Jump to content
  1. Драган Јашић

    Драган Јашић

  2. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.
      U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija.
      "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić.
      "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba"
      Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres.
          "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić.
      "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić.
      Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr
      WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.  
    • Од Милан Ракић,
      Iznenadnim vazdušnim napadom na egipatske i jordanske aerodrome, izraelska vojska je 5.06.1967. počela „Operaciju Fokus“, čime je počeo Šestodnevni rat arapsko-izraelski rat u kome su Egipat, Sirija, Jordan doživeli debakl i poraz.

      Operacija “ Fokus“ počela je koordinisanim vazdušnim udarima po aerodromima u Egiptu, Siriji i Jordanu. O tome kako je izgledao Šestodnevni rat iz ugla avijacije za blog Vojnopolitička osmatračnica piše vojni publicista Danko Borojević.
       
      AUTOR: Danko Borojević
      Izraelska država je od samog svog postojanja, konstantno u sukobu sa svojim arapskim susedima. Prvi rat sa Arapima, Izrael je vodio već 1948. godine. Taj rat je izbio kao posledica dugotrajne netrepeljivosti između Jevreja i Arapa i reakcije arapskih zemalja na stvaranje države Izrael na teritoriji Palestine. Rat je otpočeo napadom oružanih snaga članica tadašnje Arapske lige na Izrael. U početnoj fazi rata jedinice arapskih zemalja su imale više uspeha. Pod okriljem UN juna-jula 1948. godine vođeni su mirovni pregovori, što je Izrael iskoristio za reorganizaciju svojih OS i preduzimanje protivofanzive. Do februara 1949. godine izraelske snage izbile su na Sredozemno more. Posle te izraelske pobede Egipat pristaje na potpisivanje ugovora o primirju, što su kasnije učinile i ostale zemlje članice Arapske lige osim Iraka i Saudijske Arabije. Savet bezbednosti OUN je 11. avgusta 1949. godine priznao ugovor o primirju.
      Izrael je ovaj rat završio u svoju korist, pri čemu je svoju teritoriju uvećao za oko 6700 km2.
      Drugi rat je Izrael vodio kao saveznik Francuske i Velike Britanije protiv Egipta 1956. godine. Ovaj oružani sukob je poznat kao Suecka kriza. Povod za krizu i intervenciju Francuske, Velike Britanije i Izraela na Egipat bila je nacionalizacija Sueckog kanala od strane egipatske vlade. Sukob je otpočeo 29. oktobra 1956. godine napadom izraelskih snaga, kojem su sledili vazdušni udari britanskih i francuskih vazduhoplovnih snaga, po egipatskim aerodromima i pomorski i vazdušni desant britanskih i francuskih jedinica. Sukob je prekinut odlučnom akcijom OUN za prekid rata. Od samog svog stvaranja Izrael je zasnivao moć svojih odbrambenih snaga na jakom vazduhoplovstvu. Međutim, iako je novija istorija arapskoizraelskih odnosa puna sukoba, dva rata su možda i najvažnija kako za Egipat i Siriju, tako i za sam Izrael, u kojima je avijacija odigrala glavnu ili čak preciznije presudnu ulogu.

      JUNSKI RAT 1967.
      Šestodnevni rat, koji je poznat kao izraelsko-arapski rat 1967. godine ili Junski rat, vođen je između Egipta, Jordana, Sirije i Iraka s jedne strane i Izraela s druge strane.
      Pored toga što je ovaj rat obilovao novim taktikama i novim oružjima, interesantan je po vanredno dobro smišljenoj i izvedenoj strategijskoj i taktičkoj obmani sa veoma teškim posledicama za obmanjenog.
      U godinama koje su prethodile ratu, Egipat, Jordan, Sirija i Irak se užurbano pripremaju za odlučujući rat sa Izraelom. NJihove oružane snage su, uz izdašnu pomoć SSSR, brojčano nadmoćnije. Izrael se nije odrekao ispravke granica, pre svega vraćanju Jerusalima pod sopstvenu kontrolu. Izrael je imao podršku SAD. Situacija je bila eksplozivna.
      Izrael je još 1963. godine počeo pripremu za agresiju. Izraelski stručnjaci su računarskom proverom raznih ideja ratnog plana u računarskom centru u Tulonu u Francuskoj, izračunali da mogu, uz minimalne sopstvene gubitke, razbiti arapski vojni potencijal (pre svega egipatski kao najopasnijeg protivnika) jedino ako munjevitim napadom unište avijaciju i oklopne snage protivnika. Takođe su izračunali da se to može izvesti uz najmanje gubitke ako se egipatske snage izvuku iz utvrđenih baza u improvizovane baze na Sinaju.
      Upornim radom izraelske obaveštajne službe Mosad, Izraelci na poklon dobijaju 1966. godine najmoderniji arapski lovac MiG-21F13. To se dogodilo 16. avgusta 1966. godine zahvaljujući iračkom pilotu Muniru Rodfi, koji je svojim lovcem MiG-21F-13 prebegao u Izrael.
      Na taj način Izraelci su nepunu godinu dana pred veliki vojni sukob s arapskim zemljama, dobili mogućnost da prouče najsavremeniji borbeni avion neprijateljske strane. Izraelski izviđački avioni mesecima su intenzivno izviđali egipatsku i sirijsku teritoriju, posebno aerodrome i raketne položaje. Lažni aerodromi, avioni i raketni položaji, kojih je bilo mnogo, izraelskim izviđačima nisu bili problem, jer nisu bili verodostojni (lažni aerodromi bez tragova stajanja aviona, piste bez tragova kočenja, lažni avioni loše postavljeni, slabo maskirani i bez života i sl.). Da bi postigao svoj cilj – izvlačenje egipatskih snaga i njihovo uništenje, Izrael je, kao uvod u borbena dejstva, proveo dobro zamišljenu, tačno planiranu i dosledno izvedenu obmanu koja se sastojala u lažnoj koncentraciji desantne flote u luci Elat i lažnu koncentraciju oklopnih snaga, koja je izvedena sa dve trećine lažnih tenkova.

      Koncentraciju tenkova je 20. maja 1967. godine snimio egipatski izviđački avion, sa visine od 15000 m. Na snimcima lažni tenkovi se nisu razlikovali od stvarnih. Egipćani su već 15. maja prebacili svoje snage na Sinaj. To je dalo signal Izraelcima da počnu sa vazdušnim provokacijama. Pre početka neprijateljstava izraelski avioni lete svako jutro do granice Egipta na Sinaju. Time provociraju egipatske pilote, koji su već od 15. maja na Sinaju. Oni poleću u susret izraelskim avionima. Izraelski avioni skreću natrag u Izrael, egipatski avioni sleću, piloti doručkuju, a avioni se pune gorivom. Sledeća izraelska provokacija bila je u kasnim prepodnevnim satima. I to se ponavljalo svaki dan, tačno, uvek u isto vreme, tako da su egipatski piloti bili naviknuti na „vozni red“.
      Odnos snaga u vazduhoplovstvima
      Stanje vazduhoplovnih snaga sukobljenih strana uoči rata bilo je sledeće:
      Izrael – 347 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona RV Izraela je imalo 72 lovca tipa miraž-IIICJ (Mirage-IIICJ), 24 super misteri (Super Mystere), 60 misteri-IV (Mystere-IV), 40 uragan (Ouragan) i 25 vautour-IIA/N (Vautour-IIA/N), 45 aviona za obuku fuga magister (Fouga Magister), 12 transportnih aviona noratlas (Noratlas), 42 helikoptera Sikorski S55 i S-58 (Sikorsky S-55 i S-58), 15 helikoptera super frelon (Super Frelon) i 12 helikoptera aluet (Alouette).
      Egipat – 518 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu je bilo 30 bombardera TU-16, 40 IL-28, 20 lovaca-bombardera SU-7B, 130 lovaca MiG-21, 80 lovaca MiG-19, 100 MiG17, 50 MiG-15, 24 transportna aviona AN-12, 24 IL-14 i 20 helikoptera Mi4 i Mi-6.
      Sirija – 153 aviona i helikoptera. Po tipovima tu su bili prisutni od lovaca MiG-15, MiG-17 i MiG-21, od bombardera IL-28, od transportnih aviona IL-14 i od helikoptera Mi-4. Irak – 135 aviona i helikoptera. Od borbenih aviona tu su bili prisutni hoker hanter (Hawker Hunter), MiG-15, MiG-17, MiG-19, MiG-21, IL28 i TU-16.
      Jordan – 38 aviona i helikoptera hoker hanter, vempajer (Vampire), aluet. Liban – 32 aviona i helikoptera (od tog broja 12 aviona tipa hoker hanter).
      Iz gore navedenog vidi se da je najveću opasnost po RV Izraela predstavljalo RV Egipta. Stoga je odlučeno da se RV Egipta uništi na zemlji, i da se potom pruži nesmetana podrška sopstvenim kopnenim snagama.
      Pakao na zemlji – trenutak odluke
      Na dan napada 5. juna 1967. godine RV Izraela je postupilo na isti način kao i do tada. Posle „jutarnjeg izleta“ posade su doručkovale, a avioni su se punili gorivom. Za razliku od prethodnih dana, u 7č i 45 min., počinje istovremeni napad 120 izraelskih borbenih aviona na 10 egipatskih najznačajnijih aerodroma.
      Izraelsko RV uspeva da uništi preko 300 aviona RV Egipta u tri napada u toku tri časa, uz gubitak 19 svojih aviona i 8 pilota. Istog dana, izraelsko RV u potpunosti je degradiralo jordansko, a velikim delom i sirijsko RV. U toku prvog dana rata, bombardovana su ukupno 23 egipatska, sirijska, jordanska i iračka aerodroma i uništena skoro sva borbena avijacija na zemlji uz minimalne sopstvene gubitke.
      Krajem istog dana, Izraelci preventivno bombarduju i iračku vazduhoplovnu bazu H-3. Kao odgovor na izraelski napad 6. juna 1967. godine, jedan irački bombarder TU-16K bombarduje izraelski industrijski kompleks Natanija, a zatim biva oboren od strane izraelske lovačke avijacije.
      Odmah nakon ove akcije iračkog RV, Izrael ponovo pokušava da bombarduje iračku vazduhoplovnu bazu H-3 pri čemu se suočava sa snažnim otporom iračkih i „preživelih“ jordanskih borbenih aviona tipa hanter. U ovom sukobu bivaju oborena najmanje tri izraelska borbena aviona. Nakon što je ostvarilo premoć u vazduhu, izraelsko RV prelazi na pružanje podrške jedinicama KOV Izraela.

      Arapski gubici i posledice izraelske pobede
      Ukupni gubici arapskih snaga su bila 452 aviona i helikoptera, od toga 60 je oboreno u vazdušnim borbama, 373 je uništeno na zemlji, 3 je oborila PVO i 16 ostalo.
      Izrael je imao 46 izgubljenih aviona i helikoptera, od toga 12 u vazdušnim borbama i 34 ostalo.
      Po državama i tipovima vazduhoplova gubici su bili sledeći:
      Egipat – 100 aviona MiG-21, 29 MiG-19, 89 MiG-15/17, 14 jurišnika SU-7B, 30 bombardera TU-16, 29 IL-28, 10 helikoptera Mi-6, 1 Mi-4, 24 transportna aviona Il-14, 8 AN-12 i 4 ostala. Ukupno Egipat je imao 338 izgubljenih vazduhoplova.
      Sirija – 33 lovca MiG-21, 23 MiG15/17, 2 laka bombardera IL-28 i 3 helikoptera Mi-4. Ukupno Sirija je imala 61 izgubljeni avion i helikopter.
      Jordan – 21 lovac hoker hanter, 2 helikoptera i 6 transportnih aviona. Ukupno 29 izgubljenih vazduhoplova. Irak – 15 lovačkih aviona MiG-21, 5 hoker hantera, 1 bombarder TU-16 i 2 transportna aviona IL-14. Ukupno 23 izgubljena aviona.
      Liban se pokušao suprotstaviti lovačkoj avijaciji Izraela, koja je preletala njegovu teritoriju na putu ka Siriji i izgubio je samo jedan lovac hoker hanter.
      Zaslužni za ovaj uspeh izraelskog RV su i dobro planirana i izvedena obmana o pravcu i vremenu napada, let u malim grupama na malim visinama na kojima je bila PVO slaba i maksimalno korišćenje radio-dezinformacija. Nakon osvajanja prevlasti u vazdušnom prostoru RV Izraela se sledećih dana skoncentrisalo na pružanje podrške izraelskim kopnenim snagama.
      Do 10. juna izraelska vojska je ovladala Sinajskim poluostrvom, zauzela Suecki kanal i ovladali Golanskom visoravni.
      Za posledicu arapske zemlje su imale 30 hiljada poginulih i nestalih vojnika i oko 70% uništene celokupne vojne opreme. Naročito je teško stradala arapska avijacija.
      Munjevitom akcijom svojih vazduhoplovnih i kopnenih snaga Izrael je zauzeo i anektirao stari deo Jerusalima, što je bila potpuna pobeda izraelske vojske. Uverljiva izraelska pobeda u Junskom ratu omogućila je Izraelu da odbaci sve pokušaje nagodbe sa arapskim susedima.
      Rat je obustavljen posredstvom OUN..
    • Од Милан Ракић,
      Sanela Šmit, nemačka istoričarka, o knjizi dokumenata "Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945". Četrnaesti tom knjige „Jugoistočna Evropa i Italija“ predstavljen je nedavno u Beogradu.

      Reč je o zbirci dokumenata „Die Verfolgung und Ermordung der europaischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933-1945“ (VEJ) (Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945). Knjigu je priredila nemačka istoričarka Sanela Šmit i ona tim povodom govori za Danas.
      Recite nešto više o knjizi dokumenata o Holokaustu i deportaciji Jevreja u logore koje ste predstavili u Beogradu? – Knjiga „Jugoistočna Evropa i Italija“ je 14. tom od ukupno 16 tomova zbirke dokumenata „Die Verfolgung und Ermordung der europaischen Juden durch das nationalsozialistische Deutschland 1933-1945 (VEJ) (Proganjanje i ubijanje evropskih Jevreja od strane nacional-socijalističke Nemačke 1933-1945). Cilj cijelog projekta je sveobuhvatno naučno izdanje centralnih izvora o istoriji progona i ubistva evropskih Jevreja. U knjizi 14 je obrađen progon i ubistvo Jevreja na teritorijama Italije, Albanije, Grčke i Jugoslavije.
      Edicija pokazuje savremene kontekste i političku i društvenu dinamiku koja je dovela do ovog masovnog zločina bez presedana. Cijela edicija će sadržati oko 5.000 dokumenata, autentičnih, naučno prokomentarisanih svjedočenja progona, počinilaca i direktno uključenih posmatrača. Mnogi od dokumenata su po prvi put objavljeni. Može da služi kao naučno sredstvo za istraživanje i istorijsko obrazovanje.
      Kakvi zaključci mogu da se izvuku iz tih dokumenata i o kakvim dokumentima je reč (oni koji se odnose na Srbiju)? - Dokumente smo birali za svaku zemlju po istoj ideji, a to je kao prvo da pokažemo dokumente počinilaca zločina, žrtava, kao i posmatrača (bystanders – kategorija koju je prvi koristio istoričar Raul Hilberg). Onda smo za svaku zemlju ili – kad je riječ o Jugoslaviji – za teritorije pod različitom okupacijom odredili na osnovu postojeće naučne literature o Holokaustu u tim zemljama, teme koje bi trebale biti reprezentirane u knjizi i na kraju izabrali iz nađenih dokumenata one koji daju najbolju sliku progona i ubijanja Jevreja.
      Čitatelji mogu naći mnoge vrste dokumenata koji direktno prikazuju položaj Jevreja u Srbiji, njihov progon od strane raznih njemačkih vlasti (razni izvještaji, npr. Lipea ili Walthera o strijeljanju Jevreja, privatna pisma Haralda Turnera, naredbe i dr.), ali i kolaboraciju domaćih organa (Izvještaj Odsjeka za Jevreje i Cigane, Izvještaj Benclera o namjeri Milana Nedića da ubrzo internira Jevreje i masone). S druge strane su tu potresna svjedočenja, na primjer iz Sajmišta (dva pisma Hilde Dajč), iz Banjice (dva pisma Bukića Pijade), iz Kladovo transporta još prije rata, onih koji su se uspjeli spasiti u Dalmaciju ili izjava Momčila Damnjanovića o iskopavanju i spaljivanju leševa na Jajincima.
      Koliko ti dokumenti bacaju novo svetlo na Holokaust koji je sproveden u Srbiji ili na užase ustaških logora Jasenovac, Gradiška… i stradanje Srba u Hrvatskoj? – Cilj edicije nije bio u novim istraživanjima nego u prikazivanju – kroz izvorne dokumente – stradanja evropskih Jevreja, znači Holokausta. Katastrofalni uvjeti u ustaškim logorima su također prikazani, ali se prvobitno odnose na stradanje Jevreja, iako se ovo jako često ne može odvojiti od stradanja Srba u NDH. Na primjer, u dokumentu 102 naređuje Veliki župan velike Župe Vrhbosna da se odmah uhapse i interniraju jevrejski i srpski komunisti.
      Kakva je uloga Milana Nedića i njegove vlade (Specijalne policije sa Božidarom Bećarevićem na čelu) u rešavanju „Jevrejskog pitanja“? Pitam Vas ovo jer u poslednje vreme imamo grupu istoričara koja se upinje da dokaže da Nedić nije imao nikakve veze sa deportacijama Jevreja, Srba i Roma kako u beogradski logor Sajmište, tako i u druge nacističke logore po Evropi. – Kako sam već napomenula, ima u zbirci i dokumenata koji se odnose na saradnju srpskih vlasti sa NJemcima u progonu Jevreja. Iz izvještaja te iste Specijalne policije (Dok. Br. 103) vidi se da su Jevreje (i „Cigane“) i njihove radnje registrovali (naredbu o registraciji je dala njemačka okupaciona uprava), ali i da su prijavljivali one Jevreje koji su se krili i predavali ih Gestapou. Mislim to doslovce stoji u izvještaju. Isto tako su raspolagali sa jevrejskim prinudnim radnicima. A to je samo jedan jedini dokument… Znači o „nikakvoj vezi“ ne može biti govora.
      Kao i u Evropi, tako je i u Srbiji poslednjih godina vidljiv porast broja istoričara, političara i javnih ličnosti koji bi da se izvrši revizija Drugog svetskog rata, pa tako imate u udžbenicima istorije u Srbiji da se pominju dva pokreta otpora (partizanski i četnički), ali se nigde ne pominje kasnija kolaboracija četnika s nacistima. Kakve posledice nosi ovakva revizija istorije u kojoj se poraženi kolaboracionisti proglašavaju za pobednike? – Pa to vam u osnovi nije istorija nego politika, na koju mi istoričari koji se bavimo istorijom Drugo svjetskog rata, nažalost, ne utičemo tako jako kako bi trebali. Moj primjer nije Mihailović, nego hrvatska predsjednica koja želi da ustanovi „pravu istinu o Jasenovcu“. Mene je ova izjava jako potresla, jer u biti kaže da mi ne znamo pravu istinu o Jasenovcu – nakon brojnih stručnih radova o njemu u posljednjih 70 godina. Nama istoričarima je potpuno jasno šta se tamo dešavalo, a to može biti jasno i svakome tko je voljan da se sa time pozabavi (kako u biti piše i hrvatski istoričar Ivo Goldstein). Ali prihvatanje istraživanja i zaključaka istoričara u javnosti je jedna sasvim druga priča.
      Proglašavanje kolaboracionista za pobjednike na samo da okreće istoriju naopako, nažalost, posljedice ovakve revizije, se vide ne samo u Srbiji, nego diljem Evrope (spomenut ću samo Aleksandra Gaulanda, lidera njemačke stranke AfD i njegovu kvalifikaciju nacističkog režima kao „ptičje govno“). Tu se jasno narušava naš (evropski) zajednički temelj iz perioda posle 1945. koji je osnovan na antifašističkoj borbi. Kuda to može odvesti, na to ne mogu ni da pomislim.
      Aleksandar ROKNIĆ

       
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Prošle godine obeleženo je 180 godina od uspostavljanja britansko-srpskih diplomatskih odnosa. Tokom skoro dva veka međusobni odnosi oscilirali su od nerazumevanja do poptune podrške i od ratnih savezništava do sukoba 1999. godine.

      U vreme Velikog rata Srbija i Britanija postale su neočekivano ratne saveznice. To je bilo neočekivano jer Britanija nije nameravala da ulazi u kontinentalni sukob, ali je u njega uvučena nemačkom invazijom na Belgiju. Uz to, događaji vezani za kraljeubistvo u Beogradu 1903. ostavili su veoma napovoljan trag na međusobne odnose koji su bili i formalno prekinuti tri godine.
      Uprkos nepovoljnom nasleđu, tokom Velikog rata došlo je do velikog preokreta u međusobnim odnosima. Otpor Srbije nadmoćnim protivnicima, stradanja stanovništva u epidemijama, i posebno pad Srbije krajem 1915, ostavili su dubok utisak na britansko javno mnjenje. Vesti o prvim srpskim pobedama odjeknule su u Britaniji 1914, kao i vesti o sve goroj sanitarnoj situaciji.
      Epidemija tifusa pogodila je Srbiju krajem 1914, a dosegla je vrhunac u prvim mesecima 1915. godine. Gotovo 400.000 ljudi obolelo je od ove bolesti, a najmanje 160.000 umrlo. Pri takvim okolnostima malobrojno medicinsko osoblje u Srbiji nije moglo da izađe na kraj sa zarazom. Zato je medicinska pomoć bila dragocena. U Srbiju je do marta 1915. stiglo 14 stranih medicinskih jedinica od od kojih je šest bilo britanskih, četiri američke, tri ruske i jedna grčka. Pojedinačno gledano u ovim jedinicama apsolutno su dominirali Britanaci kojih je bilo 64% ili 244 osobe, uz njih bilo je i 18% Rusa, 11% Amerikanaca i 7% Grka. Među Britancima bilo je Engleza, Škota, Velšana i Iraca. Zahvaljujući stranim medicinskim misijama u kojima su Britanci činili, u jednom trenutku, dve trećine osoblja spasene su desetine hiljada ljudi u Srbiji. Do juna 1915. u Srbiji je bilo 16 britanskih medicinskih misija, a ukupan broj stranih medicinskih radnika popeo se na najmanje hiljadu osoba.
      Pored medicinske pomoći, Srpski potporni fond Velike Britanije prikupio je ogromnu finanijsku pomoć koja je dolazila sa svih strana carstva, a organizovao je i prihvat srpskih dečaka za nastavak školovanja u Britaniji. U njemu se posebno istakla britanska katolkinja Getruda Florens Vajld koja je upamćena kao „srpska majka“. Ukupno je Fond tokom rata sakupio oko milion funti pomoći za Srbiju iz svih delova Britanskog carstva što bi bilo oko 90 miliona današnjih funti (ako uzmemo prosečan multiplikator za pet ratnih godina). Svu ovu pomoć sakupljali su prevashodno građani, a ne država, i to na privatnu inicijativu, a to svedoči o posvećenosti građana i građanki Britanije i Britanskog carstva da pomognu Srbiji tokom Velikog rata. Pomoć je stizala do srpskih vojnika na Solunskom frontu, ali i do Srba u ratnim logorima na područjima Centralnih sila.
      Tokom jeseni 1914. ispoljavaju se otvorene simpatije za Srbiju u britanskom javnom mnjenju. Taj odnos prerasta u posvećenost Srbiji 1915. i glorifikaciju ove balkanske saveznice 1916. godine. Dolazi do prosrspke euforije koja kuminira 1916. godine obeležavanjem Kosovskog dana, odnosno Vidovdana širom Britanije. Cirkular o Kosovskom danu štampan je u 85.000 primeraka i razaslan je školama, crkvama, novinama i raznim udruženjima. U nedelju, 2. jula, održane su službe u crkvama širom Britanije. Oko 12.000 osnovnih i srednjih škola u Britaniji prihvatilo je da obeleži Kosovski dan.
      Najzanimljiviji spomenik britanske naklonosti prema Srbiji predstavlja mural koji se nalazi u Forin ofisu, na centralnom mestu, na ambasadorskim stepenicama. Svaki novi ambasador prilikom prve posete ministru inostranih dela mora da prođe pored ovog murala koji je naslovljen Britannia pacificatrix.

      Glavnu temu murala čini alegorija Britanije prikazane u obličju boginje Atene. S leve strane prikazani su saveznici Britanije oličeni u ženskim likovima. U centralnom delu Atena-Britanija grli male saveznice Belgiju i Srbiju koje su prikazane kao anđelčići, a Britanija kao njihova zaštitnica. Tako je, uz obnavljanje nezavisnosti Belgije, i obnova Srbije prikazana kao simobilički veoma važan deo ratnog napora Britanije.
      Kada se zagledamo 180 godina unazad i pokušamo da izvojimo ličnosti koje su simbolizovale bliske kulturne i druge veze Britanije i Srbije dobijaju se dva izuzetna spiska. Lista istaknutih srpskih anglofila sadrži sledeća imena: Dositej Obradović, Vladimir Jovanović, Čedomilj Mijatović, Stojan Protić, LJubomir Nedić, Nikolaj Velimirović, Bogdan i Pavle Popović, Slobodan Jovanović i Borislav Pekić. I spisak britanskih delatnika koji su pokazali posebnu posevećenost humanitarnim naporima da pomognu Srbiji, ali i da podrže kulturna i druga nastojanja u Srbiji i Jugoslaviji veoma je impozantan. Na njemu su velečasni Vilijam Denton, Ričard Kobden, arheolog ser Artur Evans, prva istoričarka Srbije Elodi Loton Mijatović, Adelajn Irbi, prva žena dopisna članica Srpskog učenog društva, premijeri Britanije Vilijam Gledston i Dejvid Lojd Džordž, ministar Eduard Karson koji je podneo ostavku zbog Srbije. Tu su i lord Kromer, istaknuti administrator Britanskog carstva i predsenik Srpskog društva, doktorka Elsi Inglis i niz britanskih doktorki i medicinskih sestara, admiral Trubridž, istoričari Harold Temperli i  Robert Vilijam Siton-Votson, spisatljeica Rebeka Vest, najuticajniji britanski istoričar u ΧΧ veku Ej Džej Pi Tejlor. Niz obuhvata i prelate Anglikanske i drugih crkava, uključujući i pojedine kanterberijske arhiepiskope, kao i reditelja Timotija Džona Bajforda koji je bio državljanin obe države. U novije vreme istaknuto mesto na ovom spisku, kao posrednica između dveju kutlura, zauzma spisateljica Vesna Goldsvorti.
      Tokom Prvog svetskog rata Britanija je 1916. širokih ruku primila srpske đake. Njih oko 370 nastavilo je obrazovanje u najboljim britanskim gimnazijama i na univerzitetima. Upisani su u poznatu školu Džordž Heriot u Edinburgu, ali i na univerzitete Kembridž i Oksford. Kasnije je primljeno i više desetina studenata teologije. Od tada nije prošla nijedna godina bez srpskih i jugoslovenskih studenata na britanskim univerzitetima.
      U prethodnih dvadesetak godina Britanija je finansirala boravak više stotina specijalizanata, studenata master studija i stručnjaka na studijskom boravku na najprestižnijim britanskim univerzitetima. Već niz godina nekoliko najboljih đaka Matematičke gimnazije u Beogradu, kao i gimnazija u Novom Sadu i Nišu, odlazi na studije u Kemrbidž, a ponekad i u Oksford. Danas u Londonu deluje Srpski Siti klub koji okuplja uspešne poslovne ljude koji rade u finansijskom centru Evrope, londonskom Sitiju, a koji su poreklom iz Srbije što pokazuje da se među srpskim iseljenicima u Londonu nalazi u poslovnom pogledu najuspešniji sloj ljudi.
      Odnosi Britanije i Srbije posle 2000. odvijaju se u senci intervencije NATO-a iz 1999, a opterećeni su i suštinski različitim odnosom prema pitanju nezavisnosti Kosova. Uprkos tome tokom prethodne dve godine čule su se veoma tople reči upućene Srbiji od strane princa od Velsa, koji je jedini govor tokom regionalne posete održao u zdanju Skupštine Srbije. Reči podrške čule su se više puta i od britanskog ministra inostranih dela Borisa Džonsona, koji je prošle godine bio domaćin prijema u Forin ofisu, povodom 180 godina međusobnih odnosa. Sve ovo govori u prilog tome da su odnosi Srbije i Britanije postali višedimenzionalni. Dve države i njihovi narodi spojeni su na najrazličitije načine od nauke i kulture, do privrede i sporta.
      Vek u kome živimo sadrži najrazličitije potencijale za razvoj čovečanstva i dalji razvoj nauke i obrazovanja. Na svim svetskim listama najbolji univerziteti u Evropi su upravo britanski. Ako 21. vek bude i vek nauke i obrazovanja nesumnjivo je da će dve kulture nastaviti živu saradnju u oblasti u kojoj je saradnja uspostavljena primanjem srpskih đaka u Britaniju tokom Velikog rata. Ta saradnja neprikinuto i uspešno traje više od jednog veka.  
      Slobodan G. Marković

    • Од Zayron,
      Molba za potpis peticije u zaštitu nacionalnih manjina u Evropi (Lužičkih Srba i svih ostalih)
      Prosba za podpis petice na ochranu národních menšin v Evropě (Lužických Srbů a všech ostatních)
      Na VIDEU (Senat Češke Republike - javno slušanje delegacije Lužičkih Srba) možete čuti kako izgleda serbština (lužičtina),
      gornjolužička serbština (Budišin, Bautzen, Dresden)  je sličnija češkom jeziku. Video traje 6 sati pa se naslušajte lužičkog srpskog.  
      a donjolužička serbština ( Chóśebuz, Chotěbuz na češkom, Cottbus, Braniborsko, Brandenburg, Berlin) je sličnija poljskom jeziku.
      https://www.senat.cz/cinnost/galerie.php?aid=21073 Fotogalerija sa javnog slušanja u Senatu Češke Republike
      https://ec.europa.eu/citizens-initiative/32/public/#/ Peticija
      https://www.facebook.com/groups/slavlit/ Videa itd.
      http://www.minority-safepack.eu/ Peticija
       
       
×
×
  • Креирај ново...