Jump to content

Питање свештенику или неком другом стручном лицу

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 39 минута, Росссс рече

Ако сам рекао да нећу нешто урадити у прекрстио се, да ли би био грех да то прекршим 

Ништа ово не разумем... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Поуке.орг инфо рече

Ништа ово не разумем... 

Ако сам рекао нпр следећих пет дана ћу радити вежбе и прекрстио се .. и онда не урадим тако да ли је то грех? Не знам да ли сам се тако закунуо или то не значи то

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Росссс рече

Ако сам рекао нпр следећих пет дана ћу радити вежбе и прекрстио се .. и онда не урадим тако да ли је то грех? Не знам да ли сам се тако закунуо или то не значи то

 

  • Хахаха 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

jes bogomi naslov je odlican

nemoj uzalud pominjati ime bozije, tako isto nemoj ni prekrstiti se na gluposti, sam znas da je to neispravno, sad koliki je tacno greh u pitanju to zavisi sta si radio, moras prvo na ispovjedanje tu na forumu poa cemo ti onda dati dijagnozu, odakle ja znam ovako od oka da ti izmjerim greh

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 41 минута, Росссс рече

Ако сам рекао нпр следећих пет дана ћу радити вежбе и прекрстио се .. и онда не урадим тако да ли је то грех? Не знам да ли сам се тако закунуо или то не значи то

zakunuo si se i to biH biJo greh.... ali manji je greh da ne radis vezbe uopste nego da radis a ne ispostujes  "go hard or go home" pravilo. Nemoj da se kunes vise ako neces da vezbas. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

И ја сам раније тако нешто слично укупно три пута урадила - обећала Богу да ћу нешто (добро) радити годину дана или заувек, ако ми он нешто друго што ми је много важно испуни. То се и дешавало. Последњи пут сам обећала три ствари - једну испунила, две нисам. Онда ме је то јако мучило, као и тебе сада ово, па сам испричала мом духовнику. Он је рекао да никад више то не радим, да је то на нивоу неког бајања и да ми, људи данашњице, имамо два завета - Нови Завет и завет на верност на венчању. Други завети нам нису потребни.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 часа, Росссс рече

Ако сам рекао нпр следећих пет дана ћу радити вежбе и прекрстио се .. и онда не урадим тако да ли је то грех? Не знам да ли сам се тако закунуо или то не значи то

A sto bi se prekrstio kad to kazes? Da bi sebi dao obavezu? Ili da bi Bogu dao rec? U oba slucaja - pogazio se receno ako to tako gledas, a to jeste pogresno.

Medjutim, mnogo vise je pogresno ako tako stalno radis, tj. ako se stalno "obecavas" za bilo sta, pa posle to ne mozes ili neces da ispunis. Nikad nista ne obecavaj samim sobom unapred, jer je u nasoj (delimicnoj) vlasti samo danasnji dan, jucerasnji nije jer je vec prosao, a sutrasnji nije jer jos nije ni dosao.

"Neka vase 'da' bude 'da' i 'ne' da bude 'ne', sto je vise od ovoga - od zloga je..." (Mt. 5,37).

Vladika Nikolaj lepo kaze "Zakletva je svedok lazi u svetu, u Carstvu istine ne zna se za zakletvu". Tako i ti cini, i nece da te boli glava.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Марина Савковић рече

И ја сам раније тако нешто слично укупно три пута урадила - обећала Богу да ћу нешто (добро) радити годину дана или заувек, ако ми он нешто друго што ми је много важно испуни. ...

Тргујеш? Без условљавања љубави... :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недјељу, 21. по Духовима, када наша Света Српска Православна Црква прославља Свете бесребренике Козму и Дамјана, у народи још познати као Врачеви, вјерујући Модричани, окупили су се у великом броју да дочекају свог Епископа Фотија, који је служио Свету архијерејску Литургију у храму Успења Пресвете Богородице у Модричи.

