Jump to content
Sign in to follow this  

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пред нама се налази књига свједока али и свједочећа књига. О времену у коме се могло вјеровати у све осим у оно у шта се једино може вјеровати, о времену у коме се памтило не оно што је било већ оно што ће изаћи као директива будућности, али и времену у коме се лако и брзо заборављало оно што није могло и смјело се заборавити.  

Главни наратив такве историје је да друштво по­штеди ”мучне” борбе са истином и прошлошћу. И у том смислу заборав је постао најважнији механизам изградње социјалног и временског хоризонта новог друштва у коме је мук постао једино што је остало од прошлости.

Велики мук о Велици је дио оне праисконске борбе у којој је истинским свједоцима остављен простор смрти и заборава а лажним свједоцима простор и вријеме живота. Велика послије седамдесет година је свједочанство пострадалих мученика који су попут светог Игњатија Антиохијског вапијући говорили живима: ”Опростите ми, браћо, немојте ме спријечити да живим, немојте жељети да умрем…”. Ако је живих и мртви живе. А живи постоје само ако памте, ако изграде памћење које ствара заједницу, ако развију културу сјећања као комеморативни идентитет. И зато су свједоци, ако су истински и прави, хероји отпора сваком забораву. Свједоци су они који нас спасавају својим свједочењем од нестанка и тумора заборава.

Један од таквих је и писац овог алманаха живих и мртвих величких мученика Бранко М. Пауновић. ”Сачувај и памти” је први канон заповјести, према којем се по том израелитском императиву, oдносио и он као свједок који говори и свједочи. А не свједочи се само ријечима већ цијелим бићем једнога човјека који се нашао пред ужасном тајном зла у којем су нестали не само живи већ и мртви.

Седамдесет година је прошло од када су 28 јула 1944 последњи пут проговорили Велички мученици, али исто толико времена је прошло од када су требали да наставе да говоре у њихово име и за њих потомци, братственици и племеници. А нијесу, или само су ријетки а међу њима и Бранко М. Пауновић, успјели да посвједоче у име оних који су тог јулског дана дочекали хљебом и сољу своје убиоце и крвнике. И у том ишчашеном времену су нестале цијеле генерације оних који су видјели и памтили страдање својих најближих тог љетњег јутра 1944 године.

Ослобођени од сваког људског, националног и вјерског лика и имена, страдали су смјештени у историји, а тамо гдје нема сјећања и памћења прошлости настањује се историја. Празна и хладна историја не ствара живот већ га само трује док у њему нестане сваки дамар и скопост.

У једном од многих потресних свједочења преживјелих, Љубомира Живаљевића, које се нашло у овој књизи, а коме су тог дана родитељи и ближњи побијени, читам као да присуствујем: ”Уђох у кућу. У лијевом углу, покрај шпорета гомила угљенисаних костију. Наши нијесу ништа дирали док ја не дођем. Чак, ни парче нагорјеле сукње и гуменог опанка моје покојне мајке. Да…То је моја Мама… ово неколико тужних, нагорјелих остатака…плачем, али ми се чини, сад као старом човјеку, да ме је тога дана миловала мајчина рука и молила да не плачем. Као да ми је говорила: ”Ти си сад одрастао, ја ти више нијесам потребна, брини о себи и о овима што су остали”, И сада гледам те мученичке кости а душа ми изнова трепери а туга срце осваја”. Велика Величка мајка. Мајка. Незаборав и родница свијета. И не би ниједна Мајка заборавила ни сузу свог дјетета а камоли убојне ране своје утробе и да су којим чудом преживјеле величке Мајке јулски злочин не би дале да се невине жртве њихових покланих икад забораве, да се њихови гробови достојно не обиљеже, не би дале да се скарадни споменици над празним ракама са идеолошким обиљежјима праве без имена и помена. Не би дале Мајке, као што и нијесу преживјеле кћери и сестре престале да тужбалицама наричу ране непреболне, када су и лелекачи и памтише замукли и предали времену муку неиспричану, а вријеме забораву.

