Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Ракић

Helikopterska jedinica MUP-a Srbije planira nabavku tri Super Pume

Оцени ову тему

Recommended Posts

Pukovnik policije, pilot helikoptera i komandant Helikopterske jedinice MUP-a Srbije Vladan Kosić od 1. avgusta nalazi se zvanično u penziji. Tema nabavke novih transportnih helikoptera za policijsku eskadrilu našla se u intervjuu koji su Novosti uradile sa pukovnikom povodom njegovog penzionisanja.

gruzijski-policijski-850x350.jpg

Tom prilikom Kosić je izjavio da MUP planira nabavku dodatnih Erbasovih helikoptera, ovoga puta Super Pume:

„Kosić otkriva da je njegov poslednji zadatak bio da poseti Gruziju i pregleda helikoptere „superpuma“ koje prodaje ta zemlja. Kupio ih je Sakašvili 2015. i dosad nisu korišćeni. U želji da zaborave Sakašvilija, Gruzini ih prodaju. Ekskomandant otkriva da je u minuli ponedeljak, dan pre penzije, podneo izveštaj kojim se pruža još jedna mogućnost osavremenjivanja flote. Ideja mu je da, u saradnji sa „Erbasom“, napravi aranžman kojim bi postojeće 41 godinu stare „belove 212″ zamenili za ove savremene ptice. Za vrlo malo novca i za stare helikoptere možemo da dobijemo nove transportne mašine za naredne decenije. Veruje da će se ovaj plan dopasti ministu Stefanoviću.“ – stoji u intervjuu Novostima.

IMG_5285_M.jpg

Poslednja misija pukovnika Kosića biće nabavka dodatnih Erbas helikoptera / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six

Da će doći do zamene Belova 212 Erbasovima prvi je zvanično u aprilu ove godine najavio ministar policije. Predsednik države potvrdio je prošle nedelje da MUP „možda“ na račun vojske dobija još jedan H145M a kako Tango Six saznaje iz više izvora MUP zapravo cilja nabavku 3 srednje-transportna helikoptera H215 Super Puma. Još nije poznato koliko će novih a koliko polovnih letelica biti u sledećoj MUP-ovoj nabavci.

Kako sada stvari stoje, Gruzija ima idealni polovni primerak. Nekad ih je imala dva, sada samo jednu letelicu ovog tipa.

Za potrebe svog Ministarstva odbrane 2010. godine ova zemlja je od Francuske za oko 30 miliona evra naručila dva srednje-transportna višenamenska helikoptera AS-332L1 ‘’Super Puma’’ i to pre svega za zadatke traganja i spasavanja kao i pružanje pomoći prilikom elementarnih nepogoda. Oba helikoptera proizvedena su 2012. godine kada su i isporučeni, jedan helikopter je bio stacioniran u Tbilisiju a drugi na zapadu zemlje.

Međutim, već septembra 2013. ovo ministarstvo je, usled nemogućnosti njihovog korišćenja i održavanja, ove letelice stavilo na prodaju čemu se usprotivio tadašnji predsednik Gruzije Mihail Sakašvili koji je i sam koristio jedan primerak sa opcijom rekonfigurisanja u varijantu za VIP prevoz.

Helikopteri ipak nisu prodati, jedno vreme nisu leteli a zatim su predati Graničnoj policiji Gruzije koja ih je nakon par godina takođe ponudila na prodaju. Helikopteri su redovno servisirani u Rumuniji i imaju izuzetno mali nalet. Jedan od njih (helikopter registracije GBP 10020, fabričkog broja 2820) imao je udes 12. jula ove godine kada je prilikom prinudnog sletanja u regionu Telavi pet članova posade povređeno a helikopter je usled teških oštećenja otpisan.

Gruzijska Granična policija danas koristi francuske lake višenamenske helikoptere AS-350 ‘’Ecureuil’’ kao i ruske srednje transportne Mi-8MTV-1. Oni uglavnom služe za patroliranje blizu granične zone kao i iznad akvatorije, potom za traganje i spasavanje, vazdušno osmatranje i pomoć stanovništvu u slučaju nesreća i prirodnih katastrofa.

