Jump to content

Епископ Антоније на годишњици Крштења Руса у Кијеву

Оцени ову тему


Препоручена порука

На позив Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српсе Православне Цркве, учешће у свечаностима поводом 1030-годишњице Крштења Руси у Кијеву узео је и Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја Српске Цркве у Москви.

Свечаност поводом обележавања великог јубилеја 1030-годишњице од Крштења Руси у Кијеву трајала је два дана и обележена је низом богослужења. У навечерје празника Светог и равноапостолног кнеза Владимира, 27. јула 2018. године, обављен је свечани молебан на Владимирскоj гори у Кијеву. Молебном је началствовао Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије уз саслужење представника дванаест помесних Православних Цркава, као и великог броја свештенослужитеља из свих епархија Украјинске Православне Цркве. Молебну је присуствовало више стотина хиљада верника из Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније…
 
Након молебна, Митрополит Онуфрије је одржао беседу у којој је нагласио да је пре тачно 1030 година Свети кнез Владимир крстио Русију и Кијев који је тада био државни и духовни центар, и на тај начин све Русе привео Богу.
 
„Ми, као његови наследници, то свакако треба да имамо на уму, како би се непрекидно старали да будемо подобни Светом кнезу. Наши преци су изгубили право схватање о Богу, пали су у многобоштво, али је Свети кнез Владимир успео да их врати на прави пут који води ка Богу, на пут испуњен даровима Духа Светога. Свети кнез Владимир се и лично у потпуности променио након крштења, поставши други човек: од жестоког и грехољубивог он је постао благородан и милосрдан“, нагласио је митрополит Онуфрије.
 
Потом је обављена свечана литија у којој је, поред свештенослужитеља, учествовало око 250 хиљада људи. Литија се кретала централним улицама Кијева, у правцу Кијево-Печерске лавре. На месту спомен-крста (у улици Грошевског), Његово Блаженство, заједно са свештенослужитељима и многобројном паством, узнео је молитве за упокојење свих погинулих у трагичним догађајима у фебруару 2014. године.
 
У литији су ношене и велике светиње Кијево-Печерске лавре: мошти Светог благоверног кнеза Владимира, свештеномученика Климента Епископа Римског, Светог великомученика Георгија, Светог апостола Андреја Првозваног (његово свето стопало), затим чудотворне иконе Зимненске Пресвете Богородице, Светог Андреја Првозваног (са делићем моштију), Свештеномученика Владимира Митрополита кијевског (са делићем моштију) и преподобног Серафима Саровског.
 
По доласку у Кијево-Печерску лавру, на саборном тргу Свето-успенске Кијево-Печерске лавре, предстојатељ Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је свеноћним бденијем. Саслуживали су епископи и свештенство из свих епархија Украјинске Православне Цркве, као и представници помесних Православних Цркава.
 
Централна прослава је обележена 28. јуна 2018. године, на сам дан празновања Светог и равноапостолног великог кнеза Владимира (у крштењу Василија), светом архијерејском Литургијом којом је, на тргу пред Успењским собором Кијево-Печерске лавре, началствовао је Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. Његовом Блаженству су саслуживали: Митрополит хустски и виноградовски Марко, Митрополит каменец-подољски и городокски Теодор, Митрополит вишгородски и чернобиљски Павле, Митрополит лугански и алчевски Митрофан, Митрополит бориспољски и броварски Антоније, као и архијереји и свештенство – представници помесних Православних Цркава: Митрополит астанајски и казахстански Александар (Руска Православна Црква), Митрополит иринопуљски Димитрије (Александријска Православна Црква), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Православна Црква), Епископ моравички Антоније (Српска Православна Црква), Митрополит зугдидски и цаишски Герасим (Грузијска Православна Црква), Митрополит старозагорски Кипријан (Бугарска Православна Црква), Епископ арсинојски Нектарије (Кипарска Православна Црква), Митрполит елбасански Антоније (Албанска Православна Црква), Епископ гајновски Павле (Пољска Православна Црква), Архиепископ михајловски Георгије (Православна Црква Чешких земаља и Словачке), протојереј Јован Пицура (Румунска Православна Црква), протојереј Данило Андријук (Православна Црква у Америци), велики број епископа Украјине Православне Цркве, свештеномонаштво и гости Кијево-Печерске лавре.
 
За време свете Литургије, свештенослужитељи су узнели молитву Господу за мир у Украјини. Одмах након причасног стиха, Митрополит бориспољски и гроварски Антоније прочитао је обраћање Епископата Украјинске Православне Цркве поводом 1030-годишњице Крштења Руси. Честитајући велики јубилеј, митрополит Онуфрије је нагласио:
 
„Свети кнез Владимир дао је могућност како би сви пошли стазом Господа Исуса Христа, због чега смо сви ми – као деца Светог кнеза Владимира, дужни да се чувамо од греха, и без обзира колико то тешко било, да следујемо Христу.“
 
У име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније уручио је на поклон Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију икону просветитеља: Светог благоверног и великог кнеза Владимира и Светог Саве, првог Архиепископа српског.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју дат за Васкршњи број Блица, разговор водио г. Предраг Михаиловић, главни и одговорни уредник

       
      Пре годину дана, Васкрс смо дочекали у невољама, како је тада рекао преминули патријарх Иринеј. У каквом размишљању дочекујемо Васкрс ове године?
       
      Заиста, разликује се веома припрема и очекивање највећег празника, Васкрсења Христовог, у неким уобичајеним годинама и у оваквим годинама као што су претходна и текућа. У односу на утврђени годишњи богослужбени круг нема, наравно, никаквих промена. Време је васкршњег поста, када важе одређена правила која је Црква утврдила пре много векова: посна храна; чешћа и дужа богослужења; усредсређеност на личну и заједничку молитву; дубље сагледавање животних прилика у којима се налазимо и као појединци и као заједница, ужа и шира; сагледавање истинских потреба, личних и колективних. Мучно је и горко живети у условима епидемије, болести и патње блиских сродника и пријатеља, одласка многих из овог земног живота, тескобе, депресије, код неких правог паничног страха и питања да ли ће избећи заразу и болест. Мислим да све те околности треба да прихватимо и као прилику да сагледамо праве вредности које свакодневни живот чине бољим, лепшим, хуманијим, срећнијим…
      Шта људи данас треба да покажу својој деци и будућим покољењима као узор живота? Пре свега пример како треба живети и како се односити према ближњима и према природи која нам је поверена. Мислим да је најбоље да одговор на оваква питања свако дâ сâм себи, пажљиво загледан у оно што га окружује. И сâм сам извесно време провео у болесничкој постељи. Оно што могу да посведочим јесте да је нама хришћанима и верујућим људима других вероисповести ипак много лакше да се суочимо са невољама и опасностима попут ових садашњих. Верујући човек, болесник, узме у руке Псалтир и прочита: „…Ако и пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном. Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише.  Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих. Намазао си уљем главу моју и чаша Твоја напајајућа је као најјача. И милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога, и настанићу се у дому Господњем за дуге дане”. Или прочита како старозаветни праведник, многострадални Јов, каже: „Ја знам да је жив мој Откупитељ и знам да ће Он напослетку стати над прахом. И ако се ово тело моје распадне, ја знам да ћу у телу свом видети Бога. Ја исти, а не неко други, гледаћу Га”.
      Можемо дуго набрајати речи наде коју хришћанину нико и никада не може одузети. Не кажем да смо сви ми, људи вере, јунаци без мане и страха. Наравно да нисмо! Али вера у Господа и дубинско сазнање да овај земни живот није све и није крај, то нас крепи, теши, снажи, окриљује. Стога хришћанин живи пунијим животом. Није правило да је неко ко је хришћанин увек и апсолутно бољи човек од онога ко није хришћанин. Лично познајем и ценим неке људе који другачије верују или пак тврде да су неверујући, а изузетно су моралне личности, као и обрнуто, неке хришћане који на делу то нису. Ипак сматрам да се хришаћaнин у граничним, одсудним тренуцима живота успешније суочава са искушењима и савладава их са далеко мање траумâ.
       
      Црква је још на Првом васељенском сабору у Никеји (325) донела одлуку ο датуму празновања Васкрса, празника васкрсења Исуса Христа: у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице и после јеврејске Пасхе. Шта је за вас тај дан?
       
      Пријатно је водити дијалог са неким ко познаје црквену историју и хеортологију. Доживљај празника Васкрса је јединствен за све хришћане широм васељене, и тамо где сунце излази и тамо где залази, за нас, за вас, за мене, за ваше читаоце. Сви и свуда славе само један једини Догађај над догађајима: Христов прелазак из смрти у живот. Кроз прослављање тог Догађаја, за нас апсолутно најзначајнијег у историји света, ми славимо нашу веру и нашу наду да ћемо и ми Христовим путем, путем нашег васкрсења Њиме и у Њему, путем победе над смрћу, опет Њиме и у Њему, путем који значи прелазак у вечни блажени живот, пун радости. A радости нема без ближњих, без заједнице са онима које волимо. Стога ми верујемо да ћемо у вечном животу бити са својим родитељима, прецима, пријатељима. То је Васкрс! Сви други дани наших живота, сви други празници, све наше жалости и све наше радости, имају смисао у том јединственом Догађају, у том једном дану – дану Господњем, дану Васкрсења!
      Да одговор на ово питање закључим стиховима црквеног песника, јер песници најчешће у мало речи згусну и саберу оно што ми говоримо по сат времена и више. „Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет. Стога нека сва творевина празнује Васкрсење Христово!”
      Пандемија вируса ковид 19 уздрмала је и бацила на колена читав свет. Потврдила је неке сукобе у свету, неке глобалне учинила глобалнијим, додатно поделила народе. Свакодневни живот променио нам се из корена.
       
      Пандемија као да је ставила увеличавајуће стакло на поделе између богатих и сиромашних на глобалном плану, али и у оквиру појединачних друштава. Вероватно ће се, кад епидемија мине, још масовније наставити сеоба милионâ људи на Север и Запад. У исто време, у сиромашним земљама најсиромашнији слојеви становништва због епидемије губe ионако слабо плаћена радна места, што последично може довести до нових напетости и немирâ. Многе могуће последице још увек и не видимо. Да ли ће се, рецимо, даље ширити раселине и провалије међу народима, верама и културама?
       
      Са друге стране, морамо имати у виду да нам Бог и кроз болести пружа прилику да се покажемо као људи, као Његови људи: да покажемо љубав, да помажемо једни другима. То се показује и на микроплану и на макроплану. Као пример ћемо навести лекаре, медицинске сестре, болничаре и свеукупно медицинско особље: они су прави јунаци у рату са невидљивим непријатељем. Многи су, десетине њих, тихо, нечујно, изгубили живот вршећи своју дужност. Они нису мањи јунаци од јунакâ са Кошара. Ни једнима ни другима нисмо ни довољно ни на прави начин изразили захвалност, а ни породицама преминулих. Слично је и са запосленима у другим јавним службама. Свима њима сви дугујемо захвалност. То важи и на нивоу ширих заједница и држава. Неке државе и њихове владе показују способност да организују заштиту и лечење не само свог народа него и да човекољубиво  помажу и другима. Наша држава је у почетку примала пријатељску помоћ, а сада је, Богу хвала, у могућности да такву помоћ пружи земљама око нас. И то је за пример, захвалност и угледање. Проблема је било и биће их, али не треба тако црно да гледамо на појаве и изазове јер знамо да је из гроба Христова светлост засјала, светлост Васкрсења, Његовог, нашег и свеопштег.
       
      Да ли се смисао људског живота свео на неке “велике” интересе, материјалне и друге врсте, да ли су многи људи заборавили на Бога, као и да виде Бога у делима његовим?
       
      Одувек се живот креће између два начела. Једно начело је отимај без обзира на другог. Чини се да смо са идеологијом либерализма, посебно економског либерализма, савременици врхунца таквог поступања, и то од односа између богатих и сиромашних држава до односа између послодавца и радника. Нажалост, савремени капитализам се, данас више него икада пре, држи идејâ Томаса Малтуса и Дејвида Рикарда да је наука са сигурношћу Њутнових закона утврдила да на тржишту понуде и рада треба да владају слепи дарвинистички закони опстанка јачег. Ни код нас није реткост такав однос послодавца према запосленима: давање отказа породиљама, укидање права радника на минималну паузу, и тако даље, и тако даље.
      Друго начело је изрекао свети апостол Павле, чије друго име је Апостол љубави: „Блаженије је давати неголи примати”.  Бога ће се сетити и видети Га у делима Његовим само они који делатно усвоје ове речи апостола Павла. Овде није место за детаљнију анализу односа између хришћанства и економије у савременом друштву. Само ћу указати на једноставну истину да не може бити дугорочног и постојаног напретка у било којој области без морала, без вере. Запањујуће је да поједини утицајни кругови код нас не увиђају да се духовни живот не своди на приватност појединца него да обухвата заједницу и све аспекте живота, па и однос према раду, према стицању материјалног богатства и према расподели добара, и, најзад, хтели ми то или не хтели, да обухвата и економију као такву. Многа начела су утврђена већ у Светом Писму, као, например, шестодневна радна недеља, однос према зајму и слично. Закључићу тврђењем да је могуће, а показаће се и нужним, успостављање хармоничних односа између свих актера привредног живота на моралним начелима која су садржана у учењу Цркве. Чисто тржишна економија, у духу неолибералне идеологије, без икакве везе са моралом, а преко њега и са религијом, значиће, на свеопшту жалост и срамоту, почетак краја западне – некада хришћанске – цивилизације.
       
      Прошла, 2020. година била је тешка за нашу Цркву. Остали смо без патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, недавно и без владике Атанасија и још многих свештеника СПЦ. Ово су тешки губици. Колико је СПЦ уздрмана или пак снажна данас?
       
      Са архијерејима које помињете, а са којима смо се привремено растали, провео сам живот: са блажене успомене патријархом Иринејем од упознавања у призренској Богословији и заједничког послушања у Монашкој школи у манастиру Острогу, пре више од пола века, а са владикама Амфилохијем и Атанасијем од младићких дана, већ у монаштву, такође пре више од пола века. Са владиком Милутином, исто тако, делим деценије заједничког служења Богу и братске сарадње. Дуго сам их познавaо и од свих савременика највише времена провео са њима, па најбоље знам шта губитак таквих архијереја, теолога, професора, организатора црквеног живота, свештенослужитеља и молитвеника значи за нашу Цркву. Напустили су нас и многи други свештенослужитељи из моје епархије и других епархија, међу њима и драги пријатељи, сарадници, саслужитељи. У манастиру Лелићу смо пре неки дан сахранили и мени посебно драгог, најближег пријатеља и духовног оца, архимандрита Јована Радосављевића. 
      Жалимо и тугујемо због привременог растанка са свима њима, али у исто време нико не може да тврди да је Црква уздрмана. Бог може и од камења да створи децу Аврааму, по речима Светог Писма. Црква је у последњих неколико година добила доста нових архијереја, младих, али зрелих, образованих, патриотâ, људи који разумеју проблеме овог доба, куражних када треба, рационалних при одлучивању. Напослетку, као практичну потврду старе максиме vox рopuli, vox Dei, архијереји, који представљају и предводе народ Божји, на изборном Сабору су највише гласова, двотрећинску већину, поверили митрополиту Порфирију, а руком архимандрита Матеја Сâм Бог је потврдио глас Сабора. Владика Порфирије је постао Патријарх српски. Сада је свима јасно да ће наша Црква, са новим Патријархом и новим младим владикама, добити нову снагу. А и нама старијима остаје да у стопу пратимо своју браћу млађе архијереје, да не посустајемо.
       
      Један од најупечатљивијих духовних догађаја прошле године биле су литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ. Биле су спонтане и масовне, спојиле Цркву и народ, имале утицаја и на промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе. На крају, укинут је Закон о слободи вероисповести. Kако објаснити те литије и тај својеврсни бунт?
       
      Литије су заиста биле манифестација потпуног јединства Цркве и народа. Народ је, бранећи светиње и црквену имовину, коју с пуним правом доживљава као властиту очевину, бранио и одбранио сопствени национални, културни и, у првом реду, црквени, православни идентитет. Онај ко данас не види да у Црној Гори постоје утицајни и издашно финансирани кругови који настоје да елиминишу из друштва Српску Православну Цркву и да пониште и сâмо постојање српског народа у земљи која се дичила епитетом Српске Спарте, сâм себи је везао црну мараму преко очију. Од Другог светског рата до литијâ, односно до последњих парламентарних избора, они су у остваривању тог циља комбиновали различите методе и тактике: од стрељањâ, логорâ и затворâ у првој фази до подмићивања, претњи, уценâ, отказâ са посла у другој фази, све по потреби, у зависности од различитих околности.
      Али у литијама су Срби, а напоредо са њима и они који се не осећају Србима, али су православни верници, убедљиво, бројношћу, упорношћу и ненасиљем, доказали народну сувереност. Наш народ зна да је створио ту државу, бранио је од Турака, Млечана и потоњих освајача, и да је слобода Цркве и народа неприкосновена и у Црној Гори и свугде. Они који и данас муте воду и мисле да могу да се играју са том чињеницом не раде добро ни за своју државу ни за икоји од тамошњих народа, а ни себи не чине добро.
       
      Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски Павле) рукоположио вас је за јерођакона, а потом за јеромонаха. Духовно сте узрастали у Острогу, али и на Kосову и Метохији, за које кажете да је истинска Стара Србија. На Kосову је остало мало нашег народа. Каква је будућност Kосова и тога народа?
       
      Пратећи ране године мог духовног путовања кроз живот, од Дечана до Острога, од Острога до Атине и од Атине, преко Париза, до Београда, дали сте ми прилику да укажем на то да у јединству духовног простора једног народа нема градације, не постоје важније и мање важне области. За нашу Цркву и народ једнака је важност и Дечана и Острога, и Србије и Црне Горе, и Косова и Метохије и Бачке, Срема и Баната, као и свих других крајева и крајина у којима српски народ вековима живи као аутохтони народ.
      Да ли је пак нашег народа на Косову и Метохији остало мало, то треба питати најпре тамошњи српски народ, али и наш народ у целини. Пре тога треба питати Светога Краља Стефана Дечанскога, треба стати пред ћивоте и саркофаге у Пећкој Патријаршији у којима почивају света тела светих архиепископа и патријараха српских и тражити одговор на питање да ли нас је мало и колико вреде српске светиње и српски гробови. Немањићке задужбине и око хиљаду и по других манастира и цркава, и то после толико векова пустошења и рушења, остаци немањићких насеља и утврђења, сачувана и оскрнављена или уништена гробља – све су то неми, али речити сведоци Старе Србије. Они су присутни чак и онде где више, наизглед, нема ни трага српском присуству: тако, например, у једном селу у којем бар читав век, а можда и два или три века, нема Срба, постоји, до данас, локалитет Вора-те-Шкијеве, Србинов гроб. Треба, уосталом, питати и Устав Србије. Познаје ли Устав категорију мало?
      А треба се сетити периода када је патријарх Арсеније III Чарнојевић написао: „И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лађа на пучини великог океана бекству се дајемо…” Тада су Косово и Метохија запустели, остали са мало Срба. Потом су дошле другачије године, балкански ратови и ослобођење Косова и Метохије. Престао је „плач Старе Србије”, а данас се поново чује. Нема у историји коначних решења. Промењиве су историјске околности. Већ су се у односу на крај прошлог века промениле, можда још увек не довољно, али ми не смемо ни да губимо стрпљење ни да се уморимо од трпљења. Наша држава помаже наш народ и чува мир. То је више него довољно. Поздрав догодине у Призрену  бесмислен је само за оне чија је историјска свест непотпуна, оштећена.
       
      Рекли сте недавно: „Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека“. Шта је највећа снага, а шта усуд нашег народа?
       
      Снага нашег народа је у верности Јеванђељу, у верности Христу, Који је кроз Светосавље постао подједнако близак и краљу и сељаку. Зато је, на пример, у доба када је поробљивачка колонијална сила била на врхунцу, а израбљивање црне Африке у пуном замаху, у нашем Сретењском Уставу било записано: „Сваки роб, када ступи на српско тло, слободан је човек.” Снага је у опредељењу Светог Саве и његових наследника да кормило брода нашег народа управе према православном Истоку, не лишавајући га учешћа у благодетима комплексне и богате медитеранске и западноевропске цивилизације. Сличну је мисао изрекао и слепи народни геније Филип Вишњић певајући у првим стиховима „Почетка буне на дахије”: „Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш᾿ Србије по небу ведроме.” Да појасним: у оба случаја се ради о одразу библијске визије Небеског Јерусалима, Града Бога Живога, о идеалу над идеалима…
       
      Црква је изабрала новог патријарха, Његову Светост Господина Порфирија. Пре самог Сабора доста се спекулисало у јавности, разне су приче колале о поделама и струјама унутар Цркве. Шта бисте поручили верницима?
       
      Поновићу, на други начин, своју пређашњу мисао о овој теми. Не стоји залуд у Делима апостолским: „Изволи се Духу Светом и нама”. Ако неко у Сабору има апсолутну већину, ту нема поделе. То се и показало. Сви архијереји, заправо сав наш верни народ, сви су се обрадовали избору владике Порфирија за патријарха. Уверен сам да се обрадовала и душа блаженопочившег патријарха Иринеја.
      Нашем верном народу желим да у радости прослави наступајуће празнике, да све нас обасја светлост и радост Христовог Васкрсења, да се посветимо миру и стварању, да настојимо да прекрасни Божји свет поново постане рајски врт, а не поприште еколошке катаклизме, да будемо градинари тога благословеног перивоја. Срећан свима празник Васкрсења Христовог!
      Христос васкрсе!
       
      Интегрална верзија интервјуа датог за Васкршњи број Блица
      г. Предрагу Михаиловићу, главном и одговорном уреднику
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује може се наћи у речима Светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу, поручио је у интервјуу за Васкршњи број Политике Епископ зворичко-тузлански Фотије.

       
      - Ако је неко са светогорским монасима, ту је. Ако је неко на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра, увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха. Ко њега зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао доврши на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве, истакао је владика Фотије.
       
      *Иако се нико томе пре годину дана није надао, и овај Васкрс дочекујемо у условима пандемије вируса корона. Лекари упозоравају да нас после епидемије вируса корона, очекује епидемија менталних обољења јер овакво стање неизвесности, присуства болести и одсуства присности, предуго траје. Колико и како Црква и њени пастири могу да помогну у духовном окрепљењу оних који су клонули, у савлађивању страхова од болести, смрти, неизвесности?
       
      Да, ево и овај Васкрс дочекујемо искушавани од ове нове болести, такозване пандемије корона вирусом. Када је почела, било је за две недеље, и тако све по две недеље. Сада ево и друга година то траје, а крај се не назире. Али, Црква је, хвала Богу, трајнија категорија од ове и од свих болести, па и од саме смрти. То је оно што имамо утешно да кажемо за овај Васкрс и за све наше црквене празнике у току године. У Цркви влада закон духовног васкрсења. То је дар Васкрслога Христа, и ми га сви осећамо, без обзира коју службу у Цркви да имамо. Наша једнакост у Цркви се огледа у томе што сви једнако можемо да приступимо Живоме Христу и да се причешћујемо Њиме, Васкрслим Господом. Он је Победитељ смрти, болести и свих наших недуга. Мисија Цркве у ово небивало време, време отуђења, ирационалног страха, безнађа болести и постојања страха од смрти је управо призив да сви приступимо Живоме Христу, Распетоме и Васкрсломе, да би нас Он Својом Божанском силом укрепио и исцелио. Ценимо надљудске напоре медицинских радника који даноноћно дежурају и помажу оболелима, али ми вером сведочимо да Бог може и више, јер Бог наш Свемогући Отац, воли све људе. Наше је само да му приступимо и вером затражимо помоћ. И ето јеванђелских чудеса, Бог ће нас исцељивати и помагати како је то чинио кроз читаву историју.
       
      *Духовни живот на територији древне Епархије зворничко-тузланске веома је снажан: 16 активних манастира, око 200 цркава и 70 њих у изградњи, 140 вероучитеља, бројно свештенство и верни народ сведоче о томе. Шта сте Ви себи поставили као главне задатке као Епископа зворничко-тузланског и колико тога сте успели да остварите за нешто више од три године откако сте изабрани на овај древни трон?
       
      Ово је велика епархија – пуно цркава, манастира, вероучитеља, хвала Богу, и пуно народа. Ми Срби треба непрестано да бивамо и постајемо црквени народ, народ богослужења, да недељом и празником ништа прече немамо него да одемо у храм, свој манастир, и да тамо чујемо Реч спасења, Реч Божју. У Цркви ћемо наћи одговор на сва своја животна питања и дилеме, у заједници, јер ће нам их Сам Бог и Његова Црква открити. У Цркви водимо дијалог са Богом. Питамо Га и Он нам одговара, на наше молитве и прозбе, ево одговора. Радовао бих се кад би то и овде у зворничко-тузланској епархији прихватили и разумели. Из тога би све уследило – и развој црквеног живота, и даља обнова цркава и црквена просвета и духовни живот. Све је то повезано са Богом и нашом вером. Наше Православље у себи крије безмерне дарове, узвишену божанску лепоту и љубав. Наше је да то откријемо и усвојимо и тако свој живот ускладимо са светотајинским животом Православне Цркве. Онда би наш живот овде на земљи постао мало откровење, једно преображење од смрти и пролазних људи у христолика и боголика бића, бића која су не за смрт, него за живот вечни и васкрсење.
       
      *Колико народе на просторима „преко Дрине“ и даље боле ожиљци ратова деведесетих? Осим народа у Босни, односно Републици Српској, имали сте прилике да као Епископ далматински сиђете међу народ и у Хрватској.
       
      И овде у Републици Српској, као и у Далмацији, рат је оставио страшне последице. Овде скоро да нема места у којем не постоји споменик пострадалим из Отаџбинског рата. И то су све млади људи. По подацима до којих смо дошли, близу 30.000 људи је пострадало за Републику Српску, а то је велики број. Њихово мучеништво и жртва је гарант нашег опстанка овде, као и Републике Српске. Наравно да су страдали и други народи у БиХ: и Бошњаци и Хрвати и други. Био је то рат који никоме није био брат. Сада нам остаје да се молимо за све пострадале и да на њиховој жртви и гробовима градимо мир који ће бити трајан, и за тај мир се морамо непрестано борити. И ми као Црква, али и држава и државне институције. Нисмо утописти, али за мир се вреди борити и миру вреди стремити. Није случајно у светом Јеванђељу речено: Блажени миротоворци, јер ће се синови Божји назвати. То је истина. Међутим, и мир мора бити прожет правдом и истином. Правда и истина су со мира. Без њих би и сам мир могао постати бљутав и неукусан. Савршени мир се темељи на измирењу човека са Богом и ближњим, а световни мир је мир међу љидима – државни, политички мир. И један и други су неопходни да би се на овим просторима могло ићи напред у мирну будућност.
       
      *Били сте Епископ далматински 19 година и прилике у овој Епархији Српске Цркве описали сте као подвижничке: у рату је много тога било порушено, а бројни домови напуштени. Колико је значајно присуство Српске Цркве на тим просторима, како за малобројни народ који тамо живи, тако и за саму Цркву?
       
      Црква је духовна мајка нашег народа и она га увек прати. Што се тиче Далмације, тамо је била рововска борба, а овде је, хвала Богу, ипак лакше. Посла има више, али су услови много бољи. Многи, на жалост, не разумеју мисију наше Православне Цркве. Једни је своде сувише на земљу и везују само за нацију и политику. И то је све што од Цркве очекују. То је сувише поједностављено и земаљско схватање. Други, на жалост, иду у другу крајност, па сматрају да Црква треба да се бави само духовним темама, које се не тичу живота и његове реалности, што исто није тачно. Црква је, међутим, небоземна институција која обухвата све, и небо и земљу, Бога и човека. Црква проповеда Богочовека Христа и спасење света у Цркви Његовој. То је првенствена мисија Цркве - да земаљско уздиже на небеско, преображавајући све и при томе свему дајући вечни смисао.
       
      *Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем, који је, као и Ви, одрастао у Чуругу, били сте међу првим монасима који су дошли 1990. године у опустели манастир Ковиљ, а касније сте обојица били архијереји у Хрватској, Патријарх у Загребу, а Ви у Шибенику. Каква су Ваша сећања на те заједничке ковиљске, па и хрватске дане?
       
      Хвала Богу да смо сада добили новог Патријарха у личности брата Порфирија. Живели смо у улици до улице у Чуругу, били смо разред до разреда у основној школи „Ђура Јакшић“, средњошколци у Новом Саду и студенти теологије у Београду. Монаси у Ковиљу, затим епископи од 1999. године, у време рата и бомбардовања наше земље, а потом имали разна послушања нашој Цркви. Сада ево, брат Порфирије постаде и наш Патријарх. Добили смо доброг патријарха, мудрог богослова, духовника манастира Ковиљ, који је многе младе људе са широког пута упутио на пут вере и спасења. Братство манастира Ковиља је окупио и умножио, показујући велико разумевање за духовне потребе братије, као нико је знао да састрадава са њима. Касније, као игуман и викар Епископа бачког је проширио своју мисију, држећи многе проповеди и трибине, бринући и о младима у заједницама где су се лечили од пагубног утицаја дроге. То је оно што сви знамо, потом митрополит у Загребу, па Патријарх српски.
      Добили смо правог Патријарха за наше време. Њега краси мудрост блаженопочившег патријарха Германа, духовност патријарха Павла и радиност патријарха Иринеја. Оно што патријарха Порфирија посебно одликује, то је да, по речима светог апостола Павла: Он је Христом свима све, еда би кога привео Христу.
      Ако је са светогорским монасима, ту је, ако је на бденијима, и он је. Са обичним људима и он је такав; са ученима је учен; ока оштра и погледа и увек спреман страдалника да загрли. Ово није величање нашег Патријарха, ко га зна, зна да је такав. Ово говорим ради оних који га не знају, а суде. Да му Бог да снаге и здравља да велико светосавско дело на које га је Бог позвао, доврши, на добро и спасење нашег мученичког народа и наше светосавске Цркве.
       
      *Објавили сте две збирке поезије, пишете и даље, у стихове сте преточили и нашу стварност, вирус корону, изолацију, а за неке од Ваших песама компонована је и музика. Какво место у Вашем духовном свету заузима поезија?
       
      Постоји нешто што се може рећи само кроз песму. То је унутрашњи осећај. Стари Грци су давали предност философији над поезијом, док је у хришћанству она добила своје право место. Псалми Давидови се певају на богослужењу већ скоро три хиљаде година. То је врх сваке поезије. У Псалмима је све речено, у њима је испевана читава драма постојања, трагедија, али и спасење овога света у васкрсењу Месије – Христа. Сваки песник је мали Давид. Шта рећи за нашег Његоша, Дучића, Десанку Максимовић... Они су код Срба све опевали. Наше Косово је у песми, ко нам га може узети. Песма је као умивање у зору, песма је ход кроз росу. Кад си тужан певаш, кад си радостан кукаш што нису са тобом и други да се радују. У песми је све могуће, она нема почетка ни краја и није случајно речено да је Бог највећи песник Који је небо и земљу предивно испевао.
       
      Како се Васкрс прослављао у Вашој породици и са којим мислима дочекујете ове године велики празник победе живота над смрћу?
       
      Сваке године православни Васкрс прати васкрсење – обнављање природе. Из зимског сна и смрти – васкрсење. Природу треба да прати и људска душа, да би се и она вером напајала силама васкрсења и новог живота. Свети Серафим Саровски је поклонике у току године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе! То је оно што је имао да каже. То и Црква непрестано понавља. Христос Господ би погребен на Велики Петак и трећи дан у недељу устаде – васкрсе из мртвих и тиме победи смрт. Тако ћемо и ми који у Њега верујемо умрети, али ћемо поново оживети и васкрснути. То проповедамо и то верујемо. Не у бајке и приче, већ у реално васкрсење. Христос се четрдесет дана као Васкрсли јављао ученицима учећи их тајнама Царства Небеског, али између осталог уверавајући их у Своје Васкрсење. Зато пред њима једе рибу и мед, показује своје руке и ребра где је био прободен. Све да бисмо ми са апостолом Томом веровали. Господ мој и Бог мој! Својим васкрсењем из мртвих, Господ Христос је коначно показао да је Он Месија и Спаситељ света и да ће сви они који у Њега верују наследити живот вечни и Васкрсење. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток"  је својим верним гледаоцима припремила  интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. 

       
      Извор: Епархија тимочка

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток"  је својим верним гледаоцима припремила  интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. 

       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Има ли разлога за бојазан коју је у разговору с новинарима изнео архијереј Руске Православне Цркве, Митрополит волоколамски Иларион, да би у садашњој Европи Библија могла да буде забрањена као „дискриминаторна“ јер учи о томе да је Бог створио мушкарца и жену, да су полови одређени рођењем, што је супротно ставовима које промовише родна идеологија?

       
      Многи добронамерни – а неупућени – људи би помислили да је угледни руски архијереј само употребио снажну хиперболу да из свог угла опише ситуацију. Али, у културном додатку „Политике“ прочитах једноставну реченицу: „Све што можете да замислите већ се догодило, да би запрепашћен био и Џонатан Свифт“. Исказ америчке сатиричарке се односи на стање духа у данашњој Америци, али се може применити и на Европу, где су прогони Библије и због Библије скоро традиција, старa готово колико и она сама. Прогањани су хришћани у првим вековима живота Цркве Христове. Страдали су потом они који поштују само први, старији део Библије, Јевреји, испрва убијани или протеривани, а доцније гушени у гасним коморама. Многи су због свог тумачења Библије нестајали у погромима и прогонима („Вартоломејска ноћ”, инквизиција, европски верски ратови…). Истовремено, на Блиском Истоку и на Балкану сурово су мучени и убијани хришћани од припадникâ тадашње верзије ислама, иако и њих, као и Јевреје, Коран познаје и поштује као „људе Књиге”, што ће рећи као људе Библије. Најзад, у новије време су милиони људи истребљивани у Аушвицу, Јасеновцу и многим, премногим другим логорима смрти, у Колими и на многим другим „острвима” Архипелага Гулаг. Већина њих су страдали, између осталог (или пре свега другог), зато што су следили Библију, њено учење и њену етику, а самим тим и Цркву, у којој и ради које је Библија богонадахнуто написана, сачувана и тумачена.
      Тренутно се у Европи не врше физичке егзекуције, али духовне – да. За хришћане, али и за све искрено верујуће људе, Јевреје и муслимане, па и за припаднике других великих светских религија, такозвана родна идеологија је потпуно неприхватљива. Са становишта библијског учења идеја да се дечачићима у вртићу нуди да обуку хаљинице уместо панталоница како би сами могли да одлуче ког су пола, док их код куће чекају „двојица тата” или „две маме”, монструозна је, чак демонска. Трагично је да се у последње време и код нас штампају књиге за школски, па и  предшколски узраст којима нашу децу индоктринирају у овом духу. Да ли је претерано рећи да је то духовно убиство? Поврх свега, без реалног увида народа и без плебисцитарне провере његовог расположења и хтења намећу се и подмећу законски пројекти који, корак по корак, треба да доведу до општедруштвеног прихватања става да је хомосексуалност само ствар личног избора, где нема места ни за Творца ни за људску природу, а временом и да доведе до усвајања деце у такозваним истополним заједницама, замишљеним као алтернатива браку и породици. Чак се поново уводи вербални деликт. Иде се до намере да се свештеницима законом забрани да изван храмова проповедају учење Цркве о светости брака. Демократија, нема шта! Значи, и у Србији без икакве сумње постоје кругови који би да имплицитно забране библијско учење.
       
      2. Синод Српске Православне Цркве је оценио као неприхватљив Предлог закона о истополним заједницама, истичући да је већина одредби у супротности са вековним учењем Цркве, предлажући да се имовинска, правна и друга питања партнера у овим заједницама решавају кроз друге законе. Шта је у Предлогу закона за Цркву најпроблематичније и да ли су, приликом састављања примедби на његов текст, узета у обзир и права партнера у оваквим заједницама?
       
      Синод се по овом питању огласио Саопштењем за јавност које је одмерено, али јасно и недвосмислено. Претходно је Влади упућен одговарајући предлог. Нисмо желели да подижемо температуру у јавности због овога. Црква је последња која жели да, по било ком основу, дели народ, иначе вешто ускраћен за могућност да се добро упозна са предлогом и да се о њему изјасни. Наравно да не желимо да било ко буде дискриминисан у остваривању својих права због својих уверења, личних склоности и томе слично.
      Никога не одбацујемо нити проскрибујемо због личних склоности или проблема било које врсте. Напротив, спремни смо да пружимо духовну помоћ и потпору свакоме. Нисмо, међутим, спремни да поздравимо, и то, како неки очекују, са одушевљењем, пропагирање и рекламирање греха као пожељног. Наше служење Богу и људима представља култ живота, а не култ смрти. Уверени смо да закон о истополним заједницама, у понуђеном облику, не треба да дође пред Народну скупштину нити да буде изгласан.
       
      3. Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на примедбе дела академске заједнице да се нарушава аутономија Универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети Архијерејски Синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету, што је, иначе, и до сада био случај?
       
      Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске Православне Цркве, све у име или под изговором одвојености Цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”…).
      У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача београдског Универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са Универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и Партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске Православне Цркве ни против припадности Богословског факултета Универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја Цркве, јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена јер то звучи сујеверно и увредљиво).
      Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција са десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије Универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту Универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе Универзитета или Универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима Цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије Универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност Цркве и државе, не само сматрао да је и Црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу Универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава Цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, тојест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе.
      Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају: откуд на Универзитету категорија благослова? Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и Црква на коју нужно асоцира.
      Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи Православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој Турчине, за невољу куме; аој Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. Уствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На универзитету у Минстеру, например, постоји катедра православне теологије, а на универзитету у Минхену одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама.
      Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске Православне Цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем Цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, Црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје са благословом и одобрењем Цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености Цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости.
       
      4. Уз велику медијску буку, Српска Православна Црква, мирно и без буке, изабрала је новог поглавара, Ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога, што је постало манир пред црквене Саборе, писало се о подељености у Српској Цркви, струјама, супротстављеним странама. Какав је Ваш утисак: да ли су главни извори таквих оцена ван Цркве или унутар ње?
       
      Свакако ван Цркве, уз извесно учешће минорних група унутар Цркве. Чињеница да је Патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у Цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и са радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које треба да красе онога ко се налази на трону Светога Саве.  Зато је и Сâм Бог благословио Сабор, нашу Цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата.
      Нажалост, има још – и биће – медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у Цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав.
       
      5. Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске Православне Цркве о решавању статуса „Македонске Православне Цркве“? Наводно је премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерараха патријарху Порфирију, замолио да се српски Патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса МПЦ, док су претходних година такви захтеви са ове адресе упућивани, више из политичких него из канонских разлога, Васељенском Патријарху Вартоломеју, па и Бугарској Православној Цркви…
       
      Његову Светост Патријарха и нас, остале архијереје Српске Православне Цркве, нико, па ни г. Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог. Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између једног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске Православне Цркве и свих осталих помесних Православних Цркава, са друге стране. Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности?
      Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским Архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском Архиепископијом, једином свеправославно признатом Православном Црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала да, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске Патријаршије и Бугарске Православне Цркве, оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска Патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска Црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска Патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска Патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска Црква, а шта ће вам понудити Цариградска Патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске Цркве, признаје и надлежности у дијаспори.)
      Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске Архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени.
       
      6. Ових дана могле су се чути најаве из Руске Православне Цркве, али и из Јерусалимске Патријаршије, да се размишља о новом састанку представникâ помесних Православних Цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска Црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски Патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског Патријарха?
       
      Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне Цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних Цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна Црква, предвођена управо Цариградском Патријаршијом, названом с правом „Велика Христова Црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити.
      Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим Васељенског Патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска Црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске Цркве која чува највеће светиње Свете Земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље Цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства Цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове.
      У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је Васељенски Патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископâ или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања Православна Црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, Архиепископ Константинопоља, Новога Рима, и Васељенски Патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство је он добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији 3. канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим.” Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „…Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (…), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега.”
      Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не  сме да повреди саборну пуноћу сваке Православне Цркве. Првенство, следствено, не значи власт над Црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбицијâ, предрасудâ, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти.
      Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, акамоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога Васељенски Патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске Патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на мал᾿тене свеколико Православље – није изгубио своје реално, од свих Православних Цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у Православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење које је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформацијâ украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне Цркве Украјине, васпостави јединство Православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству Цркве, при чему првопрестона Црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца.
      Господ Христос нас учи, Собом и Својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника Његове Светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској Православној Цркви на Великом Сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, Васељенског Патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да изврши избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде!
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...