Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје празника Светог Апостола Тадеја и Светог Рафаила Шишатовачког, 2. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, из никшићког Саборног храма Светог Василија острошког, емитовано је уживо тринаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост  емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Емисију је уметнички употпунила група "Џанум" из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.     После молитве Светом Василију чудотворцу острошком и тврдошког коју је пред реликвијом Светог Василија која се чува у никшићком храму произнео прота Слободан Јокић, наступила је група "Џанум".   Разговор са архијерејским намесником никишћким почели смо казивањем о лику и делу незаборавног архимандрита Лазара (Аџића), блаженопочившег игумана острошке светиње. Присећајући се свог духовног оца прота Слободан је истакао да је отац Лазар био човек љубави и монах који није дозвољавао да се људи вежу за њега, већ за Цркву и свога Господа.      Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе, истакао је прота Слободан.      На питање чему га је отац Лазар највише научио, наш гост је одговорио: Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо.   Отац Слободан је са нама поделио своја сећања на животни пут ка свештеничкој служби истакавши да је човек динамично биће које непрестано трага за Богом и смислом живота. То тражење и боготражење било је испуњено успонима и падовима, али благодарећи томе успео сам да будем то што благодарећи Богу јесам, нагласио је отац Слободан.      Света Литургија је служба над службама и без ње наш живот је празан и непотпун, нагласио је наш гост говорећи о значају литургијског живота и хришћанског динамизма и наглашавајући да је пасивност за нас хришћане најпогубнија, а да је Христос динамика нашег живота и живи Живот који предокушавамо и опитујемо на Литургији.   Никшићка литија носи посебну димензију, један јединствен печат и молитвену тишину, јер кад пролазите кроз град за време литије све стане и молитвено утихне, јер ово је град Светог Василија, истакао је прота Бобан говорећи о познатој Световасилијевској литији која је од 1996. године до данас била и остала најпрепознатљивији израз саборности и пројаве хришћанске љубави у гради под Требјесом.      У свом осврту на бројна искушења која су потресала Цркву Божју на простору Митрополије црногорско-приморске и епархија које се налазе на територији Црне Горе, наш гост је у први план ставио ону истину коју су литије у одбрану светиња потврдиле - да је Црква Христова непобедива.      На самом крају емисије прота Слободан-Бобан Јокић је упутио следећу пастирску поруку: Поручујем нашем народу да буде то што јесте, да буде Божји народ и да се не стиди рећи да је слуга Божији, да се не стиди рећи да је човек Цркве. Тешка јесу времена, али свако време носи своје бреме, када требамо да се пројавимо као људи и као хршћани. Некад без муке нема ни напретка, а надамо се да ће ова мука изнедрити велики напредак и велико благостање, да људи гледају једни друге очима љубави и будемо расадници љубави Божје.  
      Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи".    Приредио:  Катихета Бранислав Илић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од JESSY,
      Од нашег понашања зависило је колико ћемо се заражавати од вируса короне, а смањење броја новозаражених показује да су се опаметили и они међу нама који се нису довољно чували
      Вируси су глупи – немају интелигенцију. Њихов циљ је да се умножавају. Да би то постигли требају им ћелије неког домаћина, а за нови вирус короне су то људске ћелије. Када се људи заразе, у њиховим ћелијама вируси се умножавају изазивајући лакши или тежи облик болести. Да ли ће се неко заразити овим вирусом, у великој мери, али не и искључиво, зависи од понашања те особе. Постоје понашања која повећавају ризик заражавања, и она понашања која смањују такав ризик. Дакле, заражавање је у тесној вези с људским понашањем.
      Кад неко оболи од неке незаразне болести то је његова лична ствар, али када оболи од неке заразне болести, тада постаје могући преносилац инфекције и може заразити и друге људе. Тада његова болест више није његова ствар, него је и ствар других људи. Када се већи број људи зарази настаје епидемија и тада на сцену ступају лекари-епидемиолози као стручњаци чији је циљ да обуздају и елиминишу епидемију.
      Улога епидемиолога
      Да би то постигли они би требало да преко медија наговарају људе да се понашају на оне начине који смањују ризик од заражавања себе и других, и да их одговарају од оних понашања која повећавају ризик. Они би требало да буду стручњаци за људско понашање. Иако је епидемиологија пола медицина, а пола социјална психологија, изгледа да се наши епидемиолози боље сналазе у улози лекара.
