Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Епископ др Атанасије: Беседа на празник Светог Пророка Илије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Данас је велики празник Пророка Илије Тесвићанина, названога и громовник, који заповеда муњама и громовома, заповеда небу да не да три и по године кише и росе и каже да неће бити кише и росе до на век његов. Палестина је ионако сушна, врућа, и замислите још три и по године да не буде кише. Што је Бог довео Израиљски народ у Јудеју? Северни део је равничарски и плоднији али јужни део је пустиња и што је Бог довео Јевреје у пустињу?

Да их не веже за земљу, иако им је обећао Земљу Обећану, него да их веже за Небо јер - Небо је Земља Обећана. Али, на Небо се одлази са земље. Подножје Неба је земља. И ово место данас, овде, овај нови Кармил - и од данас да га зовемо Кармил, може и Илијина главица али и Кармил, јер личи на гору Кармил - то је подножје Неба. Одавде идемо ка Небу али стојећи на земљи. Бог је тако Јеврејима, парадоксално, чудесно, рекли бисмо данашњим језиком - дијалектички, дао земљу, али уствари од ње саме не могу живети. Могу, али ако се буду везивали за Небо. И зато је Бог повремено давао кишу, и даје, и чудно је да таква пустиња кад падне киша одједном процвета. Као овде код нас на Билећком језеру, вода се по три године не повуче, нарочито овамо према Добрићеву, рекао би човек - све је угинуло. А чим се повуче, за кратко време избију биљке, семена, жива бића. Тако је у Јудеји, чим падне киша одмах све озелени. Зато и каже Пророк: "Процвета пустиња, Господе, као крин." Али замислите три и по године да нема кише! Сви извори земље уствари се напајају са неба. А опет, небо прима од земље кишу, јер горе испарава вода и горе се претвара у кишу и пада доле. То је то чудесно ткање, та размена, та циркулација, као крвоток земља и небо се везују. И Господ је дао Јеврејима као Земљу обећану у којој тече мед и млеко. Мало је меда а још мање млека у Палестини али га има, да им наговести да смо Рај који смо имали на земљи изгубили и данас је Рај на Небу, и да се везујемо за Небо. Пророк Илија је био Пророк тога, сведок тога. И чудесан је цео његов живот, његово служење Господу. Али и строгост његова. У једној црквеној песми посвећеној Пророку каже се да је и Бог очекивао да Илија пусти кишу. И Милостиви и Милосрдни и Човекољубиви је гледао да умекша срце строгога и ревноснога Пророка који је говорио: "Ревнујући поревновах за Господа". И није попуштао. Јер Илија је чак био љут кад је Господ ''олако'', тј. не олако него лако, брзо опростио људима после и дао богату кишу. Зли цар је владао, Ахав, и још злија жена његова језавеља. Заводили су народ. Она је имала око себе, што би данас рекли - ''невладине организације'', новинаре, сву булументу од четири стотине њих који су свакодневно за трпезом њеном царском седели и ''чешали им уши'' што каже Апостол, тј. угађали им, говорили им оно што је њима угодно, као што данас чујемо, свашта говоре. Синоћ сам добио једно писмо, од једне девојке из Крушевца која говори како је ових дана пратила како чешу уши разноразне улизице а уствари варају народ. Тако су