Jump to content

Зашто Бог инсистира на вечном постојању оних којима је то мука?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Никада ми неће бити јасно зашто би их (нас?) држао у постојању (јер се пакао "животом" не може назвати) након свих примера где је доказано да за такве живот није...

Човек који је крвник, убија и у томе налази задовољство, умре и онда након тога вечна патња?

- А ПА КАЗНА ГА СТИГЛА, ШТА ЈЕ ПРОБЛЕМ???

- Па проблем је јер је он убијао...па не више ни од 100 година сигурно, а сад мора да пати вавек...

- ПА НЕ МУЧИ ГА БОГ БУКВАЛНО НЕГО ГА ТО ЊЕГОВА САВЕСТ УНИШТАВА И БОЖИЈА ЉУБАВ МУ ЈЕ ОГАЊ ЈЕР СУ РАЈ И ПАКАО СТАЊЕ ДУШЕ!!!!

Добро...и моје питање остаје исто... ЗАШТО га остављаш у постојању кад он за постојање НИЈЕ??? Човек је имао прилику, није је искористио, направио је погрешне одлуке...и то је то... тај је једноставно, својим изборима, "промашај"... зашто једноставно не буде "поништен" из постојања, престане да постоји, какав бре пакао, какви бакрачи??? Мени је то тотално сулудо...

 

 

Исто сам прочитао свугде негде, а и овде по форуму:

- Бог ће нас све загрлити након судњег дана својом љубављу, па ће некима то да прија а некима ће да буде мука...

Па пусти га бре, аман, видиш да му позли сваки пут кад помисли на Тебе, а камоли кад га обливаш својом љубављу... која је сврха тога?

Или има и друга варијанта а то је:

- Пакао ће бити одсуство Бога, односно његове благодати, љубави, шта год, па си онда због тога вазда у каналу...шта ћеш, сам си тражио, нико те није лупао по ушима да се ваљаш у греху...

Ајде!?!? А јел сам ја лупао Бога по ушима да ме створи и изложи свим тим искушењима? Ја се не сећам да јесам, искрено...И нема везе, није проблем, не буним се ја што се шанса даје сваком од нас да својом вољом заволимо Бога и радујемо се вечно са Њим (условно, против наше воље јер пре него што смо створени, стварно не верујем да смо га вукли за рукав и тражили да будемо створени) него ми НЕИЗМЕРНО иде на живце та патња после за оне који се промаше...

Чему то аман...јел сам зезнуо ствар? Јеси.. То је то, бриши ме - нисам ја за ово, какву правду и задовољство то може некоме да чини да се несрећник злопати вечно за ни 100 година привременог живота где су га бесомучно и немилосрдно опседали и искушавали демони од кад се родио па до задњег дана...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 187
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 14 минута, Исток рече

Никада ми неће бити јасно зашто би их (нас?) држао у постојању (јер се пакао "животом" не може назвати) након свих примера где је доказано да за такве живот није...

Човек који је крвник, убија и у томе налази задовољство, умре и онда након тога вечна патња?

- А ПА КАЗНА ГА СТИГЛА, ШТА ЈЕ ПРОБЛЕМ???

- Па проблем је јер је он убијао...па не више ни од 100 година сигурно, а сад мора да пати вавек...

- ПА НЕ МУЧИ ГА БОГ БУКВАЛНО НЕГО ГА ТО ЊЕГОВА САВЕСТ УНИШТАВА И БОЖИЈА ЉУБАВ МУ ЈЕ ОГАЊ ЈЕР СУ РАЈ И ПАКАО СТАЊЕ ДУШЕ!!!!

Добро...и моје питање остаје исто... ЗАШТО га остављаш у постојању кад он за постојање НИЈЕ??? Човек је имао прилику, није је искористио, направио је погрешне одлуке...и то је то... тај је једноставно, својим изборима, "промашај"... зашто једноставно не буде "поништен" из постојања, престане да постоји, какав бре пакао, какви бакрачи??? Мени је то тотално сулудо...

 

 

Исто сам прочитао свугде негде, а и овде по форуму:

- Бог ће нас све загрлити након судњег дана својом љубављу, па ће некима то да прија а некима ће да буде мука...

