Jump to content

Књига о Јестири и персијски владари


Recommended Posts

Јако је интересантна књига о Јестири (http://www.hacbg.org/biblija/biblija.php?K=17&G=2), Ми учимо у Историји, да је за време владавине Персијског цара Кира великог, јеврејима допуштено да напусте Вавилон и обнове Израел унутар Персијског царства. Значи, Персија је савладала Вавилонско Царство и постала главна сила у Азији, са главним градом Вавилоном. Део јевреја који није отишао да обнови Израел. Остао је у Персији, где су дочекали да у време Персијског владара Асвира, Јеврејка, Јестера постане царица Персије.

Оно што ја запажам је следеће:

Јестера је била усвојена од стрица, након смрти својих родитеља. Стриц је био богат човек-јеврејин преко ког је упознала Персијског цара и тако стигла у харем. Након што је постала главна жена наишла је на одраслу децу бивше главне супруге која је оставила цара како се наводи у књизи, (по књизи о Јестири) 3.1: Послије тога подиже цар Асвир Амана сина Амедатина, Агагеја, и узвиси га, и намјести му пријесто више свијех кнезова што бијаху код њега; 3.2: И све слуге цареве што бијаху на вратима царевијем клањаху се и падаху пред Аманом, јер тако бјеше цар заповједио за њ. Али Мардохеј не клањаше се нити падаше.

Значи овде се описује да, цар Асвир поставља Хамана (сина Амана) за своју десну руку. Аман је самим тим, тада постао, божанство на земљи и морају људи да му се поклоне. Марохеј који је послао у царев харем Јестиру, није хтео да се покори цару као божанству, јер није хтео да падне и јер је веровао у Бога Аваамовог. Због чега Хаман одлучује да изврши истребљење јевреја, за казну не поштовања божанских владара. Тада Јестира, под наговор Марохеја, код цара успева да издејствује прекид тог плана и цар убија свог сина Хамана и поставља јевреја Мардохеја, за управника Персијом. Након што је Мардохеј признао цара Асвира за божанство.

Ко је био син Јестире, и да ли је владао Персијом?

Ја сам сматрао да је то Дарије други, који је укинуо забрану изградње другог храма у Јерусалиму. Али сам пронашао нека тумачења Старог Завета, где се покушава прецизније одредит датум и историјско име неких владара из Старог Завета. Овде објашњавају могућност да је њен син могао да буде Кир велики (Извор 1, Извор 2, ). У књизи пророка Исаије се Персијски цар, Кир наводи као Божији помазаник 45.1: Овако говори Господ помазанику својем Киру, којега држим за десницу, да оборим пред њим народе и цареве распашем, да се отварају врата пред њим и да не буду врата затворена; 45.2: Ја ћу ићи пред тобом, и путеве неравне поравнаћу, врата мједена разбићу и пријеворнице гвоздене сломићу; 45.3: И даћу ти благо тајно и богатство сакривено, да познаш да сам ја Господ Бог Израиљев, који те зовем по имену; 45.4: Ради слуге својега Јакова и Израиља изабраника својега прозвах те именом твојим и презименом, премда ме не знаш.

Књига Пророка Исаије 14, где се наводи да неки Персијски владар умишља да је звезда Даница (извор Православног тумачења),14.7: Сва земља почива и мирна је; пјевају иза гласа; 14.8: Веселе се с тебе и јеле и кедри Ливански говорећи: откако си пао, не долази нико да нас сјече; 14.9: Пакао доље усколеба се тебе ради да те срете кад дођеш, пробуди ти мртваце и све кнезове земаљске, диже с пријестола њиховијех све цареве народне; 14.10: Сви ће проговорити и рећи теби: и ти си изнемого као ми? изједначио се с нама?; 14.11: Спусти се у пакао понос твој, звека псалтира твојих, прострти су пода те мољци а црви су ти покривач; 14.12: Како паде с неба, звјездо данице, кћери зорина? како се обори на земљу који си газио народе?; 14.13: А говорио си у свом срцу: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; 14.14: Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим.