лажни пророци Језавељини лагали народ. И дошло је дотле да је Бог надахнуо Илију да позове народ на гору Кармил и да тамо поделе мегдан. Одсудну битку. Хоћете ли 'рамати на оба колена? И на једно и на друго. Пошто има несрећника који запале неколико свећа, али онда једну и ђаволу - можда ће требати! Таква половичност је поразна. То је као кад би у мед сипао мало отрова, али довољно је и мало отрова да отрује сав мед. Ако у отров сипаш меда неће се много променити његов састав! Тако је то чудно, да је зло привлачније, да је зло моћније, зато што ми прилажемо своје срце, своју вољу њему и оно постаје моћно. Каже Св. Владика Николај, један пророк попут Илије, наших дана, нашега доба: "Кажете да је свет јак и моћан. Избаците га из срца па ћете видети колико је слабић!" Кроз срце наше, кроз вољу нашу, кроз сагласност нашу, кроз подршку нашу постаје моћан и ђаво и грех и зло и све оно што нас одваја од Бога. Зато Господ говори: "Сине, дај ми срце своје!" Илија је дао срце Господу и ревновао за Господа и сагоревао је. И учинио је чудо на гори Кармилу, кад је четири стотине лажних пророка молило бога њиховог коме су служили, Ваала - једно божанство попут данас духа епохе, или духа Европе, или евро-атлантске интеграције или лажних других парола које су уствари нова божанства, лажна, да привуку људе да идемо за њима - тако су они молили Ваала, и боли се, и печили се, и гребли се не би ли изазвали... А Илија, такав строг Пророк Божији, чак се потсмевао! Рекао је речи које Св. Писмо благо преноси: "Можда је заузет неким послом!?", што би било на данашњем језику: "Можда је отишао у заход, зовите га, вичите, можда спава!" Илија се шегачи са њима! Јер зна и верује у Бога Живога. И кад је прошло и подне, а они ништа нису успели, онда је Илија: "Склоните се!" Па ископа један канал, па двадесет каменова, па положи цепанице а онда положи жртву, па још донесе кофе воде, па три пута, тако да се сав тај канал около, опкоп, напунио водом и је клекао и молио се: "Господе Саваоте, види, покажи овоме народу Ко је Истинити Бог!" И сиђе огањ с Неба и спали жртву! И народ је поверовао опет Богу Истинитоме. А Илија их одвео, овако, у један поток испод, и све их поклао. Како је могао, четири стотине!? Али, тако каже Св. Писмо, вероватно му је народ хватао. Није окрвавио руке него је опрао руке јер је опрао народ од зле крви лажних пророка. Тако је у Старом Завету било, у Новом Завету не бива тако али бива искључење, удаљење, изопштење лажних служитеља лажним боговима. И онда се Илија помолио, клекао. Потресно је како је описано то његово клечање. "Погледај, де", каже слушчету својем, "има ли шта?" -"Па", каже, "нема ништа." Па поново, па каже види отуда од мора - Кармил је изнад Средоземног мора, па можда једно седамдесетак километара, можда нема ни толико, он је по дужини пружен, од Хаифе па по дужини морском обалом, па мало свраћа унутра, у правцу Јерусалима - појави се један облак, па још каже Ахаву: "Иди, иди, ухватиће те киша па још нећеш моћи отићи!" И, пала је киша! На реч Пророка Илије отворило се Небо. Нека би Господ дао да се наше срце отвори ревношћу, или верношћу Господњом.
 
