Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

arizan

Koје оправдање имамо за убијање животиња ради хране?

Recommended Posts

Да ли је неко од вас ‘својеручно’ заклао неку животињу ради меса? Има ли неког овде ко је узгајао животиње?

Мене раније ово питање није занимало, али сам недавно једно краће време чувао неке ћурке и кад је требало да их дам на клање није ми било пријатно (живим на селу, имам услове и хранио сам је за пријатеље у граду).

Гледам их…жива бића... свако јутро кад их пустим у авлију радују се новом дану… воле што су живе… временом су неке јеле из моје руке… нису ме се плашиле, па сам могао и да их помилујем.. и онда, како да их закољем?

Са сисарима је још горе, они су још дружељубивији..

Кад сам их дао на клање, осећао сам се као издајник. Оне мене гледају очи, радују ми се кад ме виде, имам утисак загрлиле би ме оним крилима-а ја њима нож под грло! (ово је фигуративно, као што рекох, други су клали, али ја сам то одобрио, а то му дође на исто… )

Један мој пријатељ, брат из Цркве каже: ко није у стању да закоље животињу, не би требало да једе месо.

Чувао бих козе, треба ми због млека. Клање се може избећи неко време, али после се број толико умножава да је чување нерентабилно. Могу да их продам другоме, али и тамо би пре или касније ишле под нож, исто им се хвата….

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, arizan рече

па имаш ли идеју како клање да се избегне? :)

Ako ima neko u tvom mestu ko to radi za pare, daj njemu, ili nemoj drzati stoku. Ne znam za trece :).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, arizan рече

па имаш ли идеју како клање да се избегне? :)

Мој деда је увек тог дана када стигну пилићи за клање измишљао неке послове, па само нестане, а онда га баба псује и коље.

Шалу на страну, обоје су били јако тужни тога дана, стварно. Заволиш те животиње, бринеш о њима, што кажеш видиш да ти верују, и онда се измакнеш, претвориш их у храну. Једино што је деда стално говорио, сећам се, јесте да му је лакше када помисли да храни пилиће да би нахранио унучиће. Ето...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, arizan рече

Да ли је неко од вас ‘својеручно’ заклао неку животињу ради меса? Има ли неког овде ко је узгајао животиње?

Мене раније ово питање није занимало, али сам недавно једно краће време чувао неке ћурке и кад је требало да их дам на клање није ми било пријатно (живим на селу, имам услове и хранио сам је за пријатеље у граду).

Гледам их…жива бића... свако јутро кад их пустим у авлију радују се новом дану… воле што су живе… временом су неке јеле из моје руке… нису ме се плашиле, па сам могао и да их помилујем.. и онда, како да их закољем?

Са сисарима је још горе, они су још дружељубивији..

Кад сам их дао на клање, осећао сам се као издајник. Оне мене гледају очи, радују ми се кад ме виде, имам утисак загрлиле би ме оним крилима-а ја њима нож под грло! (ово је фигуративно, као што рекох, други су клали, али ја сам то одобрио, а то му дође на исто… )

 

Иста прича само што смо ја и једна комшика све урадили сами тј. она је држала ћурке у џаку из којег је вирила само глава, а ја сам урадио најгори део старом дедином сатаром коју сам баш за ту прилику рестаурирао...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, АлександраВ рече

Мој деда је увек тог дана када стигну пилићи за клање измишљао неке послове, па само нестане, а онда га баба псује и коље.

Шалу на страну, обоје су били јако тужни тога дана, стварно. Заволиш те животиње, бринеш о њима, што кажеш видиш да ти верују, и онда се измакнеш, претвориш их у храну. Једино што је деда стално говорио, сећам се, јесте да му је лакше када помисли да храни пилиће да би нахранио унучиће. Ето...

Па о овоме причам..

А са сисарима је још горе. Више времена им треба да порасту, па си дуже са њима. Јес да козе или овце нису кућни љубимци, али ја не бих могао а да их не помилујем бар једном дневно. А свака животиња којој покажеш пажњу ти пре или касније укаже поверење, па се залепи за тебе кад те види..

Слажем се са твојим дедом, само што ја без меса могу и онда одатле ова моја недоумица.

