Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

obi-wan

Svakodnevne eticke dileme i drugi ogledi

Recommended Posts

пре 7 минута, АлександраВ рече

Вероватно, као и сви остали, а веома често читајући нешто што сам поставила утичем на саму себе.

Не гледам себе наспрам система, гледам себе у свом микрокосмосу, и ту, колико могу и умем, покушавам да поправљам и мењам, или бар да не рушим и не кварим. Колико могу, дајем делиће и у етар, али без фантазија да могу да променим свет.

Promeni sebe i promenices hiljade oko sebe. Svedoci svojim postupcim i zivotom i videces kako ce se krug ljudi oko tebe menjati.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, АлександраВ рече

Знам, мој муж се бави аутомобилима. Овај клинац је на отпаду могао да добије највише 150 евра, а да га растури у делове му баш није исплативо, ауто није често тражен, нема потражње за деловима, и могао би, можда, можда, да узме око 500 евра. Ништа му то није исплативо, ни да га поправи, ни да га прода. Па се онда досетио, како би можда било боље да "реши" овај проблем. Не тврдим да је то 100% тачно, али није увек све што видимо баш онако како нам се презентује, а ни клинци у Србији нису баш јуче рођени.

Naravno, ali ovo da sa 13k pratilaca ima neku znatnu paru na tubetu prosto nije tacno. To sigurno znam. Oni su klasicna korporativna vampircina - daju, ali mnogo vise uzimaju.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, АлександраВ рече

Па можда ради на томе да повећа број, зар не?

 

То чак још више доприноси чињеници да је опште стање такво какво јесте. То што клинци граде живот на преварама, троше животно време и интелигенцију на "комбинације", трче у коцкарнице да зараде за мало траве увече, итд, итд. То је пораз. Свих нас.

Nemoj da mislia da ne trose i stariji vreme na sve to. Ljudi ne zele da se vezuju posto su zaplaseni normama, i ocekuju bajke  a ne stoje ravno na svoje noge. Strasno je na sta sve covek moze da naidje.

Devojke su zanesene holivudom i estradom pa se trude tako da izgledaju a mladici pomislju da samo parama mogu da ih osvoje. I eto problema, ali tako su ih zadojili roditelji.

A dugujem ti odgovor za ono pitanje kako je sve od Boga.

Sve se odvija sa Bozijim dopustenjem, nekada je to sa zeljom da te ojaca, nekada da te opomene, a nekada da vidi kolika js vera tvoja. Nista se ne desava bez razloga, tako je Bog uredio.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, obi-wan рече

Da, to je taj neki red velicine, ne moze manje od toga.

Pa da na 100000 pregleda imas 100e cini mi se, a mozda i mnogo manje.. Mada on zaradi mnogo vise od reklama nego sto zaradjuje od jutuba. Alk za 13k pratilaca  ako uzme 20e nek bude srecan.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, obi-wan рече

Naravno, ali ovo da sa 13k pratilaca ima neku znatnu paru na tubetu prosto nije tacno. To sigurno znam. Oni su klasicna korporativna vampircina - daju, ali mnogo vise uzimaju.

Само на моменат да се вратимо на занимање. Професор виолине, клавира. Значи, зна и клавијатуре, без дилеме. Рече и један од бољих. Нема коме да даје у Јагодини приватне часове, не може нигде да свира? Додуше и не знам о чему му је канал, да не лупам. Само то да је баш скроз без могућности мало ми је чудно. Не пије ми некако прича воду. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, БанеЛ рече

Само на моменат да се вратимо на занимање. Професор виолине, клавира. Значи, зна и клавијатуре, без дилеме. Рече и један од бољих. Нема коме да даје у Јагодини приватне часове, не може нигде да свира? Додуше и не знам о чему му је канал, да не лупам. Само то да је баш скроз без могућности мало ми је чудно. Не пије ми некако прича воду. 

Politika bato, politika. U skoli postoje casovi solfedja i muzickih instremenata. Zato bi isli kod nekoga privatno kad postoji skola koja je mnogo jeftinija?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, БанеЛ рече

Нема коме да даје у Јагодини приватне часове, не може нигде да свира?