Био је и он човек, слаб је био, док га је благодат држала громове је везивао, небо затварао. Али када је после овога догађаја Језавеља запретила да ће га убити, бежао је четрдесет дана и ноћи. Одатле, од Јудеје до Синаја, иде се данас аутобусима једно - најмање - десетак сати, тамо до Хорива где се јављао Бог Мојсију, Господ из купине, Христос из Богородице и онда горе, у наставку је Синај. Као кад би се сада одавде, мали благ превој, па се, рецимо, дизао одмах Леотар спојен са овим. Тако је изнад Хорива Синај. И још друга чуда описују писци у Књизи о Царевима, великога Илије. Велики је био благодаћу, велики својом ревношћу. Велики оданошћу Богу, велики и строгошћу и милостивошћу. Како је наступио строго према овој удовици, мученици, која има синчића и има само мали крчаг уља, ћасу једну, и мало брашна у копањи: "Дај ми спреми да једем!" - "Па немам ништа више, само мало а ја и дете, па ако теби дамо шта ћемо ми?" "Спреми ти мени да једем !" Као да је рекао: "Шта мене брига за тебе и твоје дете!" Тако некада Бог наступа оштро, строго, а ми чекамо да Он приђе нама како ми очекујемо. "Што он тако виче" кажу мени кол'ко пута. Без обзира што ја дрско, грубо наступам, али не гледајте како ја наступам него шта је вама добро и корисно. Где год сам наступио, сви гледају шта сам и како сам а не да ли је то њима добро! Тако би могла и Сарептска удовица да каже: "Шта он хоће, дош'о да ми поједе и ово што имам!?" Буди Бог с нама! Не гледајте Божији наступ и наступ људи - наравно ја нисам Бог, али надам се, хоћу да будем и у служби сам Богу - али гледајте шта је на добро вама. А не како да би Бога прилагођавали нама! Онда би Бога по својој слици и прилици. Него примајмо живот као што га и примамо, на крају крајева, али нас скупо кошта уместо да га примамо једноставно. "То те снашло, то те допало!" Тако је говорио у своје време мени Патријарх Герман: "То те снашло, то те допало, немој сад да цео свет бунтујеш против тога!" И Илија, док је он то јео, дете умре. "Аман! Иди од мене", каже жена, "несрећу си ми донео у кућу! Ем си ми појео све што имам, ем си ми дете усмртио!" Илија ћути. "Дај ми дете!" Оде горе и почне да се моли. И врати се душа детиња и наравно - жена препорођена. Али само њој је Господ дошао, каже Јеванђеље. Такве су Божије посете, чудне, несхватљиве за нас али увек спасоносне. Било да нас милује било да нас кара, било да нас мази било да нас бије, знајте да је Његова рука увек целебна. И не гледајте себе и себе, из свог дурбина. Као кад бих ја сад уперио одавде сад у Попово поље дурбинчић и она мала, мала боја - она је мерило целог поповог поља! И видим само кроз тај мој дурбин! Тако, на жалост, људи неки гледају, по себи и кроз себе мере. Наравно, и не можемо да изађемо из себе, али можемо да отворимо срце своје. Тако се срце ове честите удовице отворило и добило сина назад. И добила је чудо Божије, и умножило се у њеној карлици брашно и у њеном крчагу уље. "И неће нестати", рекао је пророк. То је то чудо благодати Божије. Нека би Пророк Илија нас запалио том ревношћу, трпљењем, тим страхом Божијим. Па и кад се уплашимо да се уплашимо скрено! Српски народ има пословицу из песме коју ретко који народ има: "Треба бити кадар стићи", значи ревновати, борити се, трудити се, нема пораза, нема, али понекад "и утећи", каже, а најважније је "и на страшном месту постојати". Опстанак и постојаност, то је карактеристика оних који имају веру у Бога и који од Бога очекују решење. Никад није ништа изгубљено док имамо Бога. Што већа невоља, што већа патња, што већа пропаст - то је већа нада спасења. "И када немаш ни у шта да се надаш", каже Св. Златоуст, "управо тада имаш највећу основу за веру и наду." Јер имаш Бога. Нека би нам Св. Илија дао ту веру, то смирење, тај страх Божији, то осећање слабости своје људске. Ево чули смо псалам кад певамо и ја га много волим, сто други: "Господе шта сам ја? Ништа! Цвет који прецвета. Изиђе дух и врати се у прах свој. У земљу одакле је и узет. А Твоја милост Господе ..." Он наспрам те милости, пред том милошћу посматра себе и говори као што је Јов говорио: "Ако ме и убије ја ћу опет живети, ја ћу Га опет славити!" Како - парадоксално! То сам говорио једном у Академији, па су слушали академици а само се чистачица у ходнику прекрстила јер је чула реч, хвала Богу да се и у Академији чује реч. А господа су уских глава, још ужих срдаца питала: "Како то - ако ме и убије славићу га? То је бесмислено." Није бесмислено него је надсмислено! Пресмислено! Више него смислено, јер је Божије. Тако да ходимо вером, децо. Као Пророк Илија. Да гледамо, да гледамо, да будемо трезвени. Не да спавамо: кад служимо да спавамо! Него да пак преко свега гледамо Бога. "Кад имамо грехе", каже Св. Антоније, "стави своје грехе преда се и преко њих гледај Бога. "Грехота је, хула је на Бога да греси постану већи од Бога! Као да је Он неки мизеран који ће сада да се разрачунава са нама! Ко мало зрно песка кад бацимо у море: нит га заталаса, нит га потресе, само нестане. Тако су сви наши греси пред пучином милости Божије. Али то треба стварно да Њему посветимо. Такав је Илија био: комплексан човек, дубок човек, срашан човек, човек слаб - све је било у њему! Нека би нам дао, од Господа измолио кишу и росу, по речи његовој данас. Нека би нам дао милост Господњу која се у Старом Завету зове милост а у Новом се зове благодат. Милост - то је као да удељујеш, дајеш милостињу, а благодат је пуни дар од срца. Е Господ је зато дошао, да све што даје, даје као благодат. Господу Човекољубивоме, Који таквог Пророка има, данас слављенога, нека је слава и хвала сада и увек и у векове векова. Амин.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У новом мајско-јунском броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, налази се интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора наведеног часописа. Овај надахнути интервју доносимо у целости:
       