      Житељи Модриче били су радосни што је њихов Епископ дошао са њима да се помоли на овај дан, када они поред црквеног празника прослављају и 100. годишњицу од освећења храма, дакле читав један вијек православне богомоље у центру града.
      Његовом Преосвештенству Епископу Фотију саслуживали су у Христовој оданости и братској љубави: архијерејски намјесници добојски и модричко-градачачки, протојереј-ставрофор Мирко Николић и протојереј Ненад Тојић; пароси модрички, протојереј-ставрофор Перо Танацковић, протонамјесник Стаменко Станковић и јереј Синиша Лазић; парох гаревачки, протонамјесник Ненад Јеремић, те ђакони Немања Спасојевић и Александар Стевановић.
      Епископ Фотије у својој бесједи на крају Свете Литургије говорио је о историји овог храма наглашавајући битне моменте кроз које је пролазио храм са својим вјерним народом рекавши да је овај храм живео и страдао заједно са народом на овом простору. Људи су живјели благодарећи Богу и благодарећи својим светитељима и овај храм је њих подизао, а они су духовно узрастали у њему. И то јединство непрестано постоји у свакоме мјесту, браћо и сестре, јер то је благослов који нас крстолико везује за наше светиње".
      У току Свете Литургије, након што се већи број вјерника причестио, од оних најмлађих до најстаријих, Епископ Фотије је исказао радост због тога што је народ поучен од стране свог свештенства схватио потребу за Светим Причешћем. Владика је похвалио благољепије којем доприноси пјевница за којом пјевају сестре Јанковић које су од првих својих корака у овом храму, а онда слога народа када је у питању унутрашње сређивање храма и сам фрескопис. Са тим у вези, Епископ Фотије, је опет појаснио суштину и значај грађења храма рекавши: Подижући једну светињу у неком мјесту то мјесто добија своју личну карту, добија свој духовни профил и људу долазе тој светињи и моле се Богу. Ту се крштавају, ту се вјенчавају, ту се причешћују, ту живе литургијским и црквеним животом и ту узрастају на спасење, како би ми рекли једним богословским речником.
      Учећи нас о Светим Бесребреницима, причајући нам о њиховом животу и животном позиву, Епископ Фотије је рекао да су нам они данас пријеко потребни, прво због свог светог живота, али и светих дјела, будући да су бесплатно лијечили народ. Данас када смо погођени овом епидемијом, лијек је потребан народу. Љекари, медицинари и други људи који су од науке медицинске, који су за велико поштовање, помажу тим наукама другим људима, а Бесребреници су помагали људима благодаћу Духа Светога они су силом Божијом исцјељивали немоћи људске и све болести. Прогонили су демонске силе и то што људи не могу својим умјећем то може Бог и могу Светитељи Његови.
      На крају литургијског сабрања Владика је одликовао парохе модричке - оца Стаменка Станковића, чином протојереја, а оца Синишу Лазића, достојанством протонамјесника.
      За несебичну помоћ овој црквеној општини одликовани су епископским граматама: начелник општине Модрича, господин Јовица Радуловић, господин Миленко Мартић и господин Томислав Ракић.
      По надахнутој бесједи владике Фотија, уприличен је културно-умјетнички програм у порти храма у изведби дјеце из КУД-а Модрича.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Broken,
      Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго.
      Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују.
      И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају.
      Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе.
      19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима.
      Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава).


      Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута.
      Црква  (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа.
      Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим.
      Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали.
      Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију  њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора.
      Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
    • Од JESSY,
      АТИНА – Грчка православна црква затражила је од својих верника да службама присуствују са потврдом о вакцинацији или са негативним тестом на корона вирус, пошто је у тој земљи забележено рекордних 6.808 нових случајева заразе.
      Свети синод грчке православне цркве упутио је ту препоруку свим парохијама у земљи, али није наведено да ли је њено спровођење обавезно, преноси Танјуг.
      У Грчкој су прошле године верске службе биле отказане неколико месеци због пандемије, али је влада одбијала да уведе обавезну вакцинацију или тестирање за улазак у цркве.
      Црквени званичници траже од верника да поштују смернице лекара, а у среду је епископ на острву Лезбос потписао наредбу о суспензији невакцинисаних свештеника.
      У Грчкој је јуче регистровано 6.808 нових случајева ковида-19, што је највише од почетка пандемије. Претходни рекорд је био у уторак – 6.700 нових случајева инфекције.
      Здравствени званичници саопштили су да се ситуација погоршава и да је попуњеност одељења интензивне неге повећана на 87 одсто са 70 одсто пре три недеље.
      У Грчкој, која има око 11 милиона становника, од последица корона вируса умрло је више од 16.000 људи. 
       
      https://www.politika.rs/scc/clanak/491395/I-u-crkvu-sa-potvrdom-o-vakcinaciji-ili-testom?fbclid=IwAR2ipKqOosGLoE5dOmAL20S3_mmzSOSlzMikfLRDCs4p5VHWM3duSh8GKR0
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Проф. др Богдан Лубардић, Универзитет у Београду, Православни богословски факултет: Црква и питање еутаназије: философскотеолошке рефлексије

