовлађује у многим круговима и у наше време, такође. Често је сматрано да су „тензије“ и поделе управо биле инициране у моменту када је црква или, боље речено, када су њени поглавари и учитељи одлучили, тј. покушали да учврсте и формулишу веру. Када би само још једном људи могли да побегну у царство личне религиозности (како се сматрало), сва неслагања би била превазиђена. Религија и доктрина (прецизније, богословље) су у наше време, обично, супротстављене. Народ са црквених клупа понекад сматра да би био уједињен унутар свих историјских граница да није био спречен од стране оних на проповедничком месту, који их заводе раздељујућим „доктринама“. Просечан верник је уверен да чувену Гетеову изреку такође примени на свет религије: „Све теорије, тј. доктрине, сиве су и досадне, али дрво живота је увек зелено.“ Дакле, управо у овој тачки расте основна сумња. Берђајев је недавно навео да је, уствари, сив и досадан управо овај наш садашњи живот, и да једино у теорији (theoria), тј. у созерцању можемо поново открити размере истине. Та је сугестија, свакако, од помоћи.

Међутим, пре свега, у свету „личне религиозности“ („непосредног“ религиозног искуства) сусрећемо се са управо безнадежним „мноштвом религијских искустава“ које избегава било какву интеграцију и стара се да не дође ни до каквог јединства. Слобода „личне религиозности“ је основни чинилац поделе и поремећаја нашег духовног живота. Јединство и „слога“ могу се једино постићи на подручју доктрине. Говорећи историјски, у хришћанској цркви, богословље је обично узимано као помоћно средство, као штит од унутрашњих проблема слободног искуства, једини начин да се превазиђу магловитости непосредног доживаљаја. Схизме, иако су се неизбежно одразиле на учење, по правилу не настају у царству доктрине. Стабилна доктрина је обично захтевана само да би спречио даљи распад заједнице и једномислија. Она није била само чвраста ментална и духовна дисциплина (иако је и дисциплина неизбежна).

Понудио бих једну паралелу? Стојимо испред капије града, Града Божијег. Капија је закључана. Претпоставимо да један од нас има кључ, а други мапу ограђеног града. Са својим кључем, ја могу откључати капију и ући. Но, без мапе, бићу изгубљен. С друге стране, ни једна мапа нам неће помоћи уколико уз помоћ кључа не уђемо у град; са свим својим одличним познавањем мапе, остаћемо напољу. С једне стране, наравно, кључ је много вреднији од мапе. Али, најбоље решење би, свакако, било да имамо обоје. Поређење је, сигурно, недовољно. Доктрина је, свакако, мапа. У сваком случају, велика је несрећа уколико се мапа криво протумачи. Но, може бити и од огромне важности и вредности у рукама верујућег ходочасника. Доктрина није самодовољан систем, који може заменити искуство, али јесте мапа, водич, сапутник. Као што нема смисла изоставити мапу, тако нема смисла ни држати мапу у рукама и остати код куће.

У сваком случају, ми већ живимо у време богословског буђења. Богословље је у наше време ослобођено, због огромног призива које чини, растућем броју верник и (бого)тражитеља широм света. Нема потребе да оправдавам ове тврдње. Оне су већ потврђене од стране велике групе људи у свим црквама. Истина је да је први исход садашњег повратка богословским истраживањима растућа тензија и нови облик међусобног отуђивања који се неочекивано пробија кроз многе традиционалне границе. Нада у лак договор је опет осујећена.

