Jump to content
  1. Sanja Т.

    Sanja Т.

  2. Снежана

    Снежана

  3. Владимир Вуксановић
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Педесети Псалам, који је након гријеха убиства, те преотимања жене једноме од својих војника написао пророк, пјесник и цар Израела Давид, вјероватно је уз молитву Господњу „Оче наш“ најчешће понављан молитвени текст у богослужбеном предању Цркве.      „Помилуј ме Боже по великој милости својој, и по обиљу милосрђа свога очисти безакоње моје“, ријечи су којима се отвара ова покајна пјесма, показујући тиме на самом старту повјерење у „велику милост“ Божију. Недуго затим (ст. 3) позиционира се Давидов (као и став нас који Псалам користимо као своју молитву) однос, који га чини пријемчивим за милост, „јер безакоње своје ја знам и гријех је мој стално преда мном“. Дакле, „велика милост“ Божија је свагда ту, али је унутрашње преиспитивање и познање (и признање) гријеха чини дјелотворном у нама, који је познањем безакоња које савјест дарује чинимо стално присутном у нашем бићу, јер „гријех је мој стално преда мном“ те нам се тиме омогућује да будемо отворени за милост. Држање гријеха стално пред нашим очима води признању наше онтолошке немоћи, и превазилази категорије само моралних оквира разумијевања гријеха, а да их притом не искључује.    „Јер си ти праведан у ријечима својим, и чист у суду своме“ (ст. 4), наставља Пророк. Праведност и чистота овдје поменута не може да се схвати одвојено од „велике милости“, већ је одређена њоме. Божанска мјерила зато не смију да буду схваћена као осветничка. Не дакле на „гријех – казна“ начин, већ на начин да познамо да милосна и чиста правда, као и свака милост, имају за основу љубав, у случају нашега Бога – неопозиву љубав, љубав „до краја“ (Јн 13, 1), јер Он је љубав (1 Јов 4, 8).   На темељу искуства милостивога Бога, које Давид објављује на самом почетку, он као убица и прељубник може још увијек да иште да му се поврати „радост спасења“ и утврди га „Дух владалачки“ (ст. 12). Посматрано у историјском контексту живота јеврејскога цара ово свакако значи да Давид упућује прозбу као тражење мудрости од Бога да би владао народом у дословном смислу ријечи, праведно и по закону Божијем, а што је начело које је својим гријехом нарушио убивши поданика због сексуалне побуде према његовој жени. (Занимљиво би свакако било у разматрањима која би се кретала у смјеру другачијем од моје намјере у овом тексту, примијетити да се Бог и поред свих перипертија није „згадио“ на везу Давида и Уријинице, већ је управо та веза Давиду подарила сина и насљедника Соломона, а Уријиницу поред Давида уврстила у генеалогију Христову у Мт.1, 6). Међутим, овим историјским тумачењем се не би требало исцрпити значење, имајући у виду да је предуслов праведног чињења владање над самим собом. Тиме и утрђивање „Духом владалачким“ постаје легитимна молба и за све оне који се вијековима моле овом молитвом па и ако нису цареви и владари над народима.    Оно што је у овом ремек дјелу библијске литературе посебно револуционарно, а тиме и нарочито изазовно за тумачење, јесу ријечи из 16. и 17. стиха псалма. Тамо се вели, „јер да си хтио жртве ја бих ти принио, за жртве паљенице не мариш, жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити“. Из хришћанске перспективе, на први поглед, ништа необично. Ми и овако и онако не кољемо крвне жртве, нити их самим тим послије спаљујемо, као што је то налагао старозавјетни култни закон (2Мојс 20, 24; мада се практиковање крвних жртава паљеница среће и раније у тексту, најприје везано за Ноја у 1Мојс 8, 20). Из перспективе Давидовог времена ствар је много компликованија, јер он изјављује да Бог „не мари“ за оно што је сам свом народу заповиједио да се чини.   Вјерујем да би оштрица значења (уп. Јев 4, 12) хришћански ум и душу снажније погодила уколико бисмо тај стих за ову прилику ставили у контекст нашем искуству познат, те читали „за литургије наше не мариш, жртва је Богу дух скрушен…“ Као што је за наше искуство служење службе бескрвне Вечере Господње у спомен на Исусову Пасху (Лк 22, 19) од стране Учитеља заповијеђено, тако је Давидовом народу приношење жртава представљало вјерску обавезу која није била опционална већ свеобавезујућа. Поред тога, пророчка уста говоре да исти онај Бог који је све то наложио може и да „не мари“, дакле да не хаје за жртве које му се приносе. Примање жртава од стране Бога је очигледно условљено „срцем скрушеним и духом смиреним“ од стране онога или оних који их приносе.    