      -Ваше Преосвештентво, помаже Бог и благословите!
       
      Бог помогао и Бог Вас благословио!
       
      -Преосвећени Владико, рођени сте у селу Мијачима код Ваљева, а од најмлађег узраста духовно сте стасавали у окриљу манастира Пустиње и Ћелија код Ваљева, где сте са сваком љубављу примали и усвајали дух ревности за Господа од авве Јустина (преподобног Јустина ћелијског) и осталих духовника који су живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите са читаоцима Православног мисионара Ваша сећања из детињства и духовног узрастања у окриљу две велике светиње?
       
      Хвала Вам на том питању! Ово питање ме освежава и увек ће ми остати у сећању тај ход ка манастирима, стрмим стазама кроз дивну природу. Родитељи су ме научили молитвености и човечности, на чему сам им благодаран из дубине душе. У манастирима Пустињи и Ћелијама, срео сам се са духовницима који су ме даље учили вери и молитви у Цркви. Оно што је најважније, био је сусрет са светињом Божијом, што је на мене оставило најважнији утисак и извршило најважнији духовни утицај. То остаје целога живота у човеку. Тај сусрет са фрескама, тај незаборавни умилни пој сестара Пустиње и Ћелија, остаће ми заувек у сећању. Када се сетим тог потресног и надахнутог доживљаја светих служби, тог мира светиње Божије, обиља благослова Божијег, где сам донео најважније одлуке у животу. Увек се враћам са благодарношћу, без обзира на сва искушења и страдања која прате нашу службу.    
       
      -Почетком осамдесетих година XX века, по неисказаном промислу Божјем, упознали сте Вашег духовног оца архимандрита Лазара (Аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких. Ваше Преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца Лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте?
       
      На  првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом.   
       
      -Предајући се вољи Божијој, одлазите у свештену обитељ манастира Острог и крај кивота Светог Василија острошког проводите више деценија као игуман ове велике и пресветле светиње. Драги владико, говорити о великој острошкој светињи није лако, али, замолио бих Вас да нам приближите важније моменте Вашег живота крај кивота Светог Василија чудотворца острошког?
       
      Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима.
       
      -Да ли сте сведок неког исцељења које се догодило пред кивотом Светог Василија Острошког? Питао бих Вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је Господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима Светог Василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок Васкрсења Христовог?
       
      Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.      
       
      -Ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу Цркве, а велики и запажени траг оставили сте као професор и васпитач Богословије Светог Петра Цетињског, али и као професор на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду, где и данас предајете. Преосвећени Владико, богословље Цркве као живи живот, своје темеље налази у богослужбеном искуству Цркве, је ли тако?
       
