Jump to content

Протонамесник Филип Јаковљевић тумачи јеванђељску причу о праштању

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ново издање емисије „Сведочења“ доноси нам казивање протонамесника Филипа Јаковљевића, архијерејског заменика Епископа ваљевског Г. Милутина, о јеванђељској причи о праштању (Мт, 18, 23-35). Са оцем Филипом разговара Јадранка Јанковић.

Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник, Епархије ваљевске

 


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 32. по Педесетници, када наша света Црква молитвено прославља Сабор светих седамдесет апостола и светог Јевстатија Српског Светосавски храм у Новом Саду са благочестивим парохијанима имао је посебну радост да, благословом Високопреосвештеног Епископа бачког господина др Иринеја, дочека и с љубављу прихвати новопостављеног пароха четврте парохије, протонамесника Бранислава Ђурагића, досадашњег настојатеља храма и пароха у Ветернику. Искуство Цркве непрекидно сведочи, као и данашњим догађајем, да се благодат Духа Светога увек изобилно излива на изградњу и усавршавање целокупне Заједнице у Христу.

       
      Архијерејски намесник новосадски први, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, спроводећи у дело наведену одлуку Епископа бачког Иринеја, позвао је сабране да са љубављу и уважавањем прихвате новопостављеног пароха. Истичући да је отац Бранислав, иако млад  свештеник, досадашњим радом показао озбиљност и одговорност у свештенопастирској служби, због које му надлежни Архијереј из очинске љубави поверава ново послушање. 
      Потом је настојатељ светога храма, прота Бранислав Мркић, у име свештеног братства и благоверног народа пожелео добродошлицу, иза које је уследила надахнуто обраћање новопостављеног сабрата оца Бранислава Ђурагића, у којем изражава благодарност најпре Богу, а затим Преосвећеном Владици, уз дужно обећање да ће ревносно службовати у Винограду Господњем. Уследио је завршетак свете Литургије уз срдачно честитање присутног народа.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа.

       

      Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Представљајући нови број „Покровског благовесника“ часописа Храма Покрова Пресвете Богородице, протонамесник Бранко Чолић, главни и одговорни уредник, каже да је лист уврштен у званичну каталогизацију Србије што је веома значајно и важно.



       У њему се могу прочитати текстови свештенослужитеља поменуте светиње, актуелни и прилагођени данашњем тренутку: слово о почившем Епископу Милутину, о значају Крста за хришћане, о актуелној пандемији вируса корона, о томе колико је важно да не изгубимо радост… Седам година излази часопис и ово је 21. број. 
      У припреми је наредни, Божићни број, који ће, између осталог, сведочити о бесомучности времена, односно о времену поседнутом нечистим силама. Приликом свећења водица, свештеници доносе часописе у домове, а они који не славе у овом периоду, могу по свој бесплатан примерак доћи у Покровски храм.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање.

       
      За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе.
      Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39).
      Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном:
      „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38).
      Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује.
       
      Протонамесник Александар Р. Јевтић,
      Извод из књиге Господе, где станујеш?
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На ово питање, које је мучило грађане Рима пре деветанест векова, стигао је политички коректан одговор који је све задовољио: хришћани!  После туге због губитка послова, домова, ближњих, цео Рим је добио задовољење – хлеба и игара. Колосеум је испуњен, гради се нови Рим по замисли императора Нерона, а хришћани својом смрћу увесељавају светину, хране лавове и доносе наду у боље сутра. Кад њих не буде, настаће мир, срећа и благостање. Хришћани су главна препрека напретку, култури и свеопштем добру.  Пострадали су тада свети апостоли Петар и Павле, света мученица Фотина и многи  други. Благостање је некако ипак изостало.

