Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

АлександраВ

Српски телеграф, Ало, Информер: Александар Вучић напушта СНС и политику?!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Александар Вучић планира да се повуче из СНС, а самим тим и из политике, открива Српски телеграф од његових најближих сарадника!

stelegraf-spin.jpg

Председник Србије на овај корак се одлучио због великог отпора унутар појединих кругова у Србији решавању проблема Косова, али и сталних опструкција реформи.

- Вучић је одлучио да у октобру напусти бриселске преговоре јер зна да Албанци не желе да ти преговори успеју. Минирају их стално, не желе решења у којима Срби треба да добију нешто. Једноставно, мислили су да ће лакше доћи до потпуно независног Косова и да ће Србија на преговорима падати на колена. Међутим, захваљујући Вучићу, не да нису то остварили, већ смо успели да међународну заједницу убедимо да саслуша и наше аргументе, што никоме није пошло за руком последњих 27 година - објашњава саговорник Српског телеграфа, један од Вучићевих сарадника и људи из његовог најближег окружења.

Тиха подршка

И сад, када смо на добром путу да коначно решимо статус Косова, а самим тим и статус Србије, Албанцима ветар у леђа дају поједини кругови унутар Србије - навијачи, НВО, делови Цркве...

Вучићев сарадник каже да Вучић свакодневно слуша како му прете Лазаревом клетвом, убиством, линчом...

- Свестан је да много људи мисли као он, али да су они превише тихи и не желе да се замерају никоме: навијачима, Наташи Кандић, Сави Јањићу... Верујте ми, њему би најлакше било да слуша серендања разноразних и да влада деценијама. Он жели да иза себе остави траг и сви потези које је вукао били су реформски, за добробит Србије, иако је тиме директно угрожавао свој рејтинг. Почев од смањења плата и пензија, па до Косова. Има сан да од Србије направи малу Немачку на Балкану. Међутим, сада је коначно схватио оно што је и сам знао - да Срби то не желе да прихвате.

alo-spin.jpg

Кроз историју се показало да ништа добро не прихватамо, све што је рационално логично одбацујемо. Поразе славимо као победе и желимо да будемо жртве. Вучић је то хтео да промени, али очигледно узалудно.

- Следећи потез му је да на десетогодишњицу оснивања СНС, на конгресу те странке, најави одлазак са чела странке, што би уједно значило и из политике. Тек кад он оде, на један или други начин, јер много страних и домаћих фактора жели његову главу, Срби ће плакати за њим у складу са својим добрим обичајем: прво га убиј, па онда жали. Оваква шанса, какву Србија има са Вучићем, питање је да ли ће се више икад поновити - закључује саговорник нашег листа.

Колико би Србија изгубила одласком Вучића, какви би резултати остали иза њега, шта о томе мисле неки од најистакнутијих представника напредњака, чланови Владе?

informer-spin.jpg

Информер је у међувремену са свог портала повукао вест о Вучићевом повлачењу!   

(Српски телеграф, Ало, Информер)

Izvor

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мрмотеее... Кол'ко има тих чоколадица?!?

Повлачио се он из политике и док је био у СРС, и као премијер, и негирао прешједничку кандидатуру ("никад!"), па и сад се некуд повлачи...

Само је питање где. Да буде патријарх не може.

Можда краљ Србије? Или прецедник УН? 

Можда... само можда... за почетак - председник Косова?!? :coolio: Тачи, пази се, иде Вуле да направи свеобухватно решење - владар Србаља, Арбанаса, Влаха, Маџара и Бошњака. Обзиром да нам је премијерка подријетлом из ХР заиста би то било свеобухватно помирујуће... Још да му Амери дају титулу генерала НАТО снага... А Руси С400... И да се зацари у Јерусалиму...

"У краљевству Јутутуну

краљ тринејсти Балакаха..."

