Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Министар Вулин: Нисмо највећа, али смо најжилавија војска на свету

Recommended Posts

На војном полигону "Алабино" крај Москве одржано је велико финале "Тенковског биатлона" коме је, на позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, присуствовао и српски министар одбране Александар Вулин. Као и што је очекивано, на овогодишњем "Тенковскомм биатлону" победу је однела екипа домаћина, Русије.

1108_vulin_rusija_izj1.jpg
 
Министри Вулин и Шојгу су пре финалне трке обишли штанд Министарства одбране и Војске Србије у Дому дружбе, а у току вечери одржаће се и билатерални састанак министара одбране Србије и Русије.
 DSC_0171.jpg
Министар Вулин је, одговарајући на питања руских новинара који су веома заинтересовани за Међународне војне игре, истакао да је задовољан резултатима екипе Војске Србије и да смо и на овом међународном војном такмичењу показали да Војска Србије није највећа војска на свету, али да је најтврдоглавија и најжилавија.
 
- Ми сваке године повећавамо обим нашег учешћа. Ове године смо учествовали у Тенковском биатлону, у категорији снајпериста и такмичењу инжињеријских јединица. Ми смо војска која није превише бројна, али се успешно носимо са много већим и развијенијим од нас. У Тенковском биатлону смо ушли у полуфинале као шести, инжињерци су нам трећи, а мешовити снајперски пар је први, нагласио је министар Вулин.
 
Међународне војне игре су почеле 28. јула, а у двонедељном такмичењу је учествовало више од 5.000 војника из 32 земље. Такмичили су се у 28 дисциплина које обухватају готово све конвенционалне родове војске. Такмичења су истовремено одржана на територијама седам држава.
 DSC_0083.jpg
Према досадашњим резултатима, Русија је освојила највише медаља - 18 златних, 5 сребрних и две бронзане. Кина је на другом месту, следи је Казахстан.
 
Прве Међународне војне игре организоване су 2015. године на иницијативу руског министра одбране Сергеја Шојгуа и спадају међу највећа војно-спортска такмичења на свету.


 http://www.mod.gov.rs/cir/12899/ministar-vulin-nismo-najveca-ali-smo-najzilavija-vojska-na-svetu-12899

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Када су се ученици сусрели са васкрслим Господом и почели да поимају истину о Богу коју Он открива, и која јесте Он сам, били су такође суочени и са обрнутом страном откровења, тј. са истином да су га се одрекли за вријеме страдања. Ово је нарочито видљиво у извјештају које доноси Јеванђеље од Јована. Ту видимо да након страдања ученици бивају опет на језеру пецајући, као да се ништа није догодило. Исус се појављује у праскозорје, али од њих бива препознат тек када их упути ка мјесту на коме могу пронаћи храну, и то у изобиљу (пуне мреже – прим. прев.), и тек тада љубљени ученик каже Петру „то је Господ“ (Јн 21, 4-7). Међутим, прије неголи Петар опет узмогне да Исуса ослови са „Господе“ суочава се са Христом који га три пита пита „Симоне Јонин љубиш ли ме“ (Јн 21, 12, 15-17). Петар мора да исповиједи своју прошлост, у којој је три пута порекао Христа, као дио онога што он (Петар – прим. прев.) јесте. Не може напросто да се врати на онај угоднији период прије неголи је постао ученик, па онда и отпали ученик. Само на овај начин он поново може бити „Петар“, дакле „стијена“ (што је значење његовог имена на грчком) и његово пређашње отпадништво тако може постати добро искуство за будуће апостолско служење.
      Ове двије епизоде су у Јеванђељу од Јована међусобно повезане описом мјеста на коме су се догодиле. Петар се одриче Христа у тренутку када се гријао „поред огња“ (Јн 18, 18; anthrakia). Слично овоме, када исповиједа своју љубав према Христу то је опет поред „огња“ (Јн 21, 9), који је, као и објед, на том мјесту за њих приправљен.[1] Ово сасвим сигурно није случајно будући да на другим мјестима Јеванђеље од Јована оскудијева у сличним детаљима, већ овдје смјера на то да призове искуство Исаије (који је видио славу Христову и говорио о њему, уп. Јн 12-41). Након виђења зацареног Господа и небеском храму, Исаија вапије: „Јаох мени, погибох, јер сам човјек нечистијех усана и живим усред народа нечистијех усана, јер цара Господа над војскама видјех својим очима“, али онда угледа серафима који се живим огњем (anthraka) узетим са олтара дотиче његових усана, уз ријечи „ево се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 1-7). Овај сусрет са Богом који за посљедицу има познање да је неко грешник, али грешник који је задобио опроштај, представља темељни подстицај за даље теолошке рефлексије.