      Да, управу сте. Ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер учешће подразумева слушање и памћење поруке богослужења. Све што се поје у храму има богословски и духовни смисао. То је препевано Свето Писмо, ту имамо богословље за певницом коме се учимо непрестано. Управо томе нас је учио патријарх Павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха. Ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији. Дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот.    
       
      -Рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу Цркве?
       
      Слажем се са Вама Браниславе. Потребно је децу научити да се моле Богу, а то је најтеже. Научити их да читају Свето Писмо уз молитвено размишљање, постављајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу школу или факултет. Да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит. Без богословља нема ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни пастирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у Цркви. Нема смисла младим богословцима обећавати лагодан живот! Сећам се, било је старих свештеника који су погрешно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! Поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике. Потребно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благословеног успеха.
       
      v Поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве, у издању манастира Раче и Матице српске у Новом Саду, кроз заједничку сарадњу и благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, изашло је из штампе Ваше запажено дело „Богословље празникаˮ. Повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем Господњих и Богородичиних празника?
       
      Откривење Старог и Новог Завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окренуту главу откривења која тајанствено воде ка Царству Божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство Цркве. Ризница Светог предања открива нам и осветљава нам тајну Христа и тајну Богородице кроз велики циклус празникâ. Кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествовати у искуству божанске стварности. Ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере које су изражене у Символу вере. Главни покретач целе ове приче је молитвеност. Потребна је истрајност у животу. Мене је отац Иринеј (сада Епископ новосадски и бачки), када је дошао из Грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота. На томе му хвала! Даривао ме је са једном библиотеком „Теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрдесетогодишњег изучавања. Последњих сто година имали смо једнострано кретање у изучавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу. Ово је био скромни покушај обједињавања свих димензија празникâ.        
       
      v Запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи Божје,  представите молитвени однос са Богом, показујући да је богословље не само реч о Богу, већ и разговор са Њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ.
       
      Кроз богослужење се одвија Тајна Христа. Богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија. Дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље. У богослужењу можемо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у богослужење. Особито треба нагласити значај богослужења за богословље, не само ради цитирања или антологијског навођења. Дубље проучавање ове теме подразумева дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то интердисциплинарно. Може то бити хеортолошки оквир празновања неког празника, али исто као и у Светом Писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке Светога Писма. Ми смо разматрали тајну домостроја спасења, а то изучавање подразумева наше учешће и наше учење у словесном богослужењу. У простору Цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију). Зато су светоотачке беседе надахнуте богословљем и прелазе у славословље. Сâме по себи су иконичне, као што је иконична и молитва, иконични су кондаци, тропари, канони и целокупно богослужење је иконично. Овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ.    
       
      v Поред химнографије, Ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију. Шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању?
       
      Хвала Вам на том питању. Ви знате, ја сам већ дуго времена у синодској комисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења. На основу педагошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и задацима у читању и сажимању Светих отаца и савремених теолога. Такође, домаћи задаци су се састојали у повезивању свих области теологије. Дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, систематски, етички, пастирски и омилитички аспект. Ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит. Развијати способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни задатак. Што је најважније, како то богословље изразити у беседништву и пастриству? Ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше искуство, ако не приђемо овим начином. Оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено. Морам рећи и ово. Ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставници користити и применити. Потребан је посебан семинар о методици наставе. Ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим. На епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, потребна је већа сарадња и темељније продубљивање, како бисмо дошли до успеха. Дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм. Потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу искуственог богословља, а не само заслепљено бубање градива. Богословље је питање живота и смрти, оно је хлеб наш насушни без кога нема живота, ако човек то не схвати, он неће имати успеха у изразу, мисији и педагогији.
       
       
      v Ваше капитално дело „Богословље празникаˮ изнедрило је још једно издање у виду комплета од дванаест књига, штампаних са изводима богослужбених текстова као додацима опису празника. Наведени комплет носи назив „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ. Овај молитвени приказ празника, кроз два издавачка подухвата, посвећен је блаженопочившем патријарху Павлу. Шта можете да нам кажете о овом издању?
       