Па пусти га бре, аман, видиш да му позли сваки пут кад помисли на Тебе, а камоли кад га обливаш својом љубављу... која је сврха тога?

Или има и друга варијанта а то је:

- Пакао ће бити одсуство Бога, односно његове благодати, љубави, шта год, па си онда због тога вазда у каналу...шта ћеш, сам си тражио, нико те није лупао по ушима да се ваљаш у греху...

Ајде!?!? А јел сам ја лупао Бога по ушима да ме створи и изложи свим тим искушењима? Ја се не сећам да јесам, искрено...И нема везе, није проблем, не буним се ја што се шанса даје сваком од нас да својом вољом заволимо Бога и радујемо се вечно са Њим (условно, против наше воље јер пре него што смо створени, стварно не верујем да смо га вукли за рукав и тражили да будемо створени) него ми НЕИЗМЕРНО иде на живце та патња после за оне који се промаше...

Чему то аман...јел сам зезнуо ствар? Јеси.. То је то, бриши ме - нисам ја за ово, какву правду и задовољство то може некоме да чини да се несрећник злопати вечно за ни 100 година привременог живота где су га бесомучно и немилосрдно опседали и искушавали демони од кад се родио па до задњег дана...

Jednostavno, ako , dopustimo da za krvnike i ubice, nepravednike i one koji su nemilosrdni, postoji kraj muka ili odlazak u nebice, ....onda, smo dopustili i moralnu sunovracenost i dekadenciju svake vrste.

Nema konacne i pravedne kazne za zlo i zlocine,.... onda, moze svako da radi sta hoce i koliko hoce, da krade, ubija, laze, tlaci, ratuje, vrsi genocid, i ko zna koja jos zla dela.

Pa, i u ovom zivotu postoje u nasoj civilizaciji zakoni i obicaji i predanja koijma se sankcionise svaka agresija coveka prema drugom coveku. Eno, bio sam u ambulanti i stoji na vratima obavestenje, ....da svako ko pravi buku ili ugrozava drugog i pravi javni nered, bice kaznjen odredjenom novcanom kaznom.

Znaci, pravda postoji, usadjena je u coveka, i u tom smislu, recimo, ovako prica sv.Jovan Zlatoust :

"'Онај који признаје да после овога живота нема ништа, безусловно мора признати да ни Бога нема. Ако после овога тамо ништа нема, онда ни Бога нема. Ако пак има Бога - праведан је, а ако је праведан, сваком дели по заслузи; а ако после овога живота нема ништа, где ће свако примити оно што је заслужио? Пази, многи се, као што сами напред признаше, против своје заслуге користе благом и почастима на овом свету, док се други, који праведно живе, кажњавају. Ако дакле немамо другог времена после овога живота, праведници ће бити неправедно одбачени, а грешници ће се против заслуге наслађивати. Ако ли тога (другог живота) неће бити, како би онда постојала правда? Јер је безусловно потребно: или да постоји неко време после овога (живота), које ће сваком по заслузи датим јер га овде (на земљи) не налазимо; ако ли пак нема тог времена, како ће свако примити по својој заслузи? Ако ли неко по заслузи не прима, онда по твоме ни Бог није праведан; а ако Бог није праведан, онда не би ни било Бога. Али нека светогрђе падне на главу оних који нас приморавају да тако говоримо. Погледајте, до каквог је светогрђа реч дошла. Али да Бог постоји – дела громогласно вапију; дакле, Он је и праведан, а ако је праведан, Он сваком даје по заслузи, а ако свакоме даје по заслузи, преко је потребно да после овога живота постоји време у коме ће свако примити по заслузи, примити казну или награду за своја дела.'' 

Covek je slobodno i svesno i razumno bice, koje svojim postupcima i delovanjima, cak i u ovom zivotu pribavlja pohvale i nagrade ili osude i kazne. Pravda postoji u ovom zivotu, ali, pravda koja nije zadovoljena u ovom zivotu, ( spletom okolnosti ) , ...zar nije logicno, da trazi zadovoljenje posle zivota.

