Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
АлександраВ

Језик – књижевност – идентитет

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Већ је Књига над књигама дефинисала однос језика и идентитета. У Књизи постања (19, 20) пише да је Бог поверио Адама да надене имена свим живим бићима. Тиме Адам није само настављао дело Господње, него је такође стварао и себе – изнутра и поново. Кроз постепено савладавање језика јачао је своје когнитивне способности и градио духовни пејзаж. Тако и ми када долазимо на свет.

Језик, онај први, уз помоћ ког упознајемо свет који нас окружује, уједно постаје градивни материјал за исцртавање сопствених менталних мапа. Тај језик, матерњи или очински, свеједно – језик блиских људи свакако, јесте језик кроз који смо прогледали и који постаје нераскидиви део нашег бића, иманентан у свим нашим когнитивним, психичким, духовним, менталним, интелектуалним и свим другим унутрашњим сферама; кóд, матрица којом касније у животу дешифрујемо спољашње импулсе. У тај језик уткана је колективна свест низа наших предака. Садржи талог њиховог искуства, конотације које су вековима надограђиване, кондензоване радости, напоре, очај и наду. У том језику налазе се специфичне семантичке нијансе, идиоми који чине разумљиви или само наслућени део говора.

Идентитет није фиксна категорија. Не тврдим, стога, да нас не одређују и остали језици које боље или слабије научимо касније у животу, али се оно ново лепи на нас само споља као нови снег на снежну грудву, док оно исконско и архетипско остаје у нама заувек заробљено. У регресивној фази живота, када стечено почне да отпада, најпре се губи спољашњи слој, постепено све до најдубљих стуктура. Тако је матерњи језик налик временској капсули у којој трајно остаје похрањена наша људска бит. Мирча Елијаде је рекао да без обзира “колико иначе слободан био, човек заувек остаје роб својих архетипских интуција”, матерњи језик је један од њих. Наравно, постоје билингисти који немају само један унутрашњи језик. Они из искуства тврде да када мисле на неком језику, да тај језик до неке мере мисли за њих. Наиме, сваки језик представља збир специфичних погледа на свет, исте речи имају друго значење, другачији садржај сосировског знака. Од очигледног: да ћете месец другачије замишљати ако је у вашем језику мушког, а другачије ако је женског рода, па све до сложених флуидних појава, које се у сваком појединцу другачије разлију. Када се изражавамо на страном језику, осећа се у њему одјек матерњег, не само на нивоу структуралном и граматичком, него и на логичком нивоу.

Језик је градивни материјал књижевности, његова цигла и малтер, али оно што држи грађевину у жељеном облику, њена статика, јесте идентитет. Идентитет је као магнетно поље које нас држи у исправном и усправном стању а када артикулишемо мисао, идентитет је тај који одређује све оно што није изговорено а јесте изречено.

Однос између језика, књижевности и идентитета је сложен и узајамно условљен. С једне стране језик одређује идентитет књижевности, а с друге стране књижевност је уз помоћу језика формирала национални идентитет. Књижевност је одиграла важну улогу, на пример, у процесима стварања модерних народа који су се одиграли у 18. веку. Да би се један народ формирао, било је потребно да се сви припадници између себе добро разумеју у смислу коришћења једне језичке норме. Књижевност је важна јер се њоме кодификује књижевни језик. Захваљујући томе, у то време писци су добили истакнуто место у друштву а књижевност је попримила интегративну функцију – књижевници су били саставни део великог идеолошког пројекта – формирања народа и постали су народни трибуни. У виду фикције осветљавали су поједине друштвене процесе и дубљим смислом обезбеђивали су своју националну и језичку заједницу, проналазили су разлоге њеног постојања, изговарали дијагнозе, тумачили последице…

pexels-photo-695571.jpeg

Аналогно то важи и за формирање националних мањина. На пример, у Војводини после Првог светског рата (исти процеси наставили су се и после Другог светског рата), када су се припадници бројних националних заједница нашли одсечени од својих матичних држава (пре свега Словаци, Мађари, Румуни и Русини), почели су да граде своје сопствене аутохтоне књижевне контексте. Друштвени положај њихових писаца био је тада истакнут јер су суделовали у стандардизовању језика и идеолошком пројекту формирања посебних културних и књижевних контекста. Тако су, не само географски простор, фолклорне специфичности, посебна варијанта језика обележеног међујезичком интерференцијом и локалним колоритом панонске равнице, него такође и књижевност стварана на овом језику, постали интегративни елеменат у формирању једног посебног идентитета, који је заправо варијант већег националног идентитета. На основу тога сматрамо да је књижевност одиграла значајну улогу у формирању или другим речима у културном диференцирању националних заједница – националних мањина у Војводини, пошто јој је било поверено идеолошко преваспитавање припадника заједнице и обезбеђивање помоћи у формирању потпуно новог ентитета.

