Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

obi-wan

Svakodnevne eticke dileme i drugi ogledi

Recommended Posts

Pricamo o malim, srednjim i velikim dilemama iz redovnog zivota - da li je neki nas postupak ili postupak nekog drugog pametan i opravdan, tj. da li je dobar il nije. Razume se - u prici izvolite da obrazlozite sopstveni stav, opravdajte ili odbacite postupak o kome je u tom momentu rec.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da zamolim urednike da ovu temu zakace ("pinned"), jer mi se cini da ima potencijal da se dobro razvije, a kao zakacena uvek je na prvoj strani podforuma.

Od `fala nemate nista, al` imam ja - `fala unapred. :mahmah:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, obi-wan рече

Pocecemo ovim prilogom sa fb-a, on me i podstakao da pokrenem ovu temu. Pogledajte, pa da pricamo, ako Bog da...

...

 

Zakonom je zabranjeno da automobili koji su radjeni za Americko ili bilo koje trziste ne mogu se registrovati u Srbiji zbog novih zakona koji su stupili na snagu. To znaci da i Jugo A radjen za Americko trziste ne moze da se registruje. Generalno je zakon lose napisan jer su ga pisali ljudi koji nemaju toliko dodira sa svetom automobila. Da je ovaj sistem malo bolje postavljen  komisija bi u saradjnji sa klubovima pisala zakone a ne  na svoju ruku i ne bi dolazilo do ovakvih incidenata.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Liga Džentlmena 

A da li je trebao da prosto sagori auto, ili je imao neki drugi nacin da izrazi protest? Ne znam `el si odgledao ceo video, covek se zali na opstu situaciju u zemlji, na bunilo i ludilo "sistema" u kome ljudi sa visokom skolom ne mogu da sebi nadju neki normalan rad i stoga ne mogu da priuste popravku i registraciju ovog auta. A za bolji prosto nemaju para.

Dakle, dilema je u ovom slucaju - da li je ovaj covek ispravno izrazio svoje negodovanje? Gde smo sad u svemu tome - da li je dovoljno da se to negodovanje izrazi i na neki manje drastican nacin (npr. prosto pisanjem o tome i deljenjem tog pisanja sa drugim ljudima), ili je sve dotle doslo da je ovo pravi (cak mozda i blag) nacin?

Spaljivanje se uvek smatralo vrlo drasticnim cinom, pa otud i dodjosmo do ove teme, koja opet - kako rekoh - ima potencijal da se itekako razgrana...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свако има да ради са својом имовином што му воља, ако не штети другима. Сјећам се једног лика прије 30 година који изашао из кафане сјео у Заставу 101 , упалио га, пустио музику и на мјесту држао гас до даске док мотор није стао.

 

 

Али ово је идиотски чин пошто се у близини налазе куће, жице од струје и њива пшенице, плус што је загадио ваздух.

Боље да је ауто продао у дијелове, јер је свеједно послије морао трактором да отјера олупину на отпад.

Осим ако није бацио негдје поред пута.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Obi. Vidi ovako. Medju mladim ljudima u srbiji vlada misljenne da samo takvim extremnim stvarima mozete poslati neku poruku sistemu ili skrenuti paznju na sebe. Pogledaj te sta se desilo sa protestima za gorivo. Sada nas zezaju za tehnicki koji ne mozemo da prodjemo zbog strajka. Sa jedne strane zakon je u pravu sto kaze da treba da se voze ispravna vozila a sa druge pritiska naroda da mora da vozi 2 do tri godine stara vozila sto je kod nas neizvodljivo

Samo na ovaj navin je mogao da izrazi bunt i da bude vidjen. Sto se tice pisanja, morao bi da pises, i pises i pises i nicemu se ne nadas. Ista situacija kao sa devokama koje ne znaju sta zele  daju ti povoda, pa te olade i tako ukrug. A to je jedno veliko zavlacenje takav je sistem prihvacen u Srbiji.

E sad kao sto znate zakoni se menjaju tek kada se nesto stravicno desi, eto za onu decu sto su silovana i napastvovana, tek kada je napisana peticija i stvari izasle u javnost nesto se preduzelo. Narod je prosto ubedjen da ce na neki takav ekstremni nacin privuci paznju i naterati sistem da se menja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постоје бар три разлога да урадиш овако нешто. 