Ко зна данас за Велику и за причу о јулском јутру 1944 у Велици, Горњој Ржаници и околним селима? Ко зна лише родбине и Величана и ријетких у Црној Гори о злочину који се не да ни замислити и којем нема премца у Европи по бестијалности злочина?

Гдје је Велика уписана у топографским мапама зла Европе, у силним историографским радовима послијератне публицистике, у есејистичким радовима, у школским уџбеницима, у зборницима и конгресима? Нигдје или ријетко гдје. Тек покоји редак у историјским одредницама и ријетким публикацијама прегаоца и роду оданих ствараоца. Како се могла Величка прича прећутати и заборавити, кад забораву невине жртве нијесу предале ни биљке и животиње.

Прича Дара Живаљевић, за сестру своју Пољку од 21 године која је тражећи спас послије мучења и силовања скочила кроз прозор : ту гдје је ”Пољка пала и ту више трава није расла. Волови су заодили то мјесто. Тако дуго и дуго није било траве, ђе је погинула”. Кад мученичка крв падне на меку земљу и она се межура и памти, не расте травка него своје увојке обрне ка утроби земље да направи постељу тресетну мртвима.

Али преживјели и живи оставили су један стравичан и мучан призор без сјећања свих ових седамдесет година, који је само појачао ужас злочина и прекинуо још једном живот већ мртвих предака.

Ако није ниједна пушка онога дана опалила у одбрану оних који су остали да бране оне који су њих требали бранити, зашто није опушчанила касније ниједна савјест, да пружи отпор сјећањем, да не преда времену и забораву имена и жртве својих ближњих. Прошлост се мора отети од контаминације времена, њом се мора овладати а то је могуће само сјећањем и памћењем, уношењем и преношењем смисла јер само тако се може изградити идентитет једне заједнице.

Сјећај се умјесто Заборави је једини облик комеморативног сјећање које као анамнетички модел ”ствара заједништво” у којем је могуће укључити не само сјећање на мртве већ и саме мртве у токове садашњости. А то не значи ништа друго, а што и ова књига ”мудрог писара” Бранка М. Пауновића у свим опсежни увидима наглашава, да је потребно развити ”културу памћења” са свим мнемотехника које ће успоставити недостајући континуитет а тиме и идентитет како живих тако и мртвих.

Зато није довољно сакраментално и литургијско памћење, које је изградило храм св. Кирика и Јулите у Велици, није довољна ни књига потребни смо и ми. Ми који ћемо бити водичи у разумјевајућем тумачењу оних који неће схватити шта је то што се десило тако давно и зашто је то важно не само за данашњицу већ за сутрашњицу . Тако једино можемо разумијети и другога и његове погроме и жртве, изаћи из паралактичне затворености и самодовољности, створити смислену заједницу у којој је мислити-на-другог највиши императив постојања.

А то није питање правде јер за њу је већ касно, сви злочинци и у овој књизи наведени поименице и они чија су имена непозната, већ су минули овим свијетом или су на путу без повратка, већ је питање наше одговорности у свијету пред нама самима и невино пострадалима. А на то питање смо сви заједно позвани и призвани да одговоримо прво Величким Мајкама и њиховим дарцима а онда и својим савременицима и потомцима.

Такав дуг и одговор је својим прецима и своме роду овом књигом дао и велички угледник Бранко М. Пауновић који је себе уградио, не само исписаним страницама ове књиге непребола која се не може ни читати осим срцем ридајућим, већ и својим животом и животом својих потомака који су сатакани од бриге за пострадале и поклане настанили себе у кућу Живота.

Овај мој прескромни запис који приносим као дар за уздарје Величким Мајкама и свим пострадалима 28. Јула 1944 посвећујем мојој покојној Мајци Мирјани Брајовић рођеној Гојковић а чији су преци избјегли из Велике у неком од многих величких погрома.

