Jump to content

Александар Суботић: Опијум народа (Шта је то? Хришћанство јесте, религија није)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Од реформације и просветитељства до марксизма и психоанализе, критика хришћанства је најчешће била артикулисана као критика религије уопште. Рекло би се, кад се већ религији судило у доминантно хришћанским државама „Запада“ (уз етничко чишћенје Јевреја и Муслимана, и очистилачко освајање Америке), логично је било да конкретни предмет ислеђивања буде хришћанство, тачније црква и њене теолошке, правне и социоекономске структуре. 

Оно што, међутим, није баш тако логично како се на први поглед чини, јесте то да се таква критика ауторитета цркве уопште може сматрати критиком религије као такве. Ипак, то је био просветитељски тренд од почетка. Бизарни пример је Волтер који је своју критику верског фанатизма (инспирисану убиством Хенрија III од стране католичког фанатичног противника протенстантских Хугенота) започео писањем драме „Фанатизам прорка Мухамеда“! Али због специфичне само-секуларизирајуће тенденције хришћанства у коме јудео-хришћански месијански процес ауто-секуларизације, који Бенјамин назива „мека месијанска снага“ задобија конкретан ефективан историјски облик – не треба заборавити да Исус није био из свештеничког племена (Јев 7, 14), и да је својих дванаест најближих ученика изабрао из (пролетерске) класе сиромашних рибара као „револуционарни суд“ над племенском реакцијом (Мт 19, 28; Лк 22, 30), а осталих седамдесет из простог народа, управо као пандан јерусалимском санхедрину (сабору) седамдесеторице првосвештеника (по броју седамдесет „Синова Божијих“ покровитеља укупно седамдесет народа света, од којих је Израел наслеђе Јахвеа; 5Мој 32, 8–9) – узети хришћанство као религију уопште не може значити узети га као „case study“ апстрактне универзалне религије, него као конкретну универзалност сингуларног процеса. Дерида пише: „Чим… заснујем архив религије уопште, тренутак христијанизације је већ започео… Религије… имају универзални позив, али једино хришћанство има концепт универзалности разрађен у форму у којој данас доминира подједнако филозофијом и међународним правом. Код Св. Павла налази се концепт космополитизма, концепт светског грађанства, братства људи као деце Божије итд… Универзализам који доминира глобалним политичко-јуридичким дискурсом је фундаментално грко-хришћански… То је хришћанство које помало говори грчки.“ (Дерида, „Изнад свега, не новинари“). Он је, дакле, тврдио како је међу верама хришћанство изузетак, тако да, „или оно није религија, или је пак једино оно религија“ (слични су изрази били присутни у православној теологији XX века, али на  једној другој основи, која се често може свести на оно Алтисерово: „Идеологија никада не каже за себе ја сам идеолошка.“).
 
In saecula saeculorum (У векове векова)
 
Марксу је, као ученику Хегела, ово било савршено јасно. Зато је разрачунавајући се у „Јеврејском питању“ са Бауеровим квази-еманципаторним анти-јудаизмом, он на уму имао хришћанство: „Од почетка хришћанин је био Јеврејин теоретичар, Јеврејин је зато био практични хришћанин, а практични хришћанин је сада (у капитализму) поново постао Јеврејин.“ Међутим, предмет Марксових „теолошко-критичких“ опсервација нису били површински верски садржаји, него хришћанско језгро модерне државе. У тим дубинским структурама угнездила се религија која је и излегла само то своје сопствено гнездо, а из ког се још може излећи свашта. Атеизам ту не помаже: „Чак и уколико се човек прогласи атеистом кроз посредовање државе, тј. ако државу прогласи атеистичком, остаје задржан у стиску религије.“
 
Наиме, религија је посредовање а модерна држава је посредничка инстанца грађанског друштва par excellence, и због тога је „политичка демократија као таква хришћанска.“ По Марксу, „политичка демократија је хришћанска јер се у њој човек, не један човек, него сваки човек рангира као суверен, као највише биће“. Али пошто буржујско друштво нема есхатологије (или у терминима XX и XXI века, „нема алтернативе“ пошто  је ово „крај историје“) ту је овај суверен у маси суверена који је створен редукцијом феудалног друштва на њега, узет у свом индивидуалистичком егоизму као готова ствар и „предат владавини нехуманих услова“ у светском поретку таквом какав јесте, а оваква индивидуа „у демократији, постаје опипљива стварност, присутна егзистенција и принцип секуларизма.“
 
