Jump to content

There's nothing here yet

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић.     Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд   Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020.   Уважена госпођо Тасић,   У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете.   На Ваша последња два питања ћу радо одговорити.   *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi?   Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије.     *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora?   Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања.   Са поштовањем и најбољим жељама   Епископ бачки   Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
      View full Странице
    • By Поуке.орг - инфо
      Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић.     Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд   Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020.   Уважена госпођо Тасић,   У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете.   На Ваша последња два питања ћу радо одговорити.   *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi?   Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије.     *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora?   Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања.   Са поштовањем и најбољим жељама   Епископ бачки   Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Поуке.орг - инфо
      Пред нама је Томина недјеља. Зашто је она битна у циклусу празновања Васкрса, Христовог васкрсења?     – Сви су чули за израз невјерни Тома, којим се карактерише не само један тип човјека, већ и означава једна страна свечовјечанска којој је потребна потврда вјере, данас би рекли увјерења која можемо живјети као изразе сопствене воље само ако их освједочимо. Црква прославља прву недељу послије Васкрса као недељу апостола Томе или потврду Васкрса, који се увјерио у оно што је вјеровао, али и више од тога. Апостол Тома није само искушавао своју вјеру већ и ишчекивао да се његова љубав у Христоса обнови, која је устрептала у данима од Његове смрти до Васкрсења, па кад се увјерио у ране Христове узвикује као заљубљени човјек из цијелога свога бића који је пронашао поново смисао свога живота:“Господ мој и Бог мој „ а заправо оне значе Љубав моја, Христос мој. Невјерни Тома је увијек за мене значио и заљубљени Тома, друга страна свакога човјека да воли без обзира на све и да је човјек биће које зна да воли.   Колико се о питању вјере може причати из свјетовне визуре, па тако и научне – медицинске? Јер, питање причешћа и његовог значаја за вјерујућег, а притом и питања слободне воље, слободне одлуке вјерујућег да се причести, на тај начин се, чини се, измјештају из контекста и вјере и религије као праксе?    – Питања вјере су и медицинска питања јер је у основи живот који требамо да бисмо оздравили а не обољели у сваком смислу, посебно у оном у којем наука нема ни један одговор а то су питања смрти и живота. Овај Васкрс је посебан за нас у Црној Гори, јер је он заправо и потврда наших Литија, једно Томино овјеравање Литија. У Опроштајној вечери Христоса са својим ученицима пред страдање, Он каже њима односно Томи:“ И куда ја идем знате, и пут знате“. На то му апостол Тома одговара питањем: „Господе не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“. Али ако свети Тома није знао тајну која се пред њим одвијала, ми знамо из искуства Цркве да је пут Литија заправо Via Dolorosa (пут суза), односно стаза сваког хришћанина којом мора проћи свако ко се пропутио. И пандемија вируса је прилика да види сваки хришћанин какав би живот био уколико смо дуже и трајније одвојени од Онога кога волимо и Који даје смисао нашем животу. Причешће није само органски чин узимања вина и хљеба и симболике коју му дајемо, већ потврда Томине љубави „Господ мој и Бог мој“. Али то не може разумјети ни медицина, ни наука већ само човјек који воли а он може бити и епидемиолог, и вирусолог и политичар било који човјек који трага.   