Mala je to varos brate, dosta da ima nekih starijih u tome, i eto konkurencije pored koje ces tesko da nabacis nesto vise posla.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Liga Džentlmena рече

Politika bato, politika. U skoli postoje casovi solfedja i muzickih instremenata. Zato bi isli kod nekoga privatno kad postoji skola koja je mnogo jeftinija?

Има и оних који би да плате и додатно. А свирка?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, obi-wan рече

Mala je to varos brate, dosta da ima nekih starijih u tome, i eto konkurencije pored koje ces tesko da nabacis nesto vise posla.

Па, добро, нешто није ништа. За почетак, што каже Шурдин зет. Комбинује са још нечим, па се крпи. Тим пре што се не стиди да се бави живинарством, кукурузом, како каже у клипу. Дакле, дечко који не бежи од посла. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, БанеЛ рече

Па, добро, нешто није ништа. За почетак, што каже Шурдин зет. Комбинује са још нечим, па се крпи. Тим пре што се не стиди да се бави живинарством, кукурузом, како каже у клипу. Дакле, дечко који не бежи од посла. 

Naravno, ali ne izgleda da je video prosta zalba na besparicu, nego na potpuni besmisao samog "sistema", koji je svakim danom sve gori.

Kazem opet, ja ne bi nikad tako spalio auto, nego pricamo, evo na ovi` nekoliko strana vec sam dosta toga pametnog naucio... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, БанеЛ рече

Има и оних који би да плате и додатно. А свирка?

Mnogi skolovani muzicari jednostavno ne zele da zavrse pod nekom satrom za dobru paru. I u tome ih svesrdno i bez ostatka podrzavam.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 57 минута, obi-wan рече

Medjutim, nesto tu nije kako treba - ako stvarno zivi od tubeta (a sa 13k pratilaca, koliko znam, malo teze ce da bude tako, jer da bi zaradjivao mnogo od Google ad-sensa moras da imas pratilaca bar pola miliona pa navise /Justina zena ima 2-3 miliona, i ima od toga jednu solidnu mesecnu platu/; dakle sa 13k pratilaca to nema sanse da bude), kako onda nije imao para da kupi drugi auto?

Број пратилаца не мора да буде показатељ колико неко зарађује. Јесте, што их више има веће су шансе да више зарађује, али главна ствар је колико његови клипови имају прегледа и ком су тржишту окренути. Што се тиче адсенса, ако су ти клипови на енглеском и баве се неком популарном - читај исплативом - тематиком, мислим да је зарада нешто типа 3000$ на милион прегледа (опет, и то може доста да варира, све зависи од тематике канала и клипова).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од grigorije22,
      Od veceras je pocela sa emitovanjem serija Ubice mog oca drugi serijal. Problem je u tome sto se ona prikazuje na privatnoj Top televiziji koja je pocela sa radom pre pet dana. Samo korisnici SBB i nekih drugih kablovskih mreza mogu da gledaju. Da li ima nekih sajtova sa kojih moze da se skine serija? Zasta uopste placamo tv pretplatu ako ce Djilasova televizija sve da preuzme?
    • Од Милан Ракић,
      Gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama.