Према томе, пошто је секуларизација религијског посредовања то што државу чини модерном а тиме и „хришћанском“, моменат где државе „издају“ хришћанство поклапа се са моментом издаје секуларности, јер тада, са секуларизацијом, из државе ишчезава и оно што се у њој секуларизује – хришћански елемент. Ово се одиграва: или као (1) замрзавање процеса секуларизације (у данашњим западним демократијама) кроз нормализацију неправде оличене у постојећим социо-економским односима, у којима се крије истинска религија у коју више не сме да се дира, уз пратећи процват разноврсних приватних манифестација друштвено индиферентне религиозности која је пуки фолклор врло ангажоване вере у златно теле капитализма (Маркс је својевремено био веома живописан: „Сама проповед јеванђеља и хришћанско служење су, по себи, постали предмет трговине, и банкротирани трговац бави се јеванђељем, као што се проповедник јеванђеља који се обогатио бави бизнисом.“). Или као (2) псеудо теократизација секуларне државе (најизраженија у данашњој Русији), чије се секуларне структуре не доводе у питање, већ им се само још придодаје и „државна“ црква као додатни елемент. Тако се отуђење грађана подвостручује: они више нису само расцепљена створења, која су у стварном животу рангирана као власници и обезвлаштени, док су у идеалној сфери државе мђусобно једнаки грађани; они су сада: власници и обезвлашћени – који су једнаки грађани – који су браћа и сестре, верници државне религије која их све обједињује (Тако је у Русији постојала фантастична идеја у погледу еклисијалног статуса Чечена предвођених Путиновим верним слугом диктатором Кадировом, по којој су муслимани ако су верни православној руској отаџбини, у ствари, врста оглашених хришћана!). Ту је, наравно, и тенденцијска амбиваленција (карактеристична за тзв „земље у транзицији“) која осцилира између ова два доминантна облика капиталистичке суспензије „месијанског“ процеса секуларизације.
 
Све ово, Маркс јасно формализује у свом „Јеврејском питању“ кроз разликовање „савршене хришћанске државе“ од „такозване хришћанске државе.“ Ево шта пише: „Савршена хришћанска држава није ‘такозвана хришћанска држава’ – која препознаје хришћанство као своју основу, као државну религију, и зато заузима ексклузивистички став према осталим религијама. Напротив, савршена хришћанска држава је ‘атеистичка’ демократска држава, држава… која религију прибраја свим осталим елементима цивилног друштва… Такозвана ‘хришћанска држава’… није ништа више од не-државе, јер није хришћанство као вера већ пука људска позадина хришћанске религије то што проналази свој израз у тој људској творевини… Такозвана ‘хришћанска држава’… има политички однос према вери и религијски однос према политици… деградирајући веру на пуки призрак… будући несавршена (она) хришћанску религију третира као додатак и освећење свог несавршенства, за (такву) ‘хришћанску државу’ религија нужно постаје тек њено средство и тако њен темељ… Савршена, пак, хришћанска држава се не обазире на религију… апстрахујући од свих суштинских веза са њом.“
 
Дакле, овде једна врло одређена несавршеност „хришћанске државе“ – њен верски фундационализам, прикрива „дефектност инхерентну општој природи државе“ која у савршеној хришћанској држави постаје јасна. Јасноћа држави иманентног антагонизма је почетна тачка јеванђеоског процеса који од секуларне државе иде даље и даље, све до одумирања државе. Маркс каже: „Држава која узима хришћанство као свој највиши критеријум, и Библију као своју повељу, мора се суочити са речима Светог Писма, јер свака реч Писма је света. Ова држава, као и људско смеће на коме се заснива, ухваћена је у болну контрадикцију, неразрешиву са тачке гледишта верујуће савести, упућене у оне речи Јевађеља које (држава) не само да не поштује, него их и не може испоштовати, уколико не жели да се сасвим расформира као држава.“
 
Политичка еманципација није исто што и људска еманципација. Политичка еманципација завршава у секуларној, а тиме и хришћанској држави, док људска еманципација подразумева еманципацију од државе и испуњује се у процесу њеног одумирања. Притом, не треба заборавити да би се сам концепт историје која тече „од – ка,“ могао сматрати за јудео-хришћански изум. Карл Левит пише: „Филозофија историје започиње са јеврејском и хришћанском вером у испуњење која завршава са секуларизацијом сопственог есхатолошког обрасца“ (Карл Левит, „Значење у историји“). Секуларизација је, према томе, испуњење хришћанске вере у испуњење, чији је крај укидање државе: „Онда крај… кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу“ (1 Кор 15, 24).
 