       
      1. Осим у случајевима изнимних али угледних појединаца, релевантне хришћанске Цркве држе противан став према еутаназији, уз одређена разликовања која нису суштинска. Унутар породице Православних Цркава влада слагање око начелног става да је еутаназија неприхватљива. Томе у прилог сведоче круцијални документи што адресују то горуће питање. Посебно су важни Основи друштвене концепције (2000) Руске Православне Цркве и Проблем еутаназије Специјалног одбора Грчке Православне Цркве (2000). Српска Православна Црква, осим што је успоставила одбор за биоетичка питања, учествује у раду Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог (ICAOTD) која управо завршава документ о еутаназији који ће бити усвојен у Атини следеће године под насловом: Наша сигурна и извесна нада: хришћански приступ животу и смрти (2022).
      2. У контексту српског друштва одредба 86. преднацрта Грађанског законика јасно ставља до знања да „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. (Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност)“. Са становишта Цркве, међу главним разлозима за бојазан, заправо за уман протест против легализације еутаназије, издвајају се следећа два: (i) резерва према подразумеваном а проблематичном схватању идеје људског живота и (ii) резерва према проблематичном схватању идеје људских права – при чему се обе резерве тичу проблематично подразумеване концепције аутономије људског субјекта. У оном што следи образложићу основне разлике између хришћанског и нехришћанског схватања људског живота и људских права. То чиним ради увида у претпоставке Цркве за критику идеје људског живота и идеје људских права каквим се, изгледа, подразумевају у оквирима предложеног Грађанског законика Републике Србије у вези са еутаназијом.
      2.1. Прво, према учењу Цркве живот је дар од Бога. Тај дар потврђују и библијски и црквени основи хришћанства: „У руци Господа је душа свега живог и дух сваког тела човечијег“ (Јов 12:10; 4Мој 16:22). Човек је образ Божији (Пост 1:26-27) који се Богу уподобљује у Христу као глави Цркве: „Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2Кор 4:6). Из тога следи више важних импликација: (i) Будући да је живот дар од Бога, живот је суштински релационалан феномен: (ii) отуда имамо одговорност не само пред другима већ пред божанским Другим: (iii) отуда следи да је живот светиња што утемељује (iv) начело достојанства и неповредивост људске личности која, као образ Божији, јесте и слободни вишедимензионални умни субјект који претпоставља заједницу са Богом и са другим људима: (v) отуда људски живот има духовну сврху што суштински укључује трансценденцију. Речју, живот је неотуђив уникалан дар који служи томе да се људска природа преобрази у Христу задобијањем новог начина постојања.
      Из такве перспективе гледано људски живот је конститутивно богочовечанска структура. Утолико утемељење идентитета субјекта као умно самосвесне слободе има теономан односно христономан карактер који, теолошки гледано, не нарушава већ остварује људску аутономију. Јер, ако је човек образ Богочовека Христа онда закон Христов јесте и норма и циљ људског самозаконодавства, ако је духовно фундирано. Игнорисање те духовнотеолошке чињенице, изразито у случају прихватања самоубијања, са или без асистенције, са становишта Цркве има несагледиво негативне последице. Оно што изгледа хумано са хуманистичког становишта (репрезентованог аутономијским моделом субјекта) није нужно хумано са теохуманистичког становишта (репрезентованог теономијским или христономијским моделом субјекта).
      2.2. Што се тиче другог, наиме идеје о људском праву да запоседне властиту смрт, потпомогнутим самоубијањем, она је свакако повезана са поменутим моделима субјекта: оним самодовољне аутономије – који ту идеју подржава и омогућује, и оним теономије – који ту идеју доводи у питање. Та идеја, као и неуралгични друштвени симптом што се око ње плете, уводи у епицентар најконтроверзнијег и најкомплекснијег међу спорним (људским, моралним, легалним) правима: речју, права на потпомогнуто самоусмрћење које се еуфемистички одређује изразом еутаназија.