      Bio je lep jesenji dan septembra 1941. godine kada je na jednom seoskom puteljku u brdima iznad Valjeva u zapadnoj Srbiji, pred grupu vojnika istupio čovek sa šubarom i puškom u ruci. Pomno je posmatrao njihove šlemove bivše jugoslovenske vojske na kojima je bio nacrtan beli krst, i neobične značke sa prikazom Svetog Đorđa na uniformama koje su takođe bile znak kraljevskih oružanih snaga. U Srbiji je već nekoliko nedelja buktao oružani ustanak protiv nemačke okupacije i u šumama, posebno u zapadnom delu okupirane i rasparčane zemlje, kretale su se brojne gerilske grupe.
      Nemačke okupacione garnizone u varošicama Krupanj i Loznica napale su i uništile prethodnih dana ustaničke grupe seljaka predvođenih oficirima poražene jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljavanje u kratkom ratu aprila 1941. kada je nacistički Treći rajh ekspresno napao i uništio Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe, nakon agresije Trećeg rajha na Sovjetski savez 22. juna te godine, u Srbiji su se pojavili i naoružani odredi Komunističke partije, kao još jedan element ustanka. Slepa vera u vođu SSSR-a Josifa Staljina i nepobedivu, kako se verovalo, sovjetsku Crvenu armiju, kod komunista su stvorili uverenje da će rat između Hitlera i Staljina biti ubrzo okončan totalnim nemačkim porazom, i da će se u sklopu rata ubrzo u ovdašnje krajeve spustiti grupe sovjetskih padobranaca koji će predvoditi lokalne odrede u pobedi protiv okupatora. Bar su tako govorile svakodnevne glasine koje su kolale među partizanskim odredima kao deo partijske propagande.
      Širok osmeh na licu čoveka sa šubarom i puškom kada je, slušajući jezik kojim su mu se vojnici obratili pitanjem ko je i odakle mu oružje, prepoznao da pred njim stoje naoružani i uniformisani Rusi došao je iz potvrde te vere u sovjetske padobrance. Odložio je pušku na zemlju i krenuo da se grli sa vojnicima koji su ga ćutke posmatrali. „Rusi, Rusi", ponavljao je na srpskom, neprestano se smejući. Jedan od vojnika mu je skinuo šubaru da vidi kakav se znak nalazi nevešto prišiven u gustom krznu i kada se ukazala crvena petokraka, ogorčeno je pljunuo na kapu i bacio je u prašinu. Gerilac se zapanjio reakcijom, da bi još veći šok nastupio kada su Rusi krenuli da ga udaraju kundacima pušaka. U neverici i sa grčem na licu bio je i dok su ga vezivali za obližnje drvo, kada su podigli puške i ubili ga plotunom.

      Sve fotografije: Aleksej Timofejev, izdanje "Crveni i beli" /Fond Vojni muzej Beograd Biće to prvi hici koje će u Drugom svetskom ratu ispaliti jedna od najčudnijih i danas najmanje poznatih formacija koja je delovala na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije – Ruski zaštitni korpus RZK. Ono što zlosrećni srpski partizan nije znao bilo je to da su Nemci krajem avgusta 1941. godine, suočeni sa razmerama srpskog ustanka i u nedostatku sopstvenih jedinica, formirali Russisches Schutzkorps Serbien, posebnu borbenu grupu za borbu protiv lokalnih ustanika, najpre partizana. Nacisti su se pouzdali u raspoloženje ljudi koji su se uglavnom dobrovoljno prijavili za službu u Korpusu. Reč je bila o „belim Rusima", poklonicima ruske monarhije uništene u ogromnoj boljševičkoj revoluciji koja je trajala u Carevini Rusiji od 1917. do 1923. godine.
      Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. Ovi ljudi, gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima iz crnomorske luke Odesa od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Preko Konstatinopolja (današnji Istanbul) uspeli su da 1924. napokon nađu sigurno utočište u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca čiji kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ih je dočekao širom raširenih ruku, obezbedivši im bratsko utočište i konačan mir nakon duge patnje.
      Bili su to uglavnom obrazovani ljudi, profesori, činovnici, arhitekte, lekari, nešto oficira i vojnika i sveštenika. Prema kasnijem popisu iz 1937. godine, bilo ih je blizu trideset hiljada. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. U Beogradu su ubrzo po dolasku osnovali svoju Rusku zagraničnu crkvu, koju su smatrali jedinom pravom ruskom crkvom i na prvom skupu u Topčideru izabrali i sopstvenog patrijarha. Kralj Aleksandar je deo ovih ljudi uključio u sastav vojske Kraljevine SHS, odnosno, kasnije Kraljevine Jugoslavije, i to kao posebne ruske formacije. Sve ih je prožimala duboka čežnja za ostavljenom domovinom, vera u skori pobednički povratak i fanatična mržnja prema ideji koja im je uništila živote – komunizmu.