      Исти окидач је уочљив у библијским извјештајима проповиједи Васкрсења. Васкрсење је увијек проповиједано изабраној публици и није напросто ствар давања одређене информације, нити је објављивано неутралној или невиној јавности. Другим ријечима – ту не видимо „случајне посматраче“. Као што је у књизи Дјела Апостолских изложено, апостол Петар почиње своје обраћање ословљавајући на сљедећи начин, „људи Јудејци, и сви који боравите у Јерусалиму“ и уз то објављујући да „овога по одређеном савјету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте“ (Дап 2, 14, 23). Иако се дакле ово догађа по плану и промислу Божијем (покрет ка теологији који смо истраживали у првом поглављу, Он није напросто предан, већ је самога себе предао на смрт), ипак су, свеједно, „сви који бораве у Јерусалиму“ ти који су заправо разапели Исуса. И управо њима сада апостоли, будући да су асимиловали сопствену прошлост, објављују да је распети Исус прослављени Господ, подигнут из мртвих и сједи (и јесте) са десне стране Бога, према коме њихов једини однос може бити тај да се покају, буду крштени у име Исусово ради опроштаја гријехова, те приме дар Светога Духа. (Дап 2, 24-38)
      Настављајући да објављују ову поруку, сами апостоли бивају ухапшени нареднога јутра када се „скупише кнезови њихови и старјешине и писмознанци у Јерусалим, и Ана првосвештеник и Кајафа…“ (Дап 4, 5-6). Они стоје, у име Исусово, објављујући у истом суду Божију пресуду Онога кога су осудили. Ријечима апостола, Исус се вратио својим судијама као њихов судија, и докле год тај суд и цијели град настављају са одбацивањем њихових ријечи, док настављају да суде и осуђују, тиме на себе сваљују осуду сопствене жртве.
      Речено није напросто замјена улога у којој жртва сада постаје судија. Прије ће бити да, бивајући безакони акт насиља, сама осуда Исуса, виђена очима теологије, садржи у себи „савјет и промисао Божији“, те је повратак прослављеног Господа, који није искључиво жртва већ Онај који је себе предао за живот свијета, заправо повратак који од стране апостола није предочен као пријетња, већ као позив на опроштај и „вријеме обраћења“ у присуству Господа (Дап 3, 19). Ова Божанска милост је манифестована када се Његови издајници, судије и они који су га разапели, обрате к Њему (покају) како би га препознали као свог Спаситеља. Он то јесте јер, како следујући Исаији потврђује Петар, „страдајући, не пријећаше“ (1Пет 2, 23). У и кроз страдање које ми наносимо Он не осуђује, нити се опире, нити га избјегава. Он подноси страдање но не наноси га – Он је Јагње Божије које носи гријехе свијета (Јн 1, 29). Овакво страдање није просто пасивно – нешто што је Христу наметнуто – већ је добровољно предузето и као такво је креативно, и све чини новим (Откр 21, 5).
      Како се проповијед Васкрсења ширила од Јерусалима до оних преко границе, ширила се као прогоњена вјера. Прогонећи Цркву Савлу је речено да прогони самога Исуса (Дап 9, 5), и тада се обратио, повратио вид, примио Светога Духа и био крштен кроз једнога од прогоњенох Христових чланова (Дап 9, 17). Они који прихвате проповијед апостола и обрате се Христу као свом Спаситељу, морају у Њему такође да препознају своју жртву и себе саме као оне који требају помирење које једино Он нуди. Ово нам доноси нову дубину значења библијској слици Бога који као своју сопствену ствар види невоље тлачених и прогнаних. Нису дакле само анонимни сиромашни и слаби ти који су виктимизовани од стране богатих и моћних других или пак од стране неправендних деперсонализованих система – и чији случај бисмо у име Божије могли да подржимо – него онај који страда у нашим рукама.
      Јединствена, „једном за свагда“, природа Божијег дјела у распетом и прослављеном Христу, Његова креативна патња, значи да ка Њему све мора да се окрене и обраћа у континуитету. „Ми смо, упорно и немилосрдно, у Јерусалиму, суочени стога са жртвом која је наша жртва.“[2] Оно што је у Христу оваплоћено и дошло, иако се збило у специфичном историјском моменту и одређеном контексту, свеједно јесте само Божије дјело и као такво је ванвремено и вјечно. Проповијед Његовог распећа и васкрсења није ограничена на први вијек ништа више неголи је сам Христос само наново оживјела људска индивидуа лимитирана на историјска и географска ограничења. Уистину, сад када је Христос с Богом, и када му је дата сва власт на небу и на земљи, не постоји мјесто нити вријеме гдје не може бити или дјелати. Он је чак и сада присутан за оне који му се окрећу, као жртви њихових сопствених гријехова, и као такав Онај који може да им опрости и доведе их у живот Божији.
      Као и у случају ученика након Васкрсења, примарно мјесто за сусрет ове врсте јесте објед. Евхаристијско славље није просто оброк пријатељства или комеморација обједа из прошлости, већ објед који је почео „у ноћ у коју Он бјеше предан.“ „Ми се евхаристијски не присјећамо далеке вечере у Јерусалиму, нити чак давне смрти, већ се „показујемо“као људи који саучествују у издајству и смрти Исусовој али опет као позвани и прихваћени, опет заједничари Христови и стриктном значењу ријечи – као они који с Њим ломе хљеб.“[3] Кроз овакво препознавање улазимо у заједништво са васкрслим Христом и Он нам нуди укус живота који није окован смрћу и паклом. Само у случају када свако од нас приступа евхаристијској чаши на начин на који је Исаија примио живо угљевље, уз исповиједање да сам ја заиста грешник и, као што каже молитва прије причешћа, слиједећи апостола Павла (1Тим 1, 15) „од којих сам први ја“, само тада ћемо чути ријечи које су изговорене Исаији а које сада изговара свештеник након што примимо причешће, „гле, дотаче се усана твојих и безакоње твоје узе се и гријех твој очисти се“ (Ис 6, 7). Само на овакав начин ће евхаристијски дарови за нас, по ријечима св. Игњатија Антиохијског, бити „лијек непропадљивости.“[4]
      Стварање и спасење
      То да је Христос био предан „по одређеном савјету и промислу Божијем“ (Дап 2, 23) еда би сви могли ући у мир Божији на начин на који смо горе описали, понукало је касније теологе да даље сагледавају ванвремено дјело Божије у Христу, доживљавајћи га као разлог самога стварања. Св. Иринеј Лионски, на крају другог стољећа, изразио је то на веома упечатљив начин:
      Будући да је он који спасава већ постојао, било је неопходно да он који ће бити спасен дође у постојање, да Онај који спасава не би постојао узалуд[5].