Petar VOJINOVIĆ

tango-six.png

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Милан Ракић рече

Pukovnik Vladan Kostić,legendarni pilot:

Leteo sam kroz iglene uši rata i mira

Pukovnik Vladan Kosić, legendarni pilot iz helikopterske eskadrile MUP, postao penzioner. Zbog desanta u Kijevu, srpskom selu u okruženju, ušao u pesmu. Ne zna koliko je života spasao

34_620x0.jpg

LEGENDA Helikopterske jedinice policije pukovnik Vladan Kosić od 1. avgusta je u penziji. U vazduhu je proveo 3.800 sati. Širom Srbije je postao poznat 2014, po spektakularnim spasavanjima građana iz vazduha tokom poplava kod Obrenovca. Televizija je snimila deo tih vratolomija.

Bio je i pilot luksuznog helikoptera "sikorski" i vozio predsednike naše države. Ipak, epitet legende među kolegama nije zaradio zbog "protokola". Nalazio se za komandom poslednjeg helikoptera JNA koji je napustio Sloveniju iz Brežica. Zatim je prebacio i poslednji iz Skoplja. U Mostaru, nad Nevesinjem, izvršio je "hapšenje u vazduhu" kolege muslimana koji je pokušao da ukrade helikopter. Januara 1993. detaširan je iz Vojske u DB. Jedinica za specijalne operacije tada je dobila vazdušnu komponentu. Od tog trenutka bez "prizemljenja" leteo je kroz iglene uši i rata i mira.

Priču o čudesnoj karijeri sa Vladanom Kosićem počinjemo od kraja. Od dana kada se razdužio. Eskadrilom je komandovao šest, a zamenik i pomoćnik komandanta je bio 18 godina.

Kosić otkriva da je njegov poslednji zadatak bio da poseti Gruziju i pregleda helikoptere "superpuma" koje prodaje ta zemlja. Kupio ih je Sakašvili 2015. i dosad nisu korišćeni. U želji da zaborave Sakašvilija, Gruzini ih prodaju. Ekskomandant otkriva da je u minuli ponedeljak, dan pre penzije, podneo izveštaj kojim se pruža još jedna mogućnost osavremenjivanja flote. Ideja mu je da, u saradnji sa "Erbasom", napravi aranžman kojim bi postojeće 41 godinu stare "belove 212" zamenili za ove savremene ptice. Za vrlo malo novca i za stare helikoptere možemo da dobijemo nove transportne mašine za naredne decenije. Veruje da će se ovaj plan dopasti ministu Stefanoviću.

Let Kosića među vazduhoplovne junake Srbije počeo je 1991, tokom operacija u Dubrovniku. Na mostarskom aerodromu tražen je čovek za akciju uništavanja komunikacionog centra ZNG u letu, koji je svestan toga da rizikuje svoj život.

- Kad sam pristao, bezebednjaci JNA su me iste večeri zaključali u spavaonicu i postavili stražu, da informacija ne procuri - smeje se Kosić. - Onda sam, kao pouzdan, određen da skoro svakog dana letim iz Mostara do blokirane kasarne u Zadru i da im nosim poštu i TV kasetu sa programom Jutela. To su bili smutni ratni dani u kojima niko nikome nije verovao.

Sa istinskim herojstvom Kosić se "oči u oči" sreo u eskadrili DB januara 1993. Leteli su preko Drine, izvlačili ranjenike iz Fakovića.

- Ubacili su mi u letelicu poručnika Garde kome je geler razneo deo vrata. U Bajinoj Bašti su mu previli strašnu ranu i trebalo je sam da ga ovezem na VMA. Kada je momak drugi put unet u helikopter, iz "pokidanog grla" se čulo: "Vozi me nazad, ostaše mi ljudi u šumi!" Vratio sam ga - svedoči pilot.

