Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Владика Јоаникије упутио подршку Епископу Теодосију и народу на КиМ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије упутио подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском и косовско-метохијском Теодосију и народу на Косову и Метохији.

avg-2018-slava-eparhije-6.jpghidra-989898989804082018-1-210x300.jpg
 
Православни Епископ будимљанско-никшићки
Богољубивом свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу Епархије будимљанско-никшићке
 
Покренути хришћанском љубављу и братским саосјећајем, у временима нове косовске Голготе, од свег срца дајемо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, његовом свештенству и цијелом страдајућем српском народу на Косову и Метохији у њиховој непоколебљивој одлучности  да остану и опстану на својим прадједовским огњиштима, на светој српској земљи, чувајући своје светиње које су неотуђиво благо цијелог српског народа и изузетно важан дио свјетске духовне и културне баштине.
 
Истовремено позивамо свештенство, монаштво и вјерни народ повјерене нам Епархије будимљанско-никшићке да сви заједно, за нашу браћу на Косову и Метохији, принесемо Богу живоме своје усрдне молитве са ванредним постом душе и тијела почевши од понедјељка 6-ог до петка 10- ог августа 2018. године.
 
С Божијим благословом,
 
Православни Епископ 
будимљанско-никшићки Г. Јоаникије
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Srna,
      Sveti Vladika Nikolaj Velimirovic

      Rođenje i rano detinjstvo
      Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23. decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena, nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina, prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih - Dušan (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.
      Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija - Ante Jovanovića, koji se u valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu “Bošnjaci”. Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji. Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome “Putešestviju po Serbiji”, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću. Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović.
      Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi - “Molitva roba u tamnici”.
      Osnovna škola i gimnazija
      Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića udaljena je od manastira 4-5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama.
      Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda.
      Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.
      Upis u Bogosloviju
      Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.
      Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada ličnost - mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja,Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea... Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: “Hriste, dođi u Aziju”, “Indijska pisma”, “Indijski Savle” i dr.
      Posle završene bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u "Hrišćanskom vesniku", pisao je i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.
      Dva doktorata
      Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.
      U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”.
      Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: “Filosofija Berklija”. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.
      U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.
      Monašenje
      Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime - Nikolaj.
      Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se “opravoslavi”, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih književno - duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja. Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu.
      Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu. Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: “Lagano korača Hristos”, “O mislima u ogledalu”, “Čija je zemlja”, “O omladinskom pesimizmu”, i dr. Istovremeno počinje objavljivati svoja pisana dela: “Religija Njegoševa”, “Besede pod Gorom”, “Iznad greha i smrti” i dr. Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja.
      Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda”. Pozdravqen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom” kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni”. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије на празник Благовијести служио је са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у црквици-крстионици на Михољској Превлаци код Тивта. У току Свете службе Божије Свету тајну крштења примило је четворо малишана.