      Право на еутаназију је посебно контроверзно из разлога што у случају еутаназије, за разлику од класичног самоубиства, субјект тражи директну или индиректну интервенцију другог субјекта. Он сматра да на то има позитивно морално право.  Међутим, ако је тако, онда то позитивно право мора да почива на претходно утврђеној и усаглашеној позитивној дужности другог да еутаназира на нечији захтев. Тоје изразито проблематично јер се таква дужност у оквиру моралне аутономије не може умно утемељити, будући да не можемо другог обавезати да неког убије на његов захтев. Учествовање у самоубијању другог поништава основну претпоставку умновољне аутономије субјекта – живот: уједно, оно представља негацију најпримарније позитивне дужности – заштите и неге живота као сврхе посеби. Посреди је акутан онтолошки и морални парадокс који – као апсурд, у област етике требања покушава да уведе самоуништење умноморалног живота као живота. Ако се таква позитивна дужност покуша засновати у оквиру етике солидарности, онда је и то проблематично јер се драговољно саучествовање у самоукидању нечијег живота, као сврхе по себи, не може узети као правоваљано средство за изражавање солидарности. Интерес еутаназисте да му се свесно и драговољно помогне у самоубијању не може бити довољан разлог да се друга особа стави под дужност према његовом захтеву. На све то, такав субјект тражи да се то спорно морално право утврди као законско право, легализацијом.
      У вези са моделом аутономије субјекта, којим се речени захтеви фундирају, треба указати како није оправдано да се аутономија у пракси редукује на индивидуалистичко схватање аутономије човека и људских права: односно, у случају захтева за еутаназијом, није оправдано да свој живот третирамо као лични посед односно као утилитарно-либертистички конципиран ресурс који је искључиво у нашим рукама. У светлу неиндивидуалистички схваћене аутономије (где су други сврхе а живот неповредива светиња), како оне која рачуна са божанским Другим, вером, тако оне која се држи неприкосновености људског, разумом, индивидуалистички схваћена аутономија испоставља се као фикција.
      2.3. Ма колико еутаназијски образлагано као право на достојанствен крај, а против уистину застрашујућих испољавања болести и бола, у духовном смислу самоубијање јесте одбијање апсолутно највреднијег дара Духа Светог – дара живота са Богом и за њега: живота који у Цркви добија светотајинска средства да из греха пређе у благослов, уз смирено и стрпљиво примање животне борбе начином христообразног крстоношења, до богоданог краја испуњеног надом: „А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прогута смрт“ (1Кор 15:54). Еутаназија ослоњена на концепције индивидуалистичке аутономије и аутореферентног натурализма ликвидира перспективу духовне вертикале и релацију богоопштења која, кроз ангажовање Цркве и ближњих, у Христу отвара алтернативни пут самоубиству.
      3. Следи како за Православну Цркву ниједна врста активне еутаназије није прихватљива. Активна еутаназија се може посматрати под три вида: као (i) вољна (ii) невољна и (iii) противвољна. Mејнстрим еутаназисти залажу се се за вољну, а неки од њих за вољну која не тражи директну већ индиректну асистенцију других. У потоњем случају особа финални усмрћујући чин извршава сама, док други потпомаже инструкцијама или саветима. Многи то називају потпомогнутим умирањем а реч је о дефакто потпомогнутом самоубијању.
      Притом Православна Црква увиђа разлику између захтева да се изврши вештачки прекид живота и захтева да се живот у одређеним случајевима не продужава на вештачки начин: уколико је посреди бесплодно одлагање процеса неминовне смрти. Позитивно право на обавезивање другог да учествује у нашем самоубијању није могуће морално утемељити. Међутим, негативно право које друге може обавезати да терминално болесну особу изузму од прислиног останка у животу, на основу респектовања аутономије њене вољне одлуке да умре природно!, могуће је морално утемељити.
      Овим смо укорачили у домен такозване пасивне еутаназије. С тим што Црква инсистира да ту речи може бити само о потпомогнутом умирању, не о потпомогнутом самоусмрћивању. Продужавање нечијег живот на вештачки начин (што је данас постало могућим), а против његове или њене воље (кад је изразива[1]), заправо је прислино одлагање неминовне смрти у биолошком смислу. У таквим случајевима Црква примењује расудно разумевање ради снисхођења вољи умирућег, помогнуто распононом духовних и психосоцијалних средстава помоћи: од сакраменталних (исповест, причешће, молитва за исход душе, миропомазање при самрти) преко палијативно-хосписних (емпатијско и дијалошко бдење пастира уз болесника) до литургијско-молитвених (проскомидијска молитва за све покојне, парастосне молитве, задушнички циклуси заступних молитава за покојне). Црква је у тим случајевима спремна да разуме повлачење медицинских третмана што вештачки продужују биолошки сасвим исцрпен живот[2]. То је уједно зона преклапања са лекарско-медицинском службом у смислу узајамног разумевања и сарадње, чему коренове налазимо у хришћанским основама цивилизације којој као европљани треба да припадамо, као и заклетви Хипократа.
      4. Ако спор око еутаназије надаље сместимо у тело друштвенополитичког и културалног окружја, контекстуално, онда поводе за зебњу видимо као појачане и умножене, не као умањене.
