Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Предео Ђердапске клисуре уврштен је на листу коју је Унеско покренуо 2015. године како би подстакао међународну сарадњу и заштиту подручја од међународног геолошког значаја
       
      Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та организација УН уврстила ово заштићено природно добро на своју листу, на којој је укупно 161 геопарк из 44 државе, побудила је интересовање јавности. Шта су заправо Унескови глобални геопаркови и шта ово несумњиво признање значи за Ђердап?
      Према наводима са сајта те светске организације, глобални геопаркови су јединствена, географски целовита подручја која се одликују локалитетима од међународног геолошког значаја, при чему садрже и изузетно природно и културно наслеђе. Реч је о иницијативи која је зачета 2004, а конкретизована 2015. године како би се подстакла међународна сарадња оваквих подручја у погледу њихове заштите, одрживог развоја и едукације.
      „’Унеско глобални геопаркови’ користе повезаност геолошког наслеђа ових локалитета са свим другим аспектима њиховог природног и културног наслеђа зарад повећања свести o кључним друштвеним темама, попут одрживе употребе ресурса планете, ублажавања ефеката климатских промена и умањења ризика повезаних са природним катастрофама. Подизањем свести о важности геолошког наслеђа у овим подручјима кроз историју и данас, подстиче се и стварање иновативних локалних предузећа, нових радних места и висококвалитетних течајева за обуку, уз развој геотуризма и заштиту геолошких ресурса ових локалитета”, наводи се на сајту Унеска.
      Конкретно, чланство у овом телу доноси могућност геопарковима да развију међусобна партнерства, уз активирање свих локалних чинилаца у овим подручјима – од власника земље, преко заједнице и пружалаца туристичких услуга, све до староседелачког становништва и локалних организација које делују у неком геопарку. На листу се улази тако што државе номинују „кандидате” са своје територије, при чему је услов да локалитет за који се подноси апликациони досије ужива одређени степен заштите у матичној земљи, било да је реч о локалним, односно регионалним актима било националном законодавству.
      Према наводима из Министарства заштите животне средине, проглашењем геопарка „Ђердап” створени су услови за развијање пракси и модела за јединствено повезивање заштите геолошког наслеђа и регионалног одрживог економског развоја овог подручја. Из ресорног министарства су додали да је још 2014. године, пре него што је Унеско институционализовао подухват глобалне мреже ових подручја, покренута иницијатива за успостављање геопаркова у Србији. Затим је крајем 2015. формиран Радни тим за успостављање геопарка „Ђердап”, који је урадио апликациони досије. Апликација је преко Националне комисије за сарадњу са Унеском достављена секретаријату те међународне организације.
      „Геопарк ’Ђердап’ је успостављен на основу споразума о сарадњи између Министарства заштите животне средине, Завода за заштиту природе Србије, ЈП ’Национални парк Ђердап’ и општина Голубац, Мајданпек, Кладово и Неготин, којим је предвиђено да ЈП ’НП Ђердап’ буде носилац активности Геопарка”, наводе у Министарству заштите животне средине.
      Осим подручја Ђердапске клисуре – која је са дужином од преко 100 километара најдужа у Европи – саставни део геопарка, чија је укупна површина 1.330 километара квадратних, јесу и делови планинских масива Кучај и Мироч.
      Статус Унесковог глобалног геопарка, иначе, није „вечан”. Сваки локалитет добија ту ознаку на четири године, после чега евалуатори Унеска на терену испитују да ли су и даље испуњени услови за чланство. Ако јесу, геопарк добија зелени картон на још четири године. У супротном, следи жути картон уз обавезу да се недостаци исправе у наредне две године. Ако управа геопарка то не учини, следи црвени картон и искључење из Унескове мреже.
      Мајанско дрво и мистериозна пара
      На недавном пленарном заседању Извршног савета Унеска, осим Ђердапа, међу глобалне геопаркове је уврштено још 14 локација из Европе, Азије и „обе” Америке. Том приликом, Србија је, заједно с Никарагвом и Русијом, била једна од три државе из којих је први пут неко подручје доспело на ову листу. Тако се Ђердап нашао у друштву никарагванског локалитета Рио Коко, познатог и по дрвету златна цеиба старом 500 година које су древне Маје сматрале светим, али и руског парка Јангантау, надомак истоимене планине близу границе с Казахстаном, из које избија пара иако на њој нема вулканске активности.
      На Унексову листу су уврштена и по два геопарка из Канаде, Шпаније и Кине, као и по једна локација из Финске, Индонезије, Португалије, Јужне Кореје, Велике Британије и Вијетнама.
      Иначе, од укупно 161 заштићеног подручја у Унесковој мрежи највише их је у Кини (41), а затим у Шпанији (15). Кад је реч о бившим југословенским државама, на листи су по два геопарка из Хрватске (планина Папук и архипелаг Виса) и Словеније (старо рударско насеље Идрија и планински венац Караванке, за који је ова држава заједнички аплицирала с Аустријом).
       