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ми који немамо здравствених тегоба бисмо реално могли да живимо и без меса. Ако ти је за утеху и Исус је јео месо. Не постоји више нечиста храна. Ниси по дифолту бољи човек ако живиш на тофуу него ако убијеш ћурку да прехраниш дете. 

Али ако те занима, има нека класификација животиња према степену свести: рибе, па пернате животиње, па говеда, свиње, јагњад и јарад... Пилићи и ћурке нису толико интелигентне, као нпр свиње, које су паметније и од паса, па се вежу за власнике, играју, уче...

Ја нпр рибу и пилетину једем често, свињетину/говедину сам узела свега неколико пута за поседњих пар месеци и планирам да је потпуно избацим из исхране.

Да живим на селу, вероватно бих имала мали рибњак, имала коке, патке или ћурке због јаја и меса, а краву/козу/овцу само због млека/сира.. не бих их клала ни јела.

ПС. Сети се само да су те животиње које си ти одгајао имале колико толико леп живот. Док оне које се "производе" на фармама живе у страховитим условима. Те ћуркице које си чувао су макар виделе сунца и газиле по трави. И то се ваљда рачуна.

Едит: Конфузног ли коментара. :D

Измењено од Lady Godiva

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Lady Godiva рече

Ми који немамо здравствених тегоба бисмо реално могли да живимо и без меса. Ако ти је за утеху и Исус је јео месо. Не постоји више нечиста храна. Ниси по дифолту бољи човек ако живиш на тофуу него ако убијеш ћурку да прехраниш дете. 

Али ако те занима, има нека класификација животиња према степену свести: рибе, па пернате животиње, па говеда, свиње, јагњад и јарад... Пилићи и ћурке нису толико интелигентне, као нпр свиње, које су паметније и од паса, па се вежу за власнике, играју, уче...

Ја нпр рибу и пилетину једем често, свињетину/говедину сам узела свега неколико пута за поседњих пар месеци и планирам да је потпуно избацим из исхране.

Да живим на селу, вероватно бих имала мали рибњак, имала коке, патке или ћурке због јаја и меса, а краву/козу/овцу само због млека/сира.. не бих их клала ни јела.

ПС. Сети се само да су те животиње које си ти одгајао имале колико толико леп живот. Док оне које се "производе" на фармама живе у страховитим условима. Те ћуркице које си чувао су макар виделе сунца и газиле по трави. И то се ваљда рачуна.

Едит: Конфузног ли коментара. :D

Немам ни ја никакве недоумице, без меса се може. Ја га не једем неколико година уназад, осим рибе. То нисам поменуо у уводном посту.

Само не знам како да избегнем клање оне стоке која ми даје млеко. Изгледа нећу моћи. А начин на који чувам животиње ми, донекле, јесте утеха, искрено. Када би људи знали како се животиње ''индустријски'' узгајају, а затим кроз шта све пролазе по кланицама... мислим да би већина престала да једе месо.

На који део Светог Писма мислиш кад помињеш да је Господ јео месо?

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, arizan рече

Да ли је неко од вас ‘својеручно’ заклао неку животињу ради меса? Има ли неког овде ко је узгајао животиње?

Мене раније ово питање није занимало, али сам недавно једно краће време чувао неке ћурке и кад је требало да их дам на клање није ми било пријатно (живим на селу, имам услове и хранио сам је за пријатеље у граду).

Гледам их…жива бића... свако јутро кад их пустим у авлију радују се новом дану… воле што су живе… временом су неке јеле из моје руке… нису ме се плашиле, па сам могао и да их помилујем.. и онда, како да их закољем?

Са сисарима је још горе, они су још дружељубивији..

Кад сам их дао на клање, осећао сам се као издајник. Оне мене гледају очи, радују ми се кад ме виде, имам утисак загрлиле би ме оним крилима-а ја њима нож под грло! (ово је фигуративно, као што рекох, други су клали, али ја сам то одобрио, а то му дође на исто… )

Један мој пријатељ, брат из Цркве каже: ко није у стању да закоље животињу, не би требало да једе месо.

Чувао бих козе, треба ми због млека. Клање се може избећи неко време, али после се број толико умножава да је чување нерентабилно. Могу да их продам другоме, али и тамо би пре или касније ишле под нож, исто им се хвата….