Јевреји преводе њено име и као "јутарња звезда". Због захвалности јер спашени од истребљења и јер су добили право да се бране од било кога унутар Персије. Јевреји су установили обичај Поста посвећеног Јестири где је одређено да се на тај дан чита Псалм 22. Књига о Јестири 8.11: Да је цар допустио Јудејцима што су у коме год граду, да се скупе и бране свој живот, да потру и побију и истријебе сваку војску којега им драго народа и земље, који би ударили на њих, и дјецу њихову и жене њихове, а имање њихово да разграбе.

Са једне стране у старом завету, је паганско божанство Баал био Асирско-Вавилонски симбол звезде Данице, коме су жртвована деца (Јер. 19:4-6). Хришћани прихватају касније латински израз Луцифер-Ђаво-Сотона за јутарњу звезду. То је данас планета Венера. (Извор: Откровење 20.1; По Матеју 26.41; По Луци 10.17)

Повратници у Израел, јевреје који су остали у Вавилону називају "Јестерина деца". Ако је Јестира, мајка Персијског владара који је за Персијанце, сматран за Бога на земљи, исто као и њен супруг Асвир коме су се морали клањати као Божанству. Да ли је могуће да је Јестирија некако постала симбол јеврејског покоравања-паду у Вавилону, пред Персијским владарима који су сматрани за богове? Вавилонска курва која се касније помиње у књизи Откровења као мајка Антихриста-човека (који може симболично бити Јестерино дете-Вавилонски јеврејин) који нема веру од својих предака (не познаје Бога Авраамовог) и проглашава се за Бога.

Како објашњавамо то различито описивање звезде Данице. У једном контексту звезда даница (планета Венера) мења назив у Ђавола-Сатану који по апостолима пада са неба у пакао. Док у другом контексту код Пророка Исаије може бити позитиван симбол помазаника Божијег, Кира великог, или другог Персијског владара који је умислио да је на нивоу звезде Данице а заправо је пао у пакао?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

пре 13 часа, Mиљан Л. рече

Како објашњавамо то различито описивање звезде Данице. У једном контексту звезда даница (планета Венера) мења назив у Ђавола-Сатану који по апостолима пада са неба у пакао. Док у другом контексту код Пророка Исаије може бити позитиван симбол помазаника Божијег, Кира великог, или другог Персијског владара који је умислио да је на нивоу звезде Данице а заправо је пао у пакао?

Verovatno, postoji neki odredjeni kontekst ( kao sto se kaze za Mihajla, koji je vodja andjeoske vojske , i, za Satanaila se kaze, takodje, da je vodja svoje andjeoske vojske ,... a, razlika u delovanju,  kao nebo i zemlja,.....)

Zanimljivo, ove stvari sto si sve naveo. ( nisam se jos bas 100% udubio u citanje )

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јесте, скреће пажњу то да писац књиге о Јестири, Мардохејево клањање Персијском владару, описује као пад. Исто као што касније Исаија описује да неки Персијски владар умишља да је достигао небеса (конкретно звезду даницу) и како даље нваоди, заправо је пао у пакао код осталих владара које је газио до тад.

Наводи се да део јевреја уместо одласка у Израел, остаје у Вавилону и да пре оснивања Израела или после, није дефинисано. Полако преузимају двор Персијски. Персијски владар је у Персији сматран за божанство на земљи, као фараони у Египту или Вавилонци пре Персијанаца. Зато мсм. да Хришћани одбијају свако признавање неког владара типа Нерона као Божанство на земљи ком се треба клањати и да зато рани Хришћани страдају у јавним мучењима. Јер би њихово поклањање било ком владару као Божанству, био пад и били би у духу антихриста.

Јер:

Разлика између јеврејског и хришћанског доживљавања Јестире је та, што јој јевреји посвећују један свети дан у години. Док у Цркви, Јестира нема такву позицију. Била је расправа да ли књига о Јестири, треба да уђе у састав Светог Писма или не треба. Та књига је касније дошла преко Асирских Јевреја, али Свети Кирил Јерусалимски и Свети Августин је признају као део Светог Писма. Док Свети Григорије Богослов и Свети Атанасије Александријски нису хтели да је уврсте у канонске текстове Светог Писма.

