Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Проф. Др Родољуб Кубат: Седми дан – Сабат

Оцени ову тему

Recommended Posts

Шест дана ради послове своје, а у седми дан почини да се одмори во твој и магарац твој, и да одахне син робиње твоје и дошљак.“ (Изл 23, 12).

Једна од основних заповести које је Бог дао Израилу било је држање Седмог дана – Суботе или Сабата. Порекло овог празника сеже у далеку прошлост и везано је за месечеве мене (млад месец, прва четврт, пун месец, последња четврт). Један месец, према лунарном календару – сем изузетака – има 28 дана, што делењем са 4 месечне фазе даје број седам. Тај прастари семитски начин разумевања временских интервала код Израилаца је добио вишеструк значај, и у доброј мери је чинио разлику између Израила и осталих народа. Бог је одредио Суботу за савезни знак између њега и његовог народа: „А ти кажи синовима Израиловим и реци: али Суботе моје чувајте, јер је знак између мене и вас…“ (Изл 31, 13). Сабат се везивао за Божију стваралачку седмицу, што се може видети у самом Писму: „Јер је за шест дана створио Господ небо и земљу, а у седми дан почину и одмори се“ (Изл 31, 17). У опису стварања света у Пост 1 број седам (седмица) играла је важну улогу. Наиме, многи елементи у опису на различите начине имају у себи имају „уцртану“ седмицу. Такође, Субота је била дан помена на то да је Бог ослободио народ из египатског ропства и довео га на починак у Земљу обећану (Пнз 12, 9; уп. Пс 95, 11).
 
У периоду пре ропства, Субота је била свечан и радостан празник – дан посвећен Богу, али је истовремено то био и дан одмора: „Шест дана ради, а у седми дан почини и од орања и од жетве почини“ (Изл 34, 21). Два аспекта празника долазе до изражаја: 1) Свест о временском ритму, тј. потреба да људи кроз одређене временске ритмове одржавају однос са Богом. На тај начин се развија свест о сталном Божијем присуству међу Израилцима, као и то да кроз такве ритмове човек увиди сопствене границе – да му живот не прође и безглавој јурњави за славом, богатством, надмоћи… 2) Одмор од тешких радова, што је била важна ставка у животу древних Израилаца, а сама реч сабат дословно значи одморити, прекинути са послом. Тада се човек у миру могао посветити Богу и кроз разне видове друштвеног живота, развити дубљи однос са ближњима. Такав животни ритам уносио је духовни склад и физичко окрепљење на појединачном плану, као и учвршћивање моралних вредности на друштвеном.
 
Посебно је упечатљиво то што није сам човек требао да се одмори и посвети Богу, него исто да омогући и другима „да одахне син робиње твоје и дошљак“. Ова одредба се нарочито односила на оне Израилце који су били материјано и друштвено у бољој позицији. Будући да је јахвеизам религија изразито усмерена на људску заједницу, оваквим одредбама и односом према човеку исијава њен социјални карактер. Ти елементи посебно долазе до изражаја у заједници која у свом религијском језгру има идеал људске равноправности. Од поделе обећане земље и каснијеих покушаја обуздавања моћника, инсистирање на празновању Суботе чини важан аспект старосавезне вере који често није адекватно сагледаван. Наиме, у Старом Савезу се, поред празновања Суботе као седмичног дана, говори и о суботњој години, времену када је земља требало да почива: „Шест година засевај земљу своју и сабирај род њезин, а седме године остави је нека почине…“ (Изл 23, 10–11). Те године земља се није обрађивала, нити су се убирали плодови, него „остави је нека почине да једу сиромаси народа твојега“. У вези са суботњом постојала је и јубиларна (опросна) година. То је била свака педесета година (седам пута седам). Тада је требало све да одмара – људи и земља. У тој години вршена је посебна правда Божија: враћана је земља онима којима је била одузета, и отпуштани су дужници и робови „тада се сваки вратите на своју очевину, и сваки у род свој“ (Лев 25, 10), или: „Ако осиромаши брат твој код тебе, тако да ти се прода, немој га држати као роба. Као најамник и као дошљак нека буде код тебе; до опросне године нека служи код тебе. А онда нека иде од тебе са синовима својим, нека се врати у род свој, на наслеђе отаца својих нека се врати.“ (Лев 25, 39–42)
 