Питање идентитета у последње време је изузетно важно. Један од упадљивих разлога за тако нарастујућу свест јесте процес интернационализације, који стоји у вези са политичким процесима, као и са свеприсутном технологизацијом света и променама у свим друштвима које су се услед тога десиле.

Појам идентитета спада међу кључне проблеме књижевности и у својим делима њиме су се бавили бројни писци. Писање је добар начин потраге за идентитом, како личног тако и оних других. Уједно, то је појам који за себе везује мноштво стереотипа и табуа а задатак књижевности би требало да буде да их руши, а не да их јача. Барем оне добре. Књижевност која сарађује са стереотипизацијом је пут ка кичу. Идентитет најчешће тематизују писци који се налазе на граничним позицијама – међукњижевним или поликњижевним (односно међуконтекстуалним или поликонтекстуалним). У либералнијим грађанским друштвима су разноврснији, у тоталитарним друштвима овај плуралитет тежи да се редукује.

Постоји безброј дефиниција појма идентитет а, свеједно, као да је остао недефинисан до краја. У сваком случају, разумемо га као несводиву, комплексну и динамичну појаву. Границе културе и културни простор се данас више не поклапа са међама етничког и језичког простора, зато кад кажем идентитет, не мислим (само) на национални, мислим на језички, културни, професионални, лични… За потребе ове рефлексије идентитет разумемо као ‘оно што јесам’.

А шта је онда губитак идентитета? Вероватно није, како се данас популарно (и површно) сматра, помодно коришћења туђица у исказу или неупражњавање одређених верских или етнофолклорних обреда, пошто су све те категорије само појавног карактера и не тичу наше бити. Ниновац Владимир Пиштало, који и сам већ више деценија живи и ради у Америци, а у свом научном и књижевном делу бавио се питањем идентитета, конкретно идентитетом српских исељеника у Америку, помало шаљиво каже да су по том питању људи параноични јер: “идентитет није стаклени кликер и не може се изгубити.“ Код себе примећује да је одлазак у иностранство учврстио његов идентитет (првенствено језик), страно окужење му је помогло да се матерњи језик прочисти и врати сам себи. Сматрамо да је губитак идентитета егзистенцијално осећање пропасти изазвано рушењем традиционалне аксиологије. Другим речима, субјекат упада у стање у коме се тешко сналази, често апсурдно, при чему долази до поремећаја основних вредности. Из стања сигурности, топлине, блискости, прелази у другу крајност, у ситуацију која подразумева одсуство свих наведених атрибута.

Губитак идентитета је за човека критична, чак кобна појава јер је и потреба за идентитетом код људи витална и егзистенцијална, и није само као спознајна, интелектуална категорија. Људи имају подсвесну потребу да припадају, зато што теже да се наслоне на нешто веће и трајније од себе самог, а све то да би лакше поднели пораз временске димензије и пролазности, а можда и због тога да прећутно себи испричају бајку о вечном трајању. Отуда имају успех национални митови који у себи носе елементе супериорности и божанског, а који немају рационалну димензију. Митови црпе виталну снагу из страха субјекта од танатосове сенке.

Однос колективног и личног идентитета може бити разнолик. С једне стране први одређује други, али само делимично. Мера у којој ће се садржај првог и другог поклапати зависи од односа поједница према том континуитету – хоће ли се код нега појавити вољна одступања или свесна идентификација. У вези са тим постоје одређене задате личне реакције. Зависи на шта нас терају. Ако смо принуђени на митски континуитет, ми реагујемо променом и побуном, али ако нас терају на потпуни дисконтинуитет, реагујемо ткањем паукових мрежа према својим прецима. Управо ова врста задатих реакција појашњава тежњу за космополитским у затвореним срединама, а с друге стране носталгична осећања исељеника или код књижевника у дијаспори потребу непрекидног одржавања физичких или духовних контаката са завичајем и јавне присутности, чак аспирацију да остану активни чиниоци у културном процесу. Политички дисиденти, писци у егзилу и сви они којима је то било онемогућено, доживљали су дубоку трауму изопштења.

Као што рекох, идентитети су разни и овај појам се не прекрива са појмом национална припадност. Како каже Давид Албахари: “Најсмешнија су ми страховања за чистоћу идентитета. Насилно очишћен идентитет постаје, у ствари, своја негација. ‘Прљави’ идентитет је оно што бих најпре одабрао. (…) Ја се много боље осећам као канадско-српско-јеврејски писац, него као само једно од та три појединчано.”