      Сâмо издање говори о себи. Други су говорили, нескромно је да ја говорим. Црквена година у четрнаест Господњих и богородичних празника говори нам да живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Савремено богословље треба да уђе у све димензије богатства Светог предања које се чува Духом Светим у Цркви. Овим пројектом Цркве и државе, желимо да заинтересујемо све богослове за дубље изучавање Светог Писма, Светих отаца и живог предања Цркве које је изражено кроз химну, икону, кроз хеортолошки и догматски приступ. Имамо једну отвореност за одређене теме којима нисмо хтели да приђемо са аспекта чисте литургике као науке о богослужењу, остављајући приступ за истраживање на богословском и филолошком Факултету и другим институцијама. Својим учешћем у богослужењу и предагошким и научним радом, дошли смо до сазнања да богослужбено богословље треба да размотримо на језику систематске теологије, што не значи правити идеологију и затворени систем. Пре двадесетак година смо објавили монографију о Богородици. Наиме, реч је само о догматицима Светог Јована Дамаскина и о теми приснодјевства и тајне Богородице, то је мој магистарски рад. Исто то је урађено и у овом издању када је у питању тајна Христа и Богородице. Овде је присутан додатак упоредног богословља, да би се видела разлика између западног богословља и нашег источног, које често може бити терминолошки исто, али у духу није исто. Једно је дијалог у истини и љубави, а друго је опасност да поистовећујемо богословље које је надахнуто Духом Светим, од онога које је интелектуална или философска ствар. Овим пројектом позвали смо, као богослови унутар Цркве, друге научнике на универзитету, а истовремено смо позвали и ствараоце, јер без песничког дара, без дара за појање, немогуће је довршити, или племенито, добро и достојанствено заокружити овај пројекат. Ово је био мој покушај да позовем за исти сто све умне људе, да би откривајући ову тајну кроз средњовековну књижевност дошли до сазнања, да је величинина средњовековне књижевности у богослужењу.
       
      v Сведоци смо да у наше време велики број људи прослављање празника своди на некакве обичаје, заобилазећи централни моменат празновања – Свето богослужење које врхуни у Светој Литургији. Према Вашем мишљењу, који су начини решавања овог погрешног поимања празника и празновања?
       
      Ово је велика тема. Извор свих празника је личност Богочовека Исуса Христа. Кроз отворени прозор празникâ у наш свакодневни живот улази свежина истинског живота, живота вечног. Црквена година је живи иконостас спасења у Христу и црквени круг празникâ прати на један дубљи начин, сâм космички ритам и пулс света и времена, дајући му духовни смисао. Зато је потребан озбиљнији приступ у методологији богословља.  Што се тиче етнологије и антропологије која је заснована на философији, то је посебна тема. Потребно је систематски у мисији и беседништву приступати овом питању, како на парохијском нивоу, тако и на часовима верске наставе. Дакле, решавање овог проблема је препуштено свештенослужитељима и катихетама који су позвани и призвани да реч Божију проповедају без престанка, како својим примером, тако и речима.
       
      v Ваше Преосвештенство, на сâмом крају нашег разговора, замолио бих Вас да нашим читаоцима упутите једну пастирску поуку.
       
