Jump to content
  1. Sanja Т.

    Sanja Т.

  2. Снежана

    Снежана

  3. Владимир Вуксановић
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      На православним сајтовима ових дана иду дискусије о томе како разним забранама и застрашивањем неуротизирају младе људе у Цркви, између осталог и у вези полних односа.
      Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и тешку историју уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно.
      Одмах да кажем да ни у ком случају не „нападам на Цркву“, нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се удаљим и да расуђујем спокојно.
      Не треба тражити кривце
      Дискусија је бурна но мени се чини да не иде у добром правцу.
      Као прво, сви траже кривце и кривицу пребацују једни на друге – или су духвоници лоши, или су уопште „попови“ никакви, или напротив „сама је крива“ или нешто друго. И то је нормално за самог истраумираног човека, док год остаје у простору своје трауме – он ће неизбежно да друге сматра кривим за своју тескобу и биће испуњен разним негативним осећањима према њима. Но, ако се уздигнемо изнад тога – далеко је важније питање: „А како је исправно?“ и „Шта предузети?“.
      Као друго, све се на неки начин своди на питање, да ли је телесни однос пре венчања дозвољен или не. Мада проблем уопште није у томе.
      У чему је смисао свега тога?
      Ево и једна од „пострадалих“ пише непосредно: „Далеко лакше би поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ништа лоше, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ само хоће да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до венчања“.
      Схватате? Уопште није реч о том, да свима све буде дозвољено, шта год да пожелe, него усмислу забрана.
      Забрана предбрачних односа међу људима, који једно друго воле и намеравају цео живот да проживе заједно, изгледа ирационална. Но у религији (било којој) уопште постоји много ирационалних забрана. То је таква сфера живота. Религија обухвата инструкције како да се односимо према оном што човеку по дефиницији није баш јасно. Немогуће је објаснити, зашто се у четвртак може јести месо, а већ у петак се не сме. Или зашто Јевреј у суботу не сме скоро ништа од оног што у осталим данима не само да сме, него је и нужно да чини.
      Но чак и у ирационалним правилима постоји смисао. Ти схваташ, због чега чиниш то и то или се одричеш тога и тога, шта се надаш да ћеш добити на крају. И то шта се надаш добити, теби је заиста толико важно и нужно да ради тога вреди потрпети.
      „Вољени Боже опрости“ или „не сме се, зато што се не сме“?
      Грех – буквално (на грчком) значи „промашај“.  То што је мимо циља. А циљ у хришћанству – јесте успостављање неких личних односа с Богом, позитивна лична веза са Богом.
      Немогуће је промашити ако никуда не циљаш. Или ако циљаш сам не знајући куда циљаш. И немогуће је скренути с пута ако никуда не идеш.
      У тим ситуацијама, упоређујући их са сопственим лошим искуством, видим да је младе људе угњетавала не толико тежина или мноштво забрана, колико то што су забране напросто губиле смисао. Тај лични однос са Богом, ради којег има смисла трудити се и тренутно се од нечега одрицати, а понекад, како знамо из историје, издржати мучења, па и живот свој жртвовати – толико је он прекрасан и жељен. То осећање личног контакта, љубави, поверења и безопасности, да када те „Господ нешто проси“ – за тебе није проблем испунити Његову прозбу, чак ако баш и не разумеш, чему она.
      И показује се да „осовина“ недостаје. И сва правила, оцене и забране, од почетка нанизане на ту осовину, претварају се из комплексног здања – у гомилу бесмислених цигли, које почињу да се расипају и падају по нашим главама.
      Зашто се не сме? Просто зато што се не сме! Није дозвољено. Грех је, велики грех. Ммм…, ако већ забрањују, онда је то вероватно нешто лоше. Да, тачно, сигурно је то ужасна гадост! А сви ти што тако раде су – последњи клошари!.. Али, да наставимо о неурозама.
      Између „беспрекорног добра“ и „таме најкрајње“ у животу постоји још 100500 варијанти и скоро су све имају везе са умећем, правовременошћу, осмишљавањем и, шире говорећи, са општим (главним) правцем у животу и с постављеним циљевима. Плес – је прекрасна ствар, али не на сахранама. Телећи гулаш уопште није лош, но „грех“ је за оног ко је тренутно на дјети. Или напротив: тући људе је углавном лоше, но ако их бијеш да би заштитио жену од насилника – радиш исправну ствар. И тако даље…
      Да не говоримо о тома да у моралном систему хришћанства сам човек просто не може да постане „рђав“ због оног што ради. То је велико откриће хришћанства: да је човек нешто више од својих спољашњих пројава, да се може „мрзети грех, но волети грешник“. Чак и они савршено јавни и једнозначани неваљалци – убице, разбојници, џелати – не сматрају се потпуно презреним него остају вољена, мада заблудела, Божја деца. И на крају се могу променити – чак ако су им шансе 1:1000.