      Своју бесједу, након Литругије владика је почео писмом које је Понтије Пилат написао цару Тиберију, 32. године по Христовом рођењу, још док је Христос проповједао Јудејом и Галилејом. У писму Пилат наводи да се млад човјек појавио у Галилеји и у име Бога, који га је послао, проповиједа нови закон смирење. Пилат истиче да је у почетку мислио да је Исусова намјера била да подигне буну против Римљана, али да се увјерио да је Исус из Назарета говорио више као пријатељ Римљана, него Јевреја, те да су му дали неограничену слободу, што је сметало богатим и моћним Јеврејима. Даље Пилат каже да је Исус имао божански изглед и да никад прије није видио тако пријатно лице:
      „Гледајући скаменио сам се. Моје ноге као да су биле спутане жељезним оковима за мраморни под. Дрхтао сам цијелим тијеломм као што би дрхтао кривац, иако је Он био миран. Оставио је дубок отисак на све нас захваљујући пријатном понашању, једноставности, смирењу и љубави. Ово су, часни владару, дјела која се тичу Исуса из Назарета. По мом мишљењу човјек који може претворити воду у вино, који исцјељује болесне, који васкрсава мртве и смирује узбуркана мора, није крив за неки злочиначки чин, као што су други рекли. Морамо признати да је Он стварно Син Божији“, прочитао је владика Методије писмо Понтија Пилата.
      Додао да нама ништа друго не преостаје него да се молимо Богу да Господ учини да и ови наши данашњи намјесници, у нама који смо се сабрали у овој светињи и у Цркви Божијој виде макар зрнце и трунку онога  што је видио Понтије Пилат у Христу и да имају такве очи. Владика је казао да су то наше молитве и да нас Мајка Божија на овај најрадоснији празник, који је отпочео Нови завјет тиме што се Господ зачео утроби њезиној, све помилује и благослови.
      „Да будемо слични Сину њеном и да ови наши намјесници данашњи то виде и сагледају и да се и они придруже народу свом, да би сви заједно могли у миру и љубави молити се Богу и Њему благодарити и славословити.“
      Говорећи да не треба да сумњамо или да се бојимо, Епископ Методије је нагласио да ћемо најприје обнављајући себе изнутра обновити ову светињу.
      „Неће се она обновити ако потрчимо и будемо зидали камење и дизали зидове, стављали куполе и златне крстове, а не радили на томе макар да најмањим дијелом будемо слични Ономе чијим се именом именујемо, а то је да се зовемо хришћанима.“
      Пожелио је да нас Господ благослови и смири, да праштамо једни другима са поруком да ће то да преобрази цијелу васељену, не само ово мјесто гдје су се згомилале такве тензије и притисак од којих неко очекује неку експлозију, јер гдје се сабија притисак у једном малом простору не може се друго ништа десити него експлозија или бурна реакција:
      „Е, то ми треба да распршавамо овдје, па чак и они који дођу са неким набојем треба да га изгубе кад дођу овдје, на овом мјесту. Видеће нас осјетиће ту благодатну атмосферу“, поручио је владика диоклијски Методије сабранима око  црквице-крстионице на Михољској Превлаци.
      Владика Методије, отац Бенедикт, игуман Манастира Михољска Превлака и свештеник Миајло Бацковић, секретар Одбора за обнову манастира са вјерницима пустили су у небо јато бијелих голубова.
      Најављено је да ће се у крстионици вечерас служити свеноћно бденије и молебан у сусрет сјутрашњем Сабору Светог Архангела Гаврила.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недељу Средопосну, дана 07.04.2019. године, на празник Благовести, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у капели Преображења Господњег у Даљ планини.  Архијереју су саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Предраг Јелић из Даља.  Светом сабрању присуствовали су и иконописци господин Немања Марунић, господин Драган Станковић и господин Бојан Загорац који су својом вештином и трудом фрескописали капелу Преображења Господњег.