NE krije pukovnik da su piloti DB Srbije leteli u ratu u Bosni i Krajini. Priča da su ga dva puta presreli NATO lovci u akciji zabrane leta i pretili radio-vezom da će da ga obore. Tokom oba leta prevozio je ranjenike.

- Nadzvučni lovac teško može da ulovi helikopter - objašnjava. - Bitno je da pilot zna šta tada mora da uradi. NATO aviona sam se manje plašio nego naših švercera. Zategnu noću sajlu preko Drine da vuku robu, a mi svakog dana "brišemo" nad rekom. Jednom umalo da nastradam na toj "saobraćajnici".

Pukovnik je, kaže, dva puta tokom rata video kako se ispred njega ruši kolega u drugom helikopteru. Vadio ih je... U Nišu, u jesen 1992, isteran je iz "gazele" kojom je trebalo da se vozi generala Vukovića u obilazak Kosmeta. U nju je ušao komandir i srušili su se na Šari. Poginuli su. Kaže, međutim, da nije smrt u ratu najstrašnija.

- Kada je padala Krajina, poslat sam iz Beograda da prevezem helikopter sa Petrove gore. Negde kod Dvora na Uni, na putu u šumi naišao sam na "jugo" sa otvorenim vratima. U vreloj noći, pored auta, stajale su dve mlađe žene. Ratne udovice dva pokojna brata. Četvoro dece je bilo u kolima, a na krovu torbe i smotuljci.

- Kude se ide za tu Srbiju? - seća se pilot pitanja i slike od koje ne može da pobegne.

Bebe su izvlačili iz potopljenog Obrenovca

34V.jpg

UŠAO je pilot Kosić i u pesmu i spot sa milionskim pregledima na "Jutjubu". Opevana je operacija DB iz juna 1998. - desant na Kijevo, srpsko selo u potpunom okruženju OVK bandita.

- Policijska stanica s ljudstvom prebačenim iz Beograda čuvala je selo sa našim sunarodnicima i ostala je bez municije - opisuje Kosić. - Vojska nije mogla da probije obruč, tako da je JSO dobio taj zadatak. Akcija je spremana dva sata. Moj "bel 212" smo natovarili tonom municije. Uz nas koji smo išli direktno u selo uzletela su dva Mi-24, helikopterske topovnjače, i jedna "gama" sa raketema. Pakao koji smo napravili teroristima posle je opevan, a Albanci koji su to snimali sa zemlje "dali" su nam sliku za spot.

U pesmu, međutim, nije ušlo to da su ka helikopteru kada je pod bacačkom vatrom sleteo u Kijevo potrčali žene, deca, trudnica. Nema u strofama ni toga da su lampice u kokpitu poludele kada su se svih ukrcali, mašina se jedva odlepila.

- Neka gorimo ako treba svi - pomislio sam - i jedva digao prepun helikopter. Mislim da nas je na kraju 14 izašlo iz letelice - seća se Vladan.

Vozio je Kosić Jovicu Stanišića posle sastanka u Karađorđevu na kojem je smenjen. Biljanu Plavšić je dovodio sa Pala do Slobana Miloševića kada je preuzimala državu od Radovana Karadžića. U sećanju mu je mnogo tajnih operacija i jedna koju je narod na TV mogao da vidi.

- Takvu poplavu ne pamtim. Drugog dana nepogode bio sam u jednom od dva helikoptera koja su za 12 sati prevezla 2.000 ljudi od Obrenovca do Srema. Rekord nad rekordima. Posle, kada je došlo još helikoptera iz Mađarske, Belorusije, Švajcarke, Italije..., komandovao sam sa 20 letelica, plus Emir Kusturica sa svojom "pticom". Bože, što je tvrdoglav čovek, kao poplava...