Фармакон за народ
 
„Критика је истргла имагинарно цвеће из ланца, не како би људи били увезани неукрашеним црним ланцем, него да би ланац збацили са себе и убрали живи цвет“ –поручио је Маркс атеистичким малдо-хегеловцима, критикујући њихову досадну критику религије, која је сводила проблематична „небеска питања“ на њихово, наводно непроблематично, земаљско језгро. Ови критичари су тако и сами завршили на свом критичком „небу“ са ког се уопште не виде истинске мистификације земаљских процеса економско-политичке доминације оних „сила које су под небом“, јер (како каже Маркс у „Јеврејском питању“): „Стварни бог буржујског друштва је новац који чак и све оно што се зове ‘Бог’ у традиционалним религијама деградира и претвара у робу.“ По Марксу, у таквом друштву робне производње су сви свакодневни односи (економски, правни, политички) религијски. Док је саму религију Маркс описао, развијајући Павлову мисао из Посланице Римљанима, „сва творевина заједно уздише… и ми сами уздишемо (Рим 8, 22–23) очекујући ослобођење“, познатим, пречесто злоупотребљаваним речима:
 
„Религијска патња је у исто време и одраз истинске патње и протест против патње. Религија је уздах угњетеног створења, она је срце света без срца, она је душа бездушног света, она је опијум народа.“ (Маркс, „Прилог критици Хегелове филозофије права“) У стандардној интерпретацији, наведени изразито позитивни епитети приписани религији: „протест“, „уздах угњетених“, „срце“, „душа“, ишчезавају у корист једног јединог негативног: опијум! А и то се најчешће цитира у лењинистичкој варијанти као „опијум за народ“ (опиум для народа)  – дакле, нешто што зле клике намећу народу, а не у Марксовој „опијум народа“ (Opium des Volks)  – нешто народно, својствено самом народу. Притом, у Марксово време опијум није имао данашњу негативну конотацију, па је самом Марксу лекар ради реуме, зубобоље и проблема са јетром преписивао опијум.
 
Према томе, Марксова дефиниција религије је на трагу не само Ап. Павла него и „апотекарске“ лексике раних отаца Цркве који су веру називали фармакон: „Лек-живота – φάρμακον ζωής“ (Серафима Тмуидског, „Евхолохион“), „Лек Божанства“ – φάρμακον της θεότητας“ (псеудо-Макарије Магнезијски, „Апокритика“), итд. Иста метафорика фармакона присутна је код Григорија Богослова (Омилија 8 ), у макаријевском корпусу („Духовне беседе“), код Јефрема Сирина („О бесквасном хлебу“), а Климент Александријски у свом „Протрептикосу“ дословно понавља заснивачку крилатицу којом је Свети Игњатије Богоносац у II веку први започео овај „фармаколошки“ семантички низ, описујући фундаменталну праксу цркве као „φάρμακον ἀθανασίας“ – „лек бесмртности“ (Посланица Ефесцима). Али пошто фармакон истовремено означава и лек и отров, „фармакон атанасија“ би могло значити и отров бесмртности: „Бесмртност“ као парализујући отров!
 
Кривци
 
Дуална димензија религије какву евоцира Маркс, „одраз стварне патње и протест против патње,“ савршено је сажета у „фармакону“ као средишњој тачки између крајности лека и отрова, која никада није неутралана, него је увек већ или лек или отров. Ова критчна тачка је знак алтернативних могућности на плану једне исте иманентне датости: „Јер смо ми Христов миомир Богу… Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2 Кор 2, 15-16). У данашњем свету који је структурално „евангелизиран“, тако да у њему више не постоји ни једна тачка која би била сасвим спољашња хришћанству (апокалиптички знак из Мт 24, 14), ове се Павлове речи могу односити једино на исти подељени субјект, на исто расцепљено друштво, на расцеп као такав.
 
У Новом Завету победа над смрћу никако не означава „врсту духовне цуге“ (Род духовной сивухи), како се презриво изражавао Лењин (таква интерпретација није нужна али је увек могућа и, нажалост, често оправдана жалосном праксом цркве), за утапање земаљске туге. Најпре, „смрт“ и „вечни живот“ овде нису пасивна својства, него термини борбе који се увек описују динамички: смрт „улази“, „влада“, „дејствује“ итд. Исто тако: у нераспадљивост се „облачи“, у „бесмртност“ се „одева“, тако да „победа прогута смрт“ (1Кор 15, 54). Дакле, победа над смрћу, у Новом Завету, није пита коју ћеш добити на небу кад умреш („You’ll get pie in the sky when you die“ – Џо Хил), то је победа са интензивним друштвеним последицама.
 