       
      Деветнаест наредних векова понављано је  трагање за благостањем. „Прогрес гоњења”  се ширио и ван граница Римског Царства – у Персији, Грузији, Арабији, Индији и читавом свету. Потом су тај прогрес наставили Турци, Арбанаси, Аустријанци, усташе, комунисти, нацисти, фашисти… Крв Грка, Срба, Руса, Грузина, Јермена, Рома, Етиопљана и других хришћанских народа сливала се са вешалâ, Ћеле-кулâ, крстова и колаца. Испуњавала је Гулаге и Голе Отоке, јаме и крематоријуме. Нестајала су села, градови, парохије, манастири, па и читаве епархије.  Таман када су многи помислили да наступа нека нова нормалност, ново доба среће и благостања, интеграцијâ и корпорацијâ, подсетише нас поново да напретка и будућности нема са нама. Ми, хришћани, и даље смо вишак у овом свету. Свет хоће ријалитије и спектакле, радна места, сигуран раст БДП-а и одрживи развој, мултимедијалне фешн-викове и друштвено одговорне пројекте. Свет хоће форму и пројекције. Неће истину и покајање. Свет нуди ропство, не слободу. Нуди друштвене мреже и копрцање у њима, а не Истину, Богочовека Христа. 
      У данима велике  туге, као некада око Јова, окупили су се лешинари око наше куће, али не да плачу са нама. Нису дошли да жале за митрополитом Амфилохијем и диве се величанственом саборном храму у Подгорици и мноштву народа које је искрено туговало за својим добрим пастиром. Нису дошли ни у један од највећих храмова на свету, Храм Светога Саве, да се загледају у  монументалне мозаике и спокојни лик патријарха Иринеја, нашег духовног оца. Не, то нису плачидругови већ они који својим супермоћним објективима хоће да ухвате сваку нашу гримасу, сваки грч лица, сваку сузу. То чине са сатанском злурадошћу да би нам се смејали и узвикивали: „Где је Бог ваш? Друге је спасавао, нека сиђе са крста, нека покаже знак!” Смеју се нашим целивима, смеју се нашим метанијама, смеју се нашој побожности, смеју се нашој Тајни. Крв Јагњета за њих је саблазан, а ми „лизачи”. Мач који пробада срце Пресвете Богородице изазива код њих салве одушевљења. Распни Га, распни! Наравно, и Јуда је ту. Издаја може бити потпуна тек када Синедриону Јуда дâ сатанско амин на његову прозбу и поведе  чету разбојникâ. Он им осветљава пут, он их води ка Тајни, он и целива Учитеља. Он, директно са сабрања, куца текстове на свом таблету који, после неколико минута већ, сијају као сензације са синедрионских портала. Цена је увек иста, тридесет и три сребрника, по један за сваку годину Христовог живота међу нама. 
      Заборављају једно. Онај на Крсту Распети, није на њему остао. Устао је. Данас је изнад свих галаксија и светова, са десне стране Бога и Оца. Ту, у Њему, налази се наша људска природа, васкрсла, обожена и освећена. То је наш Пут, ка горе. Тамо су наша срца. Тамо су наши коренови. Тамо је наш Камен темељац на Коме складно стоји грађевина Цркве. Са те висине нама долази сила Духа Светога: свемоћна и свепобедна, сила која болести и немоћи лечи, сила која мртве васкрсава, сила која води целокупну историју овога света ка њеном крају, ка Рају. Том силом је испуњен Путир, силом са висине. Ка тој сили трчала је Марија Египћанка преко реке Јордана као по суву! Том силом свети Нектарије походи сав свет и исцељује од рака! Том силом испуњен, млади Растко је постао Свети Сава и потпуно променио историју једног народа! Причешћен том силом, кренуо је Лазар ка Мурату, без страха, у смрт, али ка животу, ка висинама. Том силом хришћани из Неронове арене данас су живи и радују се на небу. Та сила весели у рају милионе и милионе праведника и милионе и милионе оних који се још на Земљи боре. Авај, зато они који гледају само у земљу и баве се земаљским комбинацијама, међу њима и теолози преобраћени у технологе и геологе, не могу да разумеју Тајну и одричу се силе Духа Светога. Одричу се неба у име земље, Небеске Србије у име земаљске славе, телевизијских гостовања и твитер-прослављења. Они се придружују фарисејском збору и кажу да ће веровати ако докажемо, ако ставимо Јагње под микроскоп, узмемо му ДНК и очитамо геном. Дајте нам знак! – кажу. Али знака нема осим знака Јоне пророка.
      Као и Господ наш, и ми данас говоримо: опрости им Оче, јер не знају шта раде! Опростите им и ви, новопрестављене слуге Божје, Иринеје и Амфилохије, наше свете и незаборавне владике! На небеским висинама, ви данас стојите са Светим Савом, авом Јустином, владиком Николајем, патријархом Павлом и многима другима, молећи се за сав наш народ. Велики су наши греси, велико је бреме наших сагрешења, велика је невера наша, али је велика и љубав и милост Божја. Господ нас још увек трпи и, као нежни Отац, чека наше обраћење и покајање. Данас наш народ пишти у мукама и невољама, разочаран  у лажне идеологије и лажне вредности, али се ипак све више враћа попут покајаног разбојника на Крсту који не похули на Христа већ Му завапи: „Помени ме, Господе, у Царству Твоме!”
      Тек када се наш народ врати Живоме Богу, у Тројици слављеном, наступиће истинско благостање. Бог је Љубав и жели свима спасење, а не смрт. Додуше, за исцељење су некад потребне горки лекови и хирушки резови јер слаткиши „европске демократије” и „људских права” не помажу.
      Вјечнаја памјат незаборавним архијерејима служитељима Божјим, Иринеју и Амфилохију! Христос воскресе, земља се потресе, тугу, корону и сваку жалост однесе, радост донесе!
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...