Zar, onda, i u drugom slucaju, oni, koji se citav zivot trude u vrlini, pravdi i ljubavi prema ljudima, takodje , treba da ocekuju i da se nadaju nagradama, ne samo u ovom zivotu. 

Ako, na drugaciji nacin postavimo stvari, onda, dobijamo moralnu relativnost koja ne donosi osude za takve postupke i nemogucnost nagrade ljudi koji se trude u ispravnoj moralnosti.

 

Sto se tice same osude, u pravu si, Bog ne grli i ljubi one koji su osudjeni, jer, bi na takav nacin, bio kao neki tiranin koji namerno muci ljude.

Sto se tice toga, da niko nije trazio da bude stvoren , da bi bio izlozen svim tim iskusenjima u zivotu,....pa, recimo, kako mnogi drugi ljudi bivaju takodje podlozni raznim iskusenjima i opet, ostaju imuni na takve stvari i zive moralno, neki cak i ceo svoj zivot. Ne moraju svi bas tako, ali, ako neki siromasak ili prost covek, moze da odoli mnogim iskusenjima, onda, kakvo opravdanje mogu da imaju oni, koji imaju lagodniji i bolji zivot i bolje obrazovanje i mnoge druge pogodnosti u zivotu ?

Ili, coveku odgovara da zivi i provodi ovaj zivot kako hoce, da koristi sve blagodati zivota, ali, kada treba poznjeti, onako kako covek i seje, onda, ne odgovara, zasto sam stvoren, niko me nije pitao. Mislim, ulica je dvosmerna, zivot nije sala i bas neka igra i zabava. Odgovornost ljudi prema samim sebima i drugima mora da postoji.

Dela i reci ( lepa rec i gvozdena vrata otvara ) svakog coveka ce' kreirati sudbinu svakog coveka, kako ovde, tako i tamo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 59 минута, Исток рече

Добро...и моје питање остаје исто... ЗАШТО га остављаш у постојању кад он за постојање НИЈЕ???

Ti bi da kazes - nista manje od toga - da znas bolje od samog Tvorca da li je neko za postojanje ili nije? Ili mi je nesto promaknulo...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, obi-wan рече

Ti bi da kazes - nista manje od toga - da znas bolje od samog Tvorca da li je neko za postojanje ili nije? Ili mi je nesto promaknulo...

Па нећу у туђе име да причам, ал ево - поприлично сам сигуран за себе да ми је боље да не постојим него да постојим у вечним мукама зато јер ме није интересовало да идем по литургијама, причешћујем се и славим Бога сваке секунде јер ме је створио (својом а не мојом вољом) да ме прождиру демони страстима у овом животу, а и после, јербо, нисам радио како каже...

Имаш слободан избор...ал си готов ако не изабереш како ја мислим да треба...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Исток рече

Па нећу у туђе име да причам, ал ево - поприлично сам сигуран за себе да ми је боље да не постојим него да постојим у вечним мукама зато јер ме није интересовало да идем по литургијама, причешћујем се и славим Бога сваке секунде јер ме је створио (својом а не мојом вољом) да ме прождиру демони страстима у овом животу, а и после, јербо, нисам радио како каже...

Имаш слободан избор...ал си готов ако не изабереш како ја мислим да треба...

Pa o tome ti i pricam - ti si zauzeo busiju sopstvenog JA, ubedjen u to da bas ti najbolje sagledavas tu situaciju.

To je u samoj osnovi potpuno pogresno polaziste, i iz njega neces da dobijes nijedan kvalitetan odgovor. Pod uslovom, naravno, da te neki stvarni odgovor uopste interesuje, jer ovako kako si ti postavio pitanje to isto cine i trolovi koji dodju prosto da smaraju u prazno.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Морам да се угурам и ја некако, извињавам се, пошто ме занима одговор, ако није превише дрско питати. Шта би био одговор на

пре 12 минута, Исток рече

Имаш слободан избор...ал си готов ако не изабереш како ја мислим да треба...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Bokisd рече

Jednostavno, ako , dopustimo da za krvnike i ubice, nepravednike i one koji su nemilosrdni, postoji kraj muka ili odlazak u nebice, ....onda, smo dopustili i moralnu sunovracenost i dekadenciju svake vrste.

