Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује.
      Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности.
      Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници.
      Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу.
      По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима.
      Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао.
      Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио.
      По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих.
      Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују.
      Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац
    • Од Caњaлицa,
      Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 
      1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте?  Да ли само стоје са стране док причест траје? 
      2. Када се на литургији пале свеће? 
      3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. 
      Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред! 
       
    • Од psyche1979,
      Интересу је ме како се постављамо према овим темама:
      1. Српска села полако умиру и нестају - у једном и ја живим и могу сведочити о томе како опада број становника, као и у околним селима
      2. Много већи Морталитет него Наталитет - силазна путања укупног броја грађана
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у уторак 9. фебруара 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, јануарско-фебруарског 377. броја "Православног мисионара". 

       
      У даљем току разговора било је речи о постојању овог мисионарског гласила и његовим претходним уредницима, као и данашњем уреднику чији долазак се поклопио са педесетогодишњицом постојања "Православног мисионара". Други део емисије био је посвећен мисији Цркве као важној равноапостолној служби на коју су позвани сви крштени припадници Цркве. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу, истакао је гост емисије.
      Разговор је водила наша драга Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм, и неуморни делатник на пољу црквене мисије.  
      Благодаримо Телевизији Храм и уредници Мири Лолић-Мочевић, на уступљеном видео запису разговора.
       
      Извор: Православни мисионар
×
×
  • Креирај ново...