 

Протојереј ставрофор проф.др Борис Б. Брајовић
Рецензија књиге Бранка М. Пауновића, Велика. Велика по вјековној патњи

 

Извор: Православие.ру


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Данас на празник Светих Кирика и Јулите, на 75. годишњицу од геноцида у Велици, литургијским сабрањем прослављени су Велички и Горњеполимски новомученици и храмовна слава ове светиње.
       
      Свету Архијерејску Литургију, у цркви Светих Кирика и Јулите, која је подигнута у спомен на више од 500 дјеце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. на најмонструознији начин убили припадници фашистичке „Принц Еуген“ дивизије и „Скендербег“ дивизије, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су преосвећена господа епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и пакрачко славонски Јован уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва.
      Само у Велици од свих жртава колико је дјеце побијено – преко 60 одсто дјеце и омладине до двадесет година. Онда и мајке, пострадале са својом дјецом, жене труднице и нејач и Велици и на свим другим мјестима.
      Током другог свјетског рата такву смо судбину доживјели и ту смо горку чашу као народ испили, поручио је владика. Он је указао да ова жртва све нас уједињује и да смо у тој жртви једно, а потом подсјетио и на жртве злочиначког логора Јасеновац. Ми овдје имамо овај дивни сабор у Велици и једном годишње се окупљамо и треба га чувати. Сваке године је све љепши и свјетлији, истакао је он.
      Послије Литургије и ломљења славског колача, услиједио је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави, коју су уготовили Дарко и Дејан Микић са братством. Славски колач за идућу годину преузело је братство Кнежевића.
      Завичајно удружење „Клуб Велика“, организовало је синоћ изложбу под називом „Геноцид у Велици очима нациста“, на којој је изложено преко 50 фотографија, докумената, извјештаја и записника, који су резултат петогодишњег рада Тима за истраживање геноцида у Велици, који је формирао „Клуб Велика“.

      Извор: Радио Светигора
    • Од JESSY,
      Светом Литургијом која је 28. јула 2018. године служена испред цркве Светих Кирика и Јулите у Велици код Плава прослављена је друга годишњица канонизације Величких и Гореполимских мученика и храмовна слава ове светиње.
       
      Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на више од 500 деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. године на најмонструознији начин убили припадници фашистичке Седме СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“ и 21. СС дивизије „Скендербег“, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и монаштва.
      У светом богослужењу молитвено је учествовао верни народ овог краја, сродници и потомци невино страдалих Величана, као и поштоваоци овог светог жртвеног места који су се сабрали из разних крајева. Током Литургије у чин јерођакона рукоположен је ипођакон Евтихије, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископи Јоаникије и Јован су, са свештенством и верним народом, освештали славско жито и преломили славски колач. Архипастирским словом обратио се надлежни епископ Јоаникије, поздрављајући срдачном добродошлицом владику Јована, госте молитвеног сабрања и сав присутни народ.
      -Велика је саборно мјесто помињања свих Величких, Ржаничких, Плавских и Горњеполимских мученика. Велика је мали Јасеновац, а то значи мала Голгота Христова. Тамо гдје је Христова Голгота, ту је и Васкрсење, Крст Господњи је знак Христовог страдања и смрти, али и знак силе и славе васкрсења Његовог. Овај данашњи сабор овдје је, заправо, васкрсење Велике и цијелог Горњег Полимља. У Велику, малом Јасеновцу, дошао нам је наш драги брат у Христу, Владика јасеновачки и пакрачко-славонскигГ. Јован, кога знате од раније, јер вас је објединило страдање српског народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца. Благодаримо драгом Владици Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на свом срцу носи исписана страдања српског народа мученичке Славоније, али је добро упознат и са распећем нашег народа на Косову и Метохији и могу слободно рећи да је највећи живи познавалац српског мартирологија у овом нашем времену, казао је Владика будимљанско-никшићки, додајући да многи знају податке страдања и мучеништва, али не виде смисао, а наша Црква, истакао је Владика, види, као и сви, који су се на овај свети дан сабрали у Велици.
      -Велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али, видимо да су нас ове жртве, које данас славимо као свете, оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима, призивају нас на међусобно помирење и, оно што морамо увијек нагласити, ове жртве, које славимо као Свете српске новомученике Велике и Горњег Полимља, оне не позивају на освету, не позивају на злочин, него нас призивају Христу распетом, да се Њему приближимо, да се Његовим Крстом, силом Крста и Васкрсења Његовог оснажимо и оплеменимо, да једни другима праштамо и да се измиримо са свима који тај мир хоће, поручио је Његово Преосвештенство и речима добродошлице поздравио је архимандрита Константина из манастира Кутлумуша са Свете Горе Атонске, оца Теоктиста, игумана манастира Сопоћани, и осталу братију, свештенике из Славоније, госте са разних страна.
      -Данас смо имали дивну прилику да произведемо у чин ђакона Цркве Божје једног Славонца, а нашег сабрата у манастиру Ђурђеви Ступови, сада јерођакона Евтихија. Овдје је дошла и његова старица мајка. Они живе тамо гледајући на Цркву Божју у Србији, Црној Гори, Републици Српској и не можемо описати какав је положај српског народа у Хрватској, али, ако се мало присјетимо прошлости, а видимо и расположење многих у данашњости, онда нам је све јасно. Даће Бог, да наш народ око наших манастира, наших светиња и око својих владика у Хрватској, Славонији, Далмацији, Кордуну и осталим крајевима гдје Срби живе, гдје су старе српске земље, стари српски домови и огњишта, да се њихов положај поправи, а то зависи, у многоме, и од нас, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
      Страдање недужног народа у Велици подно Чакора 28. јула 1944. године, сразмерно броју становника, један је од најтежих злочина у Другом светском рату, не само на простору Југославије, него и много шире. Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован подсетио је на страдање нашег народа кроз ближу и даљу историју.
      -Не заборавимо да су 1944. године, то је била IV Крајишка бригада која је поразила тако страшно Нијемце овдје, да су они пожељели да се освете Величанима и онима који су их поразили. Тада је Врховни штаб извукао IV бригаду, послао је неким другим путем за Србију, али су у освети за ту побједу побијени Величани, побијено Горње Полимље. И тада смо били заједно и тада смо имали истог непријатеља и тада смо пуцали на истог и бранили се од истога, рекао је епископ Јован, осврнувши се и на свеправославно страдање у 20. веку када је велике жртве поднео народ у Русији, затим Јермени у Турској, грчки народ у Ефесу, Смирни, Кападокији, Цариграду, ред је дошао на Србе и опет на Русе.
      -Мученици су нас, навео је Владика, измирили, помирили, спремили за нови заједнички подвиг, за заједничко страдање, које је услиједило 90-тих година, али и за стварање Републике Српске. У њој нема лијевих и десних, горњих и доњих, већ су сви православни Срби, хришћански народ завјетован Христу Господу, цару Лазару на Косову Пољу и нашем новом Косову - Јасеновцу, које нас све мири, умирује, грли, и вас овдје грли, шаље благослове, поздраве, позиве, а, ево, послало је и новог ђакона у Епархију будимљанско-никшићку, да и Славонци буду овдје представљени, да вас позивају у свој загрљај, да вам шаљу благослове највећег стратишта у историји свијета, Јасеновца, те благодати која, као на Велику суботу у Јерусалиму, наговјештава, објављује, благовијести да ће сјутра Васкрсење, да ће се сјутра подићи они из гроба, предвођени Христом Богом нашим, беседио је Владика Јован.
      Поводом славе спомен-цркве Светих Кирика и Јулите и 74-годишњице од страдања у Велици организован је црквено-народни сабор и трпеза љубави. Домаћин славља био је г. Мирослав Брковић са породицом и братством Брковића. Он је део славског колача предао г. Дарку Никићу, који је узео обавезу да са својим братством припреми славље за следећу годину.
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
      Епархијске вести
       