      Данас једна оваква изјава оставља чудан утисак. Навикли смо да размишљамо у линеарним историјским оквирима, полазећи од Бога који је призвао твар у биће, након чега је створио прва људска бића, Адама и Еву, који су своју богодану слободу искористли против свога Творца увлачећи тако свијет у гријех и смртност, стање у коме је свијет чамио док се постепено припремало дјело спасења, које је кулминирало оваплоћењем Христовим. Мећутим, уколико из ове перпективе (Иринејеве – прим. прев.) потврдимо јединство стварања и спасења, то је онда виђено у смислу да цијела творевина бива спасена, или пак као да су удаљени догађаји стварања и спасења постављени заједно и једну историју спасења под контролом самога Бога.
      О сагледавању које нам поставља један овакав приступ вођене су многе расправе, нарочито у обновљеном дијалогу источног и западног Хришћанства у прошлом вијеку, а које су се тицале садржаја Пада и првородног гријеха. Ова расправа се често бавила преводом Рм 5, 12: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, eph o сви сагријешише.“ Уколико грчки израз eph o преведемо са „у коме“, као што чине поједини латински писци, онда су сва људска бића сагријешила „у Адаму“ кроз природну везу са њим, а његова кривица је заузврат пренешена на све наредне нараштаје. Уколико ово мјесто преведемо са „пошто“ (као у Revised Standard Version) онда би се могло подразумијевати да је Адамов гријех резултирао ширењем смртности, кроз страх из кога смо „цијелога живота кривци за своје робовање“ (уп. Јевр 2, 15), тј. у стању које свако људско биће нагони на гријех. Заговарано је да је вриједност овога заправо аргумент да кроз „космичку заразу“ смртност инфицира цјелокупни људски род док са друге стране гријех остаје лични акт, за кога је свако лично одговоран.[6]
      Ми смо до те мјере навикнути да говоримо о „Паду“ да смо можда и заборавили о чему заправо говоримо, или још прецизније, како о томе говоримо. У дискусијама ове врсте настојимо да третирамо „Пад“ као да је то историјски догађај, такав да би рецимо могао да се сагледава у корелацији са нпр. Тројанским ратом, те тај догађај потребује да му се да неки извјештај, нека верзија теорије о „првородном гријеху“. Више од тога, навикнути смо да постављамо противчињенична, хипотетичка питања, попут онога које је на свјетло дана изашло и једногласно прихваћено још од времена Томе Аквинског и Дунса Скотуса а гласи – да ли би се Христос оваплотио да није било Пада? Када се о њему говори на овакав начин, Пад постаје случајна промјена у животу творевине, произашла искључиво из људске воље, тако да ријеч св. Иринеја да смо призвани у биће како бисмо били спасени бива доживљена као запетљана и збуњујућа, а да не помињемо то да он уопште не користи термин „Пад“, преферирајући израз „апостасија“ на веома упечатљив начин, о чему ће касније бити ријечи.
      И други Оци су о овој теми говорили на слично необичне начине. Свети Атанасије на примјер описује како су, након што су од Бога створена по Његовој слици „кроз његовог самог Логоса, нашег спаситеља Исуса Христа“, људска бића окренула од созерцавања Логоса, и Он тада показује Адама „првога од људских бића“ као примјер овога (одвраћања од Бога – прим. прев.).[7] Свети Максим Исповједник говори да је први човјек „заједно са својим доласком у постојање“злоупотријебио своју богодану способност за духовно наслађивање тако да је његов „први покрет“ био ка стварима чулним а не ка Творцу, али да је све ово било праћено Божијим свеобухватним промислом о Његовој творевини. За св. Максима, никада није било „времена“ у коме људска бића нису имала потребу за Христом.[8] Да ли су Оци, говорећи на овакав начин, напросто превидјели, или до краја нису уважавали, оно што за нас преставља датост, дакле „Пад“ као „догађај“ који посљедује самом стварању и времену проведеном у рају, и што треба да се посвједочи? Или је пак посриједи нешто више од тога, и то нешто радикално другачије?