      Када је у питању психолошки аспект епидемиологије изгледа да је она заробљена у свој традиционални оквир гледања на људе као на заражене и незаражене организме. Док се у другим областима медицине промовише „партнерски модел”у којем су лекар и пацијент схватају као одрасле особе које треба да у својим друштвеним улогама једнаковредно сарађују како би дошло до излечења, у епидемиологији је доминантан „ауторитарни модел” То значи да је епидемиолог ауторитет, којег грађани треба да слушају и послушно извршавају наредбе и упутства које им он саопштава за њихово и опште добро. Да би то могло да се оствари до краја, иза епидемиолога стоји држава са својим репресивним апаратом: полицијом и војском.
      Ауторитарни модел односа лекара и грађанина одговара односу надређеног родитеља, оца или мајке, и подређеног детета. Али ако „дете” неће да се подреди, неће са буде послушно, одбија да сарађује и буде одговорно, тада настаје проблем који овај модел не може да реши.
      Прилично оштре репресивне мере на почетку епидемије тада још недовољно познатог вируса, сасвим сигурно су биле оправдане, првенствено да би се избегао слом здравственог система. Али када су такве мере почеле да дају резултате, када се број новозаражених значајно смањио, тада као да смо колективно одлучили да је опасност прошла, тако да смо се опустили, и после неког периода број новозаражених је кренуо да расте. И тако смо дошли до званичног дневног броја од преко 400 новозаражених – већег него што је било у првом „шиљку“ епидемије.
      Број новозаражених је првенствено информација о томе како се понашамо, да ли се придржавамо дистанце, ношења маске, учесталог прања руку. Када је број новозаражених почео да опада, то је значило да су људи почели озбиљније да се придржавају мера чувајући себе и друге. Другим речима, ми смо ти који смо својим понашањем смањили број новозаражених. Браво ми!
      Док је у првом „шиљку” држава преузела одговорност и чувала нас од вируса короне и од нас самих, у периоду након тога грађани су углавном били препуштени себи, пуни жеље да поново слободно заживе и поврате своје уобичајене животе. Изгледа да смо морали да будемо понављачи и да тек у другом „шиљку” преузмемо одговорност за сопствено здравље и здравље људи око нас.
      И одговорни и опуштени
      У јавном говору, али и у изјавама епидемиолога има много безличних одредница, од тога како се „корона вратила”, па до „ситуације”, „криве”, „новог пика” (зашто не „шиљка” или „шпица” јер обични људи не знају шта значи пик), „другог таласа” и слично.
      Све оне поручују да је епидемија вируса корона нека врста догађаја или природне појаве над којом немамо утицаја. Није се корона вратила, него се нисмо чували. Ситуација, крива, шиљак и талас смо ми, све је то огледало нашег понашања. Од нашег понашања зависи колико ћемо се заражавати, а смањење броја новозаражених показује да су се опаметили и они међу нама који се нису довољно чували. Не морамо бити у грчевитом страху да бисмо се чували. Могуће је бити и одговоран и опуштен у исто време. Чувајмо се опуштено.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/460773/Магазин/Браво-људи-смањили-смо-криву
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Успења Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на отвореном у летњиковцу Манастира Раковица.   Звучни запис беседе   Пререзавши славски колач, Патријарх Иринеј је упутио поуку свештенству и верном народу о величини, сили и снази у љубави Пресвете Богородице према целој творевини Божијој. У тој љубави коју она пројављује према свима налази се и наша молитвена утеха да ће нас она сачувати и заштити од великих искушења која су нас снашла. Она као Мајка Божија непрестано се узноси молитве за све нас. Указујући на речи блаженопочившег патријарха Павла, Патријарх Иринеј је подсетио присутне да ће Господ сигурно помоћи на те Њене молитве, „али само ако буде имао коме да помогне“. А то значи, да у тој нашој вери и борби да нас Господ не остави већ сачува од искушења имамо да захвалимо Мајци Божијој на заштити и то управо онаквој како је штитила читав хришћански народ кроз историју. Зато, данас, када су нас снашла искушења преко главе, када покушавају да нам одузму светиње и на Косову и Метохији и у Црној Гори треба да знамо да је наш Господ изнад свега тога, те да све свој почетак има у Господу.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони.     Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...