      |

      View full Странице
    • Од JESSY,
      Свету архијерејску Литургију у цркви подигнутој у спомен на више од 500 деце, жена и стараца Велике и околине, које су 28. јула 1944. године на најмонструознији начин убили припадници фашистичке Седме СС добровољачке дивизије „Принц Еуген“ и 21. СС дивизије „Скендербег“, потпомогнуте балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Бихора, Плава и Гусиња, служили су Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и пакрачко-славонски г. Јован, уз саслужење бројног свештенства и монаштва.
      У светом богослужењу молитвено је учествовао верни народ овог краја, сродници и потомци невино страдалих Величана, као и поштоваоци овог светог жртвеног места који су се сабрали из разних крајева. Током Литургије у чин јерођакона рукоположен је ипођакон Евтихије, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископи Јоаникије и Јован су, са свештенством и верним народом, освештали славско жито и преломили славски колач. Архипастирским словом обратио се надлежни епископ Јоаникије, поздрављајући срдачном добродошлицом владику Јована, госте молитвеног сабрања и сав присутни народ.
      -Велика је саборно мјесто помињања свих Величких, Ржаничких, Плавских и Горњеполимских мученика. Велика је мали Јасеновац, а то значи мала Голгота Христова. Тамо гдје је Христова Голгота, ту је и Васкрсење, Крст Господњи је знак Христовог страдања и смрти, али и знак силе и славе васкрсења Његовог. Овај данашњи сабор овдје је, заправо, васкрсење Велике и цијелог Горњег Полимља. У Велику, малом Јасеновцу, дошао нам је наш драги брат у Христу, Владика јасеновачки и пакрачко-славонскигГ. Јован, кога знате од раније, јер вас је објединило страдање српског народа од Косова до Јадовна, од Велике до Јасеновца. Благодаримо драгом Владици Јовану што је дошао, донио нам своју љубав. Он на свом срцу носи исписана страдања српског народа мученичке Славоније, али је добро упознат и са распећем нашег народа на Косову и Метохији и могу слободно рећи да је највећи живи познавалац српског мартирологија у овом нашем времену, казао је Владика будимљанско-никшићки, додајући да многи знају податке страдања и мучеништва, али не виде смисао, а наша Црква, истакао је Владика, види, као и сви, који су се на овај свети дан сабрали у Велици.
      -Велико је страдање великомученичке Велике, Ржанице и Горњег Полимља, али, видимо да су нас ове жртве, које данас славимо као свете, оплемениле, сабрале, вратиле у памет, вратиле нам памћење, вратиле нас једне другима, призивају нас на међусобно помирење и, оно што морамо увијек нагласити, ове жртве, које славимо као Свете српске новомученике Велике и Горњег Полимља, оне не позивају на освету, не позивају на злочин, него нас призивају Христу распетом, да се Њему приближимо, да се Његовим Крстом, силом Крста и Васкрсења Његовог оснажимо и оплеменимо, да једни другима праштамо и да се измиримо са свима који тај мир хоће, поручио је Његово Преосвештенство и речима добродошлице поздравио је архимандрита Константина из манастира Кутлумуша са Свете Горе Атонске, оца Теоктиста, игумана манастира Сопоћани, и осталу братију, свештенике из Славоније, госте са разних страна.
      -Данас смо имали дивну прилику да произведемо у чин ђакона Цркве Божје једног Славонца, а нашег сабрата у манастиру Ђурђеви Ступови, сада јерођакона Евтихија. Овдје је дошла и његова старица мајка. Они живе тамо гледајући на Цркву Божју у Србији, Црној Гори, Републици Српској и не можемо описати какав је положај српског народа у Хрватској, али, ако се мало присјетимо прошлости, а видимо и расположење многих у данашњости, онда нам је све јасно. Даће Бог, да наш народ око наших манастира, наших светиња и око својих владика у Хрватској, Славонији, Далмацији, Кордуну и осталим крајевима гдје Срби живе, гдје су старе српске земље, стари српски домови и огњишта, да се њихов положај поправи, а то зависи, у многоме, и од нас, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