По Ап. Павлу, смрт је φρόνημα, тј. мишљење: „Јер мишљење пути је смрт“ (Рим 8, 6), и живот је φρόνημα, тј. мишљење: „а мишљење духа је живот“ (Рим 8, 6). Док је мисаони ефекат доминантне идеологије страх, па је зато, у павловској визури, страх од смрти оно ропство којим нас силе света држе у области, наводно, једино „могућег“. Либерални израз за ово затварање свих у домен смрти је виталистички став по коме је „живот највећа вредност“ чија је граница неповредива – а граница живота је управо смрт као забрањена зона. Зато је за ослобођење од страха и субјективацију изван смрти неопходно прихватање смрти: „Да смрћу сатре онога који има моћ смрти… и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање“ (Јев 2, 14–15). Зар нисмо данас, више него икад, због страха од смрти („насиља“, „неизвесности“, „истог исхода у новом паковању“ итд) кривци за своје робовање?
 
Без закључивања
 
Уместо било каквог позитивног закључка, завршићу овај текст цитатом закључног пасуса из чланка „Чињенично стање“ раног Алтисера: „Већ смо ангажовани у овој борби. Будућност цркве зависи од бројности и храбрости оних хришћана који, из дана у дан, развијају свест о неопходности борбе и придружују се редовима светског пролетеријата (свих потлачених). Такође зависи од спровођења, од истих ових људи, конкретне редукције њиховог религијског отуђења. Црква ће живети захваљујући онима који, у борби и кроз борбу, још једном откривају да се Реч родила међу људима и обитавала међу њима – који већ припремају човечно место за њу међу људима.“
 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Dek1,
      http://www.pravoslavno-hriscanstvo.com/ Све на једном месту!
    • Од Milan Nikolic,
      Вучић - Донели смо одлуку већ у четвртак на влади, тако да имате сва средства на раполагању, сва средства да све завршите (на изградњи цркве Светог Саве). Али је срамота да нисмо имали цркву у родном месту Светог Саве и сад смо ту срамоту исправили једном занавек.
      Вучићу се обратио игуман манастира Сопоћани:
      Игуман - Господине председниче, ако могу нешто да вам кажем. Ја сам игуман манастира Сопоћани. Сопоћани су ремек дело светског сликарства, али ево већ седамдесет година у нашој порти ми немамо ни један монашки објекат. Немамо трпезарију где можемо да примимо људе...
      Вучић - Колико би то у новцу износило?
      Игуман - То би било око тридесет и нешто милиона дин. То је трпезарија и кухиња, наравно...
      Вучић - То је 250 хиљада евра?
      Игуман - Да. Можда мало јаче али, треба да се уради - већ има и идејни пројекат - главни пројекат.
      Вучић - Добро. Да вам ми обезбедимо 250 хиљада, ви да обезбедите од народа остатак?
      Игуман - Може.
      Вучић - Јел договорено?
      Игуман - Договорено.
      Вучић - То ћемо да решимо у року од месец дана. Је ли вам касно?
      Игуман - Није.
      Вучић - Да бисте могли да искористите и грађевинску сезону, да одмах кренете да радите.
      Игуман - То је стварно велика ствар...
      Вучић - Да не остајем ја више...
       
      https://youtu.be/o5EboIAUP14?t=1334
       
    • Од александар живаљев,
      Главни правни саветник Епархије рашко-призренске адвокат Александар Радовановић за Косово онлајн каже да је положај Српске православне цркве на Косову све лошији, у ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права.
      Радовановић додаје да су права, имовина и заштићене зоне које је црква добила око већих светиња, све више на мети управо оних косовских институција које би требало да бране њихово постојање.
      “Српска православна црква је 2012. године, док су текли процеси за укидање тзв. “надгледане независности”, од међународних чинилаца добијала гаранције да се на Косову и Метохији, барем што се тиче статуса Српске Православне цркве, ништа неће променити, сем што ће наша права од сада да штите приштинске институције. Већ тада, усвајањем тзв. Закона о завршетку надгледане независности, дошло је до велике промене, јер су права Цркве из Ахтисаријвог плана у великој мери умањена”, каже Радовановић.
       
      По његовим речима, нацрт Закона о заштити културног наслеђа који су, пре неколико година, планирале да усвоје приштинске институције и којим би у њихову надлежност пало уређивање шта ће СПЦ радити са својим црквама и манастирима, није усвојен услед огромног притиска међународне заједнице.
      “Тим нацртом је било предвиђено да су власник целокупног покретног и непокретног културног наслеђа на Косову и Метохији приштинске институције, које би по том нацрту закона могле да уређују шта ће Црква да ради са својим манастирима и црквама, које ће брошуре и која историја смети да се показују посетиоцима, како ће да изгледају фасаде и знаци, па све до могућности да нам се наше културно благо отме путем експропријације, уколико би неко из неке институције проценио да се лоше старамо о својим светињама. Овај закон није прошао само због огромног притиска међународне заједнице, али је још тада јасно показао намере Приштине према Српској Православној цркви”, истакао је Радовановић.
       