Али, пре него што наставимо, да упутимо сами себи једно значајно питање: шта ми заиста намеравамо са својим напором да разрешимо већ постојеће „тензије“? Да ли, заиста, замишљамо искрсавање једног уједначеног система општих убеђења, у коме ће на свако питање постојати адекватан одговор, а за даља испитивања, неспоразуме и неслагања више неће бити простора? Настојања овог типа су недавно изложена са поражавајућим исходима; тензије нису попустиле, већ су неке нове веома болне тензије придодане савременом хаосу и очајању. Принуђени смо да најискреније преиспитамо сопствене намере: да ли заиста мислимо да све тензије треба разрешити и све разлике изгладити? Ја не проповедам релативност. Но, ма колико парадоксно и претећи деловала његова мисао, Паскал је вероватно био у праву када је говорио о философима и трагачима за истином, да „они искрено верују да трагају за спокојем, а уствари траже само узбуркавање“. Није ли верски неспокој обично симптом и предзнак духовног здравља? Inquietum est cor nostrum. Није ли наш живот неизбежна потрага? Потрага за истином, свакако. Но, како је истина по својој суштини бескрајна, чак и откриће апсолутне истине не би искреног трагача ослободило даљег испитивања и потраге са свим немиром и болом који они носе. Духовни живот је по својој суштини динамичан. Да ли је живот заиста могућ без проблема, ризика, несугласица и разилажења? Философија настаје са „уптаношћу“ или изненађењем и прераста у озрачје aporia. Религија настаје са почетним „страхом и трепетом“ и прелази у зону мистичности. Мистика је, свакако, у многоме озрачје религије. Мистерија Бога очигледно превазилази сво знање и разумевање, и коначна истина не може бити одговарајуће обухваћена никаквим ограниченим језиком.

Богословље је обавезно да начелно и пре свега буде „апофатичко богословље“, само символ недокучиве тајне Бога, онолико колико је стварно откривена од самог Бога људима. Простор за потрагу не може бити укинут унутар религије, он је већ имплициран у исконско растојање, тј. „тензије“ између Бога и човека, Творца и створења, Спаситеља и недостојног слуге, који човек очигледно јесте. Зар није религија, по својој суштини, „напет однос“ између Бога и човека? Заиста, постоји двострука „тензија“, проистекла из двоструке „позиције“ човека – као створења (Божијег) и као грешника, и оне се морају пажљиво разликовати. Не можемо избећи потрагу, управо зато што коначна Истина није непокретни „свет идеја“, него „жива Личност“, и право познавање Истине није изучавање неких самобитних претпоставки и њима својствених дијалектика, већ је оно „лични сусрет и непрекидан однос са живим Богом“.

Крајњи циљ вере (пре свега, хришћанске вере) је управо свети човек и света заједница, тј. света црква, а не само свети систем (учења). Свакако, морамо разликовати неизбежнe и здраве „тензије“ потраге, психолошке тензије, тамо где оне постоје, и патолошке које су саставни део нашег греха, који нам јесте отпуштен, али још увек не и у потпуности искорењен. У нашој садашњој пракси, здрава дијелектика трагања је још увек опасно угрожена дијалектиком заблуде. Још увек припадамо палом свету: јесте већ искупљен, али не и преображен. Било би претенциозно покушати да у кратком есеју закључимо преглед тренутне богословске ситуације у свету. И није за појединца, било да је теолог или свештено лице, да предлаже коначна решења. Но, ову последњу изјаву, тј. предлог, осећам да имам право да изнесем. Тренутно стање богословља, са свим његовим унутрашњим тензијама на богословском пољу много више обећава од богословске равнодушности недавне прошлости са свим њеним моралистичким, естетским и психолошким прибежиштима. Данас смо коначно схватили и разумели да појединац једноставно не може избећи истинску богословску потрагу и дискусију. Разлог томе је управо наше поновно откривање животне важности доктрине за веру, тј. откриће да је вера по својој суштини доктринарна. Вера није више само „побожно осећање“. Учење је њен саставни део, ако не чак и њена основа. Немци би рекли: Вера није само Erlebnis, него је управо eine Erfahrung. Но, због тога није мање „лична“. Ово поновно откриће истинске димензије богословља је можда највеће обећање нашег проблематичног времена, иако не обећава нити брз нити лак опоравак. Но, може нам помоћи да поново сјединимо делиће наше искривљене хришћанске традиције у нову синтезу која би истовремено била и опоравак једномислија првобитне цркве.