Падне ти ролетна и избациш бес, на своју штету. 

Одреагујеш по принципу имитације нечега што је тренутна актуелна, понављана реакција. 

Припадаш групи људи која на неки начин договара или промовише одређено понашање. 

Разумем емоције ових људи али ако мисле да се неко од одговорних насекирао, у великој су заблуди, нема ништа од тога. Људи су секли прсте у знак протеста и ником ништа. Осим што су то оставили "публици" као модел понашања у протесту. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Гнев... често присутна због незадовољства ситуацијом.

Што се тиче аута (поред тога што су "предузели све мере безбедности"), могао је паметније усмерити енергију. Онај део око Вуч.ћа разумем али овај ауто је могао у делове па на оглас, бити поклоњен или шта год конструктивно и креативно смислити, па макар и на кило продати...

Недостаје нам смирења, тада би се гневили само на грех.

Тема има практичан карактер ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Liga Džentlmena рече

Obi. Vidi ovako. Medju mladim ljudima u srbiji vlada misljenne da samo takvim extremnim stvarima mozete poslati neku poruku sistemu ili skrenuti paznju na sebe. Pogledaj te sta se desilo sa protestima za gorivo. Sada nas zezaju za tehnicki koji ne mozemo da prodjemo zbog strajka. Sa jedne strane zakon je u pravu sto kaze da treba da se voze ispravna vozila a sa druge pritiska naroda da mora da vozi 2 do tri godine stara vozila sto je kod nas neizvodljivo.

Bravo, ovo si odlicno uocio!

Ne pravdam automatski sam postupak ovog coveka - ostali su dobro primetili da je mogao na vise drukcijih i pametnijih nacina da upotrebi taj auto - medjutim, jasno je da kljucni uzrok ovakvog postupka nije prosta nekultura ili nebriga za okolinu i ostale ljude, nego potpuni bezizlaz koji nam je nametnut svima ovde.

Istina je, moze se i bez auta (ja ga nemam vec 5+ godina), on ne retko i nije bas nasusna potreba, ali je sam koren negodovanja jasan: "Ja zelim da zivim posteno i ljudski, skromno i normalno, a to mi se sistemski onemogucava, i jednostavno vise ne zelim da budem deo toga, tj. ne zelim da prosto cutim i tako prakticno budem saglasan sa ludilom u kome se nalazim".

Ja licno ne bi nikako spalio auto, ali obizrom da se ocigledno radi o normalnom i civilizovanom coveku, trudim se da sagledam samu osnovu ovakvog postupka, tj. da dodam sirine na sopstveno gledanje. Zacudjujuce je upravo to da se radi o nekom ko na samom snimku ne psuje, ne vice, ne pokazuje nevaspitanje, i zato mi je sve to privuklo paznju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mačva Zdravog Razuma

DA LI SE SEĆATE #DANIJELA #ŠOKČANIĆA, MOMKA IZ CRNE BARE KOJI JE OŽENIO LEPU KOLUMBIJKU #JENNIFER. O TOME SU PISALI LOKALNI MEDIJI ALI I #RTS. SA SREĆOM SU DOBILI PRVO DETE, A ŠTA SE ONDA DOGODILO PROČITAJTE PORUKU U CELOSTI BEZ CENZURE KOJU NAM JE POSLAO DANIJEL:

Soksanic-Naslovna.jpg

Pozz drustvo. Zasto sam otisao iz zemlje. Eto muka mi vise od tih silnih politicara laganja varanja i mazanja. Bio sam u elitnoj jedinici 5 godina i nisam ustedeo 10e. Plata sa putnim troškovima 300e u dinarskoj protiv vrednosti. Ali casu je prevrsilo kada sam nakon odustajanja od vojske trazio posao kako bih ostao u svojoj rodnoj Macvi. Nazalost nije ga bilo pa sam nasao nesto trenutno kod priljatelja sezonski davao mi je dnevnicu eto da kosimo i odrzavamo groblje. Posla se ne bojim i ne sramotim ali za tu dnevnicu nisam mogao da pokrijem troskove moje porodice . Prvenstveno supruge i bebe. Naravno bio sam na grbaci svojih roditelja sto se tice racuna i stanovanja. Znaci ono osnovno pelene hrana i slicno.E sada dolazi na red deciji dodatak i neka novcana pomoc za prvo dete. Posto mi je supruga iz Kolumbije tu nastaju problemi iako mi je dete srpski drzavljanin. Treba ovaj papir treba onaj papir itd da bi na kraju kontaktirao ministarstvo za rad i socijalna pitanja i dobio odgovor da dostavim iz Kolumbije potvrdu da tamo nismo ostvarili pravo na novcanu pomoc a meni supruga non stop bila u to vreme u Srbiji. Naravno ja im to i kazem ali eto mozda sam to odradio postom.1f602.png? a za deciji dodatak eto nas 5 u kuci pa kada se podeli plata mog oca koja je tada kasnila po 3-4 meseca i majkina crkavica mi prelazimo tadasnjih 8200 dinara po clanu domacinstva i to sve zarad nekih 2000 dinara mesecno. Mene je postalo sramota drzave i svega, zahvalio sam se u opstini na njihovom iscrpnom radu uzeo papire i otisao kuci. Vec sutradan sam poceo da trazim posao preko. Posle 3 nedelje sam ga nasao. Sada je sve ok ,moja porodica ima sve sto joj je potrebno , pomazem i roditelje a gledajuci sa strane sta se desava prvenstveno u mom mestu pa nadalje ne zelim nikada ni da se vratim . Zivot je tezak i ja sam se borio ali mnogo je parazita i lopova. Cestitim i postenim svaka cast a ovi drugi sta da im se kaze oni za sramotu i ne znaju. Svako dobro i cestitam Vam na radu .

DANAS, NAŠ NEKADAŠNJI SUGRAĐANIN ČIJU SU KUĆU MEDIJI NON STOP POSEĆIVALI JER IM JE BIO INTERESANTAN ZBOG SUPRUGE KOLUMBIJKE, SA SVOJOM PORODICOM ŽIVI U NEMAČKOM GRADU HAMBURGU GDE I RADI I OD SVOJE PLATE ŽIVI VEOMA PRISTOJNO.

REDAKCIJA #MZR POZDRAVLJA PORODICU ŠOKČANIĆ I ŽELI IM USPEH NA SVIM POLJIMA. SREĆNO!

https://macvapress.rs/jennifer-i-danijel-savremena-ljubavna-bajka-u-crnu-baru-stigla-snajka-iz-kolumbije/

https://macvapress.rs/radost-u-porodici-sokcanic-stigla-beba-hana-je-nase-zlato/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, obi-wan рече

Zacudjujuce je upravo to da se radi o nekom ko na samom snimku ne psuje, ne vice, ne pokazuje nevaspitanje

 

пре 57 минута, АлександраВ рече

Одреагујеш по принципу имитације нечега што је тренутна актуелна, понављана реакција. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, obi-wan рече

Bravo, ovo si odlicno uocio!

Ne pravdam sam postupak ovog coveka - ostali su dobro primetili da je mogao na vise drukcijih i pametnijih nacina da upotrebi taj auto - medjutim, jasno je da kljucni uzrok ovakvog postupka nije prosta nekultura ili nebriga za okolinu i ostale ljude, nego potpuni bezizlaz koji nam je nametnut svima ovde.

Istina je, moze se i bez auta (ja ga nemam vec 5+ godina), on ne retko i nije bas nasusna potreba, ali je sam koren negodovanja jasan: "Ja zelim da zivim posteno i ljudski, skromno i normalno, a to mi se sistemski onemogucava, i jednostavno vise ne zelim da budem deo toga, tj. ne zelim da prosto cutim i tako prakticno budem saglasan sa ludilom u kome se nalazim".

Ja licno ne bi nikako spalio auto, ali obizrom da se ocigledno radi o normalnom i civilizovanom coveku, trudim se da sagledam samu osnovu ovakvog postupka.

Poenta je da nam se pisu zakoni i da mi kao ne prosveceni Srbi samo kukamo preko drustvenih mreza i prilagodjavamo se situaciji koja je i ne radimo nista. Ovo je bio jedan svojevrsni bunt i dokaz da ne mogu da upravljaju njegovim zeljama i potrebama. Ovo je stvarno hrabro.