      Упутио бих поуку Вама Браниславе, који сте у уређивачком одбору Православног мисионара, као и свима који се труде у овом богоугодном делу. У овом тренутку се присећам лика великог владике браничевског Хризостома (Војиновића), тихог и образованог човека са књижевним талентом. Сећајте се својих учитеља и претходника када уређујете овај еминентан часопис. Трудите се да прегледате ранију периодику, посебно између два рата. Обнављајте приступ и текстове ранијих уредника, дајући нови квалитет, а то је приметно код Вас. Има младих и даровитих катихета, сарадника Православног мисионара који на посебан начин дају квалитет овом часопису, на томе Вам честитам. Потребно је ићи корак напред у сажимању и преношењу мисионарске поуке која мора бити животна. Тај савет упућујем и себи и Вама. Верни народ и све читаоце Православног мисионара, молим за разумевање и молитвену подршку, како за Вас, тако и за мене. Лако је бити критизер и оспоравати све што се ради. Није лако бити стваралац и служитељ у нашем народу, али има наде јер има честитих и добрих људи који читају и много знају. За њих вреди живети и жртвовати се. Треба се молити Богу и да ради Васкрсења опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и дочекамо Васкрсење живота, као и да се сви спасу и уђу у Царство небеско. То је моја очинска жеља, а верујем да је то благослов и Његове Светости нашег Патријарха, као и благослов драгог владике Иринеја, коме се искрено захваљујем овим путем за све што је учино у моме животу. Он је Ваш архипастир у Новом Саду, али и председник Вашег часописа. Духовна деца коју је он родио и много за њих урадио, требала би да буду захвалнија, а они који злоупотребљавају доброту оца, одговараће пред Богом за све оно што су чинили себи и другима. И њима бих пожелео покајање и памети и здравијег живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци Васкрсења.   
       
      Преосвећени владико, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора Православног мисионара, као и у своје лично име, заблагодарим на хришћанској љубави и на овом надахнутом и надасве поучном разговору, молећи Ваш архипастирски благослов и Ваше свете молитве!
       
      Богу хвала и хвала Вама, драги Браниславе! Желим Вам сваки успех и благослов у животу, на многа и блага лета!
        
      Са Преосвећеним Владиком разговарао:
      катихета Бранислав Илић
       
      *Објављено у мајско-јунском 367. броју „Православног мисиоанараˮ (стр. 4-10)
       
      Извор: Православни мисионар
    • Од Логос,
      Другог дана 22. Скупштине Српске Православне Цркве у Америци и прославе 800 година аутокефалности Српске Цркве, 15. јула 2019 године, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је свету архијерјску Литургију у манастиру Новој Грачаници.

      Желећи да достојно прославе спомен Полагања ризе Пресвете Богородице, Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници и ђакони из све три епархије Српске Православне Цркве у Америци. Одговарао је многобројни мешовити хор, чији су чланови путовали стотине миља да би учествовали на централној прослави 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве.
      Радост празника увеличала је и годишњица архијерејске службе владике Иринеја, који је пре тринаест година у Саборном храму у Београду хиротонисан за Епископа аустралијско-новозеландског.
      Светој чаши приступили су, поред служашчих, многобројни свештеници и ђакони и мноштво верног народа, посебно младих који учествују у раду Скупштине.
      На крају свете Литургије, владика Иринеј је поздравио све присутне и захвалио им на њиховој љубави и жртви што су учествовали на светој служби. Владика је посебно захвалио многобројним члановима хора на њиховом труду и дивном појању и честитао годишњице службе оцу Радомиру Плавшићу и јеромонаху Нектарију (Тешановићу), који су такође рукоположени на исти празник.
      Долгоденствуј, драги Владико, на многа и блага лета!

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Празник Сабор Светих дванаест апостола литургијски и молитвено је прослављен у новообновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном месту блаженопочившег Патријарха српског Павла.