Nema konacne i pravedne kazne za zlo i zlocine,.... onda, moze svako da radi sta hoce i koliko hoce, da krade, ubija, laze, tlaci, ratuje, vrsi genocid, i ko zna koja jos zla dela.

Па већ сад свако ради шта хоће, ограничен природним могућностима... И у овим условима вечне казне, и даље има тиранина и крвника и шта?

Не видим да је имало помогло да заустави то... Али како тај морални суноврат и декаденција могу да угрозе оне "праве" који заврше тамо где треба?
Јесте, секао ме је овај, вадио ми црева за живота, побио ми фамилију, силовао жену - заиста, ужасно... и шта???
Ево нас овде сад код Бога, сви смо на окупу, сви смо добро, све што се десило је небитно, ту су ми и деца и жена и ја... И шта сад мене интересује тамо нека казна према том лику, па зар не треба и њега да волим да се молим и за њега, како каже Господ???

пре 20 минута, Bokisd рече

Он је и праведан

Како праведан кад ме није питао дал хоћу да потпишем уговор и уз свој пристанак будем створен и кренем да се ваљам по демонском муљу оога света где сам у ВЕЛИКОЈ опасности да озбиљно пропаднем???
Да ме је питао и да сам ја могао да видим шта ме све потенцијално чека и на шта се своди постојање (ради како Ја кажем ил сиктер у ватру) - мислим да би ОЗБИЉНО размислио о томе да ли бих да постојим или не...

пре 23 минута, Bokisd рече

Sto se tice toga, da niko nije trazio da bude stvoren , da bi bio izlozen svim tim iskusenjima u zivotu,....pa, recimo, kako mnogi drugi ljudi bivaju takodje podlozni raznim iskusenjima i opet, ostaju imuni na takve stvari i zive moralno, neki cak i ceo svoj zivot. Ne moraju svi bas tako, ali, ako neki siromasak ili prost covek, moze da odoli mnogim iskusenjima, onda, kakvo opravdanje mogu da imaju oni, koji imaju lagodniji i bolji zivot i bolje obrazovanje i mnoge druge pogodnosti u zivotu ?

Ili, coveku odgovara da zivi i provodi ovaj zivot kako hoce, da koristi sve blagodati zivota, ali, kada treba poznjeti, onako kako covek i seje, onda, ne odgovara, zasto sam stvoren, niko me nije pitao. Mislim, ulica je dvosmerna, zivot nije sala i bas neka igra i zabava. Odgovornost ljudi prema samim sebima i drugima mora da postoji.

Dela i reci ( lepa rec i gvozdena vrata otvara ) svakog coveka ce' kreirati sudbinu svakog coveka, kako ovde, tako i tamo.

Па шта мене занима како други могу - ето могу, аплауз, свака част...заиста дивно...

Није битно оправдање, битно је да нису "прави" и ту крај целе приче, они губе своју сврху...они више немају сврху да битишу, њима се све своди на пропаст и патњу...чему то...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, obi-wan рече

Pa o tome ti i pricam - ti si zauzeo busiju sopstvenog JA, ubedjen u to da bas ti najbolje sagledavas tu situaciju.

To je u samoj osnovi potpuno pogresno polaziste, i iz njega neces da dobijes nijedan kvalitetan odgovor. Pod uslovom, naravno, da te neki stvarni odgovor uopste interesuje, jer ovako kako si ti postavio pitanje to isto cine i trolovi koji dodju prosto da smaraju u prazno. 

Добро, уреду - ето, одличан пример, имам фелер који ћу јако тешко да исправим, ако и икада с обзиром да ме не привлачи црквени живот... И ако на крају, овакав какав сам, завршим у аду, у пропасти... моје питање је зашто... Није моја шанса за животом последица мог деловања и воље, већ Његове - из ког разлога, када завршим неславно, морам сад вечно да се злопатим...