Либанац који живи у Француској Амин Малуф у књизи “У име идентитета” овако одговара на питање: “Оно то мене чини ониме што јесам и ничим другим, јесте чињеница да се налазим између две земље, два или три језика, више културних традиција. Управо то одређује мој идентитет. Да ли бих ја био ја, да одсечем један свој део?”

Као посебну категорију можемо сматрати идентитет наднационални, а притом и даље етнички, који има одређеног прагматичног смисла. Типичан пример за то је југословенски идентитет. То је, вероватно, најбољи пример нације која је прво контруисана а затим деконструисана и то у току мање од сто година. У Југославији је према попису становништва из 1971. године било миллион и триста хиљада Југословена, а при том грађани нису охрабривани да се тако изјашњавају. Такав идентитет имао је Данило Киш, стално је осећао “узнемиравајућу различитост” и грчевито се борио да не буде обележен под било којим националним идентитетом. А опет, његова борба била је узалудна, јер вероватно и данас свако прво помисли да је он јеврејски писац. То је зато што идентитет не стварамо само ми сами, већ га за нас често формирају и други. Чувена је Кишова полемика која се покренула око дела Гробница за Бориса Давидовича са традиционалистима који су га “читали” кроз призму своје аксиологије. Његов отац је био Јеврејин, тако да он није тек тако могао да себе прогласи припадником неке друге етничке заједице – чијем друштву и култури јесте де факто припао, слично као и раније поменути Давид Албахари. Југословенство је у његовом случају ефикасно прагматично решење. Као и у многим другим случајевима. На пример, код Владимира Арсенијевића који каже да је за њега губитак југословенског идентитета био поражавајући. Тврди о њему да је то “идентитет виши и племенитији и мање обавезујући од етничких и националних.” Можемо да претпоставимо да су овакви ставови и код једног и код другог последица траума које су проживљавали због искуства жигосања заснованог на ксенофобији средине према њиховом различитом пореклу.

pexels-photo-724994.jpegМиљенко Јерговић пише: “Ми нисмо само оно што мислимо да јесмо, него смо (што у тренуцима кризе бива много важње) оно што други мисле да ми јесмо. Кључ идентитета није једноставан. Ништа тако добро о томе не сведочи као искуство Холокауста. Нису нацисти и њихови савезници (…) поморили шест милијуна људи који су се осјећали Јеврејима, него су једног за другим, појединачно (…) поубијали шест милијуна оних које су они сматрали Јеврејима.” Он сматра да је за причу о идентитету далеко важније то што други мисле да јесмо и наводи пример недавне избегличке кризе и ксенофобичних реакција Европе на долазак миграната.

Словачки писац Мартин Касарда се са овим ставом слаже кад пише: “Странци су за нас сви једнако страни, изнијансирани однос имамо само према себи.” Цветан Тодоров је такође писао о томе у књизи “Страх од варвара” и каже да је страх од страног малтене архетипски и атавистички.

Идентитет је категорија која се успоставља конфронтацијом са различитим. У својој касној франкофоној фази Милан Кундера написао је кратак роман “Идентитет”. Пошто је ова реч у свим европским језицима слична, почели су да му стижу примерци преведених издања са лако препознатљивим насловом. Међутим, исландско издање имало је наслов који ни по чему није личио на остале. Кундери су затим, како је испричао, објаснили да у исландском језику не постоји реч аналогна нашој речи “идентитет”. Немам потврду да је то заиста тако, али има логике да буде. Језик који настаје на малом острву далеко од свега нема потребу за речју која служи да се подвуче разлика. Дакле, идентитет је често начин да кажемо шта нисмо, него начин да кажемо шта јесмо. На пример, након балканских ратова деведесетих и распада заједничке државе, интензивно су се регенерисали национални идентитети: хрватски, бошњачки и црногорски су се махом заснивали на ограђивању од српског, на подвлачењу разлике, док је у Србији било популарно ограђивати се од југословенског идентитета.