 

 

mozes uzeti kozu, dve,da imas za sebe, ako dobiju mlade, prodas ili poklonis..opet, ako si tako saosecajan i osetljiv, i vezes se za svaku zivotinju, onda bolje ne drzi nista do kornjace, koja ce da te nadzivi :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, arizan рече

На који део Светог Писма мислиш кад помињеш да је Господ јео месо?

пре 2 часа, arizan рече

 

 

Па нпр на Пасхалну вечеру.

Не мо'ш учествовати у обредној вечери а да не једеш пасхално јагње. Питај Јевреје може ли то бити. "Пардон, ја сам веган". Бзвз

На другом месту кори народ јер су имали Јована који није јео меса, а он све једе са грешницима па им не ваља ни онако ни овако...

То му дође к'о она "монашка" да се Христос није никад смејао. Ај' замисли мргуда коме сва деца радосно трче. Бива ли?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gladni smo i volimo da krkamo meso...uostalom i sam Bog dok je bio na Zemlji je jeo meso....nije bio hipik kako neki njuedžerski pravoslavci zamišljaju....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Никад не бих могао да закољем животињу...они који то раде и којима је то посао скидам капу. Замисли, ујутру треба да устанеш и да идеш у кланицу где те чекају животиње које ћеш тог дана клати...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У  Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша  Црква прославља  успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. 
      У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући  нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом.  Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао  из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим.  Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње."

       

       

       

       
      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Руска амбасада у Хрватској ради на обнови једине руске цркве у Хрватској коју су изградили руски мигранти 20-тих година 20. века.
       
      „Док радимо по овоме,“ рекао је руски амбасадор у Хрватској Анвар Азимов у интервјуу за ТАС, „желео бих да споменем веома важно питање за амбасаду, а то је једина руска православна црква у Хрватској, Светог Николаја Чудотворца, која је изграђена на обали у граду Цриквеници 1924. године помоћу средстава удовице руског дипломате у Београду Николаја Гартвига. Црква је веома лепа, налази се на обали, и пуно руских туриста долази тамо лети, али она не ради.“
      „Желимо да сачувамо овај споменик“, рекао је амбасадор. „Српска православна црква нема могућности да обнови цркву, али грађевина је у критичном стању, фреске и многе иконе су оштећене, кров прокишњава, а купола само што се не сруши.“
      Азимов је објаснио да они желе да скупе средства неопходна да се обнови црква, а да Српска црква нема ништа против ако се службе одржавају повремено за руску дијаспору, позивајући свештенике из Београда, Словеније или Италије. Они планирају да се обрате руским фондацијама које се баве обновом цркава.
      „Чак и најмања поправка захтевала би најмање 100.000 евра… Али, ако не кренемо са обновом цркве у непосредној будућности, онда наши потомци, по мом мишљењу, неће нам опростити за то“, рекао је дипломата.
      После грађанског рата у Русији, неколико десетина хиљада људи емигрирало је у Југославију, са пуно Руса који су се населили у Хрватској, а посебно у Цриквеници. Црква је саграђена уз помоћ средстава Александре Гертвиг, удовице руског амбасадора у Београду, као и гробље које је касније подигнуто око цркве.
      Црква је припадала Руској православној цркви до 1954. године, када је потпала под Српску цркву. Међутим, Српска црква није у могућности да одржава грађевину у добром стању и црква је престала да функционише 70-тих година.
      Од тада црквена порта је знатно смањена, пошто су велике површине продате за суседну вилу. Гробље је такође нестало, са неколико гробова који су пребачени на градско гробље, а преко осталих су изграђене приватне куће. Остатак простора је тешко обрастао зеленилом и црква је била скоро невидљива све док је руски активисти нису открили пре неколико година.
      Српска црква је уредила црквену порту 2016. године, али нема новца за друге неопходне поправке.
       
      Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
    • Од Логос,
      Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење.
      Звучни запис беседе
      „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он.
      Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења.
      „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сам себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко.
      Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно.
      „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић.
      Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога.
      „То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вријеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он.
      Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића.
      „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека.
      „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић.
      Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких.
      „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола.
      Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима.
      Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика.
      Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу.
      Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Ради чега смо ми људи у овоме свету? И ти и ја дошли смо на овај свет без нашег пристанка. Нико те питао није кад те спустио у овај свет. А ради чега је Господ спустио тебе и мене у овај свет? Зашто је човек створен? Да ли зато да га смрт прогута? Ако је тако, онда је Бог највећи злотвор.
       