Покушајмо сада ових пар увида уврстити у промишљање о ситуацији у којој се као хришћанке и хришћани заједно са читавим свијетом налазимо у овом периоду, а који за свог главног јунака има невидљивог непријатеља (или суровог пријатеља) по имену COVID 19.   Не бих желио да се понављам наводећи скорашње море саопштења како различитих помјесних Цркава тако и епархија СПЦ. У времену које нам Господ подари након што његовом милошћу ово искушење прође, вјерујем да ће паметнији од мене наћи воље да коментаришу многе појединости које су одаслате у јавност кроз та саопштења. Од архаизама и поплаве аориста и имперфеката својсвених предкосовском циклусу наше епике, до тона и позивања црквених власти да се према одређенима спроведу дисциплинске мјере, па преко анахроног куртоазног плурала којим себе часте поједини великодостојници обраћајући се пастви, тврдњи да је посриједи „вјештачко створени“ вирус, да је вријеме да се види „ко је вјера а ко невјера“, све до самог елементарног правописа који нека од тих саопштења „краси“.   У некима од њих има и завидне креативности по питањима црквеног живота у посебним условима, док су нека сасвим уопштеног карактера, итд, итд. Колико год то могао бити забаван подухват, сматрам да му сада није вријеме. Чињеница која се у саопштењима може сагледати, а која се везује за тему овог осврта, јесте да су неке помјесне Цркве обуставиле богослужења док су га неке у складу са прописима здравствених радника редуковале или у мањој или већој мјери успјешно покушале саобразити са прописима државе.   Питање које ме посебно голица, а на које ме је подстакао мој истински „јунак дана“, не COVID 19 , већ Педесети псалам – кога сам овога дана уврстио у ону тиху подневну молитву коју за вријеме пандемије вршимо, у својим домовима, са милионима других хришћана свих традиција широм планете – јесте управо питање условљености наше обредне евхаристијске жртве „духом смиреним и срцем скрушеним“. Чини ми се да многа размишљања на која сам наишао ових дана овај услов нису третирала са довољно пажње. Неке од расправа своде се на то да ли Црква може или пак не може „да преживи“ евентуално потпуно обустављање евхаристијског богослужења на неко вријеме. Чујемо и питања – да ли служити са пет или три вјерника, или служити Литургије искључиво у кругу свештеника, у „дворским“ капелама или приватним собама те тако обезбиједити „преживљавање“ Цркве у овом времену кризе.   Без намјере да предлажем неко свеобухватно рјешење, јер га истини за вољу и немам, желим да нагласим јасну, бар на основу Псалма о коме пишем, условљеност „срцем скрушеним и духом смиреним“, без које ниједна жртва, било да је паљеница или бескрвна, неће бити примљена пред Богом. Ако израз „дух смирени“ притом не схватимо као неко индивидуално осјећање које као награду доноси благодети појединцу, већ га покушамо разумјети релационо – као понизност пред другим (и Другим) – онда овај услов без кога се не може у средиште наше пажње мора да постави добро ближњега, а не обред по себи. Зато што обред као обред, па био он и евхаристијски, барем судећи на основу овог библијског текста, не гарантује никакво „преживљавање“. (Смиреност као понизност пред другим свакако укључује и понизност пред знањем и искуством других, у овом случају љекара епидемиолога, као и оних који, генерално говорећи, мисле другачије од нас). Ако бисмо тјерали мак на конац, „преживљавање“ за Цркву и није опција, јер она објављује и свједочи „живот у изобиљу живота“ (уп. Јн 10, 10), а не било какво „преживљавање“ или живот у траговима.   Педесети псалам доноси нам својим завршним стиховима (18 и 19) пророчке ријечи радости и наде у Бога: „по доброти својој Господе, чини добро Сиону, и нека се подигну зидови Јерусалимски, тада ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице“. Подизање зидова светога Града, када ће жртве опет бити „миле“ Богу, представља у разумијевању овога читаоца дизање зидова срца скрушеног и понизног, зидова самим тим пропусних за љубав и бригу према ближњима: за оца Милана, владику Милутина и свештенике из Ваљева, људе које познајемо, тако да кроз заједницу љубави са њима и ми можемо да болујемо са стотинама хиљада болесних у Цркви и ван ње. Кроз њихову болест можемо да дохватимо и молитвено загрлимо светог Ђузепеа Бернанделија који је свој живот жртвовао и освјетлао образ хришћанства одричући се респиратора да би млађи од њега могао да настави са борбом у овом животу. И све и свја.   На самом крају, псалмопојац закључује, „тада ће метати на жртвеник твој теоце“. Можда не би било погрешно закључити да је једно такво теленце, сада већ угојено, заправо исто оно које отац готови у причи из Лк 15, 23, када је, срећан, дочекао повратак свога блудног сина.   Свештеник Дражен Тупањанин   Извор: Теологија.нет
