Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић ученик је Светог Владике Николаја који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата и био сведок 9. октобра 1941. године бомбардовања једне од највећих српских светиња о чему је написао књигу „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939-1945)“.

       
      Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић ученик је Светог Владике Николаја који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата и био сведок 9. октобра 1941. године бомбардовања једне од највећих српских светиња о чему је написао књигу „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939-1945)“. Из спаљеног манастира понео је молитвеник који има код себе и данас. Од 1948. до 1955. године боравио је у средњовековном манастиру Рача, код Бајине Баште заједно са монахом Павлом, будућим српским Патријархом.
      О својим сећањима на овај период живота у српској светињи написао је књигу „Манастир Рача са прилогом о братству и рачанском бившем сабрату патријарху Павлу“. Када је монах Павле изабран за рашко-призренског епископа 1957. године, у Призрен је пошао заједно са њим и отац Јован. Завршио је Богословију, а потом и Богословски факултет и постдипломске студије у Атини. Извесно време био је професор у Призренској богословији. Познавао је оца Јустина Поповића који је на њега извршио снажан духовни утицај. Као изванредан познавалац историје СПЦ и сведок драматичних деценија духовног и народног живота, архимандрит Јован (световно Милисав), као уман и духовно просвећен оставио је бројна дела а данас је посебно цењен као духовник, аскета и ревносни богослужитељ и молитвеник.
       
       
      *Писали сте о савременим српским подвижницима који су кроз лични опит непрекидног подвига и труда истовремено били на крсту и распећу са повереним им душама о којима су се пастирски старали. Колико се српски народ преображавао из славе у славу са својим подвижницима прошлог и овог века?
       
      – Поред осталих књига о томе сам писао у књизи „Начин монашког живота“, где сам представио шта је монаштво и какав је то монашки начин живота. То је мали Патерик 20. века у коме су забележени наши монаси који заслужују да се запамте – добри монаси, добри подвижници. Аскеза и подвиг припадају свим верујућим православним хришћанима. Није само монах подвижник. Свети Владика Николај је говорио да је наш српски народ подвижнички и наводио многе врлине које су кроз векове красиле наш народ – побожност, скромност, честитост, поштење. Српски народ је многе тешкоће поднео и многе подвиге учинио да би сачувао своју веру, свој образ и духовне вредности које чине човека човеком, хришћанином и чланом Цркве. Свети Владика Николај је говорио да између вере и подвига српског монаха и породичног човека српског народа у испољавању лика Божијег нема велике разлике. Монаси стварају духовну породицу, они су духовни пастири и духовни оци свом народу који твори биолошку породицу. Велики је смисао свештенства у Цркви, јер они уче народ како треба да живи. До Светог Саве монаштво је у својим подвизима било усмерено на повлачење од света. Монах се сав предавао Богу, живео да духовно просија и засветли својим врлинама, чиме ће сигурно бити од користи свима који желе да се угледају на њега. Свети Сава је осетио потребу свог народа да монах поред манастира, испоснице може повремено, ако је духовно довољно узрастао, да уђе у народ и проговори реч о вери, Богу, врлинама, начину хришћанског живота. Црква је прихватила и наставила са праксом да старији и искуснији монаси пруже свом народу духовни подстрек, али само они подвижници који засијају својим животом и запале свећу своје душе да буде јасна и светла пред Богом. Кад засветли својим животом, кад постане свећа горућа, моћи ће да засветли свима и буде од велике духовне користи.
       
      *Какав монах треба да буде?
       
      – Осећам да је Бог позвао мене као монаха, да будем од мало веће користи своме народу. А бићу ако се трудим да будем молитвен, предан Богу срцем, душом и свим бићем и својим примером зрачим свима око себе – и монасима и народу. Ако се трудим да будем угодан Богу својим подвизима и својим животом, слободно могу да изађем пред Господа и да тражим, као дете од Оца, да молим, да клечим, да плачем и тражим помоћ за свој народ и своју Цркву – да Господ помогне. Монаси морају бити повучени од света у Божију тишину, где могу да саберу мисли своје и целу душу своју кроз молитву, да себе предају Богу и везују себе за Бога који стоји изнад деце своје као Отац и прати живот свих нас. Ако се трудимо да живимо богоугодним животом, молитвеним и по Његовој вољи, неће нас заборавити и неће нас оставити да нам не изађе у сусрет за оно што нам треба. Наше материјалне потребе Бог неће заборавити, оне су додатак.
       
      *Колико је позив на подвижништво својствено човеку модерног доба?
       
      – Сваки хришћанин је у извесној мери подвижник. Живот је подвижништво и не можемо никада рећи ко је колико подвижник – да ли је велики или мали подвижник. И исто тако никада не можемо казати „доста је“, већ смо дужни да се увек усавршавамо, јер смо створени као икона Божија, као слика и прилика Божија. Прилика нам је задата а слика нам је дата јер смо је добили сами по Господу Исусу Христу. Када је Христос дошао на свет, постао је наша слика, постао је човек. Човек не може никада бити савршен као Отац наш небески, зато што је једино Бог Свемогући, Свезнајући. Човек је онолико колико му је дато и не може бити савршен, али може да се толико духовно уздигне да се задиве и анђели и зарадују. Исто тако, ако неће да слуша заповести Божије и неће да их чини може толико да падне да га се застиде и ђаволи. Човеку је дата велика слава.
       
      *Зашто је потребно придржавати се поста и у свему бити уздржљив, морамо ли се прецизно држати прописаних правила поста , што нам је значајно да знамо обзиром да је у току Велики Васкршњи пост?
       
      – Не треба одређивати пред Богом колико треба молитве и добрих дела, живот није математика. Не можемо имати трговачку рачуницу пред Богом! Можемо да постимо колико нам Бог даје снаге, а Црква је одредила оно што је потребно, колико је обавезно – четири поста у години, среду и петак. Има оних који фарисејски кажу: постио сам 2, 3, 5 или 10 дана и ја сам измирио своје Теби Боже, а Ти знаш колико мени као свом праведнику треба да даш. У Светој Литургији Господ се нуди свим људима и зато не можемо никада рећи колико треба постити да се причестимо, већ треба да се причестимо што можемо више, и увек да смо спремни из љубави за ту свету тајну.
      У припреми за причешће морамо да се чувамо псовки, мржње, лоших дела. Ако си се замерио брату – отиђи прво па се измири па онда приступи светом причешћу. С Богом ћемо се измирити кроз исповест и кајање. Није само одлучивање од хране довољно. Храна посна није никакав циљ за нас људе, она је средство помоћу кога долазимо до циља, а циљ је спасење. Циљ је да се опростимо од греха, да се покајемо, да нас Бог заволи као децу своју и да се чувамо од греха благодаћу Божијом коју не смемо да одбијамо од себе. Ако Бога вређамо, онда Он благодат своју удаљује од нас јер нисмо достојни Њега и благодати Његове. Човек не води рачуна о храни и то је разлог зашто је Црква одредила правила поста. Ништа преко мере! Са владиком Павлом сам провео скоро 50 година док није постао патријарх и сећам се његових речи: „62 ми је године, а дођу ми мисли понекад такве да се сам себи чудим, па кажем – јеси ли то ти или је неко други? Па се сам себе застидим и одмах видим какав треба да будем! Господ ми каже кроз Цркву моју – имаш Павле да постиш и да живиш тако и тако! Ја сам дужан да слушам Цркву своју и да јој се повинујем. Као чедо“. Такви треба сви да будемо.
       
      *Има оних који су се у тешким временима лишили распламсалости за духовно и небеско и сматрају да ће се спасити само молитвама монаха, наших молитеља пред Богом и да је то довољно?
       
      – Време је исто јер га је Бог створио, али смо ми људи постали лоши јер смо охладнели љубављу Божијом, охладнели вером и многим врлинама и изопачили смо се. Све је дозвољено, свако је за себе правда. Изгубили смо мерила која треба да имамо и отишли у нихилизам. Често ћете чути: „Све је пропало…“. Тако не сме да се говори. Бог ће сачувати оне који су му потребни. Господ је уништио градове који су се одали тешким пороцима, јер су живели неприродним и неморалним животом. А данас је то постало заштићено законом, на велику несрећу за наше време. Надамо се да у нашем народу има макар десет праведника ради којих Господ и држи Земљу. Његова је милост велика и он зна зашто нас трпи и чека. Наше је да не испробавамо Божије трпљење и Божији гнев, него да се трудимо да што мање грешимо и да Господа умилостивимо да нам опрости грехе наше кроз нашу веру, кроз нашу Цркву, кроз исповест, кроз молитву, кроз свету тајну причешћа. То су подвизи. Никада не треба говорити- пост је само за калуђере и попове. Свим верујућим људима је то потребно.
       
      *Сваке године 24. марта обележавамо годишњицу страдалих од НАТО бомбардовања, о којем сте написали књигу „Верни народ под бомбама“. На шта треба да нас подсећа овај догађај?
       
      – У свету глобализације, где је све дозвољено човеку од демонске силе, постоје многи народи који желе да овладају и другим народима, чак целим светом. Сетимо се да је старозаветни цар Навуходоносор, желећи да овлада целим светом, почео да чини зла дела док Бог није проговорио и казао му да је Он Творац свега – и Неба и Земље и историје свих народа, и да ће зато што није познао Бога ићи у пустињу, са бесловесним животињама, где је скренуо с памети док позна да Вишњи влада светом. Данас је посебно потребно да познамо да Вишњи влада овим светом. Владајући људи у државама хоће да буду цареви, краљеви, председници и над другим народима и сматрају чак да су као Бог. Од римских царева, све до Хитлера и Тита, сви су имали тенденцију да владају светом. Велике силе НАТО пакта својом агресијом на Србе су показале да им је култура незнабожачка. Сви агресори имају свој екуменизам. Шта значи амерички амблем са шест кракова, него жеља да се овлада свим континентима? То је симбол и комунизма. Ово треба да нас подсећа да морамо да водимо рачуна кроз Цркву своју, кроз веру своју шта је Божије а шта сатанско. Речено је да ће хришћани бити много прогањани на овом свету, да ће трпети са својом Црквом докле Бог хоће. Ми морамо да живимо Његовим животом, богочовечанским, којим је он живео на земљи. Не можемо се спасти ниједним другим именом, него именом Сина Божијег Господа Исуса Христа који је послат да сви имају живот вечни, да нико не пропадне и да се сви спасу. Бог је одредио да то чинимо кроз Цркву и кроз јерархију која гради нашу Цркву.
       
      *Црква и њена јерархија у савременом свету вреднује се као обична људска вера у Бога коју треба прихватити, а не разумети. Савремени човек игнорише црквене институције у корист начела личне слободе и независности, осим када су у питању обреди крштења, опела, сечење славског колача и венчање. Како живети данас сталну хришћанску антиномију – бити у свету, а не бити од света?
       
      – У Светом Писму је речено да ће суд Божији почети од куће Божије. Сви ми морамо знати, први ми који смо у Цркви, јеванђељске речи да слуга који не зна вољу Господара биће мало кажњен, а слуга који зна вољу Господара а чини шта не треба, биће много више кажњен. Људи који су у власти – било световној или црквеној – треба да чине шта је Богу мило.Ми православни Срби имали смо Светог Саву и много светих личности који су нам били примери и духовне старешине, али сада живимо неким другим животом и гневимо Бога. Најважније је да будемо људи, како каже Патријарх Павле, да смо увек везани за Бога, за законе Божије, за Цркву Божију, за свеце Божије. Најбоље је када човек има меру у животу и живи умерено – онако како Бог жели. Ми сами морамо да почнемо да бринемо о нашој души. Како? Морамо да сарађујемо са Богом, са Црквом а то чинимо кроз врлине, кроз молитву, кроз пост. Ако тако радимо и живимо створиће се на земљи рај, а не бомбардовања и ратови. Модерни човек мора да се мења.
       
      *Данас је пракса да се се исповедамо брзо, кратко и површно – на Литургији, на највеће празнике Божић и Васкрс. Шта је Ваш духовни савет, како се исповедати и колико се често причешћивати?
       
      – Ми смо грешни род Адамов и то Господ знаде, па од нас тражи искрено покајање кроз које се чистимо од греха. Ако се неискрено кајемо и молимо, онда смо сами криви јер то Бог неће услишити. Господ је оставио својој Цркви да исповеда вернике. Кајући се треба да се трудимо да више не грешимо сузбијајући у себи нагоне на неке грехе – псовка, свађа, мржња, страсти… Свако од нас зна да на себи има лик Божији, па мора да се труди како ће да живи. Литургија служи да се верници причешћују и да увек буду спремни за ту свету тајну. Ако нису спремни, причешће им може бити више на осуду него на корист, и још више ће им бити на осуду ако нису спремни па осуђују Цркву што их често призива да приступе тој светој тајни. Свети Јован је говорио да треба вршити припреме у посту, покајању и исповедању који морају бити целокупни – и наше душе и тела. Ако се тога држимо, можемо се причешћивати скоро сваког дана, уколико се осећамо спремним. Господ је зато и дошао. Ако се не осећамо спремним, ако недостојно узимамо свето причешће, онда узимамо огањ на себе који може да нас спржи. То је највећа света тајна и светиња коју ми примамо у себе. Цело наше тело се освећује причешћем, и наша душа и мисли. Ја не бих одређивао у данашње време колико пута се може причешћивати. Ми који верујемо треба да имамо свог духовника код кога се исповедамо и да будемо сагласни са њим када можемо приступити причешћу.
       
      *Како да задобијемо ревност за молитву?
       
      – Нека је Господу слава за све, морамо се трудити колико можемо на путу спасења кроз Цркву нашу свету и кроз молитве Господу. Ми немамо другог начина да можемо с Богом разговарати, нити смо достојни да можемо на други начин разговарати. Молитва је наш разговор са Богом и требало би да буде што чешћи. Када чувамо себе од неприкладних речи и дела онда приступамо молитвом „Учини Господе оно што ми не можемо као људи. Твоја смо деца, Тебе верујемо, Тебе волимо, Твоји смо“.
      Увек се сећам како се молио чика Крсто, сељак из Чајнича: „Господе, Крсту се Твоме клањам, Теби се молим, Теби верујем, Твој јесам – помози ми!“ Рекао је све. Цела догматика и молитвословље је стало у неколико речи.
       
      КАКО СЕ ПРИЧЕШЋИВАТИ
       
      Ја не бих одређивао у данашње време колико пута се може причешћивати. Ако си спреман, увек приђи, ако ниси – уздржи се, немој! Труди се да се припремиш и удостојиш за причешће, да себе вежеш за Бога, за покајање. Ми који верујемо треба да имамо свог духовника код кога се исповедамо и да будемо сагласни са њим када можемо приступити причешћу.
      Литургија служи да се верници причешћују и да увек буду спремни за ту свету тајну. Ако нису спремни, причешће им може бити више на осуду него на корист, и још више ће им бити на осуду ако нису спремни па осуђују Цркву што их често призива да приступе тој светој тајни. Свети Јован је говорио да треба вршити припреме у посту, покајању и исповедању који морају бити целокупни – и наше душе и тела. Ако се тога држимо, можемо се причешћивати скоро сваког дана, уколико се осећамо спремним. Господ је зато и дошао. Ако се не осећамо спремним, ако недостојно узимамо свето причешће, онда узимамо огањ на себе који може да нас спржи.
       
      КАКАВ МОНАХ ТРЕБА ДА БУДЕ
       
      Осећам да је Бог позвао мене као монаха, да будем од мало веће користи своме народу. А бићу ако се трудим да будем молитвен, предан Богу срцем, душом и свим бићем и својим примером зрачим свима око себе- и монасима и народу. Ако се трудим да будем угодан Богу својим подвизима и својим животом, слободно могу да изађем пред Господа и да тражим, као дете од Оца, да молим, да клечим, да плачем и тражим помоћ за свој народ и своју Цркву да Господ помогне.
       
      Извор: Чудо
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?"
      Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...)
      Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...)
      Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...)
      На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима.
      ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. )
      Свето Причешће није преносилац или извор болести
      ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \  
    • Од JESSY,
      У интервјуу за сајт „Православна Камчатка“ председник Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење Епископ орехово-зујевски Пантелејмон говорио је о томе у чему се састоји предназначење породице, о социјалном служењу и о посети Камчатки.
       
          
      — Поштовани владико, у име наших парохијана желели бисмо да вам се захвалимо за то што сте посетили нашу далеку Камчатку. Веома се надам да ће Ваш долазак скренути пажњу на милосрдна дела.
      — Ја бих желео да вам се захвалим на томе што сте ме позвали. Ваш крај је изванредан, људи су добри. Драго ми је што сам боравио код вас, што сам се упознао с владиком Теодором, с губернатором, и још ми предстоји да се упознам с многим другим људима.
      — Ви сте на челу Синодалног одељења за црквено доброчинство и социјално служење. Наравно, ради се о огромним пословима који обухватају мноштво различитих праваца и који захтевају велике ресурсе, време и пажњу. Међутим, желели бисмо да се задржимо на теми породице. Ово питање је данас за многе веома актуелно. У чему се састоји предназначење породице? Зашто је Господ замислио управо такве односе између мушкарца и жене?
      — Као прво, треба рећи да је рад у нашем Одељењу лакши од рада у било ком другом одељењу, зато што је сваки човек по својој природи створен као љубав. Главна проповед коју је Господ донео на земљу јесте проповед о љубави. Због тога је својство да воли уткано у сваког човека. Само га треба пробудити, треба подсетити на њега, па ће оно покретати човека и помагати му да пронађе своје место у овом служењу.
      Што се тиче породице, наравно, то је веома важна тема. Видимо како се одвија трагедија у целом свету – како се уништава породица. Прво смо изгубили јединство с Богом, изгубили смо све оријентире у својој души, али се породица ипак сачувала. Сад се и она распада. Зашто је Бог човека створио оваквим? Сви ми знамо да је човек створен по лику и подобију Божјем. Човечанство се уређује управо по лику Свете Тројице. Свака људска личност је с другом личношћу повезана једном природом, као што су сједињене три ипостаси. И може се говорити о томе да је човек Светој Тројици сличан у јединству које постоји између троје људи: оца, мајке и детета.
×
×
  • Креирај ново...