      Господ је, браћо, створио човека као вечно биће. Човек је најважније биће после Бога, важније од Анђела, важније од Херувима и Серафима, важније од свих бића и створења. Зашто је човек важнији? Зато што је Бог створио човека по слици и прилици Својој[2]. По слици и прилици Својој – шта то значи? Када гледаш слику својих родитеља, ти се умиљаваш, ти волиш да их подражаваш, да личиш на њих. Бог је створио човека по слици и прилици Својој да би човек личио на Бога[3]. Личио целим бићем својим, а личио нарочито животом својим. То значи, човек је жива икона Божија. Жива икона Божија.[4]
      Ум наш, шта је? У нама то је слика ума Божијега, и да би ум наш личио на Бога, треба да има чисте мисли, треба да мисли божански, да мисли свето, да мисли оно што је честито и поштено, да не допушта нечистим мислима да нам разоравају душу. Шта је наша воља? Наша је воља створена по слици воље Божије. То значи, шта? Ми у овоме свету треба да управљамо своју вољу и да живимо својом вољом према вољи Божијој и ономе што Бог хоће. Његова воља је савршена и света, и ми као слика Његова подражавамо Њега и хоћемо оно што Он хоће. То значи да је човек створен по слици и прилици Божијој. Тако и осећање. Срце, срце – што је то? Наше осећање – то је осећање Божије, од Бога нам је дато, то је слика Божијега осећања. Какво треба да буде наше осећање? Наше осећање треба да буде узвишено, божанско, чисто, свето, да буде пуно љубави, пуно милосрђа, пуно кротости, благости, доброте.
      Тако, Бог је створио човека, браћо моја, да би човек извајао из себе, израдио из себе божанско биће. Зато је Бог и постао човек. Зато је Господ Христос постао човек да покаже какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету, како треба ум његов да ради, како треба да ради његово срце, како његова воља, како да се човек угледа на Бога, пошто је он слика Божија. Слика увек тежи да буде верна оригиналу, ономе од чега је постала. Тако и ми. Ми смо зато створени да животом својим, да бићем својим личимо на Бога.
       
