Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Имао сам прилику да одгледам Дизнијев цртани филм о Царској породици Романов. Не верујем да га је ико овде погледао, или чуо за њега. Ја сам имао друштво, млађе од 10 година. Па сам због мира у кући морао да испратим цртани филм на ТВ. Док нисам променио канал, и ставио им неке друге цртане филмове. Мсм. да је овај цртаћ, као и остали дизнијеви са превише насиља за децу. Ја мсм. да ћу ја мојој деци забрањиват да проводе време у кућу, само због ТВ-а:kucanje:.

Srodna slika

Углавном, у цртаном филму се Григорије Распућин приказује као мрачни вештац који помоћу демона контолише људе. И жели да напакости свима, распада се на делове (јер је проклет), цело време... Много филмова је снимљено о њему, сви приказују неке верзије догађаја. Глуме га увек познати глумци, негде је футуристички описан као претеча хитлеру, антихристу... негде је само обичан монах који није превише сретан са стањем на Руском двору, Црквом и друштвом.

Да скратим причу, Григорије је био истинита историјска личност, био је монах неко време. Јер је ипак повремено напуштао супругу и децу, па се опет враћао својој жени и деци. Појавио се на двору Романових, по сведочењу документације која је преживела комунисте, посредством две Црногорске књегиње које су се удале за Руске аристократе и тако биле у контакту са двором Романових.

Па прочитах мало о њему, за ког се може слободно рећи да је индиректно довео до револуције хлеба. Коју је Лењин искористио и одмах возом допутовао у Русију изазвавши тада одмах после револуције хлеба (протест због глади), октобарску револуцију и крај једне Царске династије.

Оно шта је сигурно, то је да Црногорски Краљ Никола Петровић губи политичку подршку у Русији, пре октобарске револуције. Да се тада окреће ка савезницима у Аустроугарској и Италији, препушта Скадар исто као и Карађорђевићи Драч. Али се погоршавају односи Краља Николе који добија подршку из Аустрије и Италије, са Краљем Петром, који добија подршку Русије и приморских Срба.

То се временски поклапа са тим да су, Григорија убили племићи којима је направио пометњу. У смислу рушења репутације Цару, као и код Руског народа који је био упознат са ситуацијом и незадовољан Григоријем. Супарници Григорија по преживелим списима, неизоставне личности у тој причи "Црногорске принцезе", погрдно бележе као "црне вране". Јер су довеле Распутина на двор као исцељитеља, чудотворца... Григорије је од тада, како читам у званичној биографији извршавао исцељења по Москви, улазећи у јавна купатила, борделе... Тај чудотворац је најпознатији по томе, што је контролисао Руску Царицу, лечио Руског Принца и нападао Цара Николаја, зашто жели да брани Србију од Аустроугарског напада. Из Цркве су протеривани они који су му се супродстављали, због његовог не-хришћанског духовног учења. А то је сексуално општење са женама које је на тај начин и поред чуда лечио, као део духовног учења (повезују га са неком протераном сектом "Хлишчи" због тога). Не-скривено је покушавао да постане Патријарх или утицајан у световној власти, због којих је по неким историчарима доводио до неповољне ситуације унутар Руске аристократије, због одвраћања лаковерне аристократије од подршке у великом рату.

Неки Руси сматрају да он јесте био чудотворац, јер је пророковао да ће династија пасти. Али то је пророковао када се део аристократије окренуо против њега на двору, рекавши им да ако он буде убијен. Да ће бити убијена и Царска Породица. Након чега су га убили и бацили у реку. Пророковао је да ће Русија да изгуби велики рат, али тек након што је сазнао да Цар спрема рат.

Ко је коначно био Григорије Распућин, да ли је неко дошао до тог податка?

1. Може да буде да је био обавештајац, јер је имао вишегодишње ходочашће пре доласка на двор Романових, притом о ходочашћу не постоје писани извори мимо његових записаних прича. А постојали би јер је тада већ био чудотворац, ако предпоставимо да је уопште био чудотворац. Такође се види инфилтрирање у све слојеве друштва, где је моћ и информације о Руској Царевини.