      Требали бисмо да наново размотримо како заправо тече наш говор о „паду“. Иако може зазвучати контраинтуитивно, али полазна тачка за мишљење о „Паду“ није прича о Адаму и Еви из Књиге Постања.[9] Иако је Стари завјет сасвим свјестан стварности гријеха и зла у свијету, он то не објашњава тако што се враћа на Адама и Еву. При том, писци Старог завјета су били у потпуности у стању да се окрену ка ранијим временима у тражењу објашњења као нпр. у случају када Исаија каже „отац твој први сагријеши“ (43, 27), иако се на овом мјесту вјероватно мисли на Јакова. Заправо, чин Адама и Еве у Постању није описан као „гријех“ (овај термин се први пут користи у 1Мој 4, 7, у ријечима које Господ упућује Каину), нити пак сличним ријечима попут „грешка“ или „побуна“. Једини период који има нешто заједничко са уобичајеном сликом Пада је период прије Потопа, када „Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле… а земља се поквари пред Богом, и напуни се земља насиља“ (1 Мој 6, 5, 11). Ово је је једина изјава ове врсте у Старом завјету, али је ово везано за свијет који је збрисан и из тог корумпираног свијета Бог је спасао Ноја и његову породицу који су, пролазећи кроз свијет у лађи, ушли практично у нови свијет (слика која је, што не изненађује, узета као праобраз крштења; уп. 1 Пет 3, 20-21), свијет у коме ми сада живимо.
      Више од тога, Стари завјет претпоставља да је могуће и не гријешити. Ово је посебно јасно у Псалмима, када наратор често себе доживљава као слободног од гријеха и зла, те да он није у броју многих грешника и безаконика. На примјер:
      Јер се држах путова Господњих, и не одметнух се Бога својега. Него су сви закони његови преда мном, и заповијести његових не уклањам од себе. Бих му вјеран, и чувах се од безакоња својега. Даде ми Господ по правди мојој, по чистоти руку мојих пред очима његовима. (Пс 18, 21-24)
      Апостол Павле наводи сљедеће стихове како би утврдио да су „сви, и Јудејци и Јелини, под гријехом“ (Рим 3, 9 и даље), дакле сви имају веома сужен простор у свом првобитном стању, а опет сам Павле, говорећи о сопственом стању прије обраћења каже како је био „по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6).
      Исто се показује истинито и по питању саме смрти. Бог је свакако упутио Адама да не једе са дрвета познања добра и зла, упозоравајући га „јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“ (1 Мој 2, 17), док је змија у разговору са Евом тврдила „нећете ви умријети. Него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега отворити очи па ћете постати као богови и знати што је добро а што зло“ (1Мој 3, 4-5). Они су наравно, окусили од плода како би им се отвориле очи. Међутим, нису умрли, свакако не тога дана. Смрт је поменута као казна за Адама (но не и за Еву или змију), када је опоменут да је „прах, и у прах ћеш се вратити“ (1Мој 3, 19). Тежиште казне лежи у његовом послу, и то не у послу по себи, будући да је и доведен у врт да га ради и да га чува (уп. 1 Мој 2, 15) веђ у томе што тај посао сада постаје мучан, јер је земља проклета због њега, извор непрестане фрустрације, која доноси зној на његово лице (уп. 1Мој 3, 17-19). Смрт по себи, враћање у прах, није казна, већ је то прије бескрајни тешки рад и његова узалудност, у којој Адам сад живи, на земљи која произраста трње и коров за њега. Смрт је више крајњи израз ове ништавости, повратак у земљу од које је узет. Слично је и у случају Еве, којој смрт није ни споменута, али оно кроз шта од сада мора да пролази постало је болно (1Мој 3-16).
      „У тај дан“ они нису умрли. Текст Књиге Постања нам не сугерише да су Адам и Ева до овога момента били бесмртни те да је „у тај дан“ Адам „умро“ тако што је постао смртан. Божије упозорење је већ упозорење смртницима: учините тако, и умријећете! Када је овај тип упозорења даван на другим мјестима у Старом завјету (нпр. у 1Цар 2, 36-46), егзекуција се догађа одмах након што је недјело откривено. Није са друге стране исправно ни интерпретирати Адамову казну као прекид у односима између Бога и људи, као неку врсту „духовне смрти“, будући да Бог наставља да разговара са њим и његовим потомцима. Адам и Ева у Књизи Постања нису представљени као бесмртна бића која су кроз гријех запали у смртност, већ као смртна бића која су имала шансу да задобију бесмртност, и ту шансу су својим поступком прокоцкали.
      Њихов привилеговани положај, то да су ближи извору живота од својих потомака, препознат је у њиховој дуговјечности, иако је ово нешто што дијеле са другим ликовима прије Потопа. Управо након Потопа, а не након изгнања из Едема, дужина људског живота бива драстично смањена. Сам Адам је доживио вијек од 930 година (1Мој 5, 5), седамдесет година мање од хиљаду, а остали мање више исто тако, са изузетком Матусала (Метузалема) који је живио најдуже, достижући вијек од 969 г. (уп. 1Мој 5, 6-27). Међутим, након потопа, дужина живота рапидно опада, са Аврамом који достиже сто седамдесет пет година (1Мој 25, 8) док Мојсије живи само сто двадесет (5Мој 34, 7) а недуго затим седамдесет година се рачунало за нормалан људски вијек.