          
      Господ Христос је дошао у овај свет да нам да сва правила, да нам да сав живот, који у нама може да оствари, који и остварује у нама. Господ је дошао у овај свет, вели Апостол Павле, да нас научи свему кроз Цркву Своју, кроз веру у Њега. Чему? Да нас научи како да узрастемо у човека савршена, у човека који је сличан Господу Христу.[5]
      Није Господ Христос дошао у овај свет да само буде поред тебе, Он је у теби. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да икону Божију што је у нама, да слику Божију која је у нама, обнови и очисти. Чиме се то прља наша икона у души? Чиме се то слика Божија прља у нашој души? Гресима! Греси су као катран, као муљ, као смрдљиво ђубре. Сваки грех икону Божију што је у теби распара, замрља, упрља, а не дај Боже, велики греси, они као страшан црни катран наваљују и премазују душу, тако се ништа Божије не види у њој. Тако имате људе безбожне потпуно, потпуно безверне, који ништа божанско не признају у себи, ни изнад себе.
      И Господ Благи у Цркви Својој дао нам сва средства да ми у себи изградимо једно боголико биће, једно христолико биће, једно богољубиво биће. Свети Павле поручује хришћанима и вели: „Ево, ја вас са муком духовном рађам, али све дотле док не постане обличје Христово у вама“[6]. То значи, док у нашој души не заблиста лик Господа Христа, да Он живи у нама, да ми душу своју очистимо од свакога греха, од сваке прљавштине, и да помоћу вере, љубави, молитве, поста и свих светих врлина, испунимо себе Божанским силама, Божанском добротом и Божанским осећањем.
      Зато смо ми створени. Зато је и Свето Причешће Господ установио у Цркви. Ради чега? Примајући Свето Причешће ти примаш Бога у себе, примаш Господа Христа, примаш Њега онаквог какав јесте. И примајући Њега, ти сам постајеш христолик, ти сам постајеш боголик, ти обнављаш икону Божију у себи, ти постајеш прави човек. Човек који одбаци душу и не признаје је као бесмртну и вечну, престао је бити прави човек. То је получовек, то је качовек, то је нечовек.
      Господ је по великом смирењу Свом постао човек. Господ се бескрајно смирио да би нас људе спасио. Јер, замислите да Свемоћни, Свесавршени Бог и Господ постане човек, а човек сав у греху, сав у смрти, сав у ђаволу! Зар то није понижење за Бога? Да, несумњиво понижење[7]. Али, то је и доказ огромног смирења и љубави Спаситеља према човеку, Његовог неизмерног човекољубља. Зато се Он и назива Једини Човекољубац, јер је човека спасао из смрти, из греха, из чељусти демона и пакла. Он је то учинио да би нас спасао, да би нас увео у Вечни Живот. Дошао у овај свет да нам да Вечну Истину, да нам да Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Све то Он даје нама ако ми хоћемо Њему да служимо. Зато је Он и створио Цркву Своју, зато је у Цркви Христовој толико Светитеља Божијих, тих људи христоликих, људи христољубљивих, људи који су испунили Еванђеље Господа Христа и показали нам какав треба да је човек. Е, кад су они могли да испуне еванђелске врлине, то значи да сваки човек може ако хоће.
      Јер Бог, браћо моја, никога не приморава на добро. Бог никога не приморава на спасење. Он предлаже: ако хоћеш.[8] То је твоја слободна воља. Али пази што те чека у оном свету. Када будеш изашао из овога света, из тела, а душа куда ће? Бог је послао човека у овај свет, и као биће смртно, телом је човек смртан, створио је тело од земље Господ, и душом бесмртном, душом је од Бога, од даха Божијег и духа Божијег, то је вечно у човеку[9]. Зато је Спаситељ и рекао у Своме Еванђељу и упутио свима нама чудесне речи: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?“[10]А души својој науди. Људи се диве и дан данас, и увек кроз векове, боре за стопу земље крваве, убијају се, ратове воде. А често о души и не помишљају, иако она више вреди. Шта је наша земља, мала, ситна земља? Зрно песка у васиони. Це само земљу да добијеш, но и сва сунца, и све звезде да буду твоје, да будеш њихов господар и власник, каква ти је корист, вели Спаситељ, ако души то шкоди, каква ти је корист, ако душа твоја пропада у злу, у греху , у паклу.
      Зато је Господ и дао Своје Свето Еванђеље и дао Свето Причешће, да ми обновимо себе, да ми испунимо себе Божанским силама, да обновимо лик што је у нама, икону Божију, слику Божију, да живимо према Господу Христу Који је дошао у овај свет да нам покаже какав треба да је човек. И ви, причешћујући се данас, не заборавите никад да је то најважнији дан у години за вас. Када примате Свето Причешће, Бога примате. А то значи, треба променити свој живот, оставити раније своје грехе: ако си псовао да престанеш псовати, ако си крао да престанеш красти, ако си ма какво зло чинио да престанеш чинити.
      Јер, не чиниш ли тако, ти недостојно држиш у себи Господа Христа, ти Га распињеш поново у себи. Ти недостојно једеш и пијеш Крв Господа Христа и Тело Његово. Зато Апостол Павле и препоручује хришћанима и вели: Пазите, чувајте се! Немојте да недостојно једете и пијете Крв и Тело Господње[11]. Зато исповест, зато исповедање грехова пред Богом и пред свештеником, зато је и славно очишћење душе, и напор и труд. Примивши Господа Христа, живи од данас новим животом, светим животом, побожним животом. Престани да чиниш грех који си чинио. Слаби смо, људи смо, падамо поново у грехе, али наше је да приморавамо себе на свако добро[12]. Да ум овај, који је слика Божија, примораваш да личи на ум Божији. Да душу своју примораваш да личи на душу Божију. Једино тако испунићемо онај промисао, и онај циљ живота, који нам је Бог оставио створивши нас као људе. Да, ми људи, сваки човек створен је за Вечни Живот. Имајте то у виду, браћо. И ујутру кад се пробудиш реци себи: Гле, ја сам створен за Вечни Живот. И увече кад лежеш реци себи: Пази, створен си за Вечни Живот. Пази како живиш, сваки тренутак је важан у животу, сваки дан је врло важан. Човек може у једном дану стећи, или рај, или пакао. Ти данас можеш убити човека и стећи пакао, а можеш се трудити да не чиниш зло, и ти ћеш истим путем испунити Еванђеље.
      Ето безброј Светитеља пред нама и око нас и над нама, који су испунили Еванђеље и показали нам да је човек заиста вечно биће, да бисмо и ми идући за њима и са њима заиста заслужили Вечни Живот. Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, даровао нама Живот Вечни. Амин.
       