Иако су суботња и опросна година биле више теолошки идеал, а не историјска стварност, то не умањује снагу теолошке мисли која ју је изнедрила. Та мисао се заснивала на вери у Бога, који је народ извео из ропства у Египту и ослободио га ропства. Сва старосавезна предања говоре о значају Сабата, што је показатељ у којој мери се развила свест о његовом значају. У основи, празновање Суботе имало је дубоку антрополошку и хуману димензију. То је поштовање према животу у свим његовим видовима: „Шест дана ради и свршуј све послове своје. Седми дан је одмор Господу Богу твојему. Немој радити никаквог посла ни ти ни син твој ни кћи твоја ни слуга твој ни слушкиња твоја, ни во твој ни магарац твој, нити које живинче твоје, ни дошљак који је код тебе, да се одмори слуга твој и слушкиња твоја као и ти. И памти да си био роб у земљи Египту“ (Пнз 5, 13–15а). Из наведених стихова избија једна задивљујућа и дубоко хумана визија живота. Суботњи идеали били су богословско надахнуће старосавезних теолога, који су и на тај начин покушавали да спрече и сузбију друштвене неправде. У позном јудаизму често је долазило до изветоперења празновања Суботе, до њене ‘сакрализоване’ ритуализације и банализације, што се види и у Христовим речима у којима осуђује фарисејски однос према Суботи (Мк 2, 27; Јн 5, 17). Значај Христових речи је био да укаже на прави смисао празника. Он у суштини враћа Суботи њен изворни и прави смисао: седми дан је ради човека, а не предмет обожавања по себи.
 
Дакле, у старосавезном контексту Седми дан је требало да пружи човеку могућност да одахне од послова. Бог је дао Суботу човеку, а за то су се борили пророци и богослови (уп. Лев 26, 34–35). Касније је ту традицију наследила и хришћанска Црква. Међутим, нови економски (профит) и културолошки трендови (shopping day) теже да избришу Седми дан као дан одмора. То је посебно наглашено у несређеним друштвима и државама као што је Србија, где се и на тај начин злоупотребљавају права људи.
 
Данас се код нас за Седми дан (недељу) боре тек неки синдикати, што је похвално, али и поражавајуће. Тако се Самостални синдикат трговине Србије залаже да свим запосленима у трговини недеља буде нерадни дан. Овај синдикат тражи да у Закону о раду експлицитно стоји да је недеља нерадни дан. Такође, треба имати на уму чињеницу да у трговини ради око 200.000 људи, од којих је 80% жена. Управо је то поражавајућа чињеница, која има своје погубне последице и на појединачном и породично-друштвеном плану. То је брутална злоупотреба човекових елементарних права. Стога су овакве иницијативе за сваку похвалу, и у својој основи су – као што је показано – библијске.
 