      Смртност се у Старом завјету заправо изгледа доживљавала као природна. Постоји пар изузетака по питању смртности људи – Енох (1Мој 5, 24) и Илија (2Цар 2) – али су они изузеци који потврђују правило. У Старом завјету, смрт није посвуда виђена као проклетство или казна за гријех. Шта више, смрт ликова попут Аврама рецимо, оних чији животи од велике важности за развијање наратива,описани су у благословеним терминима – „умрије Аврам у дубокој старости, сит живота, и би прибројан к роду својему“ (1Мој 25, 8). Оваква смрт, када се бива окружен дјецом и дјецом своје дјеце, пропраћена пригодном сахраном, доживљавана је као природна и праведна, као завршетак и испуњење, и која заиста чак дарује трајање покојниковом имену.
      Доброг живота дани су одбројани, добро пак име вавијек остаје. (Сирах 41, 13)
      Не може се рећи да да је у Старом завјету смрт увијек проклетство за људе нити се може закључити да је смрт посљедњи Божији непријатељ. Свакако да постојање смрти није приписано Богу у дјелима која су описана у Књизи Постања, а ово је касније потврђено у Премудростима, „Бог није створио смрт, нити се радује смрти живих, јер је извео све у битије“ (ПремС 1, 13, 14). Међутим, Бог није ствоrио ни таму која бјеше над безданом, која је после требала да буде растављена од свјетла (1Мој 1, 2-4). Са једне стране, могуће је да Бог није створио смрт, али је са друге стране извјесно спреман да је користи. Бог је „извор живота“ (Пс 36, 9) а понегдје је описиван као „живи Бог“ (иако само двапут у Псалмима, 42, 2, 84, 2), но такође и као спреман да користи смрт, „убијам и опет оживљујем“ (5Мој 32, 29). Псалам којим почињемо сваку вечерњу службу, који описује величанственост Божијег стварања (а који је могуће писан прије почетних дијелова Књиге Постања) учитава смрт у сами образац и ритам творевине:
      Узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се. Пошљеш дух свој, постају, и обнављаш лице земљи. (Пс 104, 29-30)
      Бог је давалац живота, али не чини се да постоје очекивања да ће тај живот бити без лимита.
      Овдје треба сагледати пар важних информација из Старог завјета, а које се тичу смрти. Прво, ваља примијетити да није људска смртност оно је било мрско у очима Божијим прије Потопа, већ људска поквареност, нарочито то што се земља „испуни насиљем“ (1Мој 6, 11). Слично овоме, смрт није оно од чега псалмопојац моли Бога да га избави, веч смрт од руку насилника (уп. Пс 86, 14; 140, 1, 4). Насилна смрт се не јавља као воља Божија, и као таква ке неприродна и безбожна. Безбожност насилника, као и насиља по себи, јесте тема која се као важна провлачи кроз Стари као и кроз Нови завјет. Друго, Стари завјет користи термин „смрт“ и у другачијем, метафоричком или поетском смислу поред онога који изражава стварну људску смрт. Ако се Бог противи насиљу људском, оно што га заузврат изазива јесте „смрт“ као противна сила која се труди да ухвати људе у замку. На примјер:
      Обузеше ме смртне болести, и потоци неваљалијех људи уплашише ме. Опколише ме болести паклене, стегоше ме замке смртне. (Пс 18, 4, 5)
      Овакав језик могуће происходи из старијих угаритских (древни лучки град Угарит у сјеверној Сирији, чију цивилизацију неки датују чак и до 6000г. прије Христа – прим. прев.) митологија које описују космичке битке измеђи Бога и „смрти“ (старо блискоисточно божанство Мот).[10]Ипак, у пасусима попут овога (који се ријетко могу поредити са уобичајеним кориштењен термина), јасно је да се израз „смрт“не употребљава у значењу краја човјековог живота, него се односи на метафизичку силу која се протови Богу, ону која покушава да људска бића пороби кроз гријех, болест, непријатељство, насиље, исцрпљивање итд. Превазилажење ове поетске „смрти“и насиља безбожних јавља се кроз пророчке одјељке који говоре о нади и обећању за мир под влашћу Бога, можда понекад (иако не често) и наговјештајем да ће смрт у свом уобичајеном значењу бити поражена, „уништиће смрт заувијек“ (Ис 25, 8; уп Ос 13, 14).
      Све што је речено, уколико уобичајено хришћанско разумијевање „Пада“ (или барем неке од његових верзија)не може да се пронађе у Књизи Постања, или шире говорећи у Старом завјету, оно се свакако налази у Новом завјету, нарочито у посланицама апостола Павла. Мећутим, важно је подвући да је оно што апостол говори о Адамовом гријеху засновано на његовом ранијем увјерењу да је Христос спаситељ свих. Док је прогонио Цркву, Павле није мислио да му је потребан Спаситељ кога су хришћани проповиједали, „по ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран“ (Флп 3, 6). Тада, апостол Павле није очекивао спаситеља који ће га избавити од окова гријеха и смрти. Оно највише чему су се ученици надали био је политички месија, онај који ће обновити царство Израиљево (уп. Лк 24. 21; Дап 1, 6). Али Христос се сучелио са својим гонитељем на начин да, када су му очи опет биле отворене, овај схвата да је Бог дјеловао у Христу како би спасао читав свијет, па је према томе једини могући закључак био тај да је свијет имао потребу за спасењем.[11]
      Речено на другачији начин, рјешење долази прво, и тек онда почињемо да разумијевамо гдје лежи проблем. Христос је први принцип или хипотеза за цјелокупну хришћанску теологију. У свјетлости Божијега дјела у Христу, апостол Павле извачи типолошку паралелу, „зато као што кроз једнога човјека гријех уђе у свијет, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“ (Рм 5, 12). И док су се различите теорије развијале по питању тога како су се гријех и смрт распространили на сва људска бића, а свака од њих са својим предностима и недостацима, дотле се никада не смије губити из вида да је основ за ову тврдњу Христово дјело спасења.