      Владика Херувим се у својој архипастирској беседи обратио вернима:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у коме смо се саобразили са речима архангела Гаврила када је благовестио Пресветој Богородици да ће она зачети и родити Спаситеља. Као што говори тропар овог дивног празника Благовести – данас почиње спасење роду људскоме. И заиста данашњег дана род људски добио је залог вечног живота, добио је пут којим треба да иде, а то је пут ка Царству Божијем, ка врлини и Јеванђељу. Кроз целокупно новозаветно Откровење, од Пророка и Претече и Крститеља Јована, па све до књига које нам говоре како ће страшан бити Други Христов долазак можемо поучавати речју Христовом. Речју којом је Он творио чуда и којом је и нама људима који смо жељни Речи и спасења омогућио да можемо имати заједницу са Њим. Данас се на Литургији отворила Тајна вечности, љубави и милости Божије. Кроз Тело и Крв Христово окусили смо Тајну данашњег празника. Данас смо ходили стазама спасења, стазама вечног живота. Многи су примери из Старог завета који су сведочили праведност и љубав коју је човек имао према Богу. Почевши од Аврамове жртве, пророка и мудраца па све до новозаветног Откровења. Све је то упућивало на Христа као Богочовека и Спаситеља који ће доћи да спасе род људски. У Тајни данашњег празника отвара нам се вечност, ако ходимо у Христу и у Христу обитавамо имаћемо живот вечни, имаћемо Царство Божије. Царство Божије је у сваком човеку, драга браћо и сестре. Само ако човек жели да открије то Царство и жели да има заједницу са Богом. Онда ту нема граница, нема нетрпељивости него влада хармонија и преображени начин живота. Једино у Цркви можемо окусити Тајну вечности и Тајну љубави Божије. Нигде другде у овоземаљским творевинама и тековинама не можемо да окусимо ту лепоту Живота. Све је у животу пролазно и материјално, а Тајна Цркве је Тајна вечности и живота која се непрестано благовести нама људима, како кроз данашњи празник тако и кроз све Тајне Цркве Божије. Много је Тајни које нас упућују на Тајну вечности и живота, на Тајну која нам отвара Двери Раја. 
      Данашња недеља, недеља светог Јована Лествичника, установљена је да би ми кроз целокупни пост, од којег смо прошли четири недеље, сагледали своју душу и свој пут. Да ли смо се напојили врлинама? Да ли смо се напојили Јеванђељем и Речју Божјом? Да се преиспитамо. Свети Јован Лествичник био је синајски подвижник и цео свој живот посветио је исихастичком начину живота. Знао је да једина Љубав и једина Хармонија постоје само у Богу. Све остале тековине нису хармоничне. Оне су идиличне, али нам не омогућавају заједницу са Живим и Делатним Богом. У његовој Лествици, у делу које је оставио да бисмо се ми људи напајали његовим речима и искуством са Живим Богом, постављени су темељи врлинског живота сваког човека. Зашто је Црква баш у четврту недељу Великог поста установила прослављање светог Јована Лествичника? Управо због тога да бисмо сагледали свој живот, да сагледамо колико смо у ове четири недеље Великог поста сабрали у ризницу врлина. Колико смо врлински живели у ове четири недеље, а исто тако да се преиспитамо како ћемо живети до краја овог Часног поста. 
      Ова наша светиња је данас имала велики благослов и, можемо слободно рећи, празник за наш целокупан народ и за ову свету обитељ. Данас смо осветили ове дивне фреске које ће нас увек, кад год се сабирамо у овом светом манастиру, подсећати на Тајну нашег Домостроја спасења. Видимо прелепе иконе, прелепе угоднике Божје који су својим животом и својом љубављу према Богу задобили венац вечне славе. Они ће нас увек подсећати како ми као народ треба да живимо. Да се саображавамо са њиховим животом. Да живимо, колико је то у нашим могућностима, на путу Јеванђеља и вечног живота. Овом приликом бих се захвалио нашим дивним иконописцима Немањи Марунићу, Драгану Станковићу и Бојану Загорцу који су својим рукама ово прелепо исликали и нама оставили да можемо да се угледамо на дивне светитеље које су они изобразили на овим зидовима наше капеле Преображења Господњег. Ову капелу смо и посветили Преображењу Господњем да би нас она увек преображавала и показала пут ка нашем спасењу. Они су то дивно осликали, са дивним композицијама и светитељима који ће нас увек упућивати на Тајну спасења и Тајну пута Јеванђеља Христовог. 
      Стога нека је благословен данашњи дан и ово сабрање у нашем манастиру у Даљ планини и да се што чешће сакупљамо овде на светим богослужењима како бисте учествовали у Тајни Цркве, а то је света Тајна причешћа.
      Нека сте благословени и да достојно дочекамо радост Васкрсења Христовога. Амин.

      Радост празника се после свете Литургије наставила за трпезом манастирског конака. 

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      У недељу Средопосну, дана 6. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог оца Николаја у Тењи.  Архијереју су саслуживали протонамесник Ненад Лазић, парох друге парохије тењске, протонамесник Драгослав Шалајић, парох прве парохије тењске, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки и ђакон Предраг Јелић из Даља. 

