Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Аристарх

Књига о Јестири и персијски владари

Recommended Posts

ЧЛАН

Јако је интересантна књига о Јестири (http://www.hacbg.org/biblija/biblija.php?K=17&G=2), Ми учимо у Историји, да је за време владавине Персијског цара Кира великог, јеврејима допуштено да напусте Вавилон и обнове Израел унутар Персијског царства. Значи, Персија је савладала Вавилонско Царство и постала главна сила у Азији, са главним градом Вавилоном. Део јевреја који није отишао да обнови Израел. Остао је у Персији, где су дочекали да у време Персијског владара Асвира, Јеврејка, Јестера постане царица Персије.

Оно што ја запажам је следеће:

Јестера је била усвојена од стрица, након смрти својих родитеља. Стриц је био богат човек-јеврејин преко ког је упознала Персијског цара и тако стигла у харем. Након што је постала главна жена наишла је на одраслу децу бивше главне супруге која је оставила цара како се наводи у књизи, (по књизи о Јестири) 3.1: Послије тога подиже цар Асвир Амана сина Амедатина, Агагеја, и узвиси га, и намјести му пријесто више свијех кнезова што бијаху код њега; 3.2: И све слуге цареве што бијаху на вратима царевијем клањаху се и падаху пред Аманом, јер тако бјеше цар заповједио за њ. Али Мардохеј не клањаше се нити падаше.

Значи овде се описује да, цар Асвир поставља Хамана (сина Амана) за своју десну руку. Аман је самим тим, тада постао, божанство на земљи и морају људи да му се поклоне. Марохеј који је послао у царев харем Јестиру, није хтео да се покори цару као божанству, јер није хтео да падне и јер је веровао у Бога Аваамовог. Због чега Хаман одлучује да изврши истребљење јевреја, за казну не поштовања божанских владара. Тада Јестира, под наговор Марохеја, код цара успева да издејствује прекид тог плана и цар убија свог сина Хамана и поставља јевреја Мардохеја, за управника Персијом. Након што је Мардохеј признао цара Асвира за божанство.

Ко је био син Јестире, и да ли је владао Персијом?

Ја сам сматрао да је то Дарије други, који је укинуо забрану изградње другог храма у Јерусалиму. Али сам пронашао нека тумачења Старог Завета, где се покушава прецизније одредит датум и историјско име неких владара из Старог Завета. Овде објашњавају могућност да је њен син могао да буде Кир велики (Извор 1, Извор 2, ). У књизи пророка Исаије се Персијски цар, Кир наводи као Божији помазаник 45.1: Овако говори Господ помазанику својем Киру, којега држим за десницу, да оборим пред њим народе и цареве распашем, да се отварају врата пред њим и да не буду врата затворена; 45.2: Ја ћу ићи пред тобом, и путеве неравне поравнаћу, врата мједена разбићу и пријеворнице гвоздене сломићу; 45.3: И даћу ти благо тајно и богатство сакривено, да познаш да сам ја Господ Бог Израиљев, који те зовем по имену; 45.4: Ради слуге својега Јакова и Израиља изабраника својега прозвах те именом твојим и презименом, премда ме не знаш.

Књига Пророка Исаије 14, где се наводи да неки Персијски владар умишља да је звезда Даница (извор Православног тумачења),14.7: Сва земља почива и мирна је; пјевају иза гласа; 14.8: Веселе се с тебе и јеле и кедри Ливански говорећи: откако си пао, не долази нико да нас сјече; 14.9: Пакао доље усколеба се тебе ради да те срете кад дођеш, пробуди ти мртваце и све кнезове земаљске, диже с пријестола њиховијех све цареве народне; 14.10: Сви ће проговорити и рећи теби: и ти си изнемого као ми? изједначио се с нама?; 14.11: Спусти се у пакао понос твој, звека псалтира твојих, прострти су пода те мољци а црви су ти покривач; 14.12: Како паде с неба, звјездо данице, кћери зорина? како се обори на земљу који си газио народе?; 14.13: А говорио си у свом срцу: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; 14.14: Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим.

Јевреји преводе њено име и као "јутарња звезда". Због захвалности јер спашени од истребљења и јер су добили право да се бране од било кога унутар Персије. Јевреји су установили обичај Поста посвећеног Јестири где је одређено да се на тај дан чита Псалм 22. Књига о Јестири 8.11: Да је цар допустио Јудејцима што су у коме год граду, да се скупе и бране свој живот, да потру и побију и истријебе сваку војску којега им драго народа и земље, који би ударили на њих, и дјецу њихову и жене њихове, а имање њихово да разграбе.

Са једне стране у старом завету, је паганско божанство Баал био Асирско-Вавилонски симбол звезде Данице, коме су жртвована деца (Јер. 19:4-6). Хришћани прихватају касније латински израз Луцифер-Ђаво-Сотона за јутарњу звезду. То је данас планета Венера. (Извор: Откровење 20.1; По Матеју 26.41; По Луци 10.17)

Повратници у Израел, јевреје који су остали у Вавилону називају "Јестерина деца". Ако је Јестира, мајка Персијског владара који је за Персијанце, сматран за Бога на земљи, исто као и њен супруг Асвир коме су се морали клањати као Божанству. Да ли је могуће да је Јестирија некако постала симбол јеврејског покоравања-паду у Вавилону, пред Персијским владарима који су сматрани за богове? Вавилонска курва која се касније помиње у књизи Откровења као мајка Антихриста-човека (који може симболично бити Јестерино дете-Вавилонски јеврејин) који нема веру од својих предака (не познаје Бога Авраамовог) и проглашава се за Бога.