      Као што смо видјели (у претходним поглављима књиге – прим. прев.), теологија се креће од историјске тврдње да је Исус Христос предан на смрт, до теолошке афирмације да је себе самог предао за живот свијета, тако да апостоли могу да објаве у њиховој поруци спасења да је овај Исус кога „рукама безаконика приковасте и убисте“ без обзира на то предан „по одрећеном промислу и савјету (предзнању) Божијем“ (Дап 2, 23). Апостол Павле води ову теолошку рефлексију, у свјетлости Христа, још даље, како би устврдио да чак и људска апостасија, када се сагледава теолошки, бива у Божијим рукама. Схватајући да уколико је спасење дошло кроз Христа, и праведност кроз вјеру у Христа а не по закону (као што је у Писму показано иу личности Аврама), онда сам закон мора да има другачији разлог, те закључује, „а Писмо затвори све под гријех да би се обећање дало кроз вјеру Исуса Христа свима који вјерују“ (Гал 3, 22). Ученици Христови имали су Писма како би знали Онога о коме говоре, и која их нису окривљавала, већ их такође припремала да приме милост Христову. Као такав „гријех“ није више дефинисан у терминима закона, већ терминима бивања „у Адаму“ прије неголи „у Христу“, те стога цијелокупни људски род „у Адаму“, без Христа, може да буде описан, ријечима св. Августина, као једна „маса (гомила) гријеха“, без наметања песимистичког погледа на човјечанство – то је предуслов потребе за Христом, који долази „не да зове праведнике, него грешнике“ (Мт 9, 13). Не само давање закона, већ такође и други интервенционистички догађаји и ликови описани у Писму сада могу бити виђени као дио „историје спасења“ који воде до Христа, и који већ говоре о Њему и Њиме су руковођени.
      Када апостол Павле на другом мјесту каже да „Бог затвори све у непокорност, да све помилује“ он закључује у чуђењу и усхићењу, „о дубино богатства и премудрости и разума Божијега!“ (Рм 11. 32,33). Овакве изјаве су ријетко узимане у обзир у теоријама о „Паду“ и „првородном гријеху“ и заиста, представљале би потешкоћу за те теорије. У њима (теоријама – прим. прев.) било би изгледније говорити о Богу који је све предао смрти када су се људска бића окренула од Њега. Међутим, урадити тако значило би сагледавати творевину без Христа, творевину у којој, да људи нису сагријешили, не би било потребе за Христом. То би, у најкраћем речено, поставило хипотезу или први принцип негдје друго, ван Христа, Који, као распети и прослављени Господ, отвара Писма како бисмо сагледали цјелокупну творевину и њену историју у свјетлости Њега самога. На темељу овога, апостол Павле може да види грешност људских бића – а чак и стварање самог Адама, као „слику онога који ће доћи“ (Рм. 5, 14), и свјетлост која у тами засија (1Мој 1, 3; 1Кор 4, 6) – у склопу свеобухватног Божијег плана који кулминира у Страдању Његовога Сина. Људске слабости па и сама смрт су тиме заодјенуте темељито новим значењем тако што су уздигнуте у исправан теолошки видокруг. Нема боље ријечи да се ово изрази од доксологије, од ријȇчи хвале, којима започиње Посланица Ефесцима:
      Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави. Предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје. На похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме. У коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и на земљу, у Њему. (Еф. 1, 3, 10)
      Ово је „неистраживо богатство Христово“ које апостол објављује, омогућавајући свима да увиде у чему је „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу“, да се „кроз Цркву сада обзнани началствима и властима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему.“ (Еф 3, 8-11)
      Извор: John Behr, The mistery of Christ: Life in Death, St Vladimir’s Seminary Press, NY, 2006; из трећег поглавља “For This Were We Created”, 73–86.
      Превео: Дражен Тупањанин
      [1] Ово је запазио Р. Вилијамс (R. Williams) у: Resurrection: Interpreting the Easter Gospel (New York:Pilgrim Press, 1984), 34; изузетан рад, коме пасуси који слиједе много дугују.
      [2] Resurrection, 11.
      [3] Resurrection, 40.
      [4] Св. Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима 20.
      [5] Св. Иринеј Лионски, Против јереси 3, 22, 3.
