Jump to content
  1. Kafanski amater

    Kafanski amater

  2. Gogić

    Gogić

  3. Јанко

    Јанко

  4. Чунга Лунга

    Чунга Лунга

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      "Ja sam bezvredan. Ništa dobro za mene i od mene neće biti. Nije ni čudo što me niko ne voli."

      Često srećemo ljude koji misle ovako. Psiholozi smatraju da oni imaju nisko samopoštovanje. Ali zar ne bi trebalo da mi Hrišćani ovako mislimo o sebi. Zar ovo nije razlika između fariseja i mitara. Zar se na ovaj način ne pokazuje poniznost.

      Pod maskom poniznosti

      Sveštenici su zapazili da se ljudi sa niskim samopoštovanjem često mogu naći među parohijanima. Oni uvek sumnjaju u sebe i pitaju za sveštenikov blagoslov kad god treba da naprave neku sitnu odluku, i uvek su skoncetrisani na svoju nesavršenost. Kad god ih neko pita za pomoć oni sa strahom reaguju. Kada ih sveštenik pita da čitaju na Staroslovenskom u Crkvi, da pomognu horu, njihov odgovor je da ne umeju lepo da čitaju i da se nebi usudili da čitaju. Iako ovakvo ponašanje izgleda ponizno, da li ono ima nekakve veze sa duhovnim životom.

      Profesor Doktor Viktor Slobodčikov smatra da nisko samopoštovanje često nije poniznost već nezdravo psihološko stanje. To stanje manifestuje sebe u uzdržavanju zbog straha da se ne pogreši ili ispadne glup ili loš. Tako da čovek u takvom stanje radi sve što može da izbegne situaciju mogućeg pada. Da bi se zaštitili od ovog straha i otklonili odgovornost sa svojih leđa oni misle da bi sigurno pogrešili zbog svoje slabosti ili neiskustva. Ali to se samo dešava kada su oko drugih ljudi, dok kada su sami oni zaboravlljaju na njihovo nisko samopoštovanje.

       Pa šta je onda razlika između poniznosti i niskog samopoštovanja. Protojerej Boris Levšenko, sveštenik Moskovskog Hrama i direktor dogmatskog odeljenja Pravoslavnog Humanitarnog Univerziteta posvećenog Svetom Tihonu, kaže: "Osoba niskog samopoštovanja je previše zauzeta razmišljanima o sebi i depresivna je, dok ponizna osoba radi ono što mora da radi. Ponizna osoba prihvata svoju nesavršenost sa nadom da će joj Bog pomoći. Osoba niskog samopoštovanja misli da ne ispunjava očekivanja drugih i divi se uspešnim ljudima. Ponizna osoba stoji pred Bogom, dok osoba sa niskim samopoštovanjem brine samo o tome šta ljudi misle o njima."

      Razmišljanja kao na primer da smo bezvredni, su blisko povezana sa željom da nešto bude po našoj volji. Pa ako nemože da bude po našoj volji odmah mislimo da smo bezvredni. Kao što Protojerej Boris pita, sčime se najčešće suočavamo? Mi želimo da budemo uspešniji nego što jesmo. Mi hoćemo sve ili ništa i mnogo patimo kad izaberemo ništa. Viktor Slobodčikov dodaje, "Duhovno to je ona ista gordost, samo okrenuta naopačke. Ljudi misle da zaslužuju nešto što nemaju. Oni se plaše da će drugi ljudi da primete da nisu mnogo pametni, što je takođe znak gordosti."

      Ovakvi ljudi često imaju nezdravo ponašaanje prema sebi i prema drugima. Familijarni i dečiji psiholog, Ekatarina Burmistrova, kaže da ponizan čovek nije agresivan i prašta drugima, dok osoba sa niskim samopoštovanjem može da bude agresivna prema ljudima za koje smatra da su gori od nje. Sva njihova lažna poniznost nestaje i mogu da osuđuju druge kako se nisu obukli pristojno za Crkvu ili kako nisu postavili sveću pravilno.

      Lažno ponizni ljudi i ponizni ljudi reaguju drugačije kada se sustrenu sa zlom. Viktor Slobodčikov zapaža da ako je nečiji šef loš i ponaša se loše prema svojim radnicima, onda ponizna osoba pokušava da pomogne i zaštiti druge. Dok osoba sa niskim samopoštovanjem izbegava svađu u ovom slučaju. Ako osoba sa niskim samopoštovanjem ide u Crkvu ona sakriva svoj strah mišljenjem u sebi da nije dobro suditi da joj se nebi sudilo. A da li je ponizno dozvoliti da se širi zlo?
       
    • Од JESSY,
      Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje.
      Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.
    • Од JESSY,
      Da li ste sebi postavili ovo pitanje?
      Znate na koje mislim.
      Možda ste rekli ili uradili nešto neuobičajeno. Možda to niste mogli sebi objasniti. Možda ste nekoga povredili. Možda ste povređeni. Možda ste se uplašili od onoga što ste videli u sebi.
      I onda, pre nego što ste mogli da shvatite šta se desilo, pojavilo se. Pitanje.
      Da li sam ja loša osoba?
      Poznato vam je, zar ne? Ne, ne – ne osećajte se loše. Niste sami u ovom samoispitivanju. Ali hajde da pogledamo kako ste odgovorili na to pitanje.
      Da li ste brzo odbacili tu misao, plašeći se da pronađete odgovor? Ili vas je možda pitanje poslalo u krivudavu zečiju rupu samopreispitivanja i sumnje?
      Bez obzira na odgovor, pitanje vas sigurno mora potresati do srži. Niste mogli da ne vidite ono što ste videli i koliko god da ste pokušavali da potisnete to pitanje iz uma, ostaje njegov ukus, ukazujući na percepciju o vama.
      Istina je da skoro svi žele sebe smatrati dobrom osobom, moralnom osobom, osobom koja uvek pruža najbolju verziju sebe i živi u svetu sa integritetom.
      Ipak postoji još jedna univerzalna istina koju je mnogo teže progutati: svi – bez obzira koliko bili dobronamerni ili čistog srca – imaju mračnu stranu.
    • Од Dragi,
      Da počnem i ja moj blog da ne gnjavim bezveze po kategorijama. A kad možemo na FB, što ne bi i ovde..?  
      FB trenutno progana sve i svakog, Žinjac je sad na nekom američkom forumu, Obi me zove na ruski VK no ja nisam desničar.... pa da pokušam malo ovde.
      Dakle, dobrodošli kod mene na kaficu, vodicu i na slatko^^
       