DUGUJEM SAMO PORODICIPukovnik ovako razmišlja o danima koji slede: - Šta ću da radim? Toliko toga imam da vratim porodici da će mi za to biti potrebne 33 godine, koliko sam i leteo. Pa, recimo, kada mi se žena porađala sa ćerkom Natalijom septembra 1995. nisam stigao u porodilište na vreme jer smo u Vukovar kasno sleteli. Čekala me je sat vremena sa detetom u naručju. Moju Biljanu sam tri puta tokom rata "izbacivao" iz kola na Ibarskoj magistrali, a dva puta na auto-putu, jer su mi javili da moram na zadatak...

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:742188-Pukovnik-Vladan-Kosticlegendarni-pilot-Leteo-sam-kroz-iglene-usi-rata-i-mira

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Bila jednom 3 praseta. Pijetrenčiki. Trunku mas' nisu imali. Kad gi pogleda čovek, odma' da mu se prijede.
      Imaše jednu majku, krmaču. Ona gi je neko vreme čuvala, ali vu dodija jedan dan i reče im:
      - Aj' mrš iz kuću, konji jedni, vreme je sami da živite.
      Pogledaše se praci, vidoše nema zajebavanje, krenuše polagčke. Zaodiše po grad neko vreme. Paziše se samo da ne zalutav prema stočnu.
      - Ako tamo zalutamo, završimo u šerpu - reče najmudrije prase.
      - Sad je i prasetina pojeftinela, neće nam se mnogo misliv ako ne uvativ - ubaci se drugo prase.
      Koe će prvo, razmišljaju se, aj će idu da traživ rabotu. Na zavod ne beoše prijavljeni, a i da jesu ne bi mnogo vajdu imali. Nego ovako, na crno će. Odoše kod jednog, kod drugog, nigde rabota nema. Kude pa ima rabota, tuj nema plata. Kod jednog na kapiju vidoše natpis: Koljamo praci.
      Jednoglasno odlučiše da ne ulaziv kod njega. Izpizdeše tako praci, odustadoše od traženje rabotu. Koe će radiv, dosadno im, odlučiše će praviv kuću. Svako za sebe si po jednu.
      Odoše do opštinu da vidiv za dozvolu. Oni im rekoše idite do Uslužni centar, iz Uslužni gi poslaše u građevinsku inspekciju a ovi iz inspekciju poslaše gi po burek pa do Katastar. Iz Katastar odoše do Direkciju za stambeno komunalni poslovi. Tamo im nadavaše milion papira i dve uplatnice. Rekoše papiri mož i da izgubiv, al' bez uplatnice da se ne vrćav.
      Kad sve završiše, s' papiri, dođoše praznici. Ne radi se 17 dana. Sve spojeno.
      - Kad smo čekali godinu dana, će pričekamo još malo - rekoše oni. Na kraj im dadoše im dozvolu.
      Sad, prvo prase se misli, s koj kompir da pravi kuću. Seti se da je komšija zaje*ao slamu u njivu još letos. Ode ukrade nekol'ko bale preko noć i za dva tri dana napravi kuću. Jes' da nije neka, misli se prase, al' nema vetar da mi duva poza uši i kiša da mi pada u šiju.
      Drugo prase se suočava sa isti problem. Nema pare, nema rabotu, nema materijal a oće kuću. Misli se ono, pola ljudi po grad nemav za 'leb, a imaju kuću, sediv po kafići po cel' dan, kako to može. I sinu mu ideja. Sigurno su pravili od granjke kuću.
      Krenu ono po grad da traži.
      Granjke ima na svaku ćošku - misli se prase. I zaista beše tako. Ovi iz zelenilo kastrili neke granjke po grad pa si gi zamočali tuj, po 3 meseca se ne podizaju. Nađe prase materijal, probra malko, jer nešto se skapalo, istrulelo, nešto dobro. Vrnu se na lokaciju određenu građevinskom dozvolom i napravi kuću. Gleda gu ono pa si priča samo sa sebe:
      - Od granjke je, nema prozori, nije tol'ko toplo, al' će pomine."
      Treće prase gleda onej dve kuće pa se smeška podmuklo. Ću ve vidim zimi, majmuni jedni - vika im.
      Odluči ono da pravi kuću od cigle. Kude sad da nađe sve što mu treba. Seti se da mu jedan lopov što drži stovarište ostao dužan neke pare još poodavno. Ode kod njega i uzede malo od cigle, cement nekol'ko džaka, žicu jed'n kotur. U Moravu obezbedi šoder. Iskopa rupu, išolovao je z daske, napravi temelj, udari gornju ploču. Dovede neki pijani dunđeri iz Crnu Travu te mu napraviše krov.
      Taman svi završiše tej rabote oko kuću kad ete ga vuk. Ide otkud Vinarce. I pravo na ovoj prase sa najslabu kuću od slamu. Vide ga prase još iz dvorište pa vika:
      - E, da ga je*em, eve ga ovaj. Dobro be, možeš li ti neku pričicu da promineš ili te mora u svaku ima?
      - S'ću ti sve kuću iskršim što me zakecuješ - odgovori vuk. Priđe on do kuću, prase šmugnu unutra.
      S'd, vuk ne beše mnogo inteligentan. Umesto da kupi šibicu u trafiku prekoput, pa da zapali na govedo kuću, on će duva. Dunu vuk, razlete se slama. Vide prase da nema zajebancija s' vuka i metla kod drugo prase.
      - Otvaraj vrata da ulegnem, prekanta mi vuk kuću na brzinu - usplahireno reče prase.
      Otvori mu ono vrata, utrča ono unutra, zaključaše se. Ćutanje. Dođe vuk i do drugu kuću.
      - Vi li ste mislili će se sakrijete u tuj kuću od pritke? - upita vuk.
      - Nema šanse da gu iskršiš be - reče drugo prase, ovoj su bukove granjke!
      Uzede vuk vazduh, dunu jednom, kad 'oćeš, poče da kašlje, počeše cigare na nos da iskačav. Teše crkne. Kad se malo primiri, uze on još jednom vazduh. Poviše nego prvi put. Iskuba pritke iz ležište. Ostadoše praci na utrinu. Kude će, šta će, trčanje kod treće prase.
      Treće prase beše u dvorište nešto, kad gi vide, precepi se. Misli se kude će gi sad ovi dvojicu spovira po kuću.
      - Kude ste poleteli? Kude? Što si dom ne idete? - upita treće prase.
      - Ne rovi, nego ne puštaj u kuću, vuk ne juri da ne izede - rekoše u glas oba praseta.
      - Le, le, le, le, ulazajte onda, ne mora se sobuvate - reče ono.
      Dotrča vuk, al' prase već zaključalo vrata i turilo rezu. Poče on nešto da preti ponovo kako će im oduva kuću ko i na ovija dvojicu. Kad treće prase odgovara iznutra:
      - Šuntav li si be ti vuče, pa znaš li kol'ko sam ciment potrošija samo na temelj, a kude su cigle, monte, armatura. Mož' da duvaš kol'ko 'oćeš.
      I stvarno. Rasipa se vuk duvajći. Aj što je kuću duvao, nego ga vide i milicija pa ga i oni teraše da duva. Al' ništa ne beše. Sok je pio samo. Vide vuk da nema vajda, pa se seti, će se spušti kroz odžak. Al' pošto samo jede i spije jedva prote debelu guzicu. Poče se spušta na dole, kad praci založili oganj. Ogladneli, pa turili nešto da se kuva. Osmudiše guzicu na vuka samo tako. Sve gu u plikovi napraviše.
      Izlete on k'o metak iz dimnjak i pravac dom. Protrča samo pored liju, ne gu ni pogleda.
      - Kad dođeš dom namaži dupe s' Kolynos i 'ladne obloge turaj - uzviknu mu ona.
      Tako su prasići živeli srećno u svojoj kućici od cigala dok ih jednog prelepog prolećnog dana, sa prvim zracima sunca ne istera sudski izvršitelj. Porez nisu platili...
       