      [6] Ј. Мајендорф је нпр. тврдио (Byzantine Theology, New York: Fordham University Press, 1987, 143-46)иако се овим „гријех чини неизбјежним“ (p. 145) то изгледа ослабљује поенту која овим исказује. Штавише, читање eph o у значењу „због смрти“чини да замјеница има превише улога. Она не може, заједно са приједлогом, бити скраћеница, која значи „због“ и да се односи на „смрт“ да би се казало да „због смрти сви људи сагријешише“. Стих напросто каже да се смрт распрострла на све људе пошто су сви сагријешили. Уп. Јез 18. 4, „која душа згријеши, она ће и погинути.“ Св. Јован Златоусти, у својој седамнаестој омилији на 1. Коринћанима (NPNF, series 1, vol. 12) нашироко објашњава да не би
    • Од Логос,
      У Спомен подручју Доња Градина данас је обиљежен Дан сећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац. Обележавање је почело Светом архијерејском литургијом коју је у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Козарској Дубици служио Њефово преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем у присуству Његове Светоста Патријарха српског Г. Иринеја.
      Његова светост патријарх српски Иринеј служио је на гробном пољу Храстови у Спомен-подручју Доња Градина парастос српским жртвама убијеним у усташком концентрационом логору Јасеновац, након чега су главни рабин јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел и члан Свјетског парламента Рома Драгољуб Ацковић прочитали молитве на јеврејском и ромском језику за своје страдале сународнике.
      Његова светост патријарх српски Иринеј изјавио је данас у Доњој Градини да су у усташком злочину у Јасеновцу учествовали и они који је требало да шире љубав и читају Јеванђеље и да су многи од њих окрвавили руке до лаката, чак били рекордери у чињењу злочина.
      Патријарх Иринеј је нагласио да се вапај дјеце чуо до самог неба, али не до Загреба и црквених представника и то не што нису могли да чују већ нису жељели.
      -Они који је требало да проповиједају љубав међу народима, они су мачем и ножем чинили злочиначка дјела – рекао је српски патријарх послије парастоса.
      Патријарх Иринеј је истакао само Бог зна колики је број оних који су уморени у најстрашнијим мукама.
      – Још се води велика дискусија колики је тај број. Веома велики. Они најобјективнији истраживачи сматрају да је прешао милион – рекао је патријарх.
      Српски патријарх је напоменуо да је један од усташких вођа рекао да су уморили више народа него Турци на овим балканским просторима.
      Он је поручио да освета не смије да буде предмет размишљања, јер је српски народ хришћански, православни, који слуша Божије заповијести и труди се да их колико може испуни.
      Патријарх Иринеј је истакао да ће они, који су чинили злочин, кад тад осјетити трагичност својих дјела, а да српском народу преостаје да не дозволи да буду заборављена њихова стратиша и страдања.
      – Морамо опростити јер смо хришћани, а не смијемо заборавити – истакао је патријарх српски.

      Грајф: Дићи глас против антисемитизма и ревизије историје
      Израелски историчар Гидеон Грајф поручио је да треба дићи глас против застрашујућег тренда антисемитизма и ревизије историје Другог свјетског рата свуда у свијету.
      То дугујемо будућим генерацијама, то дугујемо нашим прецима”, рекао је Грајф на обиљежавања Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.
      Он је истакао да је морална дужност и обавеза свих нација да не дозволе да се јасеновачко мучеништво понови, те је овом приликом дао подршку изградњи меморијалног центра у Доњој Градини.
      На гробном пољу Тополе у Спомен-подручју Доња Градина положени су вијенци за више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја који су мучки убијени у јасеновачком систему хрватских концентрационих логора.
      Међународна комисија за истину о јасеновачком систему хрватских концентрационих логора закључила је да су Хрвати у Јасеновцу и Доњој Градини убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја.
      Систем логора смрти Независне Државе Хрватске /НДХ/ обухватао је око 80 логора, а Доња Градина, као највеће стратиште у систему концентрационих логора Јасеновац.
      На основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио центар “Симон Визентал”, закључено је да је у јасеновачким логорима нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности.
      У Меморијалном комплексу Јасеновац, који данас припада Хрватској, као жртве су наведени само они који су идентификовани, односно 83.145 убијених.
      Међу страдалима за 1.337 дана постојања логора Јасеновац било је више од 20.000 дјеце.
      Доња Градина била је једно од највећих стратишта јасеновачког логора гдје су убијани махом Срби, Јевреји и Роми.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      На празник Цвети, 21. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, уз саслужење свештенства Петропавловског храма у Москви, осветио је покретни иконостас, намењен за духовне потребе посаде нуклеарне подморнице за специјалне намене класе 949А „Белгород“.

      Чину освећена су присуствовали вице-адмирал Јуриј Јуревич Курганов, командир прве флоте и капетан првог ранга Антон Станиславович Аљохин и доктор техничких наука проф. Владимир Семјонович Никитин. Највећа подморница на свету, под називом „Белгород“ пројекта 09852 – носач беспилотног система „Посејдон“, биће поринута 23. априла 2019. године у „Севмашу“ (Северодвинск).

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славског колача и Дјечјим сабором у манастиру Златица у Подгорици данас је прослављен празник уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, храмовска слава ове светиње.
       
      Литургију је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством  и монаштвом уз молитвено учешће великог броја вјерника из Подгорице и околине који се традиционално на овај празник сабирају у овој светињи. Посебан благослов Божији и ове године је био долазак дјеце са Косова – из царске лавре Грачанице који већ неколико година заредом учествују у торженственој прослави на темељима ове ранохришћанске светиње.