Da bi prodao takav auto u delove treba ti 3 do 5 godina. Jer ne trebaju svima delovi, plus taj auto nije zastupljen toliko i potreba za delovima nije tolika (slabo se vozi). Da ga da na otpadu moze za njega da dobije 100e, isto toliko je i na auto otpadu. Sta ce da radi sa 100 e?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Милан Ракић 

Bas tako. Ljudima je sistemski nametnut bezizlaz, da bi ili otisli odavde, ili ostali da budu prosto roblje. Vecina prosto nema kako da se snadje da to promeni, jer ne mogu svi da se bave necim sto je u samoj stvari manje-vise nezavisno od ovakvog "sistema", odnosno - svima koji su posteno ucili i placali svoje dugogodisnje skolovanje ova vlast i nekoliko prethodnih su se lepo popisali na taj trud i trosak, i rekli jednostavno "ko vas j..., ne trebate nam".

...

@svi

A sad, sa druge strane, ukljucite u jednacinu bulaznjenje AV-a i njegovih podguznih sircetara o migrantima koji treba da zamene nase ljude koji odlaze (jer ih sistem tera!), i da nadomeste manjak prirastaja (koji sistem sam otezava i cak onemogucava nepostojanjem elementarnih uslova za normalni zivot - kao sto kaze i gornji tekst) - i? Kao rezultat neminovno dobijamo da je ovo sve svakako jedno plansko pustosenje zemlje i naroda. I to je jasno i ocigledno, vec su i veverice to ukapirale.

Sta to, medjutim, znaci dalje za sve nas? Pa evo, jedan od mogucih odgovora vidimo u ovom fb snimku kojim smo poceli temu: ne svi, to je jasno, ali ocigledno je da ce mnogi da posegnu i za drasticnijim nacinima da iskazu svoje negodovanje, jer se vise prosto nema kud. Nema vise ni malo mesta za okretanje, pritisak na ljude je vec presao sve moguce crte, i kao sto vidimo pocelo je da se kida po savovima.

Mi koji smo Crkva treba da smo so svetu, po recima Gospodnjim. Zato i pricamo na ovu temu - da jedni drugima razbistrimo vid, uz Bozju pomoc i ako Bog da.

Ja i dalje nisam uopste siguran da mogu da do kraja objasnim ovaj postupak iz videa, ali rek`o bi` da vec imam neko kompletnije glediste. Samo nastavite dalje... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од grigorije22,
      Od veceras je pocela sa emitovanjem serija Ubice mog oca drugi serijal. Problem je u tome sto se ona prikazuje na privatnoj Top televiziji koja je pocela sa radom pre pet dana. Samo korisnici SBB i nekih drugih kablovskih mreza mogu da gledaju. Da li ima nekih sajtova sa kojih moze da se skine serija? Zasta uopste placamo tv pretplatu ako ce Djilasova televizija sve da preuzme?
    • Од Милан Ракић,
      Gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama.