Човече - НИСАМ ти тражио да ме створиш, ало, све ове борбе са злом, ја НИШТА од тога нисам тражио... захвалан сам на прилици, нисам је искористио, да се поздравимо лепо, изљубимо и - бриши ме...крај...

Нисам никакав трол, веруј ми, лупам главу већ годинама само око овог питања...
На све сам нашао одговор, малтене, само на ово не...
Убија ме, колико ме нервира и прогања....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Исток рече

Добро, уреду - ето, одличан пример, имам фелер који ћу јако тешко да исправим, ако и икада с обзиром да ме не привлачи црквени живот... И ако на крају, овакав какав сам, завршим у аду, у пропасти... моје питање је зашто... Није моја шанса за животом последица мог деловања и воље, већ Његове - из ког разлога, када завршим неславно, морам сад вечно да се злопатим...

Човече - НИСАМ ти тражио да ме створиш, ало, све ове борбе са злом, ја НИШТА од тога нисам тражио... захвалан сам на прилици, нисам је искористио, да се поздравимо лепо, изљубимо и - бриши ме...крај...

Нисам никакав трол, веруј ми, лупам главу већ годинама само око овог питања...
На све сам нашао одговор, малтене, само на ово не...
Убија ме, колико ме нервира и прогања....

Opet isto. Ja pa ja. Neshvatljivo je kako sebe ne ulovis u ovoj prici - ti si sebe, kao sto rekoh, pozicionirao na mesto tipa Bozijeg adjutanta, najmanje toliko. I sad, zamisli molim te Njegove "drskosti" - nij ti On pitao tvoje "velicanstvo" kad je stvarao i kako je stvarao! Kako je samo smeo!... :0212_rolleyes:

A nije ti palo na pamet nesto npr. ovako... ako je Neko Tvorac, to ocigledno znaci da Taj daleko najbolje poznaje ne samo nasu ljudsku psihofizicku gradju, nego i Prostor i Vreme kao takve... a to opet znaci da ako je vec stvarao (i to sa Ciljem, koji nam je otkrio u medjuvremenu), onda je svakako imao u vidu da sve sto je stvoreno itekako moze da dosegne onu vrstu Vecnosti koja bi bila apsolutni dobitak svakom... a to sve dalje znaci da nije problem nigde u Njemu, nego u meni koji sam sebe izdigao u nedostizne "visine" i goropadna i razvracena uma zahtevam da mi se na tacni pruzi sve u jednom jedinitom trenutku...

Drugim recima, a opet kazem - ako stvarno zelis odgovore na ovakva pitanja, neizostavno moras da promenis polaznu tacku i pristup svemu tome.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Muramasa рече

Valjda neko sam za sebe zna bolje od tvorca da li je za postojanje.

Od Njega sigurno ne moze da zna bolje.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Muramasa рече

Rekao sam sam za sebe. Ne za komšiju.

Odnosi se uvek na sve ljude bez izuzetka.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 52 минута, Исток рече

Па већ сад свако ради шта хоће, ограничен природним могућностима... И у овим условима вечне казне, и даље има тиранина и крвника и шта?

Не видим да је имало помогло да заустави то... Али како тај морални суноврат и декаденција могу да угрозе оне "праве" који заврше тамо где треба?
Јесте, секао ме је овај, вадио ми црева за живота, побио ми фамилију, силовао жену - заиста, ужасно... и шта???
Ево нас овде сад код Бога, сви смо на окупу, сви смо добро, све што се десило је небитно, ту су ми и деца и жена и ја... И шта сад мене интересује тамо нека казна према том лику, па зар не треба и њега да волим да се молим и за њега, како каже Господ???

Pa, ne radi bas svako kako hoce. Mnoge je zakon i kazna naterala da se razmisle ili zadrhte i da ne cine zlo i zlocine zbog postajanja mogucih kazni.

Jer, ne zaboravi , govorimo o logickim i metaforickim razlozima za ili protiv kazne i naravno , na kraju te vecne nagrade ili kazne.

Nebitno je, zasto jos postoji tiranina i krvnika, koji , ili ne veruju u takve stvari ( o kojima sad pricamo ) ili se nisu uopste u zivotu zanimali takvim stvarima ili jednostavno prkose zakonima ljudskim i uzvisenim ( bozanskim ) iz ko zna kakvih razloga. 