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Broken рече

Ja ne mogu doci. Mi cemo to obeleziti u krugu porodice.

kažu danas se valja spremiti pečena patka, žuta po mogućnosti

i idu sitni kolači...sa afričkom šljivom i belom čokoladom

vi Banaćani ste majstori za to

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Драшко рече

kažu danas se valja spremiti pečena patka, žuta po mogućnosti

i idu sitni kolači...sa afričkom šljivom i belom čokoladom

vi Banaćani ste majstori za to

Немам афричку шљиву а уместо патке имам ћурке...мислим, то је то.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 9 часа, Mali Marko рече

Само нека се пакује и нека иде, да му дамо неку пару да има за карту у једном смеру.

Надам се да неће са собом одненти ни једну народну пару. Многи су то радили пре њега па треба бити опрезан.

Наравно, ако се повлачи ...али...што рече Јанко, мрмоти мотају чоколаде.

И сад ће бити оваква прича "хтео сам ја да одем ал народ неће да ме пусти, кажу овце не можемо без тебе па ја остао."

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, АлександраВ рече

 

- Свестан је да много људи мисли као он, али да су они превише тихи и не желе да се замерају никоме: навијачима, Наташи Кандић, Сави Јањићу... Верујте ми, њему би најлакше било да слуша серендања разноразних и да влада деценијама. 

 

Дал је могуће да неко ово може да смисли.? Каква патологија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је данас, 21. јуна 2019. године у Патријаршији министра културе Владе Републике Србије г. Владана Вукосављевића и његовог шефа кабинета г. Бранислава Маричића.
      Разговор се односио на садашње стање и унапређење услова рада институција културе Српске Православне Цркве – Библиотеке Српске Патријаршије, Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Од стране Министра културе подржани су предлози изнетих од стране Његове Светости, као и других учесника састанка и заједнички је изражена брига за стварање добрих услова за рад наведених институција, чији су непроцењиво вредни фондови од посебног значаја за историју и културу наше Цркве и Државе.
      У састанку су присуствовали протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор ПУО-а; ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског и др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 20. јуна 2019. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Дениса Кифа, амбасадора Велике Британије у Републици Србији.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Ромејац,
      ДАН ДРЖАВНОСТИ
      Српски римејк филма „Independence day“ (1996)
      Премијера: 2020 
      Режија: Радош Бајић, Драган Бјелогрлић
      Трејлер:
      12. фебруар 
      Сцена 1: Млади капетан Ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије, ромске националности (у даљем тексту капетан Ромо) буди се из сна у породичној кући у Краљеву. Ромо излази на улицу да баци ђубре, пролази поред успаничених комшија и враћа се у кућу. Тек случајно бацивши поглед кроз прозор примећује огроман ванземаљски брод изнад родног града.
      Сцена 2: Општа узбуна на аеродрому Лађевци. Пилоти 241. ексадриле „Тигрови“ трче преко писте ка својим Орловима.
      Сцена 3: Краљево у пламену. На разарајући напад ванземаљаца надовезује се земљотрес који уништава оно што је преостало од града.
      Сцена 4: Председник Србије Александар Вучић се укрцава у „Land force one“ (МКШК-а број 1) и упућује на тајно командно место у Жаркову, Ратка Ресановића 1.
      13. фебруар
      Сцена 5: Ваздушна битка између Краљева и Крагујевца. Напад 101. и 241. ескадриле не даје резултате. Ванземаљски брод је нерањив због енергетског штита, српски авиони бивају оборени. Остатак Витезова и Тигрова се повлачи ка Батајници.
      Сцена 6: Капетан Ромо обара ванземаљску борбену летелецу у бесомучној јурњави кроз кањон реке Увац, али при томе и његов орао бива уништен. Капетан Ромо се падобраном спушта крај ванземаљца кога линчује локално становништво са вилама и мотикама.
      Сцена 7: САД и ЕУ позивају обе стране да се суздрже од прекомерне употребе силе.
      Сцена 8: Жене у црном организују протест на Теразијама због ратног злочина над заробљеним ванземаљцем.
      Сцена 9: Крагујевац у пламену. Фијат напушта Србију и поред обећања да ће добити додатне субвенције.
      Сцена 10: Врховни командант Александар Вучић проглашава општу мобилизацију. 
      50 000 војника и 700 000 припадника цивилне заштите спремају одбрану Београда.
      14. фебруар 
      Сцена 11: Велики свемирски брод се примиче Космају. Ракетне јединице и противградна заштита покушавају да успоре напредовање ванземаљског брода.
      Сцена 12: Саветовање водећих политичара на тајном командном месту председника Александра Вучића. Министар Вулин предлаже хапшење најбогатијих грађана да би се умирила јавност. Ивица Дачић учи текст популарне ванземаљске песме. Чедомир Јовановић тврди да је напад ванземаљаца последица промашене политике из деведесетих и тражи да се призна реалност. Јовановић напушта састанак и прелази на страну ванземаљаца.
      Сцена 13: Капетан Ромо од председника Александра Вучића и министра одбране Вулина добија задатак да зарази свемирски брод најновијим вирусом, који је разрадило 1000 домаћих стручњака из ИТ центра код Лесковца (заједнички пројекат Србије и Уједињених арапских емирата).
      15. фебруар Сретење 
      Сцена 14: Капетан Ромо у заробљеном ванземаљском ловцу стиже на базни брод у орбити Земље. Преноси вирус и поставља експлозивну направу (шестомесечна производња Крушика из Ваљева). Док се свемирски брод распада у експлозији капетан Ромо успева да се домогне Србије и слеће на нишки аеродром.
      Сцена 15: Узлеће целокупна српска авијација. Јединим преосталим Мигом-29 пилотира председник Александар Вучић. Прате га преживели мигови 21, орлови, хеликоптерске јединице као и авиони за запрашивање комараца. Ласта 95 пада при узлетању.
      Сцена 16: Битка у ваздуху. Стотине ванземаљских ловаца, сада без енергетске заштите бори се против српског ваздухопловства.
      Сцена 17: Председник Александар Вучић лансира ракету која погаћа улаз у ванземаљски брод. Експлозија. Делови агресорског брода падају на Рушањ.
      Сцена 18: Председник Александар Вучић у кокпиту Мига-29. Суза му креће из ока док окреће авион на десну страну. У крупном кадру остаје Таковски крст на левом крилу.
      Крај
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас, поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Земуну. Саслуживало му је многобројно свештенство из Архиепископије београдско-карловачке.