      Bio je lep jesenji dan septembra 1941. godine kada je na jednom seoskom puteljku u brdima iznad Valjeva u zapadnoj Srbiji, pred grupu vojnika istupio čovek sa šubarom i puškom u ruci. Pomno je posmatrao njihove šlemove bivše jugoslovenske vojske na kojima je bio nacrtan beli krst, i neobične značke sa prikazom Svetog Đorđa na uniformama koje su takođe bile znak kraljevskih oružanih snaga. U Srbiji je već nekoliko nedelja buktao oružani ustanak protiv nemačke okupacije i u šumama, posebno u zapadnom delu okupirane i rasparčane zemlje, kretale su se brojne gerilske grupe.
      Nemačke okupacione garnizone u varošicama Krupanj i Loznica napale su i uništile prethodnih dana ustaničke grupe seljaka predvođenih oficirima poražene jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljavanje u kratkom ratu aprila 1941. kada je nacistički Treći rajh ekspresno napao i uništio Kraljevinu Jugoslaviju. Takođe, nakon agresije Trećeg rajha na Sovjetski savez 22. juna te godine, u Srbiji su se pojavili i naoružani odredi Komunističke partije, kao još jedan element ustanka. Slepa vera u vođu SSSR-a Josifa Staljina i nepobedivu, kako se verovalo, sovjetsku Crvenu armiju, kod komunista su stvorili uverenje da će rat između Hitlera i Staljina biti ubrzo okončan totalnim nemačkim porazom, i da će se u sklopu rata ubrzo u ovdašnje krajeve spustiti grupe sovjetskih padobranaca koji će predvoditi lokalne odrede u pobedi protiv okupatora. Bar su tako govorile svakodnevne glasine koje su kolale među partizanskim odredima kao deo partijske propagande.
      Širok osmeh na licu čoveka sa šubarom i puškom kada je, slušajući jezik kojim su mu se vojnici obratili pitanjem ko je i odakle mu oružje, prepoznao da pred njim stoje naoružani i uniformisani Rusi došao je iz potvrde te vere u sovjetske padobrance. Odložio je pušku na zemlju i krenuo da se grli sa vojnicima koji su ga ćutke posmatrali. „Rusi, Rusi", ponavljao je na srpskom, neprestano se smejući. Jedan od vojnika mu je skinuo šubaru da vidi kakav se znak nalazi nevešto prišiven u gustom krznu i kada se ukazala crvena petokraka, ogorčeno je pljunuo na kapu i bacio je u prašinu. Gerilac se zapanjio reakcijom, da bi još veći šok nastupio kada su Rusi krenuli da ga udaraju kundacima pušaka. U neverici i sa grčem na licu bio je i dok su ga vezivali za obližnje drvo, kada su podigli puške i ubili ga plotunom.

      Sve fotografije: Aleksej Timofejev, izdanje "Crveni i beli" /Fond Vojni muzej Beograd Biće to prvi hici koje će u Drugom svetskom ratu ispaliti jedna od najčudnijih i danas najmanje poznatih formacija koja je delovala na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije – Ruski zaštitni korpus RZK. Ono što zlosrećni srpski partizan nije znao bilo je to da su Nemci krajem avgusta 1941. godine, suočeni sa razmerama srpskog ustanka i u nedostatku sopstvenih jedinica, formirali Russisches Schutzkorps Serbien, posebnu borbenu grupu za borbu protiv lokalnih ustanika, najpre partizana. Nacisti su se pouzdali u raspoloženje ljudi koji su se uglavnom dobrovoljno prijavili za službu u Korpusu. Reč je bila o „belim Rusima", poklonicima ruske monarhije uništene u ogromnoj boljševičkoj revoluciji koja je trajala u Carevini Rusiji od 1917. do 1923. godine.
      Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. Ovi ljudi, gubitnici u ogorčenom građanskom ratu, izbegli su poslednjim brodovima iz crnomorske luke Odesa od terora komunista u kome je ubijeno više miliona ljudi, posle potpunog vojnog poraza u dugim i krvavim bitkama. Preko Konstatinopolja (današnji Istanbul) uspeli su da 1924. napokon nađu sigurno utočište u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca čiji kralj Aleksandar Prvi Karađorđević ih je dočekao širom raširenih ruku, obezbedivši im bratsko utočište i konačan mir nakon duge patnje.
      Bili su to uglavnom obrazovani ljudi, profesori, činovnici, arhitekte, lekari, nešto oficira i vojnika i sveštenika. Prema kasnijem popisu iz 1937. godine, bilo ih je blizu trideset hiljada. Predvodio ih je general Petar Vrangel, poznati kao „Crni baron", poslednji vojni komandant monarhističkih snaga u građanskom ratu. U Beogradu su ubrzo po dolasku osnovali svoju Rusku zagraničnu crkvu, koju su smatrali jedinom pravom ruskom crkvom i na prvom skupu u Topčideru izabrali i sopstvenog patrijarha. Kralj Aleksandar je deo ovih ljudi uključio u sastav vojske Kraljevine SHS, odnosno, kasnije Kraljevine Jugoslavije, i to kao posebne ruske formacije. Sve ih je prožimala duboka čežnja za ostavljenom domovinom, vera u skori pobednički povratak i fanatična mržnja prema ideji koja im je uništila živote – komunizmu.