      „Zahvalјujući svestranoj podršci srpske vladajuće elite emigranti su do 1941. godine stekli u Jugoslaviji značajan nivo prava i sloboda. Život ruske emigracije u Kralјevini Jugoslaviji bio je zapažen kao i njen doprinos razvoju nauke, umetnosti i prosvete u Srbiji. U pretežno agrarnoj zemlјi koju je prethodno teško pogodio razoran Prvi svetski rat, relativno dobro školovani i obučeni ruski emigranti uspeli su da zauzmu određene društvene položaje. Prema podacima iz popisa ruskih emigranata sprovedenog u maju i junu 1941. u budućoj Nedićevoj Srbiji, a bez Rusa koji su se u međuvremenu odlučili da prihvate jugoslovensko ili neko drugo državlјanstvo, živelo je oko 20 hilјada ruskih emigranata", piše u delu „Crveni i beli" istoričar Aleksej Timofejev.   Ova knjiga je do sada jedina u kojoj je detaljno objašnjeno delovanje Ruskog zaštitnog korpusa u Srbiji. Timofejev je autor i obimne TV serije „Ruski korpus" u kojoj je uspeo da kroz višegodišnji rad snimi izjave i sećanja desetine još uvek živih pripadnika RZK rasutih po svim kontinentima, kao izuzetno vredno istorijsko svedočanstvo. Iako daje potpuno novo gledište na jedan deo rata koji je buktao u Srbiji od 1941. do 1944. godine, ovu seriju nije otkupila za prikazivanje nijedna domaća TV produkcija. Svih pet jednočasovnih epizoda su, ipak, emitovane u Rusiji na nekoliko tamošnjih TV stanica pre dve godine.
      Prva borbena dejstva RZK započinje borbama protiv partizana u Zapadnoj Srbiji, posebno u okolini rudnika Stolice u okolini Loznice za čiji neometan rad u sklopu ratne privrede Trećeg rajha su bili zaduženi. U obračun sa jugoslovenskim i srpskim komunistima „beli Rusi" nisu krenuli isključivo zbog loših uspomena iz matične Rusije: već tokom leta 1941. izvršeno je nekoliko ubistava bivših ili aktivnih oficira Rusa u Srbiji, čak i njihovih porodica, od strane članova KPJ. Mržnja prema ovim ljudima koju su gajili boljševici u SSSR preneta je partijskim kanalima na „drugove" u Srbiji. Suočeni sa ubistvima ali i u nerealnoj veri da će služeći Nemcima biti u prilici da se vrate u Rusiju i tamo na bojnom polju namire stare račune sa boljševicima, „beli Rusi" iz Srbije rešili su da se organizuju i stave na raspolaganje nemačkim okupatorima zemlje koja im je prethodno pružila puno gostoprimstvo. Ovaj momenat će sve do danas ostati kao gorka uspomena u srpskim sećanjima na ruske emigrante. Ipak, osnivanje naoružane ruske formacije nije išlo lako: iako je general-major nekadašnje carske ruske armije Skorodumov dobio saglasnost nemačke vojne komande u Srbiji za formiranje odvojenog ruskog korpusa, njegov govor na prvom postrojavanju ljudstva na stadionu na Banjici, danas na mestu stadiona FK Rad, i nemačka reakcija, pokazali su da se suštinski motivi jednih i drugih poprilično razlikuju. Dok su ih Nemci videli isključivo kao snagu koja će biti zadužena da održava okupacioni red samo u Srbiji, Rusi su naivno smatrali da je to samo početak njihove ultimativne misije - povratka kući. "Uz Božju pomoć, sa opštim jedinstvom, ispunićemo svoju dužnost prema porobljenoj otadžbini. Povešću vas u Rusiju", rekao je Skorodumov i već dva dana kasnije Nemci su ga zbog tih reči uhapsili. Formiranje korpusa nastavilo se pod komandom drugog ruskog emigranta, Štejfona.