      Овогодишњи домаћин славе био је г. Зоран Арсић са породицом коме је Његова Светост уручио грамату за његову показану, несебичну љубав и ревност према Српској Православној Цркви, а посебно на уложеном труду и већој донацији приликом изградње новог парохијског дома и палионице свећа при овом светом храму. Такође Патријарх српски доделио је грамату и господину Драгану Дураковићу, предузетнику из Земуна који је великом донацијом помогао за обнову фасаде ове светиње.
      Међу многобројним верницима на Литургији  присуствовали су др Марко Николић, секретар Влада Републике Србије, Канцеларија за сарадњу с црквама и верским заједницама, представник општине Земун г. Дамир Ковачевић уједно и новопријављени домаћин за идућу годину 2021., председник Црквене општине Земун г. Бранислав Ивановић, као и многи други из јавног и културног живота српске престонице.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку.

      У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“.
      Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега.
      Доле је горе
      Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење.
      У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου).
      „У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6).
      Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24).
      Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни!
      Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25).
      Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3).
      Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“
      Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве.
      Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај.
      А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“.
      За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав.
      Мрак је светло
      Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом…
      Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком.
      Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25),
      Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26).
      У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7).
      За грех, и за правду, и за суд!
      Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа:
      1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве.
      Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28)
      Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“.
      Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни.
      2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност.
      Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28).
      За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4).
      Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија.
      Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16).
      Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17).
      Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст.
      3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету.
      Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану).
      Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija).
      У мени нема ништа
      Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26).
      Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану).
      Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“…
      Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“
      Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи?
      Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих.
      Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат!
      Суве кости, чујте реч Господњу
      Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила.
      Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31).
      Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36).
      Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст.
      „Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“…
      „Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“

      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...