      „Zahvalјujući svestranoj podršci srpske vladajuće elite emigranti su do 1941. godine stekli u Jugoslaviji značajan nivo prava i sloboda. Život ruske emigracije u Kralјevini Jugoslaviji bio je zapažen kao i njen doprinos razvoju nauke, umetnosti i prosvete u Srbiji. U pretežno agrarnoj zemlјi koju je prethodno teško pogodio razoran Prvi svetski rat, relativno dobro školovani i obučeni ruski emigranti uspeli su da zauzmu određene društvene položaje. Prema podacima iz popisa ruskih emigranata sprovedenog u maju i junu 1941. u budućoj Nedićevoj Srbiji, a bez Rusa koji su se u međuvremenu odlučili da prihvate jugoslovensko ili neko drugo državlјanstvo, živelo je oko 20 hilјada ruskih emigranata", piše u delu „Crveni i beli" istoričar Aleksej Timofejev.   Ova knjiga je do sada jedina u kojoj je detaljno objašnjeno delovanje Ruskog zaštitnog korpusa u Srbiji. Timofejev je autor i obimne TV serije „Ruski korpus" u kojoj je uspeo da kroz višegodišnji rad snimi izjave i sećanja desetine još uvek živih pripadnika RZK rasutih po svim kontinentima, kao izuzetno vredno istorijsko svedočanstvo. Iako daje potpuno novo gledište na jedan deo rata koji je buktao u Srbiji od 1941. do 1944. godine, ovu seriju nije otkupila za prikazivanje nijedna domaća TV produkcija. Svih pet jednočasovnih epizoda su, ipak, emitovane u Rusiji na nekoliko tamošnjih TV stanica pre dve godine.
      Prva borbena dejstva RZK započinje borbama protiv partizana u Zapadnoj Srbiji, posebno u okolini rudnika Stolice u okolini Loznice za čiji neometan rad u sklopu ratne privrede Trećeg rajha su bili zaduženi. U obračun sa jugoslovenskim i srpskim komunistima „beli Rusi" nisu krenuli isključivo zbog loših uspomena iz matične Rusije: već tokom leta 1941. izvršeno je nekoliko ubistava bivših ili aktivnih oficira Rusa u Srbiji, čak i njihovih porodica, od strane članova KPJ. Mržnja prema ovim ljudima koju su gajili boljševici u SSSR preneta je partijskim kanalima na „drugove" u Srbiji. Suočeni sa ubistvima ali i u nerealnoj veri da će služeći Nemcima biti u prilici da se vrate u Rusiju i tamo na bojnom polju namire stare račune sa boljševicima, „beli Rusi" iz Srbije rešili su da se organizuju i stave na raspolaganje nemačkim okupatorima zemlje koja im je prethodno pružila puno gostoprimstvo. Ovaj momenat će sve do danas ostati kao gorka uspomena u srpskim sećanjima na ruske emigrante. Ipak, osnivanje naoružane ruske formacije nije išlo lako: iako je general-major nekadašnje carske ruske armije Skorodumov dobio saglasnost nemačke vojne komande u Srbiji za formiranje odvojenog ruskog korpusa, njegov govor na prvom postrojavanju ljudstva na stadionu na Banjici, danas na mestu stadiona FK Rad, i nemačka reakcija, pokazali su da se suštinski motivi jednih i drugih poprilično razlikuju. Dok su ih Nemci videli isključivo kao snagu koja će biti zadužena da održava okupacioni red samo u Srbiji, Rusi su naivno smatrali da je to samo početak njihove ultimativne misije - povratka kući. "Uz Božju pomoć, sa opštim jedinstvom, ispunićemo svoju dužnost prema porobljenoj otadžbini. Povešću vas u Rusiju", rekao je Skorodumov i već dva dana kasnije Nemci su ga zbog tih reči uhapsili. Formiranje korpusa nastavilo se pod komandom drugog ruskog emigranta, Štejfona.