      Епископ Херувим се после заамвоне молитве обратио сабраном народу:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење ова наша света Литургија овде у Тењи где смо се сабрали да прославимо име Божије и да се у молитви сетимо свих оних који су својим животом угодили Господу.
      На почетку новозаветне историје свети Јован Крститељ позвао је народ речима: ”Покајте се, јер се приближи Царство Божије!”, а у другом делу новозаветног јеванђелског текста стоји: ”Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој”. 
      Видимо две веома динамична и сродна симбола за сваког хришћанина – узимање крста и узимање покајања. На самом свом почетку Јеванђеље нас поучава да је суштина нашег живота у покајању, јер кроз покајање чистимо душу и срце. Тако испуњавамо речи Господа нашега Исуса Христа: ”Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”. Једино кроз покајање можемо преображеним очима гледати Лице Божје.
      Преображени лик сваки човек добија сабирајући своје врлине, стицањем врлинског начина живота, поучавајући се Јеванђељем и причешћујући се. 
      Од самога смо Господа добили задатак да узмемо крст врлине који је свакоме од нас потребан. Тај крст нас води путем ка вечном животу, отвара нам двери Раја и омогућава нам да живимо у заједници са самим Богом. Отуда произилази велика љубав Божја која нам је дата. Иако је овај свет огреховљен а ми обремењени разним греховима, похотама и сластима, Бог нам сваке недеље даје могућност да можемо доћи у Цркву Божју, даје нам да се можемо причестити Телом и Крвљу Господњом. Исто тако, Црква нам омогућава да можемо живети врлинским животом. Ако смо у заједници Цркве Божије онда смо на путу врлине, љубави и милости Божје. Онда ћемо сами препознати да нисмо непријатељи једни другима, него да смо браћа и сродници у Христу. Једино у Христу можемо упознати једни друге.
      Велика је љубав Божја у тајни покајања, велика је љубав у тајни ношења Крста Господњега. Кроз покајање човек отвара своје срце и омива га сузама, тражећи свој пут ка спасењу. Крст нам је дат на светој Тајни крштења када се облачимо у одећу Христову и када задобијамо крст врлине са којим ходимо у овоземаљском животу. Тако ћемо моћи приликом Другог Христовог доласка видети Славу Божју и уврстити се у ред светих Божјих угодника. Мноштво је примера светих људи из наше историје који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну покајања. Крстопоклона недеља која је за нама учи нас и подсећа да је суштина нашег живота у ношењу крста Христовога, јер је Христос својим Распећем обожио Крст и пројавио његову суштину. Том суштином ми започињемо сваки дан, свако јутро када осване дан ми се прекрстимо тражећи од Бога благослов за тај дан. Исто тако када падне ноћ и тело се умори, одлазећи на спавање прекрстимо се узимајући тако благодат Божју да би ноћ која треба да протекне била благословена. Наш народ је увек тако живео, живео је крстоносно и у љубави, чувао је своју историју у културу. Као народ Божји требамо да ходимо путем Јеванђеља и Христових заповести. Стога нека је благословен данашњи дан и нека је благословено причешће овој нашој деци и свима вама народе Божји. Да се што чешће у току овога поста причешћујемо, да задобијамо врлински начин живота и да ходимо путем светога Саве и путем свих отаца наших који су угодили Господу и гледају Господа лицем к лицу.
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ово наше данашње сабрање овде у Тењи. Амин. 
      По одслуженој светој Литургији у парохијској сали уприличена је трпеза љубави. 

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је празнично бденије, уочи празника Благовести, у суботу 6. априла, у манастиру Ћелије. У својој проповеди, Владика је истакао да је гордост највећи човеков непријатељ и да је православна вера једина истинска и права вера. Преосвећени је позвао бројне окупљене вернике да на Благовести поново буду у манастиру јер ће више архијереја служити Литургију. Посебно је поменуо домаћина Владику Милутина и умировљеног Епископа нишког Јована, кога је замонашио у манастиру Тврдош, али и наследника Епископа Григорија на трону архијереја захумско-херцеговачких – Владику Димитрија, за кога је Владика Атанасије рекао да је честит човек, родом из племена Паштровића. 
       
       
×
×
  • Create New...