Када говоримо о слободи, слободном избору који је дат човјеку, колико је ово вријеме пандемије вријеме да човјек уопште, не само вјерујући, избори – докаже могућност постојања слободе – мисли, воље, дјелања… етц? (Да ли смо у „практиковању” вјере заиста слободни данас, или се све своди на демагогију?)   –   Ја мислим, да је прави одговор већ дјелимично садржан у Вашем питању, да слобода није дата већ се она увијек мора освојити и нико Вам је неће поклонити, а то смо видјели из наших Литија. Видимо из искуства ових дана и рада нашег Национално кординационог тима да сваки облик слободе за њих је из њихове идеологизоване визуре непожељан под изговором бриге за добро човјека. Само који је то човјек за кога је то добро и који има право на такву слободу то је право питање и чини ми се да грађевински радник у Црној Гори може бити слободан а вјерник не може. И овдје није у питању тај радник, јер он и нема избора и није слободан већ се бори да прехрани своју породицу, и заслужује свако поштовање већ је идеја једне наметнуте и неслободне заједнице коју промовише политика која има све облике богоборства и братомржње. Ми немамо избора, стављени смо пред мојсијевску дилему изласка кроз Црвено море, само што је овога пута оно идеолошки црвено и црно.   Не тако давно, најавио си да би требало да изађе твоја збирка прича. Докле је стигла та „прича”? О каквим причама је ријеч, које су најчешће теме? Да ли ће се наћи и неки „опис” не тако нам давних литија?    – Читав сам скоро живот записивао оно што сам искушавао, а најчешће су те приче о људима које сам сретао и који су мој пут одређивали на различите начине. Неке сам приче већ објавио као приче о владици Атанасију, митрополиту Амфилохију, оцу Јустину Тасићу, мајци, брату а сада сам додао и Литијске приче, саме су се избориле и наметнуле. Такав ће и наслов књиге бити Литијске приче.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Плаво Небо
      @Иван Ц. Помаже Бог, Христос Воскресе и свако Добро од Господа вама и вашим ближњима!
      Ето, живим на селу па имам једну недоумицу и питање за вас да ме посаветујете. Купио сам саднице јагода и ето, на пример, сутра је један од најрадоснијих празника, Васкрс, а имао бих још неке обавезе око њих, конкретно, требао бих да их баш добро натопим водом, да развучем црево, пошто немам систем кап по кап, и да их залијем. Размишљао сам да прво дан, ако да Бог, посветим Њему, молитви, а онда касније да одрадим тај посао. Тешко је некад ускладити све обавезе, испланирати и одрадити нешто на време, а притом испоштовати Црквену заповест не делати на празник. Искрено, мислим да у томе нема ништа лоше јер и ми пијемо воду, стоку појимо па зашто не би то учинио и када су јагоде у питању. Само што ето, не бих вас замарао са овим питањем него сутра због све ове ситуације не могу да идем у цркву па се нећу ни видети са својим парохијским свештеником па рекох да вама мало зановетам
    • By Поуке.орг - инфо
      Педесети Псалам, који је након гријеха убиства, те преотимања жене једноме од својих војника написао пророк, пјесник и цар Израела Давид, вјероватно је уз молитву Господњу „Оче наш“ најчешће понављан молитвени текст у богослужбеном предању Цркве.      „Помилуј ме Боже по великој милости својој, и по обиљу милосрђа свога очисти безакоње моје“, ријечи су којима се отвара ова покајна пјесма, показујући тиме на самом старту повјерење у „велику милост“ Божију. Недуго затим (ст. 3) позиционира се Давидов (као и став нас који Псалам користимо као своју молитву) однос, који га чини пријемчивим за милост, „јер безакоње своје ја знам и гријех је мој стално преда мном“. Дакле, „велика милост“ Божија је свагда ту, али је унутрашње преиспитивање и познање (и признање) гријеха чини дјелотворном у нама, који је познањем безакоња које савјест дарује чинимо стално присутном у нашем бићу, јер „гријех је мој стално преда мном“ те нам се тиме омогућује да будемо отворени за милост. Држање гријеха стално пред нашим очима води признању наше онтолошке немоћи, и превазилази категорије само моралних оквира разумијевања гријеха, а да их притом не искључује.    „Јер си ти праведан у ријечима својим, и чист у суду своме“ (ст. 4), наставља Пророк. Праведност и чистота овдје поменута не може да се схвати одвојено од „велике милости“, већ је одређена њоме. Божанска мјерила зато не смију да буду схваћена као осветничка. Не дакле на „гријех – казна“ начин, већ на начин да познамо да милосна и чиста правда, као и свака милост, имају за основу љубав, у случају нашега Бога – неопозиву љубав, љубав „до краја“ (Јн 13, 1), јер Он је љубав (1 Јов 4, 8).   На темељу искуства милостивога Бога, које Давид објављује на самом почетку, он као убица и прељубник може још увијек да иште да му се поврати „радост спасења“ и утврди га „Дух владалачки“ (ст. 12). Посматрано у историјском контексту живота јеврејскога цара ово свакако значи да Давид упућује прозбу као тражење мудрости од Бога да би владао народом у дословном смислу ријечи, праведно и по закону Божијем, а што је начело које је својим гријехом нарушио убивши поданика због сексуалне побуде према његовој жени. (Занимљиво би свакако било у разматрањима која би се кретала у смјеру другачијем од моје намјере у овом тексту, примијетити да се Бог и поред свих перипертија није „згадио“ на везу Давида и Уријинице, већ је управо та веза Давиду подарила сина и насљедника Соломона, а Уријиницу поред Давида уврстила у генеалогију Христову у Мт.1, 6). Међутим, овим историјским тумачењем се не би требало исцрпити значење, имајући у виду да је предуслов праведног чињења владање над самим собом. Тиме и утрђивање „Духом владалачким“ постаје легитимна молба и за све оне који се вијековима моле овом молитвом па и ако нису цареви и владари над народима.    Оно што је у овом ремек дјелу библијске литературе посебно револуционарно, а тиме и нарочито изазовно за тумачење, јесу ријечи из 16. и 17. стиха псалма. Тамо се вели, „јер да си хтио жртве ја бих ти принио, за жртве паљенице не мариш, жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смјерно Бог неће одбацити“. Из хришћанске перспективе, на први поглед, ништа необично. Ми и овако и онако не кољемо крвне жртве, нити их самим тим послије спаљујемо, као што је то налагао старозавјетни култни закон (2Мојс 20, 24; мада се практиковање крвних жртава паљеница среће и раније у тексту, најприје везано за Ноја у 1Мојс 8, 20). Из перспективе Давидовог времена ствар је много компликованија, јер он изјављује да Бог „не мари“ за оно што је сам свом народу заповиједио да се чини.   Вјерујем да би оштрица значења (уп. Јев 4, 12) хришћански ум и душу снажније погодила уколико бисмо тај стих за ову прилику ставили у контекст нашем искуству познат, те читали „за литургије наше не мариш, жртва је Богу дух скрушен…“ Као што је за наше искуство служење службе бескрвне Вечере Господње у спомен на Исусову Пасху (Лк 22, 19) од стране Учитеља заповијеђено, тако је Давидовом народу приношење жртава представљало вјерску обавезу која није била опционална већ свеобавезујућа. Поред тога, пророчка уста говоре да исти онај Бог који је све то наложио може и да „не мари“, дакле да не хаје за жртве које му се приносе. Примање жртава од стране Бога је очигледно условљено „срцем скрушеним и духом смиреним“ од стране онога или оних који их приносе.    Покушајмо сада ових пар увида уврстити у промишљање о ситуацији у којој се као хришћанке и хришћани заједно са читавим свијетом налазимо у овом периоду, а који за свог главног јунака има невидљивог непријатеља (или суровог пријатеља) по имену COVID 19.   Не бих желио да се понављам наводећи скорашње море саопштења како различитих помјесних Цркава тако и епархија СПЦ. У времену које нам Господ подари након што његовом милошћу ово искушење прође, вјерујем да ће паметнији од мене наћи воље да коментаришу многе појединости које су одаслате у јавност кроз та саопштења. Од архаизама и поплаве аориста и имперфеката својсвених предкосовском циклусу наше епике, до тона и позивања црквених власти да се према одређенима спроведу дисциплинске мјере, па преко анахроног куртоазног плурала којим себе часте поједини великодостојници обраћајући се пастви, тврдњи да је посриједи „вјештачко створени“ вирус, да је вријеме да се види „ко је вјера а ко невјера“, све до самог елементарног правописа који нека од тих саопштења „краси“.   