      Prema navodima iz knjige Timofejeva, RZK je bio uglavnom drugoklasan ratni „materijal". Korpus su sačinjavali stariji ljudi, veterani građanskog rata, ili slabo obučeni mladići, oni koji su u Srbiju došli kao deca. Najbolji ruski kadar je sluzio u nemačkoj HIPO (Pomoćna policija)i to u okviru dobrovoljačkog policijskog puka „Serbia" (kasnije nazvan „Varjag"). RZK je obezbeđivao rudnike, pruge, tunele i mostove, kao i neometanu plovidbu Đerdapom nemačkih teretnih barži. Glavna naredba koju su dobili od Vermahta glasila je da rad svih privrednih kapaciteta u okupiranoj Srbiji za potrebe Trećeg rajha i tamošnje ratne industrije mora da se odvija neometano. Kako iskopavanje rude tako i njen transport za Rajh. RZK takođe dobija i zadatak da delimicno čuva granicu Srbije prema ustaškoj državi NDH oko reke Drine u zapadnom delu zemlje, kao i istočnu granicu prema Bugarskoj i italijanskoj okupacionoj zoni na Kosovu. Bili su smešteni kod rudnika Stolice, Bor i Trepča, kao i uz sve pruge koje su povezivale jug i sever zemlje. Jedini izuzetak kada je u toj fazi rata RZK učestvovao u većoj operaciji ticao se napada na monarhističke snage pod komandom predratnog oficira Keserovića na planini Kopaonik u jesen 1942. godine: Rusi su ovde držali zatvorenim jedan pravac odstupanja kao deo velikog obruča oko srpskih gerilaca. Iako nije zabeleženo da su učestvovali neposredno u masakrima seljaka i zarobljenih četnika, operacija „Kopaonik" ostala je zapamćena kao jedna od vojnih akcija sa velikim civilnim žrtvama koje su poubijali pripadnici 7. SS „Princ Eugen" divizije, domaći Nemci iz Banata.
      Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove ratne drame od pre dvadeset godina im je na teritoriji Srbije pokazao u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. U knjizi Timofejeva navodi se da su, prema podacima posleratne Državne komisije za utvrđivanje zločina, uglavnom anonimni pripadnici RZK terećeni za predavanje Nemcima zarobljenih partizana ili za učešće u pretresima sela kao pomoćno vojno pojačanje. Timofejev takođe tvrdi da pripadnici Korpusa nisu učestvovali u poternim operacijama i da nisu vodili aktivnu obaveštajnu obradu okoline, kao i da nema naznaka da su počinili neke zločine. Iako se od novembra 1942. i zvanično nalaze u sastavu nemačke vojske Vermaht u Srbiji, njihova jedinica formalno nije bila svrstana u red ratnih zločinačkih grupa. Za razliku od pripadnika RZK, oni Rusi koji su bili u sastavu HIPO, mlađi i borbeniji ljudi jesu činili ratne zločine, s obzirom na to kakav je krvavi trag ostavila Pomoćna policija u Srbiji, posebno tokom suzbijanja ustanka, ali i kasnije. Nažalost, memoara Rusa koji su bili u HIPO nema dok su sačuvani dokumenti veoma šturi i ne ostavljaju mogućnost da se pojedinačno, po naciji, zaključi ko je tačno i šta radio kao Pomoćni nacistički policajac.

      Godina 1944. donosi značajne promene u toku rata u Srbiji, pa tako i u angažmanu RZK. Tokom aprila te godine, sa početkom opšte mobilizacije monarhističkih snaga na koju je pozvao general Draža Mihailović, RZK dobija naredbu da svoju pasivnu ulogu obezbeđenja saobraćajnica i rudnika izmeni u korist aktivnije borbe u nekoliko operacija usmerenih protiv „četnika": kod Valjeva, Moštanice i Bariča, sela u okolini Beograda, kao i kod Obrenovca, preduzimaju akcije u kojima od neprijateljske vatre gine više članova RZK. Ipak, ulazak sovjetske Crvene armije na teritoriju Srbije doneće ne samo pravo borbeno iskušenje za Korpus već će simbolično označiti i konačan kraj ruskog građanskog rata.   Iako su od samog osnivanja svi pripadnici RZK priželjkivali da budu upućeni na Istočni front gde bi se borili protiv boljševika, rasplet njihove stare ratne drame od pre dvadeset godina na teritoriji Srbije pokazao im je u kakvoj su zabludi živeli po pitanju snage Crvene armije. Mada su u prvom borbenom susretu kod Prahova na Dunavu uspeli da na prepad poraze jednu pešadijsku sovjetsku jedinicu, već u narednim satima morali su da spas nađu u bezglavom begu pred nailaskom tenkova T34. Ruska tragedija i bratoubilački rat dobiće rasplet kod Čačka sredinom oktobra te godine. Veče pred bitku, ušančeni jedni naspram drugih, „crveni" i „beli" Rusi su proveli dobacujući preko rovova: dok su ih crvenoarmejci pozivali na predaju, njihovi sunarodnici u uniformama na kojima je stajao nacistički orao na grudima tonuli su u tmurne misli, suočeni sa vrhunskom sovjetskom borbenom tehnikom za koju nisu prethodno verovali da ju je bilo moguće napraviti u boljševičkoj državi. Jutro je donelo konačnu potvrdu tih misli: čitava četa RZK bila je i bukvalno satrta vatrom čuvenih raketnih bacača „Kaćuša". U jurišu sovjetske pešadije koji je usledio nije bilo zarobljenika. Ideološka mržnja koju su sunarodnici osećali jedni prema drugima nije dopuštala pošteđene živote.