У прилог тези да матерњим језиком изражавамо најбројнија семантичка значења – што је најприсутније у поезији и белетристици уопште – сведочи искуство писаца који живе и пишу ван свог изворног контекста. Релативно лако прелазе на други језик у свакодневној комуникацији, пишу на њему своја научна дела или публицистичке текстове, али материјал од ког граде своје књижевно дело остаје матерњи језик. Случајеви попут Владимира Набокова су изузетак. Могу као примере да вам наведем писце са којима сам сарађивала на настанку књиге Имигранти у Вавилонској кули а која представља збирку 14 разговора о идентитету са реномираним српским и словачким књижевницима. На пример, Звонко Танески дуги низ година живи у Словачкој, лингвиста је по струци и предаје словачки језик на универзитету у Нитри и Братислави, али поезију и даље пише на македонском. Словачки писац Душан Шимко, дисиденат од 1968. године од када живи у Швајцарској, такође је универзитетски професор, као и публициста који своје текстове објављује у угледним швајцарским и немачким листовима, али његово прозно дело припада словачком књижевном контексту, јер пише искључиво на овом језику и тематизује словачке прилике. Ту је већ поменути Владимир Пиштало или српско-британска књижевница Весна Голдсворти, такође универзитетска професорка, која се у чак четири књиге бавила темом идентитета, међу којима се налази и “Измишљање руританије”, један од најпревођенијег факултетског уџбеника у ком пише о “спољашњем идентитету” Балкана у западној књижевности и филму – или о томе како Балкан виде на Западу. Књиге пише на енглеском језику, такође и научна, културолошка дела и романе. Енглески је врло вероватно сад већ њен доминантан језик, далеко доминантнији у поређењу са претходна два случаја. Једино је књигу поезије “Солунски анђео” писала, како каже, двојезично – на неки начин преводила је себе на енглески језик. Ова унутрашња обсервација кроз призму два језика је за њу била толико неочекивано инспиративна, да је направила једночасовну емисију за BBC о томе како језик одређује наш идентитет – како смо на различитим језицима различите особе и колико је тешко најдубља осећања приказати на оном другом језику.

Код књижевника проналазимо примере померања личног идентита наспрам идентита њихових предака, али су они најчешће одређени друштвеним факторима, не унутрашњим: На пример, мајка Иве Андрића била је Хрватица, али он себе ње сматрао само хрватским писцем. Он је био југословенски писац. Проблем, који Андрић није доживео, али његово дело јесте, настало је у тренутку, када је нестала Југославија. Срби и Хрвати и Босанци сматрају га својим писцем. Полемике око баштињења ових писаца, односно њиховог дела, ишле су до таквих апсурдних решења да постоји анегдота како је предлагано да се дело Иве Андрића “поздели” тематски, како би једне приче спадале у српски контекст, друге у хрватски а остале у босански. На сву срећу, до овога није дошло.

Мајка Шандора Петефија била је Марија Хрузова и није говорила мађарски, била је Словакиња а отац Стеван Петровић био је Србин, што њега није спречило да изникне у једног од највећих мађарских и средњоевропских песника свог доба. Његов културни и језички идентитет био је угарски, у то није имао ни најмање сумње – у средини његовог одрастања угарска култура и мађарски језик били су доминантни а он се са њима идентификовао. Сличан пример, мада у обрнутом језичком правцу, је и српска књижевница мађарског порекла Лаура Барна. Мада Мађарица по рођењу, по језику на ком пише, али и темама које обрађује, традицији на коју се надовезује, у потпуности припада српском књижевном контексту. Лаура Барна каже да је идентитет нешто што се носи као сопствена кожа. А када (ако уопште) размишљамо о сопственој кожи? Можда само при повредама. Даље пише: “Идентитет је лично право на постојање, које је равно мисли – чврсто али нестално. Идентитет је глас трајања предака кроз појединачни тренутни оглас. Неуништиви код лишен могућности избора или надрастања. (…) Идентитет је ван било ког устоличеног закона, осим природног поретка, непопустив пред правилима јер функционише унутарњим логичким и филозофским системом идентификације.”

Има и неких радикалнијих или критичкијих схватања промене језичког идентитета, односно језичке асимилације. На пример, Станислав Баранчак каже: “Процес језичке асимилације имигранта, то је у основи ствари насиље да би се све заборавило”. Чеслав Милош је говорио да када се већ обрео у инстранству, писац „не може ипак, а да се не запита шта је са његовом стваралачком способношћу“. Такође је говорио да постоји нека тајанствена веза која спаја јединку са земљом њених предака, с тлом и светлом, звуцима матерњег језика. Извори инспирације, како каже „далеко лакше пресахну ако неко живи у иностранству.“

Тема личног идентитета је данас врло актуелна, зато што се глобализација и савремени начин живота другачије рефлектују унутар човека него традиционална друштва. Лични идентитет у великој мери одређује друштво у ком живи. Савремени начин живота, непрекидно бомбардовање информацијама, фрагментарно вишесмерно комуникацирање на друштевним мрежама, глобалне теме – заправо удељене, али кроз савремене медије привидно елементарно важне по егзистенцију појединца, све се то одразило на унутрашњи свет. Егзистенција и идентитет не могу бити вечито исти и окамењени, пошто стоје у динамичном односу са околностима. Песник, критичар и издавач, Гојко Божовић, писао је у збирци песама Архипелаг о идентитету модерног човека. Кључна окосница ове песничке збирке налази се у самом називу – то је метафора раслојеног, расутог, дисперзивног субјекта. Управо такав идентитет резултат је модерног начина живота. Савремени човек више није резултат једног искуства, јединствене егзистенције у току једног живота. Свако од нас само у једном дану сазна пуно информација, доживи низ догађаја, проживи силне емоције – често врло различите. Стога се у сваком од нас умножава и биће.