      zvor:Opusteno.rs
       
    • Од Avocado,
      Otvaram temu povodom ovog teksta:
      Ružić o izmenama zakona: Za promenu Ustava biće dovoljna većina izašlih birača
        Autor: FoNet     Izvor: N1 (arhiva) Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave predložiće Vladi i parlamentu promene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji će propisati da za promenu Ustava više ne bude potrebna većina od broja upisanih, nego od broja izašlih birača, najavio je ministar Branko Ružić.
      On je na završnoj javnoj raspravi o nacrtu tog zakona objasnio da je potrebno da se on menja jer je po svojim rešenjima "restriktivan i u velikoj meri prevaziđen i neusaglašen sa Ustavom". Ružić je ocenio da je postojeći Zakon o referendumu ograničavajući faktor u korišćenju "ovih inače značajnih demokratskih mehanizama za ostvarivanje suvereniteta garantovanih Ustavom i ostvaruje se, na ovaj način, ne samo izborima". On je podsetio da je važeći zakon donet 1994. godine, a minimalno izmenjen 1998. i da je primena niza njegovih rešenja u praksi pokazala nedostatke, a činjenica da se referendum i narodna inicijativa retko koriste jesu dokaz.
      Od uvođenja višestranačja u Srbiji, dodao je Ružić, bila su svega tri referenduma - 1992, 1998. i 2006. godine, a predlagač je bila samo Skupština, ne i građani, čija je samo jedna narodna inicijativa prihvaćena, i to Fondacije "Tijana Jurić" za izmenu krivičnog zakona.
      Ružić je ukazao i da su se na lokalnom nivou sprovedeni referendumi odnosili isključivo po pitanju uvođenja mesnih samodoprinosa, što ukazuje da se referendum kao "institut izrazito demokratskog karaktera" vrlo slabo primenjuje. Objašnjavajući predloge izmena odredbi o narodnoj inicijativi, on je naveo da je predloženo da potreban broj birača koji je pokreću u lokalnim samoupravama bude smanjen na pet odsto upisanih birača, jer je do sada nekim lokalnim statutima bilo predviđeno i 25 odsto.
      "Ovom izmenom smo želeli da onemogućimo da u statutima lokalne jedinice lokalne samouprave samostalno utvrđuju ovaj procenat", rekao je Ružić.
      Novina u predlogu o narodnoj inicijativi, istakao je Ružić, jeste to da se rok za prikupljanje potpisa sa dosadašnjih sedam dana, što je bio kratak rok i nije se moglo krenuti u kvalitetnu proceduru, povećava na 90 dana.
      LINK: http://rs.n1info.com/Vesti/a544901/Ruzic-o-izmenama-zakona-Za-promenu-Ustava-bice-dovoljna-vecina-izaslih-biraca.html
       
    • Од Manja88,
      Tri rođene sestre iz Podgorice porodile se istog dana
      WWW.DANAS.RS U porodilištu cetinjske opšte bolnice danas su se za manje od sat i po porodile tri rođene sestre iz Podgorice i rođeno je četvoro...  
    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
    • Од Милан Ракић,
      MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU"

      "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija.
      Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se.
      Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke.
      Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića…
      Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju".
      Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima.
      POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić.
      Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)"
      No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja:
      "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’"
      Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine.
      Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države).
      Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga."
      ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države".
      Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet."
      Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance."
      U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju.
      Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova.

      Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji."
      Ili:
      "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja."
      Ili:
      "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal."
      Ili:
      "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama."
      Ili:
      "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’...
      Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji."
      Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno.
      Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada.
      KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.
      Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to."
      Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija.
       
      Ministar heroj
      U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji:
      "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva."
      Generacija
      U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile:
      Voditelj: Jeste li oženjeni?
      Vesić: Nisam oženjen.
      Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje.
      Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj.
      Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči.
      Vučić: Bar se zna ko je gazda!
      Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću?
      Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo.
      Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta.
      Vesić: Sedam godina.
      Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos.
      Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku?
      Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve.
      Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati.
      Radmilo MARKOVIĆ

×
×
  • Креирај ново...