      Prema navodima iz knjige Timofejeva, RZK je bio uglavnom drugoklasan ratni „materijal". Korpus su sačinjavali stariji ljudi, veterani građanskog rata, ili slabo obučeni mladići, oni koji su u Srbiju došli kao deca. Najbolji ruski kadar je sluzio u nemačkoj HIPO (Pomoćna policija)i to u okviru dobrovoljačkog policijskog puka „Serbia" (kasnije nazvan „Varjag"). RZK je obezbeđivao rudnike, pruge, tunele i mostove, kao i neometanu plovidbu Đerdapom nemačkih teretnih barži. Glavna naredba koju su dobili od Vermahta glasila je da rad svih privrednih kapaciteta u okupiranoj Srbiji za potrebe Trećeg rajha i tamošnje ratne industrije mora da se odvija neometano. Kako iskopavanje rude tako i njen transport za Rajh. RZK takođe dobija i zadatak da delimicno čuva granicu Srbije prema ustaškoj državi NDH oko reke Drine u zapadnom delu zemlje, kao i istočnu granicu prema Bugarskoj i italijanskoj okupacionoj zoni na Kosovu. Bili su smešteni kod rudnika Stolice, Bor i Trepča, kao i uz sve pruge koje su povezivale jug i sever zemlje. Jedini izuzetak kada je u toj fazi rata RZK učestvovao u većoj operaciji ticao se napada na monarhističke snage pod komandom predratnog oficira Keserovića na planini Kopaonik u jesen 1942. godine: Rusi su ovde držali zatvorenim jedan pravac odstupanja kao deo velikog obruča oko srpskih gerilaca. Iako nije zabeleženo da su učestvovali neposredno u masakrima seljaka i zarobljenih četnika, operacija „Kopaonik" ostala je zapamćena kao jedna od vojnih akcija sa velikim civilnim žrtvama koje su poubijali pripadnici 7. SS „Princ Eugen" divizije, domaći Nemci iz Banata.
      Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove ratne drame od pre dvadeset godina im je na teritoriji Srbije pokazao u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. U knjizi Timofejeva navodi se da su, prema podacima posleratne Državne komisije za utvrđivanje zločina, uglavnom anonimni pripadnici RZK terećeni za predavanje Nemcima zarobljenih partizana ili za učešće u pretresima sela kao pomoćno vojno pojačanje. Timofejev takođe tvrdi da pripadnici Korpusa nisu učestvovali u poternim operacijama i da nisu vodili aktivnu obaveštajnu obradu okoline, kao i da nema naznaka da su počinili neke zločine. Iako se od novembra 1942. i zvanično nalaze u sastavu nemačke vojske Vermaht u Srbiji, njihova jedinica formalno nije bila svrstana u red ratnih zločinačkih grupa. Za razliku od pripadnika RZK, oni Rusi koji su bili u sastavu HIPO, mlađi i borbeniji ljudi jesu činili ratne zločine, s obzirom na to kakav je krvavi trag ostavila Pomoćna policija u Srbiji, posebno tokom suzbijanja ustanka, ali i kasnije. Nažalost, memoara Rusa koji su bili u HIPO nema dok su sačuvani dokumenti veoma šturi i ne ostavljaju mogućnost da se pojedinačno, po naciji, zaključi ko je tačno i šta radio kao Pomoćni nacistički policajac.

      Godina 1944. donosi značajne promene u toku rata u Srbiji, pa tako i u angažmanu RZK. Tokom aprila te godine, sa početkom opšte mobilizacije monarhističkih snaga na koju je pozvao general Draža Mihailović, RZK dobija naredbu da svoju pasivnu ulogu obezbeđenja saobraćajnica i rudnika izmeni u korist aktivnije borbe u nekoliko operacija usmerenih protiv „četnika": kod Valjeva, Moštanice i Bariča, sela u okolini Beograda, kao i kod Obrenovca, preduzimaju akcije u kojima od neprijateljske vatre gine više članova RZK. Ipak, ulazak sovjetske Crvene armije na teritoriju Srbije doneće ne samo pravo borbeno iskušenje za Korpus već će simbolično označiti i konačan kraj ruskog građanskog rata.   Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali da budu upućeni na Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove stare ratne drame od pre dvadeset godina na teritoriji Srbije pokazao im je u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. Mada su u prvom borbenom susretu kod Prahova na Dunavu uspeli da na prepad poraze jednu pešadijsku sovjetsku jedinicu, već u narednim satima morali su da spas nađu u bezglavom begu pred nailaskom tenkova T34. Ruska tragedija i bratoubilački rat dobiće rasplet kod Čačka sredinom oktobra te godine. Veče pred bitku, ušančeni jedni naspram drugih, „crveni" i „beli" Rusi su proveli dobacujući preko rovova: dok su ih crvenoarmejci pozivali na predaju, njihovi sunarodnici u uniformama na kojima je stajao nacistički orao na grudima tonuli su u tmurne misli, suočeni sa vrhunskom sovjetskom borbenom tehnikom za koju nisu prethodno verovali da ju je bilo moguće napraviti u boljševičkoj državi. Jutro je donelo konačnu potvrdu tih misli: čitava četa RZK bila je i bukvalno satrta vatrom čuvenih raketnih bacača „Kaćuša". U jurišu sovjetske pešadije koji je usledio nije bilo zarobljenika. Ideološka mržnja koju su sunarodnici osećali jedni prema drugima nije dopuštala pošteđene živote.