      Прво: треба да се питамо у којој мери покрет еутаназије може представљати одраз цивилизације акомодације смрти: наиме, да ли између перпетуације ратова, медијског етаблирања бруталних убистава, и десензитизације пред призорима смрти — захтев за еутаназијом може бити моменат добродошлице танатолатријском начелу, уједно знак декаденције животне воље. Само је привидно парадоксално да истовремено живимо у цивилизацији страха од смрти , у ери култа младости, комодитета и експедитивне моћи која повлашћује само комерцијално употребљив живот. Иницијатива еутаназије у модерном виду долази са политичко-културног Запада (ЕУ и САД): међутим, управо тамо смрт и даље представља табу, а то је симптоматично, колико и то да је секуларизација света живота такође уведена на политичко-културном Западу. Може ли се историја делегитимације трансценденције видети као један од узрока кризе смисла која је, можда, у дослуху са духом афирмације еутаназије?
      Друго: морамо питати у којој мери принципијелну расправу о еутаназији одређују хетерогени фактори. Обавезани смо да пропитујемо утицај тетраде константних структуралних искушења: (i) новца (интереси капитала) (ii) моћи (интереси бирократскополитичке експедитивности) (iii) статуса (интереси професионализације питања живота и смрти уз постварење људскости) и (iv) технике (ко ће и како гарантовати да биоетичке одлуке око еутаназије неће бити једносмеран одраз интереса из домена биомедицинских и техничких иновација?). Будући да наведено тежи да опредељује технократско поимање политичког, подсећам да оно што је политичкиинтересно оправдано није нужно духовноморално оправдано. Може ли налог усаглашавања са законодавствима ЕУ бити довољан разлог за прихватање легализације потпомогнутог самоубијања?
      Треће: у овим стварима мора важити да закон има првенствено регулаторну улогу. Међутим, често се превиђа да оно што је формално законито није нужно морално оправдано. Из чињенице да нешто јесте случај, не следи да је нужно оправдано да то треба да буде случај. Регулација еутаназије подстиче израду критеријума под којима је не само легална, већ ствара халоефекат у прилог прихватљивости у психолошком смислу нормалности. Лобирања за спецификацију услова допуштености „потпомогнутог самоусмрћења“ промовишу не само друштвену прихватљивост еутаназије већ њену имплицитну институционализацију.
      Четврто: еклатантно у Холандији, али и другде, већ је засведочена опасност преноса права на еутаназију са класе физички терминалних болесника на класу психички болесних, врло рањивих – сугестибилних, особа. То нас ставља пред проблем такозване клизаве косине (slipperу slope): формално говорећи, ако А онда Х, Х је лоше, дакле не-А. Ако сам човек последоваће болест или бол, дакле у одређеној ситуацији живот треба укинути као претпоставку потоњих непријатности. То није све што је клизаво. Према извештају УН процењује се да ће до 2050. број старих (60+) претећи број младих (1–15), по први пут у историји, и то у западним земљама које диктирају темпо проеутаназијске перспективе. Да ли је превише ревносно питати хоће ли еутаназијски предлог, у будућности, обухватити не само физички затим психички ометене већ и старосно, затим финансијски или чак политички неподобне у кључу нове еугенике?
      Пето: Године 2018. у Холандији и Белгији забележени су први случајеви злоупотребе законски одређених протокола и процедура еутаназије. У Холандији, где је легално затражити еутаназију већ са 12 година старости, истраге се воде у најмање три случаја где је еутаназија администрирана психијатријским пацијентима. Можемо ли остати безбрижни знајући да је 2017. у Холандији 4,4% свих смртних случајева дошло преко еутаназије (6,585 преминулих) а 96%  тих случајева последица су директне еутаназије. Почев од 2002. број случајева еутаназије утростручен је у Холандији, док је број случајева еутаназирања људи у Швајцарској за само десет протеклих година учетворостручен.
      Шесто: легализација еутаназије доводи у питање саму супстанцу лекарско-медицинског позива: макар у односу на класично и затим хришћанством заокружено одређење етоса тог позива. Лекари су ту да штите и негују физички и психички живот личности, а не ради тога да основну претпоставку смисла – живот, ангажовано прекраћују, генеришући страхове код пацијената у клими мучних подозрења. Можемо претпоставити да ће последице укора савести код лекара и здравствених радника бити озбиљне. Ко ће и како помагати оним лекарима који услед приговора савести одбију да учествују у еутаназијским процедурама? Хоће ли такви постати жртве мобинга и маргинализације? Није ли случај да ликвидација једног проблема, еутаназијом, отвара ројеве нових проблема? Ко ће заштитити медицинску струку и здравствени сектор од политичке идеологије и легалистичког позитивизма? Спецификација услова под којима доктори морају сматрати да је активна еутаназија легална и легитимна сами по себи идентификују претпоставке које неког оправдавају да се упусти у чин или сарађује у реализацији. Уклањање законских казни за намерно убијање пацијената од стране лекара само по себи представља суспензијуодговорности владе да заштити животе невиних грађана, без изузетка, као и кршење Универзалне декларације о људским правима УН.