Што мени производи закључак, да су код Апостола, Мардухеј и Јестира симболично приказани као пример уништавања вере у Бога (пад верника и свештеника) из најбоље намере да их спасу од истребљења које је припремио Хаман, син Персијског владара. Што значи, Јестирина деца како кажу јевреји за Вавилонске јевреје, грешком родитеља, постају не-познаваоци Бога Авраамовог по јеврејима или људи у духу анти-христа како кажу Хришћани. Што би одговарало опису Вавилонске курве из књиге Откровења. Мсм. да су Хришћани за разлику од јевреја, тако остали у духу Пророка Илије који је са својим ученицима, убивши све пророке-жрецове Ваалове, искоренио веру у бога Баала (бог васкрсења) коју је Израелски цар Ахав поставио као главну веру.

По мени ту Исус Христос, повлачи јасну линију у теологији заправо. Јер јевреји нису имали ни стандард вере ни текста, део прихватају око 400 година пре Христа. Стандардизују тек 100 година после Христа и тај део "Танах" улази у састав светог Писма као Стари Завет. Мсм. користили су у писању арамејски, хеленски и персијски језик. Јер је хербрејски скоро изумро као језик и тек се касније обновио.

Дал може неко од теолога уопштено да разјасни ову тему? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Ivan Marković 

Може ли се утврдити ко је био Јестирин син, дал је био владар, јел имао потомке?

Наводи се код неких историчара као Дарије други, он је укинуо забрану изградње другог храма у Јерусалиму. У почетку теме са цитирао овај извор  (Извор 1, Извор 2, ) где јевреји тврде да је њен син могао да буде Кир Велики који је обновио Израел. А ког Пророк Исаија бележи као Божијег помазаника, који не познаје Бога Авраамовог.

Књига Пророка Исаије: 45.1: Овако говори Господ помазанику својем Киру, којега држим за десницу, да оборим пред њим народе и цареве распашем, да се отварају врата пред њим и да не буду врата затворена; 45.2: Ја ћу ићи пред тобом, и путеве неравне поравнаћу, врата мједена разбићу и пријеворнице гвоздене сломићу; 45.3: И даћу ти благо тајно и богатство сакривено, да познаш да сам ја Господ Бог Израиљев, који те зовем по имену; 45.4: Ради слуге својега Јакова и Израиља изабраника својега прозвах те именом твојим и презименом, премда ме не знаш.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
On 18.8.2018. at 14:54, Аристарх рече

Може ли се утврдити ко је био Јестирин син, дал је био владар, јел имао потомке?