pexels-photo-268438.jpeg

Када је реч о мултипликацији идентитета, интересантан је књижевни идентитет националних мањина, које управо због тесне повезаности ове три категорије (језика, књижевности и идентитета) имају тројно припадање у књижевне и културне контексте. О тројконтекстуалности је као први писао књижевни теоретичар и критичар Др Михал Харпањ, али су га касније прихватили и други теоретичари. По тој теорији, књижевност националних мањина спада понајпре у контекст матичне културе и језика, затим контексту земље у којој заједница живи а напокон и свом посебном, трећем, аутохтоном контексту. Да тај трећи није идентичан са првим, доказује управо језик који је код националних мањина другачији, по правилу архаичнији, али и јаком интерференцијом са језиком средине деформисан у специфичну матрицу.

Питање идентитета је очигледан проблем за сва друштва, као и за припаднике књижевних заједница, изгледа да је оно за писце, читаоце и критичаре део једног институционализованог феномена који повезује њихове активности са ширим колективом. Питање идентитета је такође неодвојиво везано за само проучавање књижевности, за модел „националне књижевности“. Књижевност је раније била много више везана територију него што је то данас, када као део комуникационог процеса барем делимично учествује у трендовима савременог идеала покретљивости. Због тога је постало веома важно питање како литературе (посебно данас) одређују себе у погледу идентитета, и у ком обиму се традиционална начела доводе у питање – а ако се доводе, где зашто и како.

Савремена наука (генетика, социологија, семотика, имагологија…) и књижевност најчешће заговарају хибридни (национални) идентитет наспрам тзв. „чистог“. Како каже Слободан Владушић, могуће су две тенденције развоја књижевности у блиској будућности – с једне стране књижевност ће бити економска чињеница она ће се посматрати као роба. То значи да ће писци размишљати пишући своје дела унапред да дела треба да буду погодна за што већи број читалаца. То, наравно, има своје консеквенце на садржај и квалитет у смислу поједностављивања дела, стереотипизацији ликова и радње с једне стране а то такође то значи и то да ако роба треба да се прода, мора да се и рекламира и та књижевност не може да буде критички настојена према оним вредностима који се сугеришу у такозваним мејнстрим медијима, па ће она на неки начин бити књижевност која ће гледати да буде и политички подобна. С друге стране, имаћемо нешто што се зове репрезентативна књижевност која ће затупа одређене социјалне групе које имају одређену политичку самосвест и које ће се на неки начин политички одређивати наспрам осталих група. Тако имате, на пример, постколонијалну књижевност која афирмише хибридни идентитет, дакле идентитет који може да се објасни пластично као особа која са Оријента долази на Запад и у том тренутку има дупли идентитет и човека Запада и Оријента и ту се ствара нека врста преплитања и која се у постколонијалној књижевности афирмише као супериорна у односу на неку врсту хомогеног идентитета, или рецимо националног идентитета.

Верујем да долазе неки нови писци који имају наднационални идентитет. Доживели су Еразмус, студирали су у инострантву, немају осећање стеге и принудног борављења нити унутар нити ван граница националног оквира, тиме се ослобађају од комплекса малости и излазе ван граница ових оквира.

Али је такође могуће, да ће као реакција на глобализацију и промовисање хибридног идентитета – а све то у светлу друштвено-политичких теденција данас – пробудити се и идеје а самим тим и књижевност која актуализује расну посебност и специфичност националног и да ће ови аутори користити елеменате националног за онеобичавање књижевног израза.

Ни једно ни друго није вредност само по себи и дело обе ове групе писаца биће вредно једино ако своја осећања и размишљања изазе на естетски функционалан начин у књижевном тексту. Лично верујем да добра книжевност говори о универзалним темама, да додирује сваког човека где год да живи и било којим језиком да говори и изражава свељудска осећања. Писци треба да пишу на оном језику на ком могу да изразе најпрецизнија значења жељеног исказа, да остану доследни оном свом најдубљем унутрашњем бићу.

А добри преводиоци, да поменем и своје колеге, које изузетно ценим, побринуће се да се писци и читаоци између себе добро разумеју. Књижевни преводиоци нису ни машине ни занатлије који мутирају исказ само на површном семантичком нивоу, књижевни преводиоци су уметници који урањају у дух изреченог не преводећи речи, него оно иза њих. Преводиоци су као митска бића из бајки, лучоноше, који воде људе за својим светлом, носе бакљу мисли, пале ватре спознаје. Преносе и продужавају пламен из једног у други дом, из једне у другу културу и по правилу имају хибридни идентитет.

Зденка Валент-Белић

Извор

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У новом издању емисије "Личност и Заједница" на ТВ Храм, гост Дејана Стојадиновића био је  протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику.     Отац Игор је говорио о Светом Сави као теологу и о значају аутокефалности из еклисиолошке перспективе. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за "преиспитивање" свог дeлања и духовног пута, а тако исто и ова осмовековна прослава коју прославља наша Црква.    Имајући то у виду отац Игор је дао одговоре на нека питања, о којима се ређе говори када је у питању наш највећи светитељ, Свети Сава, који је пре свега као богослов утемељио идентитет нашег народа у Црквеном, односно литургијском етосу.    У оквиру наведене емисије било је речи о томе како и зашто је Свети Сава имао заправо једно литургијско виђење државе. О односу Цркве и државе у том контексту и значај тог односа касније кроз нашу историју.    На крају разговора, указано је да је Свети Сава заправо бринући се за вечно постојање свог народа, желео да реши његово егзистенцијално питање, а то је питање смрти и живота. Питање вечног постојања.     Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, 17. јануара, на празник Светог Јевстатија I Архиепископа српског, Свету архијерејску литургију у манастиру Михољска Превлака.     Прије Литургије владика Амфилохије је у чин расе и камилавке замонашио искушеника ове обитељи Тодора, давши му име Анастасије по Светом преподобномученику Анастасију који се слави 22. јануара. Владика је казао да је ова света обитељ добила новог Христовог свједока – монаха Анастасија што значи Васкрсенко, да би силом Христовог васкрсења испунио себе и свој живот и посвједочио Христа духовним огњем вјере, богољубља и братољубља.   Високопреосвећни Митрополит је казао да је послање свих који су били Христови кроз вјекове, који су били свједоци живога Бога, да Га свједоче и да носе Његов крст, по ријечима Христовим да их шаље као јагањце међу вукове.   „Тако су и оних првих 12 апостола, као и послије њих седамдесет апостола, кренули су за Христом одрекли се себе и послужили су Га и животом својим, ријечима и дјелима, а многи и мученичком смрћу, казао је владика подсјетивши да је и Михољска Превлака мјесто гдје су кроз вјекове живјели свједоци Христови још од времена римског императора проклетога цара Дукљанина, који је убијао и од хришћана отимао имовину.   Подсјетивши да данас прослављамо Светог Јевстатија Превлачкога, овдашњег епископа, којег је Свети Сава поставио, а који се првобитно у манастиру Хиландару подвизавао, владика је казао да је он овдје био светионик и свједок Христов, да би потом отишао у Жичу, Пећку патријаршију и постао међу првим српским архиепископима, послије Светога Саве и Светога Арсенија:   „Свети Јевстатије дивни свједок Христов, послан од Господа, посвједочио је Господа својим животом, дјелима и свједочи га до наших времена својим присусутвом и светим споменом и у Пећкој патријаршији и овдје.“   Митрополит је казао да иако смо се надали да у ова наша времена неће бити више тих проклетих царева Дукљана, Хозроја, гонитеља Цркве персијских, Црква Христова је кроз сву историју на крсту и распећу кроз вјекове у свим земаљским народима, гоњена и прогоњена, и да је то остало до наших времени.   „Ево данас нови цареви Хозроји и Дукљани гоне и прогоне Цркву Божију, отимају, хоће да обесвећују храмове као што су то чинили проклети цар Дукљанин и Хозроје. Донијет је и код нас безакони закон од Владе Црне Горе, који је истовјетан са законом који је владао за вријеме проклетог цара Дукљанина и према коме се управљао Хозроје, пагански, безбожни цар персијски.“   И у 21. вијеку се наставља та прича, казао је Митрополит, али Црква Божија и душе просвећене свјетлошћу истине Божије остају вјерне Христу Господу и наш народ, који се духовно пробудио и васкрсао, окупља се око светиња Божијих.   Говорећи о погубности богоубилачког и братоубилачког духа који се прво послије Октобарске револуције зацарио у Совјетском Савезу, а касније пренијет и код нас, током и послије Другог свјетског рата, Високопреосвећни Митрополит је казао да се тај богоубилачки и братоубилачки дух наставља данас у Црној Гори и проглашава за идентитет и будућност Црне Горе:   „Из богоубилачког и братоубилачког духа се рађају и ови закони – безакоња која се намећу Црној Гори и преко тога повратак проклетом цару Дукљанину и Хозроју, безбожном цару персијском.“   Нагласио је да се данашња црногорска химна први пут пјевала од стране Секуле Дрљевића у Старој Градишки:   „И ова Црна Гора која се данас ствара са тим безакоњима, није Црна Гора 13. јула, већ је то фашистичка Црна Гора 12. јула Секуле Дрљевића из Старе Градишке гдје је било крваво братоубилаштво од стране фашиста. Да се помолимо Богу да уразуми оне који данас владају Црном Гором, да не настављају то злокобно дјело братоубиства и богоубиства у своме народу, него да се врате оном изворном хришћанском духу који је овдје владао вјековима, а којим је саграђено у Црној  Гори све што је саграђено и сачувано кроз вјекове, и којим су живјели сви они велики свједоци вјере Христове, и богуљубља и братољубља.“   Помоливши се да се данашњи властодршци откажу од духа персијског цара Хозроја паганског и проклетога цара Дукљанина, да се ослободе духа затрованог брозомором, духом богоубилаштва и братоубилаштва, Митрополит је позвао све да поново заживимо духом Јеванђеља, духом љубави према Богу, који јесте љубав, и једни према другима – христоликој љубави:   „То је љубав коју Црква свједочи и сви свети мученици кроз вјекове, од Превлачаких до Преподобног мученика Анастасија, чије име је примио наш досадашњи Тодор, па до свих осталих који су за Христа пострадали, носећи Његов часни крст живећи сагласно Јеванђељу.“   Владика је  благосиљао и пререзао славски колач у част Св. Јевстатија Превлачког Архиепископа српског који је слава хора Светог Јевстатија из Будве, а након Литургије је освештао звоно које је приложио Виталиј Послшиков из Вороњежа.   Благословећи приложника и његову породицу, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да овај посебни дар спаја древни Вороњеж и ово вјековно сабиралиште на Михољској Превлаци, Русију и Црну Гору, и свеукупни словенски народ.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У емисији „Сучељавање”, емитованој 15. јануара 2020. године, на програму Радио-телевизије Војводине, о поштовању правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори и о последицама усвајања дискриминаторног „Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница” у тој земљи, говорили су: протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Никола Селаковић, генерални секретар председника Републике Србије, г. Немања Старовић, спољнополитички аналитичар, као и госпођа Јелена Милић, директорка Центра за евроатланске студије.     Говорећи о угрожености и страдању Српске Православне Цркве у Републици Црној Гори, прота Владан је подсетио да је хришћанска Црква кроз историју имала разне епохе гоњења и да је из тих страдања увек излазила као апсолутни победник.     Црква вековима одолева свима онима који гледају да је на неки начин угрозе, и увек бива све јача, зато што кроз гоњење, кроз муку коју Црква претрпи и кроз молитве које се произносе, она се и сама обнавља молитвом, делује благодат Духа Светога. Ово што данас гледамо, широм свих места где се одржавају молитвене литије, јесте окупљање око имена Христовог. Српска Православна Црква није подељена организација, у смислу да је раздељена на Митрополију и епархије у Црној Гори и у Београду. Ми смо јединствен организам. Констатација да Српска Црква у Црној Гори не признаје црногорску државу је нетачна. Овим Законом се показује да Црна Гора не жели да призна Српску Православну Цркву унутар својих граница. Ствар је јасна: црногорска држава, односно њен режим, жели да у потпуности умањи број нашег народа на територији Црне Горе, и то чини тако што покушава да отме оно што је од овога народа немогуће отети – тај православни идентитет српскога народа они неће моћи да одузму. Како рече господин Матија Бећковић: „Црногорци сада бране Цркву знајући да ако је изгубе – изгубиће све, али исто тако знајући да ако одбране Цркву – нико им ништа неће моћи одузети”. То је закључак који би режим у Црној Гори требало да има пред собом када буде доносио следеће кораке. Ја мислим да ће се на крају све ово завршити тиме што ће Црква из овога изићи – не само Црква у смислу институције него читав народ који тамо живи – као апсолутни победник, поручио је протопрезвитер Владан Симић.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      У сусрет празнику Христовог Рођења, светлост дана је угледао превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани".     Књига представља скраћено издање уџбеника за догматско богословље под називом Тајна вере: увод у православно догматско богословље, први пут био објављеног давне 1996. године. За нешто више од две деценије ова књига, која представља зборник катихетских беседа, доживела је више издања и редакција, што сведочи о њеној популарности не само међу читаоцима у Русији, већ и широм света.   Често се дешава да људи који се спремају за свето крштење, или желе да крсте своју децу, немају ту могућност да правилно схвате и да на прави начин приме православну науку. Управо због тога, многи људи – који тек почињу да усвајају православну науку, то чине од момента ступања у Цркву, при томе, учећи се на личним грешкама. Њихова жеља за знањем и трагање за истинама вере могли би се формулисати кроз само једно питање, које гласи: У шта верују православни хришћани?   Из жеље да допре до широког круга људи, те да догматске истине Цркве пренесе у срца свих хришћана, митрополит Иларион је свој уџбеник из предмета догматско богословље, препричао једним савременим и прихватљивим језиком. Управо та његова способност, да сва тешка, компликована, па и апорична питања и места објасни једноставно и привлачно, указује на једну дубоку јеванђелску и светоотачку основу, на којима се темеље све његове књиге. Све ауторове мисли су поткрепљене мноштвом цитата и навода из Светог писма, дела Светих отаца, свештених канона и црквеног предања.   Књига која се налази у вашим рукама, представља диван пример једног савременог катихизиса. Као такву, књигу је могуће препоручити свим људима, без обзира на њихово образовање и начитаност, као и онима који не само да желе да се упознају са учењем Цркве, већ и да смислено живе у њој.   Митрополит Иларион (Алфејев) је председник Оделења за спољне црквене послове Московске Патријаршије и стални члан Светог Синода. Председник је синодске библијско-богословске комисије и ректор Општецрквене аспирантуре и докторских студија Светих Кирила и Методија, као и старешина храма чудотворне иконе Пресвете Богородице Свјех скорбјашчих радост у улици Бољшаја Ординка у Москви. Митрополит Иларион је богослов, композитор, црквени историчар и патролог. Аутор је више од 1.000 публикација. Његове књиге су преведене на десетине светских језика.   Књигу је могуће поручити путем сајта: www.granicesrca.com     Извор: Подворје Српске Православне Цркве у Москви
    • Од Логос,
      Презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, одржаo је у недјељу, 15. децембра, у парохијском дому при Цркви Светог Николе у Старом Бару предавање на тему „Витлејемска радост“ на којем је казао да је Божићни пост, припремни период за сусрет са Богомладенцем у празнику Његовог рођења, добра прилика и благословен период у коме требамо да себе преиспитамо и измјеримо према Божићу, истини и радости коју он носи.     Отац је казао да је Божић најрадоснији хришћански празник, али да треба да се запитамо да ли доживљавамо радост тог празника на начин на који би требало, да ли смо уопште свјесни шта значи та радост коју носи Божић:   „Рођење Сина Божијег, Његов долазак у свијет представља, да тако кажем, вансеријски догађај, потрес, како каже Свети Јован Дамаскин, послије којег започињемо ново искуство нашег односа са Богом.“   Говорећи о слободи коју нам Божић дарује, отац је подсјетио да је Адам скривио Богу, отпао од Бога, нарушио и обезвриједио слободу коју му је Бог дао и зато је у доласку Бога на овај свијет, поново обновљена та слобода.   „Само у тој истини да у Богу, Његовом доласку на земљу, у сусрету са Њим, имамо слободу, можемо да се суочимо са изазовима које је Црква имала непрекидно, а које и ми данас имамо. Ових дана се сусрећемо са парадоксом када људи, којима је Бог дао да врше власт, желе да донесу закон којим се гарантује слобода вјероисповједања. У самом називу тог закона лежи један парадокс. Треба да се пропише закон који ће да омогући да слободно исповједамо вјеру, а Божић је тај закон који нам даје слободу да вјерујемо, из кога цијела Црква црпи своје постојање и мисију.“   Истиче да се сваки аспект црквеног живота темељи на Божићу, доласку Бога у овај свијет:   „Ту црпимо своју слободу и вјеру, богослужење, тако да све ово што нам свијет нуди као слободу су сурогати слободе вјере, јер ништа не може да замјени слободу коју нам доноси овај празник за који се припремамо.“   Истичући да је Христос – Црква гоњена од самог почетка свог постојања и да ће тако бити у све вјекове њеног постојања, отац је казао да су хришћани позвани да живе у овом свијету, али не од свијета.   „Наш идентитет је у Христу Богу – Светој Тројици, будућем вијеку, али настављамо да живимо у овом свијету, свједочимо и позвани смо да својом вјером преображавамо овај свијет. И црквено-народни сабори су окупљања око Христа, то је суштина. Црква и овим сабором само потврђује своју суштину, и у свим искушењима, прогонима каква год да су, само потврђује, свједочи оно што она јесте – Тијело Христово, сабирање око Христа, његових јаслица онако како смо призвани да радимо“, поручио је свештеник Слободан Лукић, парох црмнички.   Предавање оца Слободана „Витлејемска радост“ одржано је у оквиру циклуса разговора о вјери и животу „Исток са висине“ које организује Црквена општина Бар.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...