      Седмо: ако се вратимо конструкту индивидуалистички конципиране аутономије субјекта, онда треба додати како остваривање права на еутаназију може кршити друга права, као и права других. Неиндивидуалистички појам јаства, посебно када је христономијски освешћен, нужно укључује право на самосаосећање и право на саосећање од других: дакле, (i) право избора на чување сопствене личности (ii) право на лечење одговарајућом и најефикаснијом медицинском негом (iii) право на самобригу и, чак, право на заштиту од самозлостављања (iv) право да се не доживи ниједан облик нечовечног малтретирања. Под правима других треба разумети и (v) право ближњих да се о нама током процеса исхода из живота – старају, и, тако остварују духовне прерогативе управо љубављу и саосећањем према нашој акутној рањивости.
      4.1. Из такве перспективе гледано, људски живот у интегралној пуноћи не може бити раздвојен од љубави Божије у Христу (Рим 8:39) нити се може живети у изолацији од творевине и других људских бића — осим по цену самодовољности, тојест греха. Концепција о самодовољном људском бићу није само погрешна: она је површна јер лимитира досег и значај људског живота, затварањем отворености према духовној обнови и употпуњењу сходно благодати Божијој: „Ако ли живи у вама Дух онога који је васкрсао Исуса из мртвих, онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна телеса Духом својим који живи у вама“ (Рим 8:11; Јез 37:1-7). Међутим, у еутаназији – која повлачи намерно самоукидање живота, вршење праве аутономије субјекта искључено је услед негације двеју ствари: (i) поимања да само Бог има суверенитет над животом и смрћу (2Мој 20:13; Мт 16:26) и (ii) увиђања да је индивидуална морална аутономија нераскидиво повезана са аутономијом, правима и одговорностима других.
      *
      Из наведених разлога мишљења сам да Српска Православна Црква има право и дужност да искаже неслагање са предлогом за легализацију еутаназије у државнодруштвеном простору Републике Србије. И Црква је позвана да врши најусрднији апел савести на све чиниоце који су квалификовани да одлучују о исходу поменуте законодавне иницијативе. Владина комисија је радила на нацрту предлога две године (в. Политика, 20. мај 2019). То време је кратко и за далеко зрелије друштвенополитичке средине, чак за питања безазленија од питања легализовања самоубиства. Расправу треба наставити, не завршавати: са укључењем свих релевантних чинилаца, изнова: са проширењем броја учесника, са већом и редовнијом медијском експозицијом у јавности. Сарадња Цркве и здравственог сектора друштва, у пресеку палијативних, психотерапеутских и пастирских асистенција, код нас није постављена како треба, камоли исцрпена обзиром на пун потенцијал провиталистичког приступа како животу тако смрти. У нацији у којој стопа наталитета опада, а стопа самоубистава не опада, у свету погруженом у пандемију смрти, страхова и самоће услед ковида-19, проеутаназијски менталитет није вредност коју треба неговати. Истина је да је структурално убрзавање конститутивна црта цивилизације позног модернитета. Управо зато нисмо позвани да будемо брзоплети већ будни, чувајући интегритет основне интуиције живота: речју, да је живот у природном и духовном виду неозледива светиња за сваког појединца и заједницу, укључујући српску.
      -----------------------------------------------------
      [1] Случај кад та воља није свесно изразива (нпр. у случају дубоке коме са пацијентом прикљученом на вештачку вентилацвију) представља изванредно захтеван случај где се поставља питање ко у његово име може пристати или потписати прекид медикације болујућег?
      [2] То не повлачи аутоматски пристанак Цркве на повлачење прехране и хидратације пацијента.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. 
       
      ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.
       
      *Део из текста катихете Бранислава Илића 
      под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома?
      Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
       
×
×
  • Креирај ново...