Човеку је Бог дао Седми дан да се одмори, људи немају право да му га узму. Нажалост, ми у Цркви који проповедамо реч Божију као да смо то заборавили. Чак се нисмо ни прикључили једној таквој иницијативи. Очигледно је да смо превише преокупирани канонима, јурисдикцијама, типицима, затвореним и отвореним дверима… Од академске теологије до неке сеоске парохије не види се никакав двиг у смислу одбране свакодневних, „обичних“ људских права. Поготово је то за академску теологију ‘банална тема’ у мору разноврсних богословских и научних спекулација. С друге стране, високом свештенству су очигледно блискије велике политичке и националене теме. Негде у свему томе се изгубио обичан, мали човек којем је Бог даривао Седми дан.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Приповѣсти о праоцима Аврааму, Исаку и Јакову нису тек историјски извѣштаји који су превасходно имали за циљ да историјски тачно пренесу догађаје из њиховог живота. Упитно је каквог би значаја имали ‘суви историјски подаци’ за касније нараштаје. Стари Израилци, као и остали антички народи, нису имали историјографске тежње особене за наше доба. У религијском смислу упитно је какав би значај уопште имали текстови чисто историјске садржине. Темељнија егзегетска истраживања показују да је циљ био је другачији. Основни циљ ових приповѣсти била је поука. У ликовима праотаца библијски писци су осликали моделе понашања и вѣре. Примѣри из описа праотаца требали су да послуже као поуке за свакодневни живот. 
      Приповѣсти о Јакову налазе се у Књизи постања (25–35; 45–50). Ради бољег разумевања лика праоца, укратко ћемо изложити најважније моменте из библијских приповѣсти. Јаков је син Исака и Ревеке, а Аврамов и Сарин унук. Ревека је као и Сара дуго била нероткиња да би након двадесет година зачела близанце (25, 21-22). Према библијском тексту, још у мајчиној утроби борио се са братом Исавом (Пост 25, 22). Приликом порођаја држао је за пету брата првенца (25, 24-26). Када су одрасли, Исав је постао ловац и ратар – миљеник оца Исака, док је Јаков више боравио око шатора са мајком Ревеком (25, 27-28). 
      За разлику од брата Исава, који је био физички супериорнији, али лакомисленији, Јаков је био довитљив и мудар. Још у је младости показао да је и те како промишљен. Тако од брата Исава за чинију лећа купује првенаштво (25, 29-34); уз помоћ мајке преварио је оца и брата, тако да је добио очев благослов (Пост 27). Тај чин га је довео у животну опасност па је, по наговору мајке, морао да бѣжи код ујака Лавана у Харан (Пост 28). Ујак га је прихватио, и Јаков је код њега почео да служи. Служио је да би добио његову ћерку Рахиљу за жену. Међутим, ту настају комликације за Исаковог млађег сина. Ујак му прво на превару даје старију кћи Лију (Пост 29, 21-26). Стога је морао да служи још седам година за Рахиљу (29, 28-30), а додатно је служио и за стоку (30, 31-43). У међувремену су се, због љубоморе Лаванових синова, појавиле напетости између Јакова и Лавана. Убрзо је побѣгао са женама и дѣцом у Ханаан (Пост 31). На путу је имао чудестан сусрет са Богом код Фануила, послѣ рвања са Богом добија име Израил (32, 22-30). 
      Првог кога је срео у Ханану био је брат Исав, с којим се помирио (33, 1-11). Међутим, на Исавов предлог да иду заједно, Јаков је нашао изговор и отишао својим путем (33, 12-17). У Ханану пролази кроз тешка искушења. Синови Симеон и Левије, без његовог знања чине покољ у Сихему (Пост 34), што га је са читавом породицом довело у опасност. Међутим, нове недаће су долазиле. На путу му приликом порођаја умире му вољена Рахиља (35, 16-20). Најстарији син Рувим му је „стао на постељу“ (35, 22). Старији синови, из љубоморе, кришом продају Јосифа, лажући оца Јакова да га је „звѣр растргла“ (37, 18-36). Све се то дубоко одразило на Јакова, тако да и сам на једном мѣсту каже фараону: „мало је дана живота мојега и зли су били“ (47, 9). У дубокој старости благосиља синове (49). Послѣ тога умире у Египту, где су га одраније синови одвели код Јосифа (Пост 49, 33). Јосиф га је са браћом сахранио у Мамрији у „пећини на њиви Макпелској“ (Пост 50, 13). То бѣше животни пут једне од највећих библијских личности – патријарха Јакова, знаменитог праоца Израила.
      Јаков је, као што је речено, био парадигма и лик у којем је на посебан начин сабран читави Израил. Јаков и потоњи Израилцу су иста стварност, што значи да је приповѣст о Јакову истовремено приповѣст о Израилцима. Неки научници су тај феномен називали „саборна личност“. Уподљиво је да је Јаков у односу на неке актере приповѣсти физички био у подређеном положају, што се поготово односи на Исава и Лавана. Стогао је морао да се довија да би изишао као побѣдник. У свим тим догађајима он се показао као оличење разборитости и борбености, што је показао већ приликом рађања, када се родио држећи „за пету Исава“. Управо је и Израил био у политички сличној ситуацији, окружен јачим сусѣдима. Само мудрост и храброст су га одржавале да опстане. Лаван и Исав су из касније перспективе били Арамејци и Едомци, са којима су Израилци често били у сукобу. 
      Јаков је приказан као домаћин и човѣк који води рачуна о сопственом интересу, у односу на доброћудног али распојасаног и непредвидивог Исава. Прича о преузимању првенаштва и благослова није само згода из живота него се из ње показује да је наслеђе на онима који га заслужују. Исав жени Хананке и тиме жалости родитеље (26, 34-35; уп. 27, 46), продаје првенаштво, живи као ловац и разбојник. Исаку је драг, међутим, Ревека је на страни Јакова. Према схватању писца, такви као Исав не треба да добију наследство, него разборити и храбри као што је био Јаков. Ревека је у приповѣсти показана као мудра и доминантна жена – стуб породице. Она својом женском памећу савладава Исакове типично мушке фасцинације и тако суштински утиче на животе праотаца и будућих нараштаја. Данас би се то могло назвати библијским феминизмом.
