Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић.     Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци).     Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама.   Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој.   У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом).   Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао.     Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти.   У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом).   Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар.     На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост.     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Свету архијерејску Литургију на празник Богојављења у храму Успења Пресвете Богородице у Брчком служио је Преосвећени Владика Фотије, Епископ зворничко-тузлански, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, архијерејског намјесника брчанског, протојерејâ-ставрофорâ Вујадина Станишића и Александра Рељића, протојереја-ставрофора Славка Максимовића, свештеника у пензији и протођакона Славољуба Милошевића.   Епископ Фотије честитао је празник Богојављење и говорио о значају празника. ''Христова мисија почиње управо Светим крштењем. Дошавши на ријеку Јордан да се крсти, Господ Исус Христос је цијелом свијету показао да је то пут којим се улази у Цркву Божију, у Царство Небеско.''     Велики број вјерника који је испунио храм, приступио је светој тајни Евхаристије,  сједињујући се са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом.   Владика Фотије је након Литургије благословио пливаче, а затим је Литија из порте храма кренула према купалишту Фицибајер на Сави, гдје се седми пут пливало за Часни крст.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од JESSY,
      Уредник и водитељ Духовне трибине коју је организовало братство Храма Светога Трифуна са београдског Топчидера, протојереј ставрофор Дејан Дејановић, нашао се у улози предавача. Он је на 243. по реду трибини 2. октобра, у препуној Великој сали зграде београдске Општине Вождовац, одржао предавање „Православни брак и породица". Предавање и разговор који је потом уследио трајали су више од два сата. Слушате први део предавања.

      http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/10/05.10.12_zbor_-otac_dejan_dejanovicpravoslavni_brak_i_porodica_1._deo_64kbps.mp3
    • Од Логос,
      Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна.      Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу.   Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански.   Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“.   Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу.   Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства.   Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“.   У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота.   Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса.   Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености.   Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд.   У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса.   Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и  Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски.   За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје.     Марко Делић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, у склопу Православне школе родитељства, а у  организацији Црквене општине Тршић, одржана је духовна трибина на којој је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петара Цетињског, говорио о мисији Цркве у 21. веку. Вашој пажњи препоручујемо ово надахнуто предавање.      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...