У некима од њих има и завидне креативности по питањима црквеног живота у посебним условима, док су нека сасвим уопштеног карактера, итд, итд. Колико год то могао бити забаван подухват, сматрам да му сада није вријеме. Чињеница која се у саопштењима може сагледати, а која се везује за тему овог осврта, јесте да су неке помјесне Цркве обуставиле богослужења док су га неке у складу са прописима здравствених радника редуковале или у мањој или већој мјери успјешно покушале саобразити са прописима државе.   Питање које ме посебно голица, а на које ме је подстакао мој истински „јунак дана“, не COVID 19 , већ Педесети псалам – кога сам овога дана уврстио у ону тиху подневну молитву коју за вријеме пандемије вршимо, у својим домовима, са милионима других хришћана свих традиција широм планете – јесте управо питање условљености наше обредне евхаристијске жртве „духом смиреним и срцем скрушеним“. Чини ми се да многа размишљања на која сам наишао ових дана овај услов нису третирала са довољно пажње. Неке од расправа своде се на то да ли Црква може или пак не може „да преживи“ евентуално потпуно обустављање евхаристијског богослужења на неко вријеме. Чујемо и питања – да ли служити са пет или три вјерника, или служити Литургије искључиво у кругу свештеника, у „дворским“ капелама или приватним собама те тако обезбиједити „преживљавање“ Цркве у овом времену кризе.   Без намјере да предлажем неко свеобухватно рјешење, јер га истини за вољу и немам, желим да нагласим јасну, бар на основу Псалма о коме пишем, условљеност „срцем скрушеним и духом смиреним“, без које ниједна жртва, било да је паљеница или бескрвна, неће бити примљена пред Богом. Ако израз „дух смирени“ притом не схватимо као неко индивидуално осјећање које као награду доноси благодети појединцу, већ га покушамо разумјети релационо – као понизност пред другим (и Другим) – онда овај услов без кога се не може у средиште наше пажње мора да постави добро ближњега, а не обред по себи. Зато што обред као обред, па био он и евхаристијски, барем судећи на основу овог библијског текста, не гарантује никакво „преживљавање“. (Смиреност као понизност пред другим свакако укључује и понизност пред знањем и искуством других, у овом случају љекара епидемиолога, као и оних који, генерално говорећи, мисле другачије од нас). Ако бисмо тјерали мак на конац, „преживљавање“ за Цркву и није опција, јер она објављује и свједочи „живот у изобиљу живота“ (уп. Јн 10, 10), а не било какво „преживљавање“ или живот у траговима.   Педесети псалам доноси нам својим завршним стиховима (18 и 19) пророчке ријечи радости и наде у Бога: „по доброти својој Господе, чини добро Сиону, и нека се подигну зидови Јерусалимски, тада ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице“. Подизање зидова светога Града, када ће жртве опет бити „миле“ Богу, представља у разумијевању овога читаоца дизање зидова срца скрушеног и понизног, зидова самим тим пропусних за љубав и бригу према ближњима: за оца Милана, владику Милутина и свештенике из Ваљева, људе које познајемо, тако да кроз заједницу љубави са њима и ми можемо да болујемо са стотинама хиљада болесних у Цркви и ван ње. Кроз њихову болест можемо да дохватимо и молитвено загрлимо светог Ђузепеа Бернанделија који је свој живот жртвовао и освјетлао образ хришћанства одричући се респиратора да би млађи од њега могао да настави са борбом у овом животу. И све и свја.   На самом крају, псалмопојац закључује, „тада ће метати на жртвеник твој теоце“. Можда не би било погрешно закључити да је једно такво теленце, сада већ угојено, заправо исто оно које отац готови у причи из Лк 15, 23, када је, срећан, дочекао повратак свога блудног сина.   Свештеник Дражен Тупањанин   Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...