Историја хришћанске доктрине је дуго времена изучавана и посматрана само као историја погрешака, историја непрестаних формулација непосредног „искуства“. Хајде да се подсетимо како је ова дисциплина заживела и са чије стране је установљена. Још увек смо под утицајем Баура и Харнака, чак и кад поричемо њихов ауторитет или се због нашег верског стајалишта од нас то очекује. Обично сви почињемо од њихових схема, чак и у сврху побијања. Но, то је погрешан почетак. Њихов приступ је потпуно небогословски.

Подсвесно, ми још увек проучавамо историју доктрине као историју философије и самим тим смо осуђени да мимоиђемо суштину. Јер ни богословље, ни доктрина нису философија. Они нису спекулација на верске теме и проблеме, али не искључују ни богословско расуђивање. Али почињу озбиљно и недвосмислено са откривењем – не са урођеним „откривењем“ истине у људском уму, него са конкретним Откривењем у историји, са истинским сусретом. То је лични догађај – не зато што је то приватна ствар која се тиче само људских личности, већ је то самообелодањивање и изазов божанске Личности, личносног Бога. Хајде да размотримо наша богословска убеђења у овом новооткривеном светлу, размотримо их на нивоу животног Божијег изазова. И вероватно ће нам, историја хришћанске доктрине, зачета и извођена на овај начин, обезбедити врло битну мапу Обећане Земље. „Тензије“ неће бити моментално уклоњене али ће повратити свој првобитни смисао и значење.

Дозволите ми један лични предлог: предложио бих да излаз из тренутне конфузије и пут у бољу будућност, неочекивано, иду преко прошлости. Поделе могу бити превазиђене једино кроз повратак једномислију ране цркве. Јер тада није постојала једнообразност, али је постојало једномислије.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве.

      Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто  административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово.
      То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ.
      Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела.
      Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве.
      Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није.
      Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву.
      Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и  дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији.
      Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су  допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година!
      Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом.
      Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг.

       
      Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину.
      Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат.
      Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца.
      Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас.
      Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета.
      Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу.
      Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу.
      Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања.
      Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот.
       
      (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године)
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ивковић,
      Снимак преузет са адресе: https://youtu.be/Z2r5YvjY9WM
      Званична презентација: http://otelders.org
      Превод приложио Милош Болић.
    • Од obi-wan,
      Ovu temu otvaram povodom izvrsne vesti da je za malog Petra sakupljen potreban novac za lecenje za manje od 48h! Slicno smo videli pre koju godinu, kad je i ona devojcica (zaboravio sam ime, ako se neko seti neka napise ovde na temi) dobila potrebna sredstva za bukvalno dan ipo.
      U svojim poslanicama apostol Pavle na vise mesta apeluje na odredjene hriscanske opstine, koje su bile materijalno normalno zbrinute, da od svog makar i malog viska pomognu one koji u to vreme oskudevaju, a onda kasnije, u drugim poslanicama hvali ove poduhvate i hriscane koji su ih izveli, naglasavajuci kako je upravo to i srz i pokazatelj zdrave hriscanske svesti - blagorazumna briga o onima koji u necemu oskudevaju.
      Zato postavljam ovu temu, da na njoj sakupljamo sve materijale i svedocanstva slicna ovom kojim tema i pocinje, da bismo sve to imali na jednom mestu i pregledno. Znaci, sve ovog tipa je dobrodoslo da se postavlja na temu, pa izvolite, a ako se urednistvo slozi, tema moze da bude i zakacena medju vazne teme na ovom podforumu, tako da se uvek lako vidi cim se na taj podforum udje.
      Neka je `fala velikome Bogu, cak i u ovako zabrljano i zamuceno vreme itekako imamo cemu da se radujemo. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 



      Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Др Растко Јовић, ванредни професор на Катедри за канонско право на Православном богословском факултету БУ, био је гост емисије посвећене Светом Сави, најбољем изданку српског рода. Приближавајући га данашњем времену, професор каже да Свети Сава није глумио живот, био је оно што јесте и српска црква не може да се замисли без њега. 
      „Трудите се да будете одговорни, слободни људи. Покушајмо да се вратимо себи, размишљајмо, можда се Свети Сава крије међу нама“, једна је од светосавских порука проф. Јовића.
       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...