2. Да је био део секте Хлишћчи, која је одлучила да преко њега смени битне људе у Руској Православној Цркви.

3. Да је стварно био пророк и чудотворац, ког су блатили

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Mиљан Л. рече

овде погледао

гледао сам ја пре пар година. Ко је био Григорије Ефимович-Распућин ?! Пијаница, преварант, лажни чудотворац и исцелитељ. Њега су на царски двор довеле црногорске принцезе Стана и Милица. Њега није убио кнез Феликс Јусупов него агент британске тајне службе Освалд Рејнер. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.8.2018. at 0:57, ГрешниСлуга рече

Све на страну, али откуд то да Дизни прави цртаћ о Царској породици Романов ?

Истина брате, и ја се питам како нема тај Дизни неку нормалну инспирацију за децу... Ал то није само овај цртаћ, има и Хел-Бој за децу где православни монах-Распућин заједно са нацистима, доводи ђавола на свет.

Није то Филм, где имамо неких 19 филмова на ту тему а Распућина глуме Депардије, Ди Каприо...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.7.2018. at 14:16, ronin рече

гледао сам ја пре пар година. Ко је био Григорије Ефимович-Распућин ?! Пијаница, преварант, лажни чудотворац и исцелитељ. Њега су на царски двор довеле црногорске принцезе Стана и Милица. Њега није убио кнез Феликс Јусупов него агент британске тајне службе Освалд Рејнер. 

Мало са читао, подстрекнут тим коментаром.

Дефинитивно је убијен са учествовањем Британске обавештајне службе, која га је испитивала и мучила пре смрти. А Црногорске принцезе су очигледно покушавале да мешају прсте у међунардне односе Русије. Британци су га убили, зато што је како наводи Спутњик, Распућин као и Царица знао све шта се ради на двору, и био наклоњен миру са Немцима, што би 40 дивизија Немачке преусмерило на западни фронт. А Николај Романов се 12. марта 1915 године споразумом, договорио са Великом Британијом да након рата добију од Британије, Константинопољ (Истамбул) и околину, уколико Русија остане савезник Британији у рату. И не потпише, мировни споразум са Немачком.

Иначе није био једини мистик на двору. Црногорска принцеза Милица је пре њега довела, преко рођака из Француске, неког Филипа који је требао Царици да омогући да уопште роди мушког наследника после толико женске деце. За кога се касније и тврдило да је чудима, омогућио Царици да уопште роди Престолонаследника који је касније боловао од немогућности згрушавања крви (хемофилије). Од чега га је Распућин лечио касније (Извор).

Мсм. Цару је мало хвалило да влада  Константинопољем, након што би победили у рату. Русија је последња царевина која је преко Рјуриковића имала легитимо-крвно наследство последње признате Византијске династије Палеолог.

Уништи га царица са Станом и Милицом. Требао је одмах да протера Распућина у Сибир узместо што су ове сакупљале врачеве по европи, који су Цару направили пакао од живота и смењивали министре, епископе, завадили аристократију...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Mиљан Л. рече

царица

је била стуб Царске породице. Николај је њу много волео. Била је веома привржена деци, породици и није се бавила политиком. Све речено о њој је чиста пропаганда. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, ronin рече

је била стуб Царске породице. Николај је њу много волео. Била је веома привржена деци, породици и није се бавила политиком. Све речено о њој је чиста пропаганда. 

Али је њено бављење породицом било такође мешање и у политику. Не заборави да су они били царска породица. Све очи су биле упрте у њих. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, ronin рече

је била стуб Царске породице. Николај је њу много волео. Била је веома привржена деци, породици и није се бавила политиком. Све речено о њој је чиста пропаганда. 

Добро си то приметио да је била стуб Царске породице. То и јесте био проблем многима, јер је Цар требао да буде стуб породице. Јесте љубав мајке према деци неоспорна. Да је Цар Николај много волео, то је такође неоспорно... Али није била мајка нације, судећи по начину како је чувала своју позицију Царице, од других могућих Царица које би без француских мистика рађале децу. И сличним јавним понашањем довела до велике пропаганде против монархије, која је само на крају довела до тога да се протерани Лењин врати и затече сервирану ситуацију. Где је побио милионе Руса заједно са целом породицом Романов и осталим Руским племством.

Александра се бавила политиком!!! Она је била Немица пореклом, родила се у Дармаштату у савезној држави Хесен у данашњој Немачкој. Почевши од Питања мира са Немцима, што би довело до кршења споразума са Британцима и осталим савезницима у рату.. Значи, безбедносне службе су забележиле да је политичким лобирањем правила пометњу Николају и министрима, у сред рата.

Кажу на Спутњику:

1. Велика кнегиња Олга Александрова, сестра Николаја Другог, у својим мемоарима се сећа: „Нико други него Ники је временом забранио Распућину да се појављује у дворцу. Управо он је послао ’старца‘ у Сибир, и то не једном“. Народ се повео за „пропагандом“ и Распућин је за већину постао симбол грешника.

2. У јеку рата 1916. године, сарадник британске обавештајне службе у Петрограду мајор Кадберт Торнхил саопштио је шефу МИ-6 Камингу гласине које круже руском престоницом да царица Александра преговара о сепаратном миру са Немачком и о улози Распућина у томе, као немачког агента. То је забринуло Каминга, што би неизбежно решило исход рата у корист Немачке. Шеф британске обавештајне службе затражио је да се на све могуће начине спречи овакав сценарио, и ако је потребно — елиминише Распућин.

3. Након Фебруарске револуције 1917. године, министар правде Александар Керенски је, чим је био именован на своју функцију, наредио да се пронађе Распућинов гроб, откопа и тајно спали.

Ове године се навршава сто година од убиства ове контроверзне личности и очекује се да ће макар део руских архива бити отворен за истраживаче. Можда напокон одгонетнемо које заправо Григориј Распућин — светац или преварант.    

https://rs.sputniknews.com/rusija/201701181109678359-Rusija-raspucin-Mi61/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Mиљан Л. рече

Али није била мајка нације, судећи по начину како је чувала своју позицију Царице, од других могућих Царица које би без француских мистика рађале децу. И сличним јавним понашањем довела до велике пропаганде против монархије, која је само на крају довела до тога да се протерани Лењин врати и затече сервирану ситуацију. Где је побио милионе Руса заједно са целом породицом Романов и осталим Руским племством.

Колко год ово сурово звучало, оваква питања су се у прошлости другачије решавала. Барем што се тиче, упознавања јавности са тим шта се дешава на двору.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Lady Godiva рече

Али је њено бављење породицом било такође мешање и у политику. Не заборави да су они били царска породица. Све очи су биле упрте у њих. :)

Руско племство волело је да се налађује пикантеријама из живота царске породице. Па је она због тога породицу држала подаље од очију јавности. Није чак ни живела у царској палати већ у једној од кућа поред палате. Живела је веома скромно. И децу је васпитавала да буду таква. У филму Матилда је приказана као хистерична жена склона спиритуализму. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, ronin рече

Руско племство волело је да се налађује пикантеријама из живота царске породице. Па је она због тога породицу држала подаље од очију јавности. Није чак ни живела у царској палати већ у једној од кућа поред палате. Живела је веома скромно. И децу је васпитавала да буду таква. У филму Матилда је приказана као хистерична жена склона спиритуализму. 

Знам. Деца су живела у изолацији, без контакта са реалним светом. Девојке су први пут почеле да излазе међу људе када су током рата одлазиле у болницу да волонтирају. Мали је био размажен до бола. Нико није смео ни да га изгрди. Социјални богаљи.

Нисам гледала тај филм.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.8.2018. at 11:07, Кратос рече

Mistik i spiritualista

Bitno da si ti, savršeni i u sve upućeni, pljucnuo. Pa nek bude šta bude, ali samo da si pljucnuo.

Nije mi jasno kako si zadobio toliko rasuđivanje i toliku smelost. Spavanjem nedeljom do podne?

Bolje ništa ne reći nego reći bilo šta.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке г. Григорије служио је 15. августа 2019. године, када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, свету литургију у грчком храму Вазнесења Господњег у Берлину. Епископу су, поред старешине храма архимандрита Емануила саслуживали и пароси берлински Вељко Гачић и Радомир Колунџић, као и ђакон Александар Дебељак. Епископ се присутном народу обратио беседом на грчком језику, у наставку доносимо српски превод беседе:     Драга браћо и сестре, данас је велики празник! Данас славимо Пресвету Богородицу! Данас уствари славимо ону коју је прославио Бог, а која је примивши ту славу прославила читав људски род. Свакога човјека, свако биће. У њој све што дише може да слави Господа. И зато данас ми хришћани сабрани у Цркви око Свете Богородице треба на тренутак да застанемо и да се замислимо над тим чудом које се догодило у личности и кроз личност Пресвете Дјеве Марије. Догодило се то, љубазни народе, да свaко од нас пред лицем Бога има вјерну и искрену Заступницу, Молитвеницу.   Но, ако сам ја или ти као хришћанин ослабио и ето немам снаге да се молим, ја и ти и сви знамо да се Она моли за нас. Ако смо уплашени и узнемирени у страху од крста и страдања, ми знамо да Она непоколебљиво стоји. Ако сам ја или неко од вас нестрпљив, знамо да Она непоколебљиво вјерује. Ако сам нечист телом, речју и делом, знам да је Она чиста. Ако је све што у мени треба бити светлост постало тама, знам да је Она светлост! Ако сам отпадник, маловеран, ако сам оговарао или клеветао, знам да Она није. Ако сам тужан и малодушан, знам да се Она радује истински. Ако сам себе запустио и заборвио, знам да Она никог од нас не заборавља. Па шта онда да чинимо, браћо и сестре, у оваквом дану и поводом оваквог славља. Треба да имајући пред собом слику (икону) Богородице искрено из свег срца завапимо, запевамо, говоримо: Пресвета Богородице буди с нама, не остави нас, спаси нас, моли Бога за нас. Треба да јој кажемо, ако ја не знам и не налазим прави пут: Потражи ме и поведи јер ти знаш пут. Ако сам занемарио истину: Избави ме од лажи и заступи пред Истином, пред Сином твојим и Богом нашим. Ако сам делима или речима, вољно или невољно, угрозио свој живот: Узми ме за руку Богородице и изведи ме из таме смрти у светлост живота Сина твог и Бога нашег.   Сав је, дакле, задатак нас хришћана, браћо и сестре, да будемо с Њом, са Мајком Божјом. Ви сте данас дошли на овај дивни и велики празник управо зато да будете у слави и хвали Пресвете Богородице. Ми данас чинимо свако појединачно и сви заједно тај покрет који се може сажети у једну реч, покрет који води у загрљај Мајке. Иако смо већина одрасли и у зрелим годинама, још увек под теретом наших греха ходамо тешко и несигурно као дете које тек треба да прохода. Али и то дете када достигне, досегне мајчино крило и загрљај, смеје се и радује. До овог трена, макар у овом дану, могли смо се сви плашити пада и неизвесности, а од сада, у овој Божанској служби, знајте и верујте да вас грли и теши Мајка Божја у свом крилу, и у крилу Цркве Сина њеног и Бога нашега! Амин.      Извор: Епархија диселдорфска и немачка   Света литургија у Берлину - ДИСЕЛДОРФСКА И НЕМАЧКА
      EPARHIJA-NEMACKA.COM 15. августа 2019. када се по новом календару прославља Успење Пресвете Богородице, Епископ Диселдорфа и Немачке Григорије служио је свету...
    • Од Логос,
      У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. 
      У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић.

      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      У Хановеру се овог викенда одржава низ свечаности у част јубилеја пола века постојања Епархије диселдорфско-немачке. У цркви светог Јована одржана је свечана академија коју је својим поздравним словом отворио Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије. Уследила су обраћања највиших представника Васељенске Патријаршије у Немачкој, Евангелистичке и Римокатоличке Цркве а потом и излагање Владике Григорија који је, на немачком језику, представио своју визију мисије и улоге коју Српска православна црква у будућности треба да има Немачкој. Излагање Владике Григорија преносимо у целости:

       У свом данашњем излагању, oвим дивним поводом, а како бих представио своју визију мисије и улоге коју наша Црква у Немачкој треба у будућности да има,  желио бих прво да укратко представим своје теолошко поимање Цркве уопште, као и њене улоге у нашем времену. Чини ми се примјереним да излагање започнем констатацијом коју у својим теолошким расправама истичу поједини савремни православни теолози, међу којима је најистакнутији митрополит Јован Зизјулас, а која гласи да сваки говор о теологији треба заправо започети говором о коначном Царству Божијем, са чиме се, уз извјесне допуне коју ћу изнијети нешто касније, у потпуности слажем. Наиме, оно што ће се посљедње догодити у времену уистину је онтолошки најизворније и најтемељније. Из оваквог схватања проистиче и поимање односа историје и есхатологије, а према којем је и сама историја есхатолошки условљена. Другим ријечима, иако се наизглед чини парадоксалним, хришћани се сјећају прошлости „у свјетлу будућности“, тј. у светлу коначног циља. У том смислу, уверен сам да би и Христова молитва упућена Оцу „да сви буду једно“, ако је посматрамо из есхатолошке перспективе, требалo за нас који вјерујемо да значи да ће тако уистину и бити, да ћемо сви бити једно. И не само то, у складу са оваквим есхатолошким поимањем Цркве, смисао историје и сваког од нас у њој управо је у томе да, колико је то у нашој моћи, допринесемо остварењу Царства, тј. споменутог свеопштег јединства (а не подела!) свих у Христу.
      Поменуту опаску да сваки говор о теологији треба започети говором о коначном Царству Божијем стога бих сада унеколико преобликовао и допунио запажањем да сваки говор о теологији треба започети и говором о другоме и о заједници. Однос с другим јесте, заправо, у средишту проблемâ нашег времена које је у знатној мјери обиљежено индивидуализмом. Други је, како најчешће имамо прилику да видимо и чујемо, за савремног човјека углавном фрустрација, али, опет, још увијек је очигледно да без другог не можемо. Индивидуализам је често узрокован не само одсуством жеље за другим, него и одбаченошћу од стране другог. С друге пак стране, остварена личност се од пуке индивидуе разликује управо својом упућеношћу на другог, својим оствареним односом са другим. Други је за нас као личности конститутиван, што значи да смо ми тек у односу с другим у стању да заснујемо своје биће. Пошто је другост конститутивна чак и за биће Божије, самим тим је конститутивна и за биће уопште. На крају крајева, и сама Црква као начин постојања подразумијева другост. Наиме, Црква се као другост остварује у заједници и као заједничарење у различитости. Другост се у Цркви заправо реализује кроз јединство дарова и црквених служби. Службе садрже другост просто зато што су различите, али је притом свака од њих упућена на остале, а опет су све неопходне како би Црква била (једно) Тијело Христово.
      Супротно овом стоји нажалост често схватање, које је најсликовитије изразио Сартр, да је други за нас пакао, на основу којег се може само закључити да примат сопства и даље доминира свијетом у цјелини, јер се други најчешће доживљава као „наш пад“, а не као онај који је конститутиван за наше биће. Услед оваквог поимања другога не изненађује ни страх наших религиозних фанатика од другога и другачијег. С колико се само мржње и страсти они устремљују на свакога ко је другачији, и као такав није више извор њиховог постојања већ смртоносна опасност. Чини ми се да је крајње вријеме да се запитамо смијемо ли ми, хришћани, да устукнемо пред таквим фанатизмом? Или ћемо се, по угледу на Христа, молити и жељети „да сви једно буду“. Притом „једно“ у овом случају не значи поништавање разлика оног другог, већ заједничко постојање са свим посебностима и различитостима које другог одликују.
      На овом месту бих се позвао или боље рећи ослонио на један дио из пророчки написане књиге покојног професора Романа Гвардинија која је написана у Минхену 1950 године „Конац новога вијека“. Књига је препуна мудрих путоказа за решења криза у којима се налази савремени човек (кога, узгред буди речено, чувени светогорски теолог, Василије Гондикакис, назива врло једноставно: „уморни савремени човек“). Гвардини већ половином прошлог века доноси смернице за које верујем да су лек за тај умор и апатију, али се ми (макар сам сигуран да ово важи за нас православне хришћане) још увек нисмо упутили тим спасоносним путевима. Он, дакле, као прву „силу“ која нам може користити у остварењу овог циља предлаже озбиљност утемељену на истини! Мој утисак је да Истини треба да приступамо као прегаоци и тражитељи, а не као њени поседници. Само на тај начин ћемо од Истине добијати снагу и моћ која нам је неопходна. Надаље професор Гвардини предлаже б) храброст, и то личну храброст. Он упозорава да ће таква храброст увјек имати непријатеље у мноштву, у јавном мнењу, у неистини, згуснутој у паролама и организацијама (каква, не заборавимо, неретко нажалост може бити и сама Црква). Усуђујем се на ово додати само још питање – није ли тако одувијек и било? Претходно споменуто, сматра Гвардини, изискује и нешто треће: слободу од свих окова. Да не набрајам овом приликом све чиме је бомбардована наша слобода, издвојићу само оно што он назива сектама моћи, које имају демонски карактер и опијени том моћи задиру у дубине нашега бића. Томе се, учи Гвардини, можемо супроставити само помоћу аскезе. И по професору Гвардинију а и по споменутом Василију Гондикакису, одвојен од аскезе савремени човјек је задремао, уморан и суморан – он постаје жртва самога себе. У жељи да постане господар, он је постао слуга, јер није путем аскезе постао господарем властите моћи. Слобода је ту, усуђујем се рећи, да би нам помогла да искорачимо из себе, да доносимо озбиљне и стварне одлуке, а не да се исцрпљује у тривијалним могућностима избора да нпр. купимо ову или ону ствар. Стварна слобода није могућа без аскезе и управо то је један од кључних задатака Цркве у савременом свету, да човеку приближи стварни значај аутентичне хришћанске аскезе, која се пречесто, опет не без наше одговорности, међу неупућенима доживљава као пуко (и бесмислено) мучење тела.
      Превазилажење индивидуализма, то јест сепаратизма, и узмицање пред провалијом над којом нас држи страх од другога, пружа нам са свим овим горе наведеним елементима, истином, храброшћу и слободом у првом реду Црква као заједница par excellence. Црква је, дакле, увијек схватана у релацији према неком и зато не би смјело да се догоди да епископ и Црква помисле да је могуће њихово постојање које подразумијева изолацију од других и од свијета који их окружује. Или, другачије речено, епископ и Црква имају одговорност за друге и другачије и за све и свет који их окружује. Такв став изискује аскезу, о чему је напред било речи, јер се аутентичне и добре ствари не догаћју по аутоматизму, него кроз борбу за истинску слободу и, у крајњој линији, за истинску љубав.
      Због чега је по мом мишљењу веома важно све ово о чему је било ријечи? Због тога што је наведено теолошко виђење Цркве и другости управо онај темељ на којем сматрам да је потребно градити и нашу цркву, ма на којем се простору она налазила, па и у Немачкој, у којој ми живимо. Црква и сви њени чланови – дакле, и клир и вјерни народ, стално треба да имају на уму да је Црква икона – слика Царства Божијег на земљи и да као таква тежи да загрли цијели свијет и све у њему. И оно што је још битније – црквена заједница је начин превазилажења и зацјељења рана изазваних индивидуализмом и отуђеношћу модерног доба, те спасоносан пут успостављања личносног односа с Богом и људима. Да би се тај однос остварио и да би Црква уистину била оно што у првом реду треба да потребна нам је заједница, личносни однос не само са Светом Тројицом већ са сваким чланом Цркве понаособ – од епископа до тек крштеног дјетета. Јер без тог личносног односа нема ни Цркве, нити иког од нас. Притом, иако ову тежњу ка заједничарењу на практичном плану остварујемо у оквиру своје конкретне литургијске заједнице, отвореност према другом и другачијем никада не смемо везивати искључиво за (често преуске) канонске границе различитих деноминација, нити, како смо раније већ истакли, гордо веровати да једини поседујемо не само некакву „истину“, већ да можемо да ограничавамо и Бога самог и одређујемо му с ким и колико сме бити у заједници. Мада нисам ни слутио да ме чека долазак на службу у Немачку, међу делима која су ме претходних година највише инспирисала, и у којима сам, ништа мање него у делима православних аутора, препознавао аутентичну хришћанску веру и истинску бригу и промишљање о свету и човеку, су нпр. и дела евангелситичког немачког теолога Дитриха Бонхефера и чувеног тибингеншког професора, римокатолика Ханса Кинга, и то са радошћу признајем. А и 50 година практичног живота ове Епархије на територији Немачке сведоче о бројним братским чиновима представника овде већинских хришћанских цркава. Бројни храмови у којима служимо добијени су уз великодушну помоћ Римокатоличке и Евангеличке цркве. У одређеном периоду они су чак давали плате нашим свештеницима, као и својима. На крају крајева, обе ове сестринске цркве на сопствену иницијативу равноправно са нама учествују у организацији овог скупа у част нашег значајног јубилеја.
      Морамо, дакле, гајити отвореност без предрасуда и хришћанску љубав, пре свега према својим најближима, а потом и према свима другима. Ово сматрам јединим исправним путем који нам омогућава да се у правом свјетлу представимо свима онима који нису православни, или уопште нису хришћани. Другим ријечима, а тиме уједно и завршавам своје излагање (и изаржавам још једном шта је циљ моје службе у овој епархији у Немачкој), ако ми као православци, конкретно овдје, у Њемачкој, успоставимо чврсту заједницу међу собом, заједницу с јасним хришћанским идентитетом, тек тада ће моћи да нас препознају и прихвате и католици и евангелици и све друге вјерске заједнице око нас, јер тек када будемо имали љубави међу собом – други ће за нас моћи да кажу да заиста вјерујемо у Бога или, штавише, да заједно вјерујемо у истога Бога, у Бога Исуса Христа, за кога нам апостол Јован Духом Светим открива и објављује: БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Хвала вам најљепше на пажњи.
      Црква Светог Јована
      28. јун 2019.
      Хановер

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”.

      Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача.
      “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије.
      Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју.
      “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности.
      “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања:
      Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене?
      Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот.
      Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја.
      Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала.
      “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.”
      Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву.
      “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам.
      Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали.
      Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.
      Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао:
      “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници.
      И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост.
      У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка:
      Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.
      Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира:
      “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света.
      Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу.
      Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје:
      “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме.
      Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити.
      “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика.
      Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима.   Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење.   2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно.   3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8).   4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22).   5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4).   6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе.   7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 8. Израз седе[1] не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може.   9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26).   10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима.   11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас.   12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7).   13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48).   14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18).   15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18).   16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца.   17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем,   18. Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.   Извор:"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ",  (САБРАНЕ БЕСЕДЕ), ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, БЕОГРАД

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...