      Свету архијерејску литургију, уз саслужење осморице свештенослужитеља из више Епархија наше Свете цркве, служио је надлежни епархијски архијереј, Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски господин Јован. За певницом су појале настојатељица манастира Јасеновац монахиња Серафима, као и монахиња Герасима из манастира Свете Ане.
      У храму се сабрао велики број верног народа Божијег из више места Славоније, из Батајнице, Београда и Новог Сада.
      Архипастирском беседом о празнику Светих апостола, по прочитаним одељцима из Светог писма окупљене је поздравио Преосвештени владика Јован.
      Након причешћа Светим даровима, по свршетку Литургије оци су освештали славски колач и жито, а затим се речима благодарности на овом заједничком молитвеном слављу, Преосвештеном владици, свештенству, гостима и верном народу обратио и надлежни парох протојереј Драган Гаћеша. Он је изразио задовољство што сваке године у Кућанце долази све већи број поклоника који изузетно поштују и цене дело и личност Патријарха Павла.
      На крају Свете литургије, домаћини овогодишње храмовне славе предали су Преосвећеном владици икону Господа Исуса Христа, дар за новообновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима.
      Преосвештени владика Јован је све поздравио и укратко подсетио да славонско село Кућанци „постају општа хришћанска и српска кућа свих Светосаваца“. Владика је најавио и позвао све на дводневни духовни догађај у овом месту 15. и 16. новембра ове године. На годишњицу упокојења Патријарха српског Павла (15.новембра) биће служена Света литургија, а сутрадан храм ће бити освештан уз присуство великог броја архијереја из свих помесних Православних цркава и тако бити предат на литургијску употребу у свом пуном сјају надолазећим генерацијама православних Срба.
      Наон службе Божије приређена је трпеза хришћанске љубави.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања).

      Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31).
      Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме.
      Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ 
      „И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“.
      Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима.
      Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес.
      Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33).
      Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста. 
      У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама.
      Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем.
      Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“.
      Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока.

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем 12. јула 2019. године, поводом храмовне славе у храму светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке уз молитвено учешће председника општине Мајданпек г. Драгана Поповића са сарадницима и верног народа Мајданпека.
       
      На почетку свете Литургије, владика је обавио чин малог  освећења храма након недавног реновирања.Владика је у беседи честитао славу и празник житељима града, чији су заштитници свети апостоли, благодарећи Господу на милости својој, да је овај по много чему јединствен храм напокон обновљен. Владика је подсетио на живот светих апостола Петра и Павла, њихову веру и љубав коју су имали, да су на крају и живот свој дали за Христа. Свети Петар га исповеда као Христа, Сина Божијег и тако одговара на Господње питање – Ко сам ја? Отац небески му открива ту највећу истину и Господ му каже да је он Петар (стена) на којој ће сазидати Цркву своју.
      На том истом чврстом крајеугаоном камену надограђујемо се сви ми, и никакава искушења нас неће надвладати када је Господ са нама. Зато што Црква има истину и силу у вечности. Сви смо обједињени у тој вечности, и живи овде на земљи ходајући по замаљском шаренилу и они упокојени, сви смо војска Христова, угледајући се на свете апостоле и све свете.
      Зато је потребно бити у Цркви, јер то је наше животно усмерење, ако иштемо најпре Царство Божије, све остало ће нам се додати. Неће нас по доброти и милости својој дати Господ у руке непријатељима нашим, иако смо са свих страна нападани. – Нека би нас Господ молитвама светих апостола утврдио у вери, нади и љубави, да истрајемо у својим подвизима, следујући светима и тако уђемо у Царство Небеско – рекао је владика.
      Владика је доделио Архипастирске захвалнице донаторима за реновирање храма и онима који се увек одазивају када треба помоћи. Захвалнице су добили; председник општине Мајданпек г. Драган Поповић, секретар Владе Републике Србије г. Новак Недић и директорка мајданпечког хотела „Голден-Ин“ г-ђа Зорица Марковић.
      Овогодишњи домаћин славе био је г. Јовица Радовановић а за следећу годину јавила се г-ђа Ангелина Пантић из Мајданпека. Свечана прослава храмовне славе започела је вечерњом службом и литијом улицама Мајданпека уз учешће председника општине, представника општинских институција, полиције, делатника у културном животу града и верног народа.
       
      Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Create New...