      Правни саветник Епархије рашко-призренске подсетио је да је манастир Високи Дечани у веома сложеној безбедносној ситуацији и да већ пет година не може да у катастар упише своју имовину, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку Уставног суда.
      “Манастир Високи Дечани је био на мети екстремиста небројено пута до сада, и налази се у веома сложеној безбедносној ситуацији. Иако је успео да пред косовским судовима заштити своје право на приватну имовину, што је на крају потврдио и косовски Уставни суд, манастир већ пет година не може да упише своје право у катастар, јер институције једноставно одбијају да спроведу одлуку свог суда. Изговори су разни, и понекад се своде и на отворене претње да ће ‘манастир да буде одговоран за гнев народа’ уколико се власништво манастира упише у катастар. И поред великог међународног притиска, косовске институције једноставно одбијају да спроведу судску одлуку, што би било незамисливо било где другде”, рекао је Радовановић.
      По његовим речима, један од примера положаја који СПЦ на Косову заузима је служење литургије у Храму Христа Спаса у Приштини.
      “На крају, најсвежији пример је служење свете Литургије у Храму Христа Спаса, за славу града Приштине, Спасовдан. Иако Црква има сва документа, и уписана је као власник и земљишта и зграде и у косовском катастру, већ двадесет и две године трају спречавања Цркве да свој Храм и користи. И поред уписаних и неспорних права Цркве над својим Храмом и земљиштем око њега, у јавности се град Приштина и Универзитет већ дуго расправљају око тога коме ће да припадне земља и шта ће да се ради са освештаним храмом. Једна од бизарнијих идеја је претварање верског објекта у ‘музеј жртава Холокауста над Албанцима’, док друге иду од рушења до разних варијанти скрнављења храма претварајући га у политички споменик”, каже Радовановић.
       
      Ово су само неки од примера поступања према Српској Православној цркви у континуитету. У ситуацији у којој нема представника међународне заједнице да гарантују права, положај СПЦ је све лошији.
      “У последње време, отворено се фалсификује наша историја, постоје највулгарнији покушаји културне апропријације и асимилације нашег културног и верског наслеђа, реторика према нама је све гора и безобзирнија, а права Цркве да своје проблеме износи пред представнике међународне заједнице у Савету за спровођење и надгледање се систематски подривају последњих неколико година, у покушају да се укине и тај, последњи постојећи, форум у коме Црква и даље има неке шансе да очува своја права”, рекао је правни саветник Епархије.
      Радовановић истиче да овај процес није везан за само једну владајућу гарнитуру већ је систематски и траје више од једне деценије, откако је међународна заједница те процесе препустила локалним структурама.
      “То је процес који се последњих година интензивира. Овај процес, са којим су представници међународне заједнице добро упознати, показује и шта би у будућности била судбина Српске Православне цркве на овим просторима уколико би она биле везана за косовске институције које једноставно не желе Српску Православну цркву, или је желе као украс, косовизирану или албанизовану, која постоји само да испуњава налоге у стратешкој агенди културне апропријације наших споменика културе”, каже Радовановић.
       
      Оно што, по његовим речима, Српској Православној цркви није потребно, је пружање додатних гаранција да ће приштинске институције да је заштите, јер су за ову деценију приштинске институције јасно показале које су им намере, и поред гаранција које су небројено пута давале.
      “Те гаранције су се увек завршавале тиме да се Црква криви због тога што истрајава у борби за своје постојање, свој идентитет и своја права, и покушајима да се наша постојећа права игноришу или додатно сужавају. Ахтисаријевим планом, Црква је добила и заштићене зоне око већих светиња. Међутим, како године пролазе, те заштићене зоне се све више нападају од стране управо оних институција које би требало да бране њихово постојање. СПЦ су потребне чврсте међународне гаранције за њен опстанак, са јасним механизмом спровођења и заштите од оваквог понашања приштинских институција. Експеримент који се спроводи већ једну деценију, а који је требало да покаже да Приштина има воље и могућности да гарантује заштиту права Цркве, очигледно није успео, и време је да се нађе модел, чије спровођење неће да зависи од хирова било које администрације у Приштини”, рекао је Радовановић.
      Извор: Kosovo Online

×
×
  • Креирај ново...