      Извор: Православие.ру
       
    • Од Логос,
      У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3. марта 2019. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У току службе Епископ је рукоположио у чин јереја досадашњег ђакона др Николу Маројевића, уредника Издавачко информативне службе Епархије и сабрата никшићке Саборне цркве.
      Звучни запис беседе
      Његовом Преосвештенству је саслуживало више свештеника и монаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа.
      Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и пјевница Саборне цркве.
      У току свете службе Божје Преосвећени Епископ у чин јереја рукоположио је ђакона Николу Маројевића из Никшића.
      Архипастирском бесједом сабраним вјерницима обратио се Владика Јоаникије, који је казао да се спремамо за наступајући Велики Часни пост. За свако добро дјело, додао је он, треба припрема, а када се ради о спасењу душе потребна је највећа припрема.
      „Молимо се Господу Богу да прими наше молитве, да нас ослободи од наших страсти, лоших мисли, злих дјела и намјера, да идемо правим Божјим путем, да нас оспособи да чинимо добра дјела ближњима, да угађамо Господу, да радимо на свом и на спасењу својих ближњих. Данашње јеванђеље нас поучава о томе како ћемо се најбоље припремити и удостојити тога да Бог прими нашу молитву“.
      „Господ Исус Христос каже да ако учинимо некоме, нарочито, онима којима је то потребно из љубави према Господу и према ближњем, Он ће то примити као да је самом Њему учињено. Ако не учинимо ако ближњима својим не покажемо љубав онда Бог неће примити нашу молитву коју Му приносимо“, бесједио је Епископ.
      Господ каже, додао је Владика, „Наг бијах, и не одјенусте ме; болестан бијах, и не обиђосте ме; у тамници бијах, и не дођосте ми; жедан бијах и не напојисте ме...“, а око нас је, свуда и сваког дана, много оних којима треба наша љубав.
      „Због наших ограничења нијесмо спремни да учинимо свима, али, ако учинимо било коме од ближњих, којима треба наша љубав, не само у породици, него много шире, Бог ће то примити као да је Њему учињено. Ако не учинимо одбиће нам молитву коју Му приносимо“, нагласио је Владика Јоаникије, поучавајући да треба непрестано да имамо у виду човјекољубље и братољубље које Господ од нас тражи, и за које ће, ако смо спремни да их посвједочимо, Бог примити наше молитве као миомир, као лијепи дар од наше душе и нашег срца.
      Новом свештенику, оцу Николи Маројевићу, пожелио је да буде благословена света служба коју је примио, да је врши са страхом Божјим, љубављу и стрпљењем према народу.
      „Веома образован човјек, вриједан, педантан, честит, сад ће морати и да носи бреме које до сада није носио. Научио је он да се труди. Он је уредник нашег часописа „Свевиђе“, сва црквена издања на којима радимо, ту је његова рука, његова памет, његово образовање. Његово дјело многи нијесу видјели, ни примјетили, али оно је, већ, велико. Замолићу га да када разговара са народом буде стрпљив и саслуша свакога. Много честит и благородан човјек, велике интелигенције и великих дарова, али мора да снисходи, да се прилагођава“.
      „Он је сад отац и мора да покаже љубав према дјеци, а дјеца Божја су сви не само дјеца мала, а они су најједноставији и најбољи. Нека му је Бог на помоћи, нека га Христос Господ укријепи силом свог живоносног крста, нека оснажи његову вјеру и његову ријеч, његова дјела и његове руке на дјело ове узвишене службе“, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
×
×
  • Create New...