      Међутим, изнад свега плѣни реализам ових библијских приповѣсти. У том реализму видљива је једна животна законитост, којој писац имплицитно даје теолошки карактер. Наиме, сва Јаковљева довитљивост и то што је неке ствари радио на превару, враћале су му се у истој мѣри. То што је преварио оца и брата враћало му се на другим мѣстима. Тако га је Лаван злостављао и варао, умире му млада и вољена Рахиља, Рувим му „стаје на постељу“, добија вѣст о смрти сина Јосифа. Јаков је осѣтио сву окрутност живота. Наравно, Јаков је приказан као поштен и обазрив човѣк који се, када је год могао, клонио зла. Библијски писац ниуком погледу га није идеализовао. 
      У односу на остале античке јунаке, Јаков је представљен крајње реалистично. У приказу нема никаквог хероизма јелинског типа (Херакло, Персеј, Ахил) или бајковитих приказивања других блискоисточних хероја (Гилгамеш). Јаков је обичан верујући човѣк, који пролази кроз разноврсна искушења. Као такав он није био узор само истакнутих појединаца него сваког човека. Он и јесте био праотац и изор Израилу – разборит и храбар, човѣк који се „јуначки рвао са Богом и људима, и одолѣо“ (Пост 32, 28). Приповѣст, наравно, превазилази било које временске оквире, у смислу да је могла да важи само за потоње Израилце у некој фази њихове историје. То је свевремена и стално актуелна приповѣст.
      Задивљујућа је морална снага и духовна зрелост заједнице у којој су настале и прихваћене такве приповѣсти, а у којима се на такав начин представља један од највећих праотаца. Трезвени библијски писци су управо на тај начин представили Јакова, узора потоњих Израилаца, као и свих вѣрујућих наслѣдника библијског предања. Јаков се као обичан, вѣрујући човѣк сналазио у датим условима. Као таквог Бог га је наградио великим потомством и тиме да се по њему читав народ назове Израил.
      Читајући библијску приповѣст тешко се отети утиску колико би и ми Срби требало да пратимо сопствене праоце, поготово Светог Саву – човека мира, разборитости и храбрости. Као што је Јаков изражавао животни контекст потоњег Израила, тако и Свети Сава изражава наш. Сава је добро схватао ситуацију у којој смо се налазили и у том складу је дѣловао: ишао и на Исток и Запад, мирио браћу и сусѣде, уводио закон… Данас се у том погледу није ништа суштински променило, сем што ми не знамо да ли ћемо на Исток или Запад, што смо се посвађали са браћом и сусѣдима, што не поштујемо закон. А у свему томе се силно заклињемо у Светог Саву. 
       
      ИЗВОР: Теологија.нет
    • Од Милан Ракић,
      Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг.

      Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.
      Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило.
      Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.
      Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. 
      Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.
      Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика.
      У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.
      „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.
      Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“.
      „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима.
      Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. 
      „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.
      Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца.
      Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. 
      Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.
      И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.
      Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда.
      Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење.
      У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.
      Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.
      „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.
      „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. 
      Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.
      „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“.
      Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. 
      Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“.
      Ишчекује и екскурзију.
      „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже.
      Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг.
      Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.
      „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже.
      Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“.
      На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“.
      На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: 
      „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

    • Од Логос,
      Када говоримо о Светом Писму, Библији, присетимо се једноставног али суштинског упутства Светог Иларија Пиктавијског, из трећег века, који је говорио да се читање Светог Писма састоји, пре свега, у разумевању. У том духу, у данашњем програму разговарали смо о томе шта је то библијска и еклисијална (црквена) култура. Колегиница Душанка Зековић говорила је на библијске теме са професорем Богословије Светог Саве у Београду Гораном Раденковићем.

      Звучни запис разговора

      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...