      Политика Online - Ђердап – први српски геопарк
      WWW.POLITIKA.RS Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О преподобном Јакову Туманском говорио је у Јутарњем програму Радио-Беседе презвитер Александар Поповић.     Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској.   Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио.    Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио,  неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.   Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др.   У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Тражитељ,
      Пре него што се затвори форум, ако могу да се "огребем" о неку препоруку, мишљење или став о постојећим преводима.
      1. Мој апсолутни фаворит је превод Лује Бакотића (Стари и Нови завет) - ово је прво издање Библије које сам прочитао (њега смо имали у кући кад сам био дете), у питању је екавско српско издање на ћирилици. Занима ме да ли постоји нека анти-препорука за ово издање или разлог због ког га треба избегавати? Лујо Бакотић је био римокатолик, истина Србин-римокатолик, али не знам у ком контексту је његов превод настао. По мени је најпиткији за читање, не знам само да ли постоје неки отклони у вези са њим (нпр. ускрсење уместо васкрсење, уистину уместо ваистину и сл. јер је превод конзистентно на савременом српском, без архаизама, чак и традиционалних нпр. вазнесење уместо узнесење)
      2. Вуков превод ми се не допада нарочито, поготово ако имам у свести колико се СПЦ његовог времена бунила што је на своју руку узео и преводио. Вуков превод је превод са црквенословенског и указивано је на велик број грешака, које би требало да су поправљене у Синодовом преводу. Када је у питању комплетна Библија, обично Вуков превод Новог завета иде са Даничићевим преводом Старог, а који је опет по мом вкусу архаичан.
      3. Пре неколико година се говорило о издању еп. шабачког Лаврентија и у рекламама се истицало баш то, како је написан на екавици и по савременој норми српског језика, али већ има доста времена како за тај превод нисам чуо да се помиње. (Наравно, далеко од тога да подређујем равноправну и традиционално значајнију ијекавску норму екавици, само наводим да постоји. Лично ми је можда ијекавица чак и милија, али да је савременија варијанта)
      4. Адвенстисти и јеховити су форсирали Чарнићев превод о ком не знам ништа. Имао сам га у рукама, и опет ми је Бакотићев милији.
       
      Ово су моје личне импресије, као читаоца-лаика, а никако стручан став. Највише ме занима да ли постоји неки негативан став наших теолога према Бакотићевом преводу, као и њихов стручни утисак који им је превод најдражи.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.       Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).   Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.   Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.   Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).   Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.   У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.   Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.   А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.   Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".   Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.   Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.   Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.   Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Републике Србије г. Александар Вучић, у пратњи бугарског премијера г. Бојка Борисова, посетио је 1. јуна 2020. године цркву Светих четрдесет мученика севастијских у Великом Трнову, месту престављења Светог Саве, првог Архиепископа српског.     -Веома сам поносан и искрено срећан што ми је премијер Борисов омогућио да посетим Велико Трново, ово свето место, и када видим како наша бугарска браћа чувају сећање на Светог Саву. То је за нас не само доказ пријатељства и братске љубави, већ и посвећености унапређењу односа, рекао је председник Вучић, који је истакао да је Свети Сава најзначајнија личност у српској историји, јер је 1219. основао аутокефалну Српску Православну Цркву.   У цркви Светих четрдесет мученика свастијских у Трнову Свети Сава је на Богојављење 1236. године служио своју последњу Литургију пре смрти. Ту је био и сахрањен, а потом су његове мошти пренете у манастир Милешеву, одакле их је Синан паша однео у Београд и спалио на Врачару 1594. године.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...