      Tokom ratne aktivnosti RZK je na svom vrhuncu u proleće 1944. brojao 11.197 aktivnih boraca dok je ukupno kroz čitav rat imao 17.090 pripadnika. Od tog broja, jedna petina njih, 3.400, stradala je u borbama dok je čak 1.057 izvršilo samoubistvo u nekoj od faza rata. Ratni put završavaju u Austriji predajom britanskim snagama. Do Austrije su prošli težak borbeni put kroz Bosnu u zimu 1944/45. gde su ih napadali ne samo jugoslovenski partizani i bosanski četnici već i dojučerašnji nominalni saveznici, hrvatske ustaše. Prema kasnijim tvrdnjama preživelih Rusa, u komplikovanom odnosu u čitavom jugoslovenskom ratu iako je NDH bila saveznik Trećeg rajha u čijoj su službi bili, RZK-ovci su prema ustašama osećali iskrenu mržnju zbog njihovog antipravoslavnog zločinačkog delovanja u kome su ubili stotine hiljada „braće po veri", Srba iz Hrvatske i Bosne. Gnev prema ustašama osetili su prvi put kada su kao granične snage Nedićeve Srbije posmatrali pokolj srpskih zbegova u Bosni od ruku ustaške „Crne Legije" preko reke Drine 1942. godine. Deo preživelih RZK je uspeo da spasi iz reke i prevede ih na bezbedno u Srbiju, ali su ostale zapamćene strašne scene ustaškog pokolja. Dodatnu frustriranost izazvalo je to što po nemačkoj naredbi nisu smeli da pucaju na ustaše iako su im bili laka meta.

      Kao emigranti „nesovjetskog" porekla izbegli su izručivanje Crvenoj armiji koje bi značilo sigurnu smrt za najveći deo pripadnika Korpusa. Po okončanju internacije u britanskim logorima za ratne zarobljenike posle rata najveći deo njih je nastavio život u SAD, Venecueli i Nemačkoj mada su se raspršili po celom svetu. Jednom kada je rat prošao i život se nastavio, bili su dosledni u čuvanju međusobnih veza. Njihovo udruženje traje i danas mada originalnih članova ima sve manje. Ostali su vatreni antikomunisti: iako su tokom ratova 1990-ih javno zastupali srpsku stranu, ipak su bezrezervno kritikovali Slobodana Miloševića kao komunistu.   Doduše, sa velikom ogorčenošću su u svojim glasilima pratili i NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Po dolasku Putina na čelo Rusije počeli su da ga hvale i sa tim su nastavili do danas. Takođe, 2014. sa velikom radošću su podržali povratak Krima Rusiji. U ovom trenutku ih ima manje od deset živih.  
    • Од Данче*,
      Lider radikala Vojislav Šešelj, izjavio je da će ako uspe da dođe do drugog kruga podržati Vučića.
      Ova izjava je zbunila radikale jer ulazak u drugi krug bi značio da se Šešelj praktično sa Vučićem bori za mesto predsednika, te ovakva izjava zapravo znači odustajanje od potencijalnog osvajanja predsedničke pozicije u državi u korist Aleksandra Vučića.
      No politički analitičari smatraju da tako nešto ne iznenađuje od Šešelja jer je već jednom  u svojoj karijeri, za vreme Miloševića,  predao gotovu pobedu na predsedničkim izborima.
      http://zicer.org/2017/02/16/seselj-ako-udem-u-drugi-krug-podrzacu-vucica/
×
×
  • Create New...