      У описаним случајевима (као и у мом сопственом опиту) све то некуда ишчезава.
      Зашто се не сме грешити? А, ђаво ће га знати… Зато што се не сме. Да не би отишли у ад. Да не би постали ЛОШИ (то је већ чисто неуротичка тема). Ако се Бог овде уопште и појављује, онда је то у дефиницијама типа: „Зато што твоји греси вређају Бога“ (тј. Он, као депутат Милонов, загледа вама у постељу и у мозак у потрази за оним чиме ће се увредити?), или још оргигиналније: „Зато што сваким својим грехом ти поново распињеш Христа“. Прекрасна мисао која, по мени, прадставља директан пут ка самоубиству. Ако ствари већ тако стоје онда је боље распети Христа једанпут и са тим заувек завршити, него Га „сецкати на комаде“.
      Једном речју, Бог се у том систему претвара или у жестоког прогониоца и џелата, или у мамицу – манипулаторку, која терорише „малог неваљалка“ причама о том како јој је он цео живот упропастио.
      Због чега се и приближавати таквоме Богу, шта уопште и радити са њим – постаје сасвим нејасно. Човек губи веру и напушта Цркву.
      Неуротици у Цркви
      Кажу да је то чисто неуротички начин прихватања забрана. Да се здрав човек просто неће фиксирати ни на забране, ни на те негативне обрасце – он ће се некако сам разабрати, сам ће према свему формирати здрав однос и тада ће код њега све бити у реду.
      Шта на то рећи? Да, у Цркву долазе и неуротици, између осталих. Црква није узалуд названа лечилиштем, које је потребно не здравима, него болеснима. Не желим да се неко увреди, но за веру ће се, посебно у раној младости, далеко пре самостално заинтересовати – човек с танким нервима, рањив, са неким душевним тешкоћама, него весео, самоуверен и безбрижан мангуп.
      Али то све спада у тражење кривца. „А, он је већ био неуротик – значи ми нисмо криви!“ Но ако је болестан човек дошао у болницу, а тамо се његово стање видно погоршало и одатле је изашао много болеснији него што је био – ту нешто сигурно није како треба. Можемо се подсетити и јеванђелске приче о једној заблуделој овци, ради које пастир оставља 99 „нормалних“. Мада би могао спокојно да каже: „Ко је терао тамо? Она је просто неуротик!“ И то би било прихваћено.
      Окривити духовника за све мени се такође чини удаљавањем од теме. Он је често просто „ради по инструкцији“. Долази млада особа у узрасту највеће хиперсексуалности, жали се на блудна искушења – шта са тим радити? Све како је и прописано – рећи: „Да, то је озбиљно и опасно искушење, моли се, пости, снажи се, не предај се ни по коју цену“.
      Шта је требало чинити?
      Проблем није у томе што он тада говори нешто погрешно него у томе што ни он нити било ко други из окружења није приметио нити рекао оно главно.
      Нису приметили (овде ћу опет да говорим из свог сопственог опита), да те личне везе са Богом и свега што из тога следује, код „духовног чада“ нема или је она веома слаба. Особа је често од самог почетка, пре обраћања духовнику, већ неуротизирана, изнурена и смућена разним забранама, осуђивањима и другом негатвном реториком, која се на њу сипала са свих страна – и то не само у сфери полности. Да је превише фокусирана на себе, на самоосуђивање и унилно истраживање својих грехова. А то је далеко већи проблем, него „блудна страст“, која је у даном случају, по свему судећи, сведочила само о њеној хетеросексуалности, физичком здрављу и о томе, да је на самом делу време да се ступи у брак.
      Није јој требало дати „разрешење на секс“! То она није ни желела, није ни тражила, она је прекрасно знала, да „није дозвољено“, највероватније би је то и уплашило и одбило.
      Обратите пажњу на то да је пред тобом човек, психички још очигледно незрео, и са њим нешто није како треба (то се обично лако види и споља). Требало је разабрати се и видети у чему је проблем. Са неколико ауторитетних речи га ослободити од наметљивог самоједства и (настраног, прим. прир.) размишљања о сопственој ништавности, њему својственим речником, да то самодејство у ствари и јесте грех.
      Пребацити његову пажњу са себе… за почетак макар на ближње. На оне којима је горе него њему, којима је потребна његова помоћ и поред кога би могао да се не осећа као „последњи олош“, него као цењен и поребан. Извести га, ако је потребно, узевши га за руку из тог његовог маленог, трулог света слепљеног из гордости, егоцентризма и унинија – и управити га туда где ће моћи да се потруди у тимском раду, кроз који ће се код њега појавити истински догађаји у животу и реалан морални избор – уопште, тамо где ће моћи да сазри и да се научи узимати одговорност на себе. Успут ће мање времена остати за непримерене фантазије.