    • By Логос
      У овонедељном Храму о хришћанском образовању, некада,кроз историју и сада, мисији цркве, њеним циљевима, методима, месту у животу верника 21. века разговарамо са теологом Стеваном Јовановићем, вероучитељем у Петој београдској гимназији.   Звучни запис емисије   "У првим данима Цркве, када су се људи" као хришћани саздавали, а не рађали" (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке) ,тј. припреме за свету Тајну Крштења. Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може да постане члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало - правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за "конфирмацију", тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје-члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрешиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање. Ово опште уверење показује да је начело пре-давања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања." (Протојереј др Александар Шмеман)     Извор: РТС
    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао је посебан интервју последњег дана боравка у Епархији источноамеричкој СПЦ у Њујорку, који је Радио "Слово љубве" добио ексклузивно право да емитује благодарећи протођакону др Дамјану Божићу, главном и одговорном уреднику листа "Православље" и часописа "Теолошки погледи".    Звучни запис разговора   У разговору који је водио протођакон др Јован Аничић, директор Просветног одбора Епархије источноамеричке, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј говори о управо завршеној посети Сједињеним Америчким Државама, утисцима са управо завршеног црквено-народног сабора одржаног у Клирвотеру, важности очувања јединства наше Цркве и саборности народа, сарадњи са медијима и избегавању дезинформација које су стизале са друге стране Атлантика.    Свјатјејши такође говори о томе како Црква у дијаспори треба да се односи према законима земаља у којима живи и делује, како види даљи однос државе Црне Горе према нашој Цркви у тој земљи и најважнијем питању и највећој рани нашег народа - Косову и Метохији. После интервјуа, емитовали смо беседу Његове Светости из Храма Светог Герогија у Клирвотеру од 28. фебруара 2020.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Логос
      На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић.     Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци).     Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама.   Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој.   У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом).   Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао.     Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти.   У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом).   Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар.     На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост.     Извор: Епархија жичка
    • By Логос
      Свету архијерејску Литургију на празник Богојављења у храму Успења Пресвете Богородице у Брчком служио је Преосвећени Владика Фотије, Епископ зворничко-тузлански, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, архијерејског намјесника брчанског, протојерејâ-ставрофорâ Вујадина Станишића и Александра Рељића, протојереја-ставрофора Славка Максимовића, свештеника у пензији и протођакона Славољуба Милошевића.   Епископ Фотије честитао је празник Богојављење и говорио о значају празника. ''Христова мисија почиње управо Светим крштењем. Дошавши на ријеку Јордан да се крсти, Господ Исус Христос је цијелом свијету показао да је то пут којим се улази у Цркву Божију, у Царство Небеско.''     Велики број вјерника који је испунио храм, приступио је светој тајни Евхаристије,  сједињујући се са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом.   Владика Фотије је након Литургије благословио пливаче, а затим је Литија из порте храма кренула према купалишту Фицибајер на Сави, гдје се седми пут пливало за Часни крст.     Извор: Епархија зворничко-тузланска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...