Како објашњавамо то различито описивање звезде Данице. У једном контексту звезда даница (планета Венера) мења назив у Ђавола-Сатану који по апостолима пада са неба у пакао. Док у другом контексту код Пророка Исаије може бити позитиван симбол помазаника Божијег, Кира великог, или другог Персијског владара који је умислио да је на нивоу звезде Данице а заправо је пао у пакао?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 13 часа, Mиљан Л. рече

Како објашњавамо то различито описивање звезде Данице. У једном контексту звезда даница (планета Венера) мења назив у Ђавола-Сатану који по апостолима пада са неба у пакао. Док у другом контексту код Пророка Исаије може бити позитиван симбол помазаника Божијег, Кира великог, или другог Персијског владара који је умислио да је на нивоу звезде Данице а заправо је пао у пакао?

Verovatno, postoji neki odredjeni kontekst ( kao sto se kaze za Mihajla, koji je vodja andjeoske vojske , i, za Satanaila se kaze, takodje, da je vodja svoje andjeoske vojske ,... a, razlika u delovanju,  kao nebo i zemlja,.....)

Zanimljivo, ove stvari sto si sve naveo. ( nisam se jos bas 100% udubio u citanje )

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Јесте, скреће пажњу то да писац књиге о Јестири, Мардохејево клањање Персијском владару, описује као пад. Исто као што касније Исаија описује да неки Персијски владар умишља да је достигао небеса (конкретно звезду даницу) и како даље нваоди, заправо је пао у пакао код осталих владара које је газио до тад.

Наводи се да део јевреја уместо одласка у Израел, остаје у Вавилону и да пре оснивања Израела или после, није дефинисано. Полако преузимају двор Персијски. Персијски владар је у Персији сматран за божанство на земљи, као фараони у Египту или Вавилонци пре Персијанаца. Зато мсм. да Хришћани одбијају свако признавање неког владара типа Нерона као Божанство на земљи ком се треба клањати и да зато рани Хришћани страдају у јавним мучењима. Јер би њихово поклањање било ком владару као Божанству, био пад и били би у духу антихриста.

Јер:

Разлика између јеврејског и хришћанског доживљавања Јестире је та, што јој јевреји посвећују један свети дан у години. Док у Цркви, Јестира нема такву позицију. Била је расправа да ли књига о Јестири, треба да уђе у састав Светог Писма или не треба. Та књига је касније дошла преко Асирских Јевреја, али Свети Кирил Јерусалимски и Свети Августин је признају као део Светог Писма. Док Свети Григорије Богослов и Свети Атанасије Александријски нису хтели да је уврсте у канонске текстове Светог Писма.

Што мени производи закључак, да су код Апостола, Мардухеј и Јестира симболично приказани као пример уништавања вере у Бога (пад верника и свештеника) из најбоље намере да их спасу од истребљења које је припремио Хаман, син Персијског владара. Што значи, Јестирина деца како кажу јевреји за Вавилонске јевреје, грешком родитеља, постају не-познаваоци Бога Авраамовог по јеврејима или људи у духу анти-христа како кажу Хришћани. Што би одговарало опису Вавилонске курве из књиге Откровења. Мсм. да су Хришћани за разлику од јевреја, тако остали у духу Пророка Илије који је са својим ученицима, убивши све пророке-жрецове Ваалове, искоренио веру у бога Баала (бог васкрсења) коју је Израелски цар Ахав поставио као главну веру.

По мени ту Исус Христос, повлачи јасну линију у теологији заправо. Јер јевреји нису имали ни стандард вере ни текста, део прихватају око 400 година пре Христа. Стандардизују тек 100 година после Христа и тај део "Танах" улази у састав светог Писма као Стари Завет. Мсм. користили су у писању арамејски, хеленски и персијски језик. Јер је хербрејски скоро изумро као језик и тек се касније обновио.

Дал може неко од теолога уопштено да разјасни ову тему? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Ivan Marković 

Може ли се утврдити ко је био Јестирин син, дал је био владар, јел имао потомке?

Наводи се код неких историчара као Дарије други, он је укинуо забрану изградње другог храма у Јерусалиму. У почетку теме са цитирао овај извор  (Извор 1, Извор 2, ) где јевреји тврде да је њен син могао да буде Кир Велики који је обновио Израел. А ког Пророк Исаија бележи као Божијег помазаника, који не познаје Бога Авраамовог.