      Tokom ratne aktivnosti RZK je na svom vrhuncu u proleće 1944. brojao 11.197 aktivnih boraca dok je ukupno kroz čitav rat imao 17.090 pripadnika. Od tog broja, jedna petina njih, 3.400, stradala je u borbama dok je čak 1.057 izvršilo samoubistvo u nekoj od faza rata. Ratni put završavaju u Austriji predajom britanskim snagama. Do Austrije su prošli težak borbeni put kroz Bosnu u zimu 1944/45. gde su ih napadali ne samo jugoslovenski partizani i bosanski četnici već i dojučerašnji nominalni saveznici, hrvatske ustaše. Prema kasnijim tvrdnjama preživelih Rusa, u komplikovanom odnosu u čitavom jugoslovenskom ratu iako je NDH bila saveznik Trećeg rajha u čijoj su službi bili, RZK-ovci su prema ustašama osećali iskrenu mržnju zbog njihovog antipravoslavnog zločinačkog delovanja u kome su ubili stotine hiljada „braće po veri", Srba iz Hrvatske i Bosne. Gnev prema ustašama osetili su prvi put kada su kao granične snage Nedićeve Srbije posmatrali pokolj srpskih zbegova u Bosni od ruku ustaške „Crne Legije" preko reke Drine 1942. godine. Deo preživelih RZK je uspeo da spasi iz reke i prevede ih na bezbedno u Srbiju, ali su ostale zapamćene strašne scene ustaškog pokolja. Dodatnu frustriranost izazvalo je to što po nemačkoj naredbi nisu smeli da pucaju na ustaše iako su im bili laka meta.

      Kao emigranti „nesovjetskog" porekla izbegli su izručivanje Crvenoj armiji koje bi značilo sigurnu smrt za najveći deo pripadnika Korpusa. Po okončanju internacije u britanskim logorima za ratne zarobljenike posle rata najveći deo njih je nastavio život u SAD, Venecueli i Nemačkoj mada su se raspršili po celom svetu. Jednom kada je rat prošao i život se nastavio, bili su dosledni u čuvanju međusobnih veza. Njihovo udruženje traje i danas mada originalnih članova ima sve manje. Ostali su vatreni antikomunisti: iako su tokom ratova 1990-ih javno zastupali srpsku stranu, ipak su bezrezervno kritikovali Slobodana Miloševića kao komunistu.   Doduše, sa velikom ogorčenošću su u svojim glasilima pratili i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Po dolasku Putina na čelo Rusije počeli su da ga hvale i sa tim su nastavili do danas. Takođe, 2014. sa velikom radošću su podržali povratak Krima Rusiji. U ovom trenutku ih ima manje od deset živih.  
    • Од Данче*,
      Lider radikala Vojislav Šešelj, izjavio je da će ako uspe da dođe do drugog kruga podržati Vučića.
      Ova izjava je zbunila radikale jer ulazak u drugi krug bi značio da se Šešelj praktično sa Vučićem bori za mesto predsednika, te ovakva izjava zapravo znači odustajanje od potencijalnog osvajanja predsedničke pozicije u državi u korist Aleksandra Vučića.
      No politički analitičari smatraju da tako nešto ne iznenađuje od Šešelja jer je već jednom  u svojoj karijeri, za vreme Miloševića,  predao gotovu pobedu na predsedničkim izborima.
      http://zicer.org/2017/02/16/seselj-ako-udem-u-drugi-krug-podrzacu-vucica/
×
×
  • Create New...