Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Епископ др Атанасије: Беседа на празник Светог Пророка Илије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Данас је велики празник Пророка Илије Тесвићанина, названога и громовник, који заповеда муњама и громовома, заповеда небу да не да три и по године кише и росе и каже да неће бити кише и росе до на век његов. Палестина је ионако сушна, врућа, и замислите још три и по године да не буде кише. Што је Бог довео Израиљски народ у Јудеју? Северни део је равничарски и плоднији али јужни део је пустиња и што је Бог довео Јевреје у пустињу?

Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом.
 
Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Eпископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поручио је данас да је српство мјера људскости и светионик који указује на пут којим ваља поћи. Да бисмо сачували себе, сматра владика, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо. Поуку Преосвећеног владике Сергија о томе Какво нам српство треба преносимо у цијелости:
      Није лако бити Србин, никада није ни било. Да јесте, данас би нас било неколико десетина милиона, били би један од најбројнијих народа у Европи. Али, историјска судба нам је одредила узак и трновит пут, да собом свједочимо оно што јесмо. У нашој прошлости имали смо мноштво непријатеља, које смо, уз Божију помоћ, сопственом снагом надвладали, али смо, готово у сваком времену, највећи непријатељи остали сами себи.
      Зашто? Зато што смо се одрицали Христа у времену, не марећи за вјечност на коју смо призвани. Због тога су нас разне богоборне идеологије доводиле на ивицу биолошког опстанка. Зато смо падали и посртали, али нас је Божија милост увијек и изнова дизала из праха непостојања, али само онда када смо, свим срцем, завапили Господу, призивајући Име Његово, а Он нам је, као Добри Отац, пружао Своју већ испружену руку, коју у сопственом мраку нисмо видјели.
      Зато је српство мјера наше људскости, љествица коју треба достићи, циљ којем требамо ићи, светионик који нам указује на пут којим нам ваља поћи, а не нешто што нам је дато само по себи, што не треба заслужити и оправдати сопственим животом. Као што је Христос мјера нашег духовног раста, тако је српство наша национална мјера, наш задатак, циљ и призвање.
      Није српство мрзити друге, већ вољети и поштовати своје!
      Није српство пјевати националне пјесме, а заборавити ближње у невољи!
      Није српство ријечима се гордити, већ чувати своје ћирилично писмо и српски језик!
      Није српство стицати материјална богатства, а занемарити своје духовно постојање!
      Није српство зидати цркве и манастире, а послије не ићи на богослужења, занемарити Свету Литургију, не постити постове!
      Није српство не поштовати родитеље, већ љубављу се одужити онима којима смо дужни биолошко постојање!
      Није српство имати кума и пријатеља, а заборавити најрођеније!
      Није српство славити Славу, а псовати Име Божије!
      Није српство стећи сву науку овога свијета, а заборавити свете претке, који су у мукама и невољама чували име српско и вјеру православну, да бисмо ми били оно што данас јесмо!
      Није српство обићи сав свијет и монденска љетовалишта, а не видјети наше славне манастире „наших светих цара задужбине“, који су удахнули живот нашој националној души!
      Није српство угађати себи, а не оставити наду онима који ће доћи послије нас!
      Није српство живјети порочно, већ чувати своју душу!
      Није српство критиковати друге, већ исправљати себе!
      Српство је наша снага, коју тек требамо стећи, а кад је стекнемо знаћемо да можемо и боље и више, да смо много тога пропустили јер смо, умјесто да поправљамо себе, оптуживали друге.
      Није нам узалуд Арчибалд Рајс, наш освједочени сапатник и пријатељ, рекао: „Срби, чувајте се себе!“
      Да бисмо сачували себе, морамо се вратити себи, препознати у нама оно хришћанско, српско и људско, па започети унутрашње путовање које ће нас учинити бољима него што јесмо.
      У супротном, биће нас све мање, постаћемо све гори, лаж ће царевати на нашим уснама, а среброљубље нашим срцима. Вратимо се себи док још имамо коме, док времена има, док још имамо снаге да се одупремо злу у нама. На то нас Христос позива већ двије хиљаде година. Одазовимо се Његовом позиву, исправимо свако себе појединачно, да бисмо као заједница опстали на немирној пучини постојања.
      Ипак, звати се не значи и бити! Много је, нажалост, оних који се називају Србима, али суштински то нису, јер су им животна дјела далеко од онога што српство подразумијева.
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Логос,