Књига Пророка Исаије: 45.1: Овако говори Господ помазанику својем Киру, којега држим за десницу, да оборим пред њим народе и цареве распашем, да се отварају врата пред њим и да не буду врата затворена; 45.2: Ја ћу ићи пред тобом, и путеве неравне поравнаћу, врата мједена разбићу и пријеворнице гвоздене сломићу; 45.3: И даћу ти благо тајно и богатство сакривено, да познаш да сам ја Господ Бог Израиљев, који те зовем по имену; 45.4: Ради слуге својега Јакова и Израиља изабраника својега прозвах те именом твојим и презименом, премда ме не знаш.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On 18.8.2018. at 14:54, Аристарх рече

Може ли се утврдити ко је био Јестирин син, дал је био владар, јел имао потомке?

Нисам се баш детаљно бавио тим делом тумачења Старог Завета и јеврејске историје. Али, Јестирин син сигурно није био Кир Велики, први персијски краљ. Веома детаљан историјски извештај о њему даје Херодот, а сам Кир је ослободио Персију од доминације Међана. Његова мајка била је ћерка медијског краља Астијага, који је пак био син Кијаксара. Сасвим је могуће да је то био Кир млађи, један од актера грађанског рата у Персији са својим братом Артаксерксом, а овај грађански рат је опет детаљно описао Сократов ученик и потоњи вођа грчких плаћеника у персијској војсци, један од најплоднијих грчких писаца, Ксенофонт. Он је повест овог рата описао у Анабази. Сад, божји поазаник Кир из књиге пророка Исаије јесте Кир велики (највероватније), унук поменутог Астијага и оснивач персијске државе, и њега не треба бркати са Киром млађим из Ксенофонтове Анабазе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније.     О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли.   Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви.   „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао:   „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“   Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије.   Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани.   „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“   „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј.   О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани.   „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј.   Слово митрополита Илариона     Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу.   Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту.   Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву.   Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву  у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице.   Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива.   Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије.   Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи.   Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу?   Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу:  оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело.   А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи.   Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца.   Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама!   Гости на представљању књиге     Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места.   Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион.   Зорица Зец     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј учествовао је у среду, 5. фебруара 2020. године, у Српском народном позоришту, у представљању књиге Истрага предака, аутора Ивана Негришорца. Поред владике Иринеја, о књизи су говорили академик Матија Бећковић и Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске.     Говорећи о делу, али и о тренутној ситуацији у Црној Гори, Епископ бачки је нагласио да „претке не може нико истражити и искоренити као да их никада није ни билоˮ.   У наше дане, не странке, не политички покрети, чак ни они са чисто српским предзнаком у Црној Гори којих има много више него што мислимо или што се у медијима може прочитати, нису могли да пробуде овај несаломиви дух верности завету и завештању предака и борби против истраге својих предака, а самим тим против истраге њих као потомака тих предака. Парафразирајући покојног Владету Јеротића, као што постоје дарови наших предака, наслеђе духовно, културно, идентитетско и тако даље, тако постоје и дарови наших савременика, достојних потомака наших часних предака. Један од њих је и аутор ове дивне књиге, рекао је владика Иринеј.     Звучни запис обраћања Епископа новосадског и бачког Иринеја   Господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, нагласио је да је „истрага предака услов свих условаˮ.   Звучни запис обраћања г. Селимира Радуловића     Истрага предака – истрага памћења и предања, потирање истине и имена, писма и језика, а то значи и истрагу потомака, рекао је академик Матија Бећковић.   Звучни запис обраћања академика Матије Бећковића   Аутор књиге, господин Иван Негришорац, подсетио је на поуку из историје Карловачке Митрополије, која гласи: „Немојмо прекидати оне везе које су постојале, а уђимо у нешто ново као један простор изазова”.     Ако некоме падне на памет, ко је малопре учио, да треба разбијати целину српскога народа – треба мирно да га позовемо, да смири ту своју несмирену памет и да мисли утемељеније и одговорније, не само у односу на прошлост, него и у односу на будућност, закључио је аутор књиге Истрага предака.   Звучни запис обраћања аутора књиге Ивана Негришорца     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Књига професора др Валентине Питулић, под називом Саздаде се бела црква: српско народно стваралаштво Косова и Метохије, представљена је у уторак, 4. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Матице српске.     После поздравних речи професора др Драгана Станића, председника Матице српске, и професора др Александре Вранеш, руководиоца одељења за књижевност Андрићевог института, о књизи су говорили професор др Бошко Сувајџић, мр Јован Пејчић, рецезенти књиге, и ауторка. У уметничком делу програма учествовали су др Исидора Поповић и Георгије Мркић. Наведено дело Валентине Питулић објављено је у издању Косовскометохијског одбора Матице српске. Обраћајући се присутнима, ауторка књиге је указала на значај неговања усменог наслеђа у циљу очувања духовног и културно-историјског блага на простору Старе Србије. Веровање у Васкрсење нигде није јаче него на овој древној српској земљи, навела је Валентина Питулић.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020.     Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала.     У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца.     Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14).     Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија.   Протопрезвитер Владан Симић    Животопис протођакона др Дамјана С. Божића

      Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја,  2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду.

      За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме.
        Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна.      Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу.   Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански.   Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“.   Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу.   Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства.   Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“.   У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота.   Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса.   Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености.   Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд.   У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса.   Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и  Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски.   За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје.     Марко Делић     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...