       
    • Од Danijela,
      Mnogi sveštenici i episkopi u Grčkoj ne uzimaju ozbiljno korona-virus. Možda će biti neophodno da država prisili Crkvu da zaštiti svoje vernike, komentariše za DW grčka novinarka Kaki Bali.
            
       
      Čini se da je virus osvetoljubiv. Posebno prema onim ljudima koji ne veruju da postoji. Ili prema onima koji kovid 19 opisuju kao „lakši grip“. Na primer, dvojica predsednika koji su relativizovali koronu, brazilski Žair Bolsonaro i američki Donald Tramp, zarazili su se kovidom 19.
      Osvetoljubivi virus su iskusili i neki duhovnici Grčke pravoslavne crkve, koji već mesecima glasno tvrde da nije moguće da se čovek zarazi na liturgiji. To je slučaj sa Teoklitom, episkopom jerisoskim, svetogorskim i adramedijskim, koji je od samog početka govorio da njega štiti njegova vera. I da zbog toga nisu potrebne ni maske, ni pravila držanje distance. Teoklit je više puta zahtevao od lekara da ga testiraju kako bi se uverili da njega štiti sveto pričešće.
      Pozitivan nakon liturgije
      Konačno je testiran, a rezultat testa je bio – pozitivan. I to nakon što je 26. oktobra služio liturgiju u čast svetog Dimtrija, zaštitnika Soluna. Bez maske i distance. To je moglo da se vidi i na televiziji, a prisustvovala je i predsednica Grčke Katerina Sakelaropulu.
      Kontrole prevoza u Atini: u Gračkoj je uvedena obaveza nošenja maski
      Vest o tome da je rezultat testa pozitian objavljena je u subotu, u saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda Grčke pravoslavne crkve. To je izazvalo paniku kod drugih sedam episkopa koji su prisustvovali bogosluženju.
      Svi oni su mahom stariji ljudi, stajali su bez maske odmah do Teoklita i primili sveto pričešće iz iste kašike, kako je to i običaj u pravoslavnoj crkvi.
      Crveni alarm za uzbunu
      Onda su odjednom i sveštenici i vernici pojurili u privatne klinike u Solunu kako bi se testirali. Ali, s obzirom na to da je već deset dana u gradu i okolini na snazi crveni alarm za uzbunu, kapaciteti za testiranje u severnoj grčkoj metropoli su ograničeni.
      Zbog crvenog alarma i sloboda kretanja prilično je ograničena. Maske moraju da se nose čak i na praznoj promenadi.
      Ali, ako pogledate šta se dešava na liturgiji, za crkvu kao i obično važe drugačija pravila. Aktuelna konzervativna Vlada Grčke ne usuđuje se da se suprotstavi sveštenstvu, kao što se do sada nije usuđivala nijedna druga vlada.
      Borba protiv racionalnosti
      U Grčkoj nema demonstracija protivnika korone, poput onih koje se održavaju u Nemačkoj. Jer, upravo je Crkva ta koja najčešće predvodi otpor protiv racionalnosti. Naravno da postoji veliki broj trezvenih sveštenika, onih koji su zabrinuti za zdravlje svojih parohijana.
      Ali, isto toliko je i onih kao Teoklit, koji tvrde da ih Bog štiti. To bi onda trebalo da znači da vernici ne treba ništa da rade kako bi zaštitili sebe i svoje bližnje. Neki duhovnici idu öak korak dalje i misle da vernici ne smeju ništa da čine, inače njihova vera nije istinska.
      Vernici bi morali da nose maske i u crkvama
      Nakon što se saznalo da je Teoklit zaražen kovidom 19, njegova eparhija izdala je saopštenje u kojem se vernici mole da nose maske unutar i van crkve. I da se mole za episkopa.
      Trezveno gledajući, moglo bi se reći: Bog čuva one vernike koji čuvaju sebe i one oko sebe. Ali, eparhija nije htela da izda takvo saopštenje. Moguće da je to zaista teološki pogrešno, ali nije o tome reč. Stvar je u tome što veliki broj sveštenika i episkopa i dalje odbija da dâ dobar primer.
      Crkveno rukovodstvo trebalo bi da izoluje one crkvene velikodostojnike koji se igraju zdravljem vernika. A ako to ne uradi, na potezu bi trebalo da bude država. Vlada bi trebalo, kao i proletos, da zatvori crkve – bez obzira koliko to politički bilo bolno.
      Šteta je što Crkva mora da se prisiljava da štiti svoje vernike.
       
      IZVOR:
      Bog i maske
      WWW.DW.COM Mnogi sveštenici i episkopi u Grčkoj ne uzimaju ozbiljno korona-virus. Možda će biti neophodno da država prisili Crkvu da zaštiti svoje vernike, komentariše za DW grčka novinarka...  
×
×
  • Креирај ново...