      Проблем система
      Моје мишљење је да не треба кривити духовника за оно што он није учинио. Он као прво није дипломирани психолог, а као друго, таквих девојака и дечака код њега долази много, и ко ће са сваким посебно да разматра ту тему.
      То није проблем „лошег духовника“. То је проблем система… како да кажем… С једне стране, заиста обиље оштро негативне, неуротизирајуће реторике, у којој се човек изображава као нека смрдљива твар, апсолутно све што ради – или је грех, или је под силним подозрењем; и иза наизглед лепих епитета потпуно се губи одговор на питање „а чему све то?“. С друге стране – спасење (у смислу сусрета с Богом, проналажења духовног мира итд.) се при том претвара у дело „самих утопљеника“. Ако си нормалан, успећеш! Ево, погледај, и ја сам успела! Треба само размишљати својом главом, бити смео и упоран, себи наћи духовника… Потребан је преображај.
      Ни у ком случају (још једном понављам) ја „не нападам на Цркву“ и не покушавам „да јој дајем савете са стране“. Несрећа је и у томе што за мене то уопште није „са стране“. То је оно што је у своје време мој живот много искварило.
      Просто, када ме људи раздражено питају, „а како је исправно?“… ето, покушала сам да одговорим, како је исправно.
      Ја сада знам, шта је требало говорити и чинити са мном – двадесетогодишњом. Нажалост, тада то нисам знала и сама то нисам могла да учиним.
      Још једном: са моје тачке гледишта, уоште није реч о томе да се да „благослов за разврат“. У крајњој мери, мени у то време то није било нужно. Реч је о пажњи и интересовању за оно што происходи с младим човеком. И о томе, да му се заиста помогне да живи духовним животом, а не окружити га праћкама са свих страна и пратити, да не учини нешто погрешно.
      Без Бога све те праћке немају смисла.
      Наталија Холмогорова
      Познај себе
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве.   Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању.    Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да  „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо.    Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве.    У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање?   Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице.    На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове.   Катихета Бранислав Илић       *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)    
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке - (извод из уредничког уводника)     Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уредништво "Православног мисионара" је увек благодарно браћи и сестрама из Црне Горе на сарадњи!   Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Пастирска брига Цркве се пројављује и кроз "Православни мисионар" као званично мисионарско гласило!   Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Сваки нови број "Православног мисионара" је нова радост, ново подстицање на духовно узрастање!     Пасхална радост употпуњена је новим 373. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.    Овај трећи број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „На путу за Емаусˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.    Хришћански живот подразумева непрестано хођење светотајинским и световрлинским путем који нас води ка вечној радости Царства небеског. Вођени овом истином у својим срцима опитно осетимо да хришћански етос подразумева непрестану Литургију, тј. непрестано налажење на путу за Емаус и препознавање Господа нашег у свим живоним сегментима, а најопитније у Литургији као центру нашег живота, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима.    Новопрестављени Епископ ваљевски Г. Милутин, чија се фотографија налази на насловној страни овог броја, остаће нам истински пример хришћанске љубав, непоколебиве вере, поуздане наде, али и пример неуморног и постојаног хођења на путу за Емаус, истакао је катихета Бранислав Илић.     САДРЖАЈ:    *РЕЧ УРЕДНИКА: "Не гораше ли срце наше"   *РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем): Литургија је наша спона са вјечношћу!   *РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској - Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!   *ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ: Свети Игнатије Брјанчанинов - Хришћански пастир и уметник хришћанин   *МАТЕРИК: Света мученица Ермиона   *ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Пети Васељенски Сабор   *ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Свети Владика Николај - Зашто је он генерал?   *У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II)   ***ТЕМА БРОЈА:***   *Катихета Владимир Пекић: Пут ка препознавању   *Протонамесник Александар Јевтић: Пут богопознања   *Катихета Бранислав Илић: Евхаристија - непрекидни обед у Емаусу   *Небојша Ћосовић (превод са руског језика): Прогледавање ученика у Емаусу   *Др Ђорђе Вуковић: Српски ходочасници на путу за Емаус   *ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Пуача   *СВЕТА ГОРА: Скит Светог Апостола Андреја Првозваног   *СВЕТА ЗЕМЉА: Лавра Светог Саве Освећеног     *ИЗ ИСТОРИЈЕ УМЕТНОСТИ: Библијски бестијаријум: Магарац     Повезан садржај:    Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу   Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!   Епископ Сергије: Литургија је наша спона са вјечношћу!     Извор: Православни мисионар
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић.     Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд   Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020.   Уважена госпођо Тасић,   У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете.   На Ваша последња два питања ћу радо одговорити.   *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi?   Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије.     *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora?   Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања.   Са поштовањем и најбољим жељама   Епископ бачки   Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић.     Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд   Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020.   Уважена госпођо Тасић,   У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете.   На Ваша последња два питања ћу радо одговорити.   *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi?   Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије.     *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora?   Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања.   Са поштовањем и најбољим жељама   Епископ бачки   Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...