Njihova nebriga, ne ukida pravdu.

Ogranicenje prirodnim mogucnostima ?

Pa, ako neko ko je vise ogranicen svojim mogucnostima, moze da odoli mnogim iskusenjima zivota, kakvo opravdanje ima onaj, koji poseduje vece mogucnosti ?

пре 52 минута, Исток рече

Како праведан кад ме није питао дал хоћу да потпишем уговор и уз свој пристанак будем створен и кренем да се ваљам по демонском муљу оога света где сам у ВЕЛИКОЈ опасности да озбиљно пропаднем???
Да ме је питао и да сам ја могао да видим шта ме све потенцијално чека и на шта се своди постојање (ради како Ја кажем ил сиктер у ватру) - мислим да би ОЗБИЉНО размислио о томе да ли бих да постојим или не...

 Ja mislim da je dar zivota veliki dar i lepota.

Sad, ako neko' nekom podari mogucnost da koristi ( mogucnosti ) koje je dobio, kako je to lose delo i zamisao ?

Zasto si u opasnosti da propadnes ? U opasnosti da propadnu su oni koji i zive 'opasno' i ne haju za opasnosti zivota.

Bog sigurno nece meriti svakom coveku tek tako. Kao sto na svetskom sudu imamo i advokate i sudije i porotu, koji istrazuju svaku sitnicu koja moze uticati na presudu , tako i na onom drugom ( buducem ) sudu, nece covek propasti tek tako, gledace se svaka sitnica koja moze nekako da opravda coveka.

Propasce onaj, koji nema nekoga ili nesto, da mu pomogne na tom sudu. A, covek u ovom zivotu moze pribaviti mnoge stvari koje mogu da mu pomognu da prodje neosudjen na tom sudu.

пре 52 минута, Исток рече

Па шта мене занима како други могу - ето могу, аплауз, свака част...заиста дивно...

Није битно оправдање, битно је да нису "прави" и ту крај целе приче, они губе своју сврху...они више немају сврху да битишу, њима се све своди на пропаст и патњу...чему то...

Opet, ne zaboravi da pricamo o logici pravednosti, suda i kazne.

I, u ovom svetu, niko ne pravda nekog zbog toga sto je,....taj koji je ucinio zlocin, mislio za samog sebe da nije mogao da se uzdrzi od zlocina.

Ne moze covek da zivi za samog sebe i po nekim svojim idejama. To ne ide tako i ljudi i drustvo  ne podrzava takvo ponasanje ( i u ovom zivotu )

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 32 минута, Muramasa рече

Pas se posra na čoveka koji nema slobodu veću od marionete.

Svaki covek ima apsolutnu slobodu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Исток рече

...

Нисам никакав трол, веруј ми, лупам главу већ годинама само око овог питања...
На све сам нашао одговор, малтене, само на ово не...
Убија ме, колико ме нервира и прогања....

Причало се овде о томе још одавно, одговори су једно те исти.

То је питање којим сам се и ја бавио, а одговор сам нашао у следећем. Једноставно, Бог није негативац, никада неће уништити оно што је створио, да буде одговорно за вечност.

Имаш код Достојевског, тужну причу у Карамазовима, када прича старац Зосима о онима најгорима у паклу, који ће, управо, стално тражити да их Бог потпуно уништи.

Али Бог је као Мајка која свакога од нас тражи у загрљај. Бог је једноставан, исувише једноставан, нажалост, за многе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници.