      Страдање недужног народа у Велици подно Чакора 28. јула 1944. године, сразмерно броју становника, један је од најтежих злочина у Другом светском рату, не само на простору Југославије, него и много шире. Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован подсетио је на страдање нашег народа кроз ближу и даљу историју.
      -Не заборавимо да су 1944. године, то је била IV Крајишка бригада која је поразила тако страшно Нијемце овдје, да су они пожељели да се освете Величанима и онима који су их поразили. Тада је Врховни штаб извукао IV бригаду, послао је неким другим путем за Србију, али су у освети за ту побједу побијени Величани, побијено Горње Полимље. И тада смо били заједно и тада смо имали истог непријатеља и тада смо пуцали на истог и бранили се од истога, рекао је епископ Јован, осврнувши се и на свеправославно страдање у 20. веку када је велике жртве поднео народ у Русији, затим Јермени у Турској, грчки народ у Ефесу, Смирни, Кападокији, Цариграду, ред је дошао на Србе и опет на Русе.
      -Мученици су нас, навео је Владика, измирили, помирили, спремили за нови заједнички подвиг, за заједничко страдање, које је услиједило 90-тих година, али и за стварање Републике Српске. У њој нема лијевих и десних, горњих и доњих, већ су сви православни Срби, хришћански народ завјетован Христу Господу, цару Лазару на Косову Пољу и нашем новом Косову - Јасеновцу, које нас све мири, умирује, грли, и вас овдје грли, шаље благослове, поздраве, позиве, а, ево, послало је и новог ђакона у Епархију будимљанско-никшићку, да и Славонци буду овдје представљени, да вас позивају у свој загрљај, да вам шаљу благослове највећег стратишта у историји свијета, Јасеновца, те благодати која, као на Велику суботу у Јерусалиму, наговјештава, објављује, благовијести да ће сјутра Васкрсење, да ће се сјутра подићи они из гроба, предвођени Христом Богом нашим, беседио је Владика Јован.
      Поводом славе спомен-цркве Светих Кирика и Јулите и 74-годишњице од страдања у Велици организован је црквено-народни сабор и трпеза љубави. Домаћин славља био је г. Мирослав Брковић са породицом и братством Брковића. Он је део славског колача предао г. Дарку Никићу, који је узео обавезу да са својим братством припреми славље за следећу годину.
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
      Епархијске вести
       
      |
    • Од Логос,
      Главни наратив такве историје је да друштво по­штеди ”мучне” борбе са истином и прошлошћу. И у том смислу заборав је постао најважнији механизам изградње социјалног и временског хоризонта новог друштва у коме је мук постао једино што је остало од прошлости.
      Велики мук о Велици је дио оне праисконске борбе у којој је истинским свједоцима остављен простор смрти и заборава а лажним свједоцима простор и вријеме живота. Велика послије седамдесет година је свједочанство пострадалих мученика који су попут светог Игњатија Антиохијског вапијући говорили живима: ”Опростите ми, браћо, немојте ме спријечити да живим, немојте жељети да умрем…”. Ако је живих и мртви живе. А живи постоје само ако памте, ако изграде памћење које ствара заједницу, ако развију културу сјећања као комеморативни идентитет. И зато су свједоци, ако су истински и прави, хероји отпора сваком забораву. Свједоци су они који нас спасавају својим свједочењем од нестанка и тумора заборава.
      Један од таквих је и писац овог алманаха живих и мртвих величких мученика Бранко М. Пауновић. ”Сачувај и памти” је први канон заповјести, према којем се по том израелитском императиву, oдносио и он као свједок који говори и свједочи. