Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Протојереj-ставрофор Слободан Зековић: Имајмо бескрајно повјерење у Господа - прихватимо сваки крст Господњи са трпљењем, вјером, надом и љубављу и спасићемо се!

Rate this topic

Recommended Posts

Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на десету недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Одговарајући на питања наших слушалаца отац Слободан говорио је о кумству, бројаници и њеном коришћењу. Како да знамо да смо се искрено покајали, објаснио нам је отац Слободан. Отац Слободан је, између осталих, одговарао и на питење шта је смирење и да ли се хришћанско смирење и трпљење разликују од осталих. Он је са нама подијелио и неке лијепе тренутке из своје 15-огодишње свештеничке службе.
 
 

Извор: Радио Светигора


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар)     Свети Григорије Палама: Беседа на Вазнесење Господње   Свети Владика Николај охридски и жички: Беседа на Вазнесење Господње   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Вазнесење Господње   Свети Димитрије Ростовски: Поука на Вазнесење Господње   Архиепископ Аверкије (Таушев): Богослужење Вазнесења Господњег   Протојереј Александар Шмеман: Вазнесење Господње
      Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празника
        Катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ   Емисија о богослужбеним особеностима празника Вазнесења Господњег - Спасовдана   ТВ Храм: Тропар Вазнесења (1)   ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2)   ТВ Храм: Величаније Вазнесења   ТВ Храм: Тропар Вазнесења (2)   ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2)   ТВ Храм: Стихире на стиховње Вазнесења   ТВ Храм: Стихире на хвалине Вазнесења   ТВ Храм: Входни стих на празник Вазнесења   ТВ Храм: Ирмос 9. песме Вазнесења     Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Поуке.орг - инфо
      На празник Вазнесења Господњег мноштво вернога народа Новога Сада сабрало се 15/28. маја 2020. године у Световазнесењском храму на Клиси. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке.   Звучни запис беседе   Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је казао да је оправдано народно име данашњег празника – Спасовдан. У самом том називу исказана је суштина и смисао празника. Када кажемо Вазнесење Господње – то је опис самог догађаја, онога што су ученици, апостоли доживели, чега су били сведоци, али то је догађај који сведочи о пуноћи спасења рода људскога и творевине Божје. Овај свети храм данас слави своју славу и ми сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављамо Господа Који се вазнео на небо, вазносећи и нас – уколико смо Његови, уколико у Њега верујемо, Њему се молимо, Њега призивамо. У Његовој Личности и ми смо вазнесени, и ми смо не више – како каже Свето Писмо – туђини него домаћи Божји, укућани Божји, житељи Новог, Небеског Јерусалима, поучио је Епископ бачки.        У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Светониколајевског храма у Новом Саду Огњена Верића у чин презвитера.   Благосиљани су славски колач и кољиво, а потом је, у порти Световазнесењског храма на Клиси, откривено спомен-обележје блаженопочившем владици будимском Данилу Крстићу.     О архијереју Српске Православне Цркве – великом духовнику, научнику, професору, говорили су Епископ бачки г. Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе.   Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада   Звучни запис обраћања г. Синише Јокића   Говорећи о владици Данилу, Епископ бачки је истакао да је блаженопочивши архијереј један од највећих теолога 20. века. То је, нажалост, познатије у другим помесним Православним Црквама него у нашој, Српској Цркви. Школовање своје је завршио најпре на Институту Светог Сергија у Паризу, онда је био у Америци, где је даље учио од проте Георгија Флоровског, који је такође уз нашег светог Јустина Поповића био други најзначајнији теолог протеклог века. Владика је пронео име Новога Сада широм хришћанскога света, а самим тим и име своје родне Клисе. Данас почива на другом месту, али кроз ово спомен-обележје он подсећа и вас све на своје присуство овде, нагласио је владика Иринеј.   Звучни запис обраћања владике Иринеја   На предњој страни постамента исписан је текст: „Епископ будимски др Данило Крстић, 1927 – 2002, од Клисе до Харвардаˮ, док је на доњем делу постамента текст: „Захвални Клисаниˮ. Спомен-биста је уметничко дело признатог вајара Ђорђа Лазића.     Епископ будимски Данило Крстић рођен је 1927. године у Новом Саду, а упокојио се у Господу 2002. године у Сентандреји.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Поуке.орг - инфо
      У шесту недељу по Васкрсењу, Недељу о слепом, на дан спомена Светих словенских просветитеља Кирила и Методија, 11/24. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Евхаристију у трстеничком храму Свесвете Живоначалне Тројице.   Звучни запис беседе   Саслуживали су протојереј и архијерејски намесник трстенички Марјан Вујовић, протојереј Радомир Косовац, јереј Мирољуб Симеуновић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић.   Чтецирали су г. Дејан Марковић и богословац Душан Богојевић. Након освећења Часних Дарова, Епископ благоизволео да у чин ђакона рукоположи теолога и вероучитеља г. Немању Ћосића.     Извор: Епархија крушевачка
    • By obi-wan
      https://iskra.co/kolumne/bezumne-mape-uma/
      ...

      Мапе ума су наши мисаони претинци за организовање података из света око нас. Посебно су важни за стављање нових дешавања у одговарајући контекст. 
       Да нешто с нашим мапама ума није у реду видело се недавно по томе како је грађански Београд дочекао Милановићево протестно напуштање прославе Бљеска. 
      Подсетићу да је председник Хрватске дошао у Окучане на прославу годишњице Бљеска, како би одао „почаст онима који су пали за Хрватску“. Напустио је свечаност јер се, како је објаснио, „један од учесника скинуо у униформу с грбом За дом спремни“.
      Због овог Милановићевог потеза грађански Београд пао је у транс и само што Милановића није истетовирао на задњици.
      Борис Тадић: „Честитам Милановићу на данашњем храбром гесту отпора усташтву и јасном вредносном опредељењу“! (4.500 свиђања)
      Миливој Бешлин: „Гест Милановића врло храбар и врло важан“!
      Антонела Риха: „Милановић одржао лекцију свим политичарима у региону“ (3.400 свиђања) 
      Срђан Драгојевић (на Риху): „Истина“! 
      Балша Божовић (на Риху): „О да!“ 
      Весна Пешић: „Увек неколико корака испред. А постају и километри…“ 
      Ранка Чичак: „Браво!“ 
      Мирјана Малишић: „Ово је прави Председник. Да сам могла гласала бих за њега“. 
      Значи, дођеш да прославиш етничко чишћење Срба (уз ликвидацију ухваћених стараца, жена и деце). Али, ипак напустиш скуп због нацистичког поздрава. Јер, може НДХ патриотизам, али баш усташлук – ипак смо у ЕУ 2020. 
      И то је било довољно да грађански Београд умре од среће.
      Поука: Србе можеш да протерујеш и истребљујеш колико те је воља. А онда направиш тек један мали гест. И Београд једва дочека да узвикне: „живело регионално помирење“.
      Исто је било и приликом последњег полагања венаца у Јасеновцу. Београд је био сав одушевљен што су, ове године, хрватска, јеврејска и српска делегација биле у једној колони. 
      „Нису више под Богдановићев цвет стизали у неколико колона“, егзалтиран је коментатор листа Данас, „него у смерном поретку добрих ђака неке школе Добра. Главну улогу, по свему судећи, одиграо је нови хрватски председник“.
      Међутим, управо те вечери на ХТВ приказан је документарац у коме се слави Алојзије Степинац. То је онај прелат који је уочи Покоља писао: „Шизма (тј. православље) је највеће проклетство Еуропе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења. (…) Најидеалније би било да се Срби (у Хрватској – С. А) врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим – Св. Оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе (…) Жалосна је, али изгледа по свему истинита народна пословица: нит у мору мјере, нит у Влаху вјере” (в. овде 352).
      Дакле, на дан када се обележава Јасеновац, хрватска државна ТВ слави војног викара геноцидне нацистичке хрватске државе (1941-1945). А актуелни хрватски председник – управо тај који је најзаслужнији за велелепну и светскоисторијску „једну колону“ – познат је по томе што се хвалио дедом усташом и славио Анту Старчевића, утемељивача хрватске идеологије србоцида која је и довела до Јасеновца.
      Али, Београд ће, у својој акцији Браво Зоране, све то лепо да гурне у страну. Видеће само оно што жели да види. Као жена коју муж сваки дан туче, а када један дан прескочи, она сва срећна закључи: „Ипак ме воли“.
      * * *
      Иста прича је и с геноцидном акцијом Олуја. Хрватска сваке године слави „беспрекорно чисту војничку победу“ – у којој је четири пута бројнија и упола млађа хрватска војска, уз обилату помоћ НАТО-а, поразила разоружане и остављене територијалце РСК (нису смели да користе авијацију и ракете, а Милошевићу је стављено до знања да би покрет српских тенкова преко Дрине довео до НАТО бомбардовања; в. овде 163-170). 
      У тој геноцидној акцији, Срби који су преживели Покољ (1941-1945) били су протерани, а две хиљаде затечених цивила је побијено. Тиме је окончана друга фаза троделног плана србоцида: побити, протерати, похрватити.
      Геноцид је управо то што се десило у Олуји: побијеш сваког кога се домогнеш. „Честитам Хрватима велику победу“, саркастично је написала Марија Тодоровић, „када је хрватска војска претукла до смрти мог деду Станка Наранчића, из Глине, јер није хтео да напусти кућу, одневши му фрижидер. Имате се чим дичити“. 
      Из судбине побијених цивила, јасно је да све оно „што је избјегло пред Олујом у ствари умакло испод каме“. А Хрватска сваке године управо то слави.
      Дочим, Београд? Већ сам описао менталне претинце у које наша медијска и културна елита смешта Олују: крив је српски национализам који је нахушкао Крајишнике, да би, потом, њихове тракторске колоне „слао на Косово и продавао им воду за 10 марака“. 
      Ови претинци, као што сам већ показао, почивају на обичним лажима. Народу који је 1941. мирно чекао да га званичници НДХ 1.0 одведу до јама, нико 1991. није морао да објашњава какав ће му бити третман у НДХ 2.0. А „насељавање Крајишника на Косово“ и „флаша воде од 10 марака“ – то су урбане легенде унапређене у стандардне (ауто)шовинистичке алате за виктимизацију Срба (и прећутно скидање кривице с данашње Хрватске).
      Ни званични Београд није ништа бољи. Он сваке године жали све жртве, „тихо и достојанствено“. И то је све. 
      Суседна држава прославља масовно етничко чишћење, масакр заробљених цивила, те завршетак геноцида над нашим народом. А ми – „тихо и достојанствено тугујемо“?
      А да помислимо да уложимо неки дипломатски протест због слављења геноцида? Да кажемо да то нећемо више ћутке да трпимо и да ће се њихово некрофилско радовање србоциду морати одразити на наше економске односе? Да поменемо могућност да хрватске фирме третирамо исто као они наше? Да запретимо да ћемо приупитати српске туристе који се спремају на летовање у Хрватску – а да нећете и ви, са својим домаћинима, да прослављате Олују?
      Прелазимо преко Олује као да је то ништа. Тако шаљемо поруку охрабрења и другим шовинистима из комшилука који маштају да „српско питање“ реше по хрватском моделу. Јер, нема казне за то.
      Уосталом, грађанистички Београд већ има спремљену менталну матрицу у коју ће сместити сваку нову Олују: за све је крив српски национализам. 
      Као што ових дана рече Иван Виденовић, физичар београдски и некадашњи помоћник министра науке (из Г17): „Црногорци су пета ex-YU национална заједница с којом Срби долазе у сукоб. С нама (Србима – С. А) нешто озбиљно није у реду. Показујемо потпуну неспособност за миран живот у мултиетничким државама у којима нисмо већински народ“. „Ниједно од људских права `нашег народа` у БиХ и ЦГ није угрожено. Угрожено је једино умишљено колективно право да од тих држава правимо Велику Србију“. „Политичари који кажу да ћемо увек бити уз `наш народ` тамо где је угрожено искључиво то умишљено право, исказују претњу да силом одвајају територије суседних држава. Зато је Србија, подстицана у томе Русијом, фактор нереда и нестабилности у региону“ (слично пише и Срђан Пухало).
      Србе само протерују, што их се затекне побију, књиге им спаљују, табле им лупају, гробове растурају, цркве им узимају, а децу преверавају… А сва остала права имају – но су Срби неспособни за миран суживот. Не могаше ни с Турцима, ни с Аустроугарима, ни с Рајхом – све њима нешто смета…
      Због таквог нашег става, неким комшијама иде вода на уста кад се помене Олуја. „Хрватска је уз подршку свјетских сила искористила повољан тренутак“, објашњавају идеолози унитарне БиХ, и „протјеривањем српског становништва завршила сукоб као грађанска држава, чиме је постигла висок степен политичке стабилности“. 
      Хрватска – грађанска држава?! Може још неки виц?
      А коментатор Радио Сарајева чак директно прети Републици Српској помињањем нових „колона српских избјеглица (…) на тракторима“, уз опаску да ће „са собом понијети дио БиХ само колико се закачи на опанак, ципелу и тракторску гуму“, а „и то је превише“. 
      Проблем је што исто то из Србије најављује, рецимо, и Павле Радић (Autonomija info), предвиђајући „егзодус Срба из парадржаве РС“, само „буде ли се наставило противбосанско лудило Додика, подржаваног из Београда и Москве“. За ЦГ то љубазно најављује Кишјухас (Danas): „Срби из Црне Горе могли би да приупитају Србе из Хрватске колико је трагично завршила њихова одбрана и заштита из Београда“. 
      Менталне матрице за оправдавање Злочина су ту. Чека се још само Злочин.
      * * *
      Колико су ове мапе ума безумне види се по томе какав третман у грађанском Београду има Република Српска, а какав Република Хрватска.
      Српска је, наравно, геноцидна творевина, а Хрватска нормална ЕУ држава.
      Биљана Србљановић је, уз слику књиге Историја Републике Српске, написала: „прво је био геноцид, а онда `држава` – крај историје“.
      Бранислав Јелић се хвалио да у Е новинама „третирамо Републику Шумску као геноцидну творевину“, „парадржаву створену на лешевима људи по којима (данас) некажњено газе њихови џелати”, најавивши да ће њен „рок трајања одређивати правдољубивост читавог демократског света“ (значи: што РС пре нестане, то је више правде у свету?!).
      Теофил Панчић Српску назива „гнусном Караџићевом државоликом крастом”, „гломазном цркотином, разјапљеном насред пута”, „’Розмарина бебом’, прекомандованом из пакла међу живе људе”, „нељудским Неместом”, „перверзном творевином без историјског, географског, демографског или било којег другог сувислог утемељења”. Српска, по Панчићу, „нема ’бољу страну’: то је настало путем зла и зарад зла, и у вечном одржавању пламена зла и мржње исцрпљује се његов смисао, и ту помоћи нема”. 
      А Хрватска? Грађански Београд за Хрватску не дозвољава било шта да се каже. Геноцид? За Јасеновац су криви фашисти, а за Олују Милошевић. Хрвати рушили Југославију два пута? Криви политичари. Бацају Србе у море? Свуда има будала. Славе усташе? А код нас четнике.
      Ове менталне матрице су толико погрешне да су просто перверзне.
      Најпре, као што је приметио Александар Ламброс, „држава може бити геноцидна творевина на два начина: 1. онако како су то САД или Хрватска; 2. или онако како су то Израел или Република Српска; дакле, 1. држава настала на геноциду, или 2. због потребе да се он спречи – тј. због гаранта опстанка једне нације у условима јасно изражених истребљивачких намера непосредног окружења“.
      Српска има везе с геноцидом само утолико што је настала из борбе да Срби не заврше поново у јамама. А Хрватска је створена управо на тим на јамама – иза којих је уследило протеривање и асимиловање.
      Ево шта кажу бројке. Срба је 1890. у Хрватској и Славонији било 26%, а у Далмацији 16% (овде ХХVII; овде 150); после Покоља (1941-1945) остало их је 14%, до 1991. пали су на 12%, а после Бљеска и Олује има их тек 2% – али, „90% српске деце у школи похађа католичку веронауку“.
      У „геноцидној“ Републици Српској, пак, Хрвата и Муслимана је 17% – наспрам „мултикулти“ БХ Федерације, где је Срба тек 2%. А и у „фашистичкој“ Србији (чак и без КиМ) удео националних мањина је 17%.
      Како то да је геноцидној Српској и у фашистичкој Србији удео националних мањина осам пута виши него у еуропској Хрватској и мултикулти ФБиХ? А да није можда неки проблем у нашим менталним матрицама?
      У тој еуропској Хрватској, да подсетим, легализован је поздрав Za dom spremni – што је исто као да је у Немачкој нормализован Sieg Heil. Срушено је 3500 споменика антифашистичкој борби у 2. св. рату, а подигнуто мноштво споменика усташкој војсци и припадницима тог нацистичког и геноцидног покрета (овде, овде или овде; да не говоримо о усташким именима улица). 
      Усташе су, још од 1993, добили државне пензије, а напади на Србе се не кажњавају („нови детаљи напада на Србе у Вуковару: тукли их чекићима и палицама, судац их одбио послати у затвор“).
      „Замислите следеће“, пише Ламброс: „У највећој берлинској катедрали држи се миса за Хитлера док испред протествује шачица Немаца с транспарентима на којима опомињу да је то ипак човек који је у гасним коморама побио милион и по Јевреја. Фудбалери немачке репрезентације поздрављају навијаче нацистичким поздравом. На немачким трговима рок групе певају песме с рефреном `чујте бандо Јевреји, стићи ће вас наша рука и у Израелу`. Организоване групе младих Немаца ломе табле с натписима на хебрејском. Немачка држава плаћа пензије нацистичким официрима. Немачка пред међународним судом тужи Израел за геноцид. А Јеврејима се сугерише да престану да помињу холокауст јер ће у супротном Немачка да искористи свој дипломатски утицај у међународним организацијама да спречи израелски приступ“. 
      Опасна је заблуда да је данашња еуропска Хрватска нормална држава с проблемом екстремизма. Не, она је савремена верзија НДХ онолико колико јој околности допуштају.
      Данашња Хрватска је, заправо, ефикаснија од Павелићеве – спустила је удео Срба у Хрватској више него Павелићева НДХ. 
      Данашња Хрватска личи на нормалну државу – али није. Створена је на троделном геноциду, а њен главни тренутни циљ је довршавање (асимилација, као трећа фаза) и иреверзибилност геноцида.
      Смешно је када наши грађанисти кажу да „Хрватска данас и НДХ нису исто“, те да „српски националисти покушавају да спрече развој специјалних односа између Србије и Хрватске“, као што постоје „између Израела и Немачке“. 
      Немачка је: 1. темељено денацификована и територијално кажњена; 2. изградила културу кајања због геноцида на Јеврејима. 
      Хрватска није ни једно, ни друго.
      „Шта би ме убедило у то да се (данашња) Хрватска суочила са својом нацистичком прошлошћу и коначно је се недвосмислено одрекла?“, пита се Александар Ламброс. И одговара: „Убедило би ме:
      закон о забрани негирања геноцида; споменик побијеним Србима у центру Загреба (онакав какав су Немци подигли Јеврејима у центру Берлина); суочавање с почињеним геноцидом кроз образовни план и програм у хрватским школама; измештање Степинца из загребачке катедрале; повраћај имовине свим протераним Србима и омогућавање њиховог повратка; активна дипломатска подршка Србији од стране Хрватске у свим међународним политичким телима, посебно у ЕУ; хрватски председник на коленима у Београду – и Папа на коленима у Београду“.  Има ли ичега од тога? 
      Како, онда, можете данашњу криптоусташку Хрватску да поредите с денацификованом Немачком? И с којим правом је проглашавате за нормалну државу?
      Само један карактеристичан детаљ. Ево како је хрватски N1 страним гледаоцима објаснио шта се десило у Јасеновцу: „Ustasha-led camp in Jasenovac in which thousands of Jews and members of other ethnic group as well as Croatian anti-Fascists and democrats were killed“.
      Нигде Срба у Јасеновцу?
      А Олуја? За N1 Zg то је била „ослободилачка акција“! 
      Како је могуће да новинари београдског N1 немају проблем с таквим „извештавњем“ својих загребачких N1 колега? То је стога што су менталне матрице београдских новинара подешене на два аксиома: 1. чистимо само своје двориште; 2. српски национализам је најопаснији. 
      И зато, да се види N1…
      * * *
      И последња наша заумна ментална матрица о којој ћу овде да говорим тиче се даљих планова хрватског национализма. 
      Хрватски адмирал у пензији Давор Домазет Лошо, иначе саветник претходне председнице Хрватске, недавно је изјавио: „зна се да је цела БиХ заправо хрватско краљевство, то је хрватска земља. Хрватска земља је и Бока Которска, све до Улциња“, а „хрватска земља су и Срем, Бачка и делови Баната“.
      Грађански Београд на овакве „инциденте“ одмахује руком. „И код нас има будала – ено га Шешељ“, био је најчешћи коментар испод ове вести.
      Али, тих „инцидената“ у Хрватској је толико много да слободно можемо да говоримо о доминантној култури. Сетимо се, рецимо, манифестације „Сријем Хрватској“, тврдње Матице Хрватске да су „Сријем и сјеверозападна Бачка“ „олако препуштене хрватске територије“, и скандалозне чињенице – због које се званични Београд никада није бунио – да Хрватска једну од својих жупанија зове „Вуковарско-сријемска“ (као да ми свој округ назовемо Бачко-барањски; да ли би официјелни Загреб то прећутао?).
      То су за нас све „одвојени инциденти“ – као онај када хрватска председница говори о „Војводини и Србији“ као о две „сусједне земље“; или, када говори о радости „цијеле Хрватске” – „од Виса до Купреса“ (а Купрес је у Ливањском кантону, у БиХ); или када министар одбране Хрватске изјављује да је „Хрватска војска спремна на нове Олује“?!
      У наше стандардне менталне матрице улази и непрестно потцењивање опасности и непријатеља. Немарно се односима према чињеници да је  уништење Републике Српске и излазак на Дрину следећа етапа хрватског Великог пројекта. Као што је добро уочено, „премда су Хрвати направили етнички чисту Хрватску, и даље им сметају Срби – и сметаће им догод не допру до Дрине и не подбоче се под Београд“ (овде ХХV).
      Морамо, најпре, себи да разјаснимо у глави, а потом и да своју децу подучимо, да ће се, ма шта да кажу бео-инфлуенсери, свако попуштање хрватској политици троделног геноцида завршити с неким новим, мањим или већим, Јасеновцем или Олујом.
      Не решиимо ли се што пре тих сулудих менталних матрица, постоји реална опасност да део нашег народа поново заврши било у камионима за Јасеновац, било на тракторима за Србију.
      Хрватска се спрема да, за пар месеци, прослави 25 година Олује. Шта ћемо тим поводом да урадимо? Још једном да седнемо и отплачемо – тихо и достојанствено?
    • By Поуке.орг - инфо
      ,,На правди Бога, хапсили су нас као криминалце. Није лијепо да моја дјеца и моји парохијани гледају како ме одводи полицијска марица, али хапшењем ми нисмо понижени. Част је страдати, на правди Бога, за Светог Василија, јер Црква се у својој пуноћи највише пројављује у страдању“- казао је, између осталог, за Радио ,,Светигору протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки.   Звучни запис разговора   Отац Слободан говорио је о Световасилијевској литији на празник небеског заштитника града под Требјесом, организованој од стране вјерног народа по традицији дугој 26 година, која је изазвала хапшење Владике Јоаникија и осморице свештеника. Отац Слободан је био један од утамничених свештеника, што је и узроковало погоршање његовог здравственог стања, тако да је након 72-часовног притвора био упућен на болничко лијечење, наприје у никшићку а потом у подгоричку болницу.   Отац Слободан захваљује својим парохијанима и свима на подршци коју је добијао свих ових дана, додајући да се настављају богослужења у никшићким храмовима уз поштовање прописаних мјера НКТ, рекавши да вјерници једва чекају да буду настављене литије за одбрану Светиња.   Отац Слободан каже да се настављају радови на градњи храма светог Нектарија у Никшићу и позива све, који су у могућности, да помогну ово богоугодно дјело.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...