Нисам се баш детаљно бавио тим делом тумачења Старог Завета и јеврејске историје. Али, Јестирин син сигурно није био Кир Велики, први персијски краљ. Веома детаљан историјски извештај о њему даје Херодот, а сам Кир је ослободио Персију од доминације Међана. Његова мајка била је ћерка медијског краља Астијага, који је пак био син Кијаксара. Сасвим је могуће да је то био Кир млађи, један од актера грађанског рата у Персији са својим братом Артаксерксом, а овај грађански рат је опет детаљно описао Сократов ученик и потоњи вођа грчких плаћеника у персијској војсци, један од најплоднијих грчких писаца, Ксенофонт. Он је повест овог рата описао у Анабази. Сад, божји поазаник Кир из књиге пророка Исаије јесте Кир велики (највероватније), унук поменутог Астијага и оснивач персијске државе, и њега не треба бркати са Киром млађим из Ксенофонтове Анабазе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Неко је недавно рекао да данашње беседе свештенослужитеља у православним храмовима не чине неку велику услугу Цркви. Разлог за то лежи у чињеници да су проповеди, с једне стране, по правилу преплављене реторским екскурсима у нецрквене теме, а са друге, да у њима преовлађује дидактички манир, вербализам и безидејност, и то баш у времену када црквена реч треба да буде другачија и, у најбољем смислу те речи: црквена. Другим речима, треба да буде ослобођена морализма и рационализма, а то се ретко среће.
      Стога проповеди епископа Игнатија долазе као право освежење. Оне доносе нешто другачије. Из њих одсуствују дуги уводи, стилска поигравања, вештачки реторски ефекти или потреба за показивањем учености. Игнатијева реч је онтолошки интонирана, што ће рећи да он не тражи лепоту израза него пастирски упућује на животно важне истине. Своме слушаоцу препушта да увиди оно што је важно за сами живот, да сазна где је спасење и да стекне здраву веру. На који начин се то постиже? Навео бих неколико одлика другачијег слова најгостољубивијег међу српским владикама.
      Најпре, владика Игнатије избегава алегоријско тумачење, оно које у историјским догађајима тражи самопреносни смисао. Он је усмерен ка Крају („блажени Циљ“, о коме Св. Максим Исповедник говори), што значи да за њега историја игра пресудну улогу као путовање ка Царству и поприште људске слободе. Алегорија му је страна јер, као вернију црквеној егзегези, негује иконичну егзегезу. На евхаристијском сабрању, из кога долази његова беседа, верници доживљавају реално присуство Христово, кроз икону, тип и обличје. То присуство, међутим, иде даље од актуелног агента који га носи или иконизује, не тражећи, међутим, смисао у прошлости, или у аналогијама телесно–духовно, чулно–умно итд. Игнатијево тумачење „узводи ка прототипу“, и води ка Личности која није опипљиво и експериментално подложна контроли. Као показатељ таквог живог старања за историју служе и осврти у беседама епископа Игњатија на Свети и велики сабор на Криту (2016. године) о чијем раду је он брижно обавештавао народ у повереној му епархији.
      Затим, читајући ове беседе уочавам да њихов аутор не жели да угоди психолошким жељама слушалаца, већ радије тежи да их мистагошки уведе у ослобођени време–простор где ће учесници стећи слободу од свих себичних прохтева. Постаће зближени са празницима Христа и његових Светитеља у заједници Духа Светога на основу личне слободе и љубави, а насупрот егоизму и нужности. Овај епископ свој народ позива да се преда новом опиту присуства и доласка Христовог не заобилазећи ниједну битну тему хришћанског живота, од покајања и жртве, преко вере и служења, до љубави и слободе.
      Такође, како би пробудио истински смисао евхаристијског приношења као нечег изворног, непатвореног и истиносног — а то је чисти плод заједнице која опитује Васкрсење — владика Игњатије лишава своје слово свих реторских фраза. Нема ничег монотоног у овим беседама. Док беседи, владика гради заједницу Цркве и елиминише заборав Онога који долази и који васкрсава. Свестан је да беседа која не упућује на Личност Христову упућује на таштину света. Он своје слушаоце и читаоце води ка Источнику света и живота. Ова збирка беседа сведочи да у евхаристијском сабрању видимо и сусрећемо Бога кроз заједницу са другима.
      У том погледу, епископ Игњатије је потпуно веран црквеном предању. Наиме, историјски посматрано, хришћани су, како на Истоку тако и на Западу, кроз векове покушавали да осликају икону будућег Царства. У том настојању, западна традиција је радије изабрала невизуелне начине у његовом описивању. Ово ће протестантски Запад, из историјских разлога који су познати, довести до реалистичног приступа у уметности и уопште у црквеном животу. Чини нам се да је Исток радије изабрао један иконични и есхатолошки оквир, што је допринело да његова литургијска кореографија прати смерно‑усхићену драматургију Пасхе у којој не слушамо лекције из теологије него суделујемо у драми људске историје. Слово пожаревачког владике је део те иконичне мистагогије у којој све богодолично прославља Бога, „за живот света и спасење“.
      О овој књизи једноставних и кратких а дубоких беседа спознајемо како изгледа проста, а мудра хришћанска, свест једног верног јерарха који сву наду полаже у Господа. Беседе епископа пожаревачког и браничевског Игнатија не плене „плетенијем“ речи и стилском лепотом, него непосредношћу поруке. Оне позивају у Тајну, што би, чини ми се, требало да буде сврха сваке литургијске беседе.
      Да закључим: владика Игњатије својим логосом на доличан начин почаствује Логос (Реч, Христа), да парафразирам Св. Григорија Богослова. И на томе смо му сви захвални.
      Епископ Лосанђелески Максим
       
      Извор: Епархија пожаревачко-браничевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу десету по Духовима, 16. августа 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су парох прњаворски (Епархија бањалучка) протојереј-ставрофор Душко Дринић и ђакон Иван Савић.   Звучни запис беседе   Манастир Милешева је овог лета једно од места које често посећују поклоници из Србије па је тако било и ове недеље када је доста верника учествовало у Божанској служби, причестило се Светим Телом и Крвљу Христовим, узнело молитве и благодарност Богу.   Поздрављајући присутне Епископ Атанасије је најпре заблагодарио Богу на љубави коју нам изобилно показује: – На овој Божанској Литургији све смо добили што нам је потребно за ход кроз живот, за вечно спасење, за вечни живот. Јер, Литургија је оно најсветије што имамо на земљи, најсветије сабрање и најсветији догађај. Ту нас Бог најближе Себи прихвата, и ту, на православној Литургији, најближе прилазимо Богу.   – Господ нас храни Собом, Својим Телом и Крвљу, али храни нас и својом речју, својом мудрошћу. Увек се треба питати шта смо запамтили, шта знамо од прочитаног одељка из Јеванђеља, из науке Господње, и шта знамо о ономе што је чинио Господ наш. Много је корисних знања, али, најкорисније знање је оно које можемо добити из Јеванђеља.   Епископ Атанасије је затим укратко подсетио присутне, и растумачио прочитани одељак из Јеванђеља који се чуо на данашњој Светој Литургији: – И у данашњем прочитаном одељку из Јеванђеља Господ нас поучава шта нам је потребно за живот, рекао је Епископ Атанасије у својој беседи и наставио: – Господ је објаснио, ако имате само једну мрвицу вере, то је веза са Богом, то је свест о томе да је Бог са нама, то је препоручивање себе Богу, то је призивање Бога у помоћ, то је живљење живота не у усамљености него живљење живота са Богом, то је вера. Везаност наша, нашег бића са Богом. И ако та везаност буде тако слаба као што је једно мало зрно, биће моћна.   Преосвећени је на крају уз благослов свима присутнима поделио по један примерак књиге Свето Причешће – Лек бесмртности Епископа бачког г. Иринеја.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Литургија је служена у Саборном храму Васкрсења христовог у Ваљеву, а потом у просторијама Кола српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“ приређена је трпеза љубави у знак благодарја сестрама за сва добра која чине, како за богослужбени живот храма Васкрсења Христовог, тако и све суграђане којима пружају руку помоћи баш како су чиниле мироносице у првим вековима Хришћанства.     У име братства храма, свештеник Александар Филиповић уручио им је књиге „Свето причешће – лек бесмртности“, аутора Преосвећеног Епископа бачког др Иринеја, које је управо новосадски архијереј послао на дар браћи и сестрама у Ваљевској епархији. Свака сестра је добила по три примерка – један за себе, а два за своје ближње, како би књига допрла до што више богочежњивих душа.   Сваки долазак на свету Литургију прилика је да се подсетимо да је управо она, заједно са Светим причешћем, оно што чини Цркву. Овај свет је створен ради сједињења са Богом, а то остварујемо учешћем у светим тајнама. Црква је кроз векове бивала гоњена, али су хришћани увек налазили начин да се причесте: у шумама, пустињама, тамницама... Зато, ми који исповедамо да смо хришћани у овом свету, који у злу лежи, треба да посведочимо хришћанску љубав према Богу и међу собом по узору на бројне Свете Божје људе које прослављамо, рекао је у литургијској проповеди свештеник Дејан Трипковић.   Управо о томе, како се из наслова да закључити – „Свето причешће – лек бесмртности“ говори и књига, својеврстан практикум и одбрана литургијског живота у условима напада оних који га нису искусили, коју је написао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), објављена у издању Издавачке куће „Беседа“ Епархије бачке. Свестрани ерудита, духовно рођен у ваљевским Ћелијама крај богомудрог оца Јустина, владика Иринеј је сабрао фундаментална богословска учења о светој тајни неопходној за спасење сваке душе, поткрепивши их мноштвом примера из богослужбених пракси Православних Цркава кроз историју. Пишући једноставним језиком уз, за овакав дискурс наметнут у јавности неопходан академски ниво, владика Иринеј објашњава да је света тајна причешћа од памтивека била и остала извор здравља (и телесног и духовног) и да су јој као таквој приступали и приступају свештеници и верници, без обзира на то да ли су у том тренутку од нечега боловали или не. „Од причешћа се за ове две хиљаде година нико није заразио, чак ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих болести“, истиче бачки архијереј, уз опаску на ситуацију коју данас имамо у време епидемије вируса корона – „како то да бивају заражени они који у цркву не иду, камоли да се причешћују?