      У литургијској бесједи Митрополит је казао да пјесма Осана на висини, благословен који долази у име Господње, која се поје већ двије хиљаде година, одјекује кроз вјековима и овдје на темељима ове древнохришћанске светиње:
      „Једно вријеме та је пјесма овдје заћутала, јер је ова светиња постала причасник Христовог распећа. Као што је Он разапет тако је и Црква Његова на распећу кроз вјекове. Ове светиње Божије су причаснице Христовога распећа. Али као што је Господ васкрсао из мртвих, тако и све оно што се Њега дотакне и чега се Он дотакао кроз сву историју увијек се изнова обнавља и васкрсава, као и ова древна светиња око које смо се сабрали. Она се обнавља и васкрсавајући из мртвих обнавља памћење на све оне који су овдје вјековима служили Господу, подвизавали се и градили ове свете храмове, а међу њима су били и древни диоклијски епископи.“
      Подсјетио је Митрополит да је конак, који се сада гради, саградио од овдашњих цркава некадашњи турски паша Дервиш бег Османагић  и да је приликом копања нађено 12 гробова. Додао је да иако нико није очекивао да ова светиња васкрсне, она васкрсава не само овдје него и даље. У аргентинском милионском граду, Резистенцији, владика Кирило Бојовић приводи крају храм који је копија управо овога храма са Златице. Митрополит је поручио да храм васкрасава да би и ми кроз његово васкрсење васкрсавали сабирајући се око имена живога Бога, пјевајући оне ријечи дјеце јерусалимске Осана на висини, благословен који долази у име Господње, славиће опште васкрсење мртвих:
      „Прије Свога страдања Христос је благовијестио опште васкрсење мртвих када је васкрсао четвородневнога Лазара и када је улазио у Свети град Јерусалим. И ево га, и данас улази овдје заједно са нама и са овим градом престоним, заједно са нашом дјецом из страдалнога и распетог Косова која су данас дошла и долазиће ако Бог да и у будућа времена.“
      Наглашавајући да је Оливер Ивановић, који је убијен од безбожних руку у Митровици, родом одавде, као и његова породица, Митрополит је казао да су Ивановићи сачували темеље ове светиње и предали их Цркви, тако да је ова светиња и преко њих везана за Косово и Метохију.
      „Васкрсава ова светиња јер све оно што је Божије, чега се Бог и Божја сила дотакла оно је у знаку распећа, а онда и у знаку васкрсења Христовог. Као што је Господ пострадао и био разапет, а онда васкрсао из мртвих и његов гроб постао живоносни гроб, тако и све оно што се Њега дотицало и дотиче на земљи широм васељене и оно је у знаку Христовог распећа и васкрсења.“
      Владика се помолио за васкресење Подгорице и јеванђелског морала којим је живио и васкрсао овај град у вријеме краља и господара Црне Горе Николе Петровића приликом његовог ослобођења у 19 вијеку:
      „Онда је на Сахат кули никао онај часни крст, који је недавно био угрожен, а који свијетли над овим градом. И призива све који у њему живе да се врате тој вертикали – поклоњењу једином Богу, који вертикалом небеском силази међу нас и постаје као један од нас, и у исто вријеме и хоризонтали Часнога крста, знаку Христа распетога и васкрслога, знаку човјековог призвања да се рађа на земљи, али да не остаје на њој, јер је човјек рођен за вјечни и непролазни живот.“
      Појаснио је владика да је благодарећи томе што је сам Бог постао човјек, човјека учинио бесмртним, непролазним:
      „На ту бесмртност смо позвани, њоме смо призвани, ради ње се рађамо овдје на земљи. Ако човјек није вјечно биће и не посједује то вјечно достојанство и бесмртност, ако се све завршава смрћу, онда нек је проклет дан у који се човјек рађа и живи на земљи.“
      Иако многи сматрају да ове древне светиње треба да остану само мртвачнице, рушевине и да се не обнављају, кроз њихову обнову, обнавља се људско достојанство и дијело добија вјечно и непролазно значење:
      „Ми смо дјеца Неба – Христова дјеца!. Ми који носимо крст Христов носиоци смо и свједоци бесмртности и вјечнога достојанство, непролазности, свуда на земљи. Тај Христов крст посебно данас носе наша браћа и дјеца на Косову и Метохији, Украјини и Сирији.“
      На кају литургијске бесједе Митрополит је још једном истакао колико је значајно обнављање Златице, светиње која је причасна Светом граду Јерусалиму, наглашавајући да је кроз њу и поклоњење распетоме и васкрсломе Господу, служење Њему и кроз вјеру у вјечно, бесмртно и непролазно људско достојанство, и овај град призван да постане Јерусалим.
      Након причешћа вјерних, темеље златичке ранохришћанске светиње обишла је празнична литија са палминим гранчицама, а онда је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао и пререзао славски колач. Овогодишњи домаћин славе отац Бранко Тапушковић предао је дио колача Светозару Радоњићу који ће бити кум славе за наредну годину.
      Дјеце полазници школа вјеронауке подгоричке Црквене општине, Национални ансамбл “Венац” из Грачанице, КУД „Ђурђевданско коло“  и „Пече“ из Подгорице, извели су богат културно-умјетнички програм. Сабрање на Златици је настављено уз трпезу љубави.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...