      Дана 24. јуна 2019. године, када наша Света Црква прославља успомену на Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву, у месту Раниловић, надомак Аранђеловца, верни народ је дочекао свога Архијереја заједно са свештенством орашачког намесништва у порти храма Св. апостола Вартоломеја и Варнаве. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслуживање архијерејског намесника опленачког, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја-ставрофора Драгана Јездића, госта из Брчког, архијрејског наменсика орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја-ставрофора Драгомира Кеџића, протонамесника Ивана Теодосића, јереја Немање Искића и ђакона Уроша Костића, Стевана Илића и Александра Бабића.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      По прочитаном Светом Јеванђељу, Епископ је присутне вернике поучио беседом. Епископ Јован је своју проповед започео речима: “Где се служи Литургија, невидљиви Бог је увек присутан”. Подсетио нас је још и да је основно начело молитве благодарност. “Господ нас обилно дарује својим даровима, а на нама је да Му кроз свој живот искажемо захвалност на тим даровима, јер требамо да живимо живот достојан Бога, достојан правог хришћанина. Најпре бисмо требали да се запитамо да ли ми заиста живимо исправно и да ли Богу показујемо поштовање и благодарност за благослов који смо добили од Њега? Прави пример исправног живота треба да нам буду Свети апостоли, јер су они ти који су ревносно проповедали и ширили реч Христову. Дарови које су апостоли добили од Господа су да болесне лече, васкрсавају мртве и многе друге, а те дарове су добили на дар и Господ их саветује да их на дар и дају. Господ им је рекао да ће моћи да стају на змије и скорпије али да им неће наудити и та вера са којом су они то носили са собом им је био основни покретач. Данас, када бисмо ми покушали тако нешто, спречила би нас сумња, она сумња која нас спутава, али ако искрено верујемо у Бога ту нема никаквог места сумњи”, поучио је Епископ Јован. “Свети апостоли су гарант наше вере”, каже Преосвећени Владика, “јер су они ти који су Господа видели и опипали, који су Његови сведоци. Апостоли су били одушевљени тиме да им се и демони покоравају, али их је Господ подсетио да не треба то да им значи већ чињеница да су њихова имена записана на небесима. Тамо где влада љубав, ту нема места страху, јер љубав припада ономе који верује”. Епископ нас је подсетио да обратимо пажњу на свој живот јер онако како сејемо, тако ћемо и пожњати.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У недељу Прву по Педесетници, 23. јуна 2019. године, када наша Света Православна Црква прославља и молитвено се сећа Свих Светих угодника Божјих од постања до данашњих дана, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, парох пријепољски протојереј Бранислав Стојановић, парох коловратски јереј Небојша Јовановић и ђакон Горан Крстић.
      Разјаснивши присутнима одељак из Јеванђеља који је прочитан на данашњој светој Литургији, Преосвећени је указао на то да су свети угодници Божји, које данас прослављамо, својим живљењем овде на земљи на најбољи начин показали и доказали истинитост јеванђелских речи.
      – На прво место Јеванђеље поставља богољубље а на друго човекољубље. Ако је сав наш живот постављен под овим правилима – најпре богољубље а онда човекољубље, онда ће он тећи хармонично, исправно, биће нам пријатан, и постићи ћемо добре плодове у њему. Чак ако би наш живот био и тежак, а увек је тежак, свеједно би био пријатан за живљење. Тако пријатан да би смо се увек за њега определили. Из Богољубља се рађа човекољубље. Ко није способан да воли Бога тај не може да воли ни људе око себе. Онај ко себе везује за Бога, смешта себе у Бога, везује себе за Бога мишљу и срцем, чини да тиме и Бога смешта у себе. А смештајући Бога у себе постајемо бескрајни, свемоћни, јер смо у себе сместили Бескрајног и Свемоћног. Доказ за то су свети угодници Божји које данас прослављамо.
      – Они су својом љубављу и мишљу привезали себе за Бога и посветили Њему. Они су сав свој живот посветили томе да би служили Њему и на тај начин су постали слични Њему. И Бог их је прославио у вечности, беседио је Преосвећени Епископ.
      Старешина храма Светог Василија Острошког, отац Игор, позвао је све да у суботу 29. јуна дођу у пријепољски Дом културе где ће бити одржана свечана видовданска духовна академија, на којој ћемо се сви заједно подсетити на свете косовске мученике, како би прославили Бога и свете Његове и на тај начин учествовали у подвигу поста, који је пред нама.

      Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Први пут у историји нишког насеља Дуваниште зачула су се црквена звона, која су у порти храма Светог Василија Острошког дочекали Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, са представницима града Ниша, свештенством и верним народом.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Овим поводом разговарали смо са старешином храма протојерејем Предрагом Радосављевићем, који нам је говорио о процесу израде ових ретких звона, посебном труду који су у најизазовнијем подухвату у својој, преко две стотине дугој, традицији израде црквених звона имали мајстори из грчке радионице "Αφοι και Υιοί Γαλανοπούλοι", о дародавцу господину Данилу Николићу, адвокату из Ниша и свим трудбеницима који уз благослов и залагање Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија раде на подизању храма Светог Василија Острошког у нишком насељу Дуваниште.
       
      Извор: Радио Глас
×
×
  • Create New...