“ Дакле, реч је о свеколико корисном штиву које би данас сваки хришћанин требало да прочита и подели са својим ближњима, будући да смо сви који смо одабрали да живимо хришћански изложени свакаквим малициозним и нимало искуствено утемељеним нападима за „неодговорно понашање“ и томе слично.   -Вредност ове књиге је непроцењива. Она говори о ономе што је центар хришћанског живота, центар Литургије – светом причешћу. Многи људи се питају зашто смо се ми определили да недељу проводимо у цркви, да постимо, страдамо и да у овом свету трпимо велика искушења. Разлог свему томе је наша боголикост и ми смо то препознали у Цркви, одлучили да кренемо путем Христовог васкрсења, јер је њиме нама омогућено да учествујемо у Његовој љубави у вечности. Свако од нас је, уверен сам, осетио Божју благодат кроз умиљење, сузе, топлину... То је залог који се нама даје да истрајемо на хришћанском путу, који преко крста води у васкрсење, рекао је свештеник Александар Филиповић приликом даривања књиге „Свето причешће – лек бесмртности“. Питање преношења вируса корона преко кашичице у светој тајни причешћа смислено је само онима који нису осетили Божју благодат и не верују у Христово васкрсење. Стога, Епископ бачки г. Иринеј у овој књизи је направио историјски пресек о светом причешћу, изложио проблематику причешћивања и много тога вредног за све нас. Да се подсетимо суштине наше вере – сједињавања са Христом да бисмо постали богови по благодати, указао је свештеник Александар Филиповић, истакавши да је владика Иринеј у право време написао ову књигу и подарио је сестрама и верном народу Ваљевске епархије. Ова књига је мисионарског карактера и свима који буду желели да је имају братство Храма Васкрсења Христовог и Светог Нектарија Егинског дариваће је наредних дана.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Књига „Хришћанска баштина Косова и Метохије“, сада је доступна и у електронском формату на енглеском језику. „Захваљујући љубави српског владике Максима из Калифорније, имамо посебну прилику да читамо вредну књигу Хришћанска баштина Косова и Метохије онлајн.    Кроз чињенице и документе боримо се против покушаја крађе наше баштине“, објавио је игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић на Твитеру, преноси Радио “Конакт плус”. Ово изузетно значајно дело у електронском формату можете погледати: ОВДЕ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Управо је објављен још један уџбеник у оквиру курикулума мастер академских студија (систематско-историјски модул) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.     Проф. Др Радомир Поповић је приредио књигу Христијанизација у раној Цркви за истоимени предмет на наведеном модулу. Ово је још један од показатеља озбиљног приступа професора на овој црквеној високошколској образовној институцији под окриљем београдског Универзитета.   Садржај књиге прати сам силабус предмета и бави се ширењем хришћанства у раним временима Цркве Христове, односно у прва четири века. Важност ове књиге јесте и у томе што аутор поред нарације о самој христијанизацији на одређеном географском простору доноси и историјске изворе који се тичу тог новокрштеног народа. Затим су дата и житија светитеља који су били први и најранији проповедници Христовог Јеванђеља међу датим народима.   На крају сваког поглавља проф. Поповић даје опширну литературу која ће помоћи студентима, али и свим читаоцима да се са темама подробније упознају. Аутор – на почетку књиге – говори о христијанизацији Грузина, са посебним акцентом на житије Свете равноапостолне Нине. Друго поглавље је посвећено крштењу Јермена, са додатком историјских извора углавном везаним за најранији период (комуникација Авгара и Исуса Христа).   Трећи део овог важног уџбеника посвећен је христијанизацији Етиопије, затим следе посебна поглавља о крштењу Франака и Гота, са одломцима из историјских извора који прате ове народе. Шесто и седмо поглавље књиге тиче се христијанизације северозападне Европе (Велике Британије и Ирске), а последње говори о крштењу германских племена. Посебна пажња у последња два поглавља посвећена је мисионарима-светитељима који су проповедали Јеванђеље међу незнабошцима (Свети Патрик, Нинијан, Бригита, Брендан, Бонифације – познатији као апостол Германа).   Књигу Христијанизација у раној Цркви, иако је замишљена као уџбеник, предлажемо свим историчарима, богословима, студентима, ђацима, али и верном народу и широкој јавности јер говори о битним цивилизацијским питањима народа на истоку и западу Европе, а то је посебно важно због савременог човека који треба да разуме истински и изворни европски идентитет, који је неминовно прожет хришћанским вредностима.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...