       
      Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић.
      Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије.
      Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог.  
      Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник  општине Плашки г. Перо Дамјановић.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду, 21. јула 2021. године, када Церква Христова прославља Светог великомученика Прокопија (на хеленском Προϰόπιος – онај који напредује) рођеног Неанија из Јерусалима који је живео у IV веку за време безбожног римског цара Диоклецијана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у крагујевачком насељу Бресница.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон белошевачке Лазарице Немања Стојковић.
      За певницом је појао господин Страхиња Савковић, док су чтецирали господин др Милосав Ђоковић и вероучитељи Стефан Радисављевић и Марко Гаљак.
      Након прочитане јеванђељске перикопе верном лаосу се надахнутом беседом обратио Владика Јован.
      “Одељак из данашњег Јеванђеља који смо данас чули у коме Господ наш Исус Христос каже: “Ко љуби оца или матер више него Мене није Мене достојан, или ко љуби сина или кћер више него Мене није мене достојан”. И додаје још Господ на ово и каже: ”Ко не узме крст свој и не крене за Мном није Мене достојан”. Ово су драга браћо и сестре, крупне речи Господа нашега Исуса Христа. Њих човек не може да схвати и разуме својом логиком. То може да разуме човек који је духовно просвећен, који духовно размишља и који све духовно прихвата што је Господ казао. А све што је казао, казао је, јер Он зна колико човек може да поднесe невоља у свом животу. Када човек верује у Бога њему вера дошаптава “Не бој се, само веруј”. Тако и Господ каже: “Не бој се само веруј”. Када би се удубили у ове речи које је Господ Исус Христос изговорио лакше би поднели и невоље и патње. Бог о сваком размишља и о праведнику и о грешнику. Бог размишља и о црву под кором, а камоли и човеку. Зато Бог од нас тражи веру, али веру јеванђељску, јаку, силну и ону веру, како каже Јеванђеље, која може брда да премешта. Овакву љубав од људи нико није тражио, али Господ тражи, јер Он Бог – постао је човек, да би као Богочовек дао човеку оно што му нико не може дати. А шта то даје? Даје живот вечан али и овоземаљски живот преко родитеља. Јер родитељи не могу да нам дају живот, јер неки и не могу да имају децу. Деца су прво Божија, па деца родитеља. Ако од детета правиш идола онда нисмо достојни Бога. Бог нам даје сва богочовечанска богаства, даје нам живот вечни, истину Божију, правду Божију. Дете не може да испуни човека, колико може да га испуни Божанска љубав. Господ је показао да Он воли више човека него што га чак може волети и дете. Бог из љубави према човеку постаје човек, Он се ради нас рађа и све трпи у овом свету. Ко може да убије Бога? Грех. Човек који нема вере он убија Бога у себи, а када човек убија Бога у себи долази на место Бога. Толико човек оде далеко када уђе у ту духовну прелест. Важно је да човек спозна оно што је изгубио. Бог од нас тражи да на Његову богочовечанску љубав одговоримо човечанском љубављу. Ова љубав о којој Господ говори у данашњем Јеванђељу не искључује љубав према родитељима, и не само према родитељима већ и према ближњима нити противречи. Љубав према родитељима и ближњима ако није проткана љубављу Божјом то није права љубав. То је љубав која је од данас до сутра, данас волим сутра ћу да мрзим. Права љубав је само ако је у Богу и по Богу. Зато човек љубећи Бога и све што је Божје љуби, како кажу Свети Оци “узрочника љубави”, а то је Бог. И још данас у Јеванђељу Господ каже: “Ко не узме крст свој није Мене достојан”. Који је то крст? То је наша свакодневница, невоље, муке и добра све је то наш крст и ми њега треба да узмемо са благодарношћу, да га носимо. Крст распећем постаје сила и моћ, а пре распећа је било срамно оруђе. Када Бог дотакне срамно оруђе, то оруђе постаје сила. Реч “Крст” значи страдање, распињање, али значи и Васкрсење. Јер је Господ преко Крста ушао у Васкрсење. И ми морамо да идемо преко крста, ако хоћемо да васкрсенемо у свеопшти дан. И још Јеванђеље каже: “Ко не мрзи себе није Мене достојан”. Шта то значи? Да не мрзимо себе, већ зло у нама. Кроз цело данашње Јеванђеље прожима се љубав Божија, а ко није спреман да се одрекне себе ради другога, неспособан је да воли, а ко је спреман да се одрекне он је способан да воли”.
       
      Извор: Епархија шумадијска
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду.
      Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски).
      „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано  јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“.
      „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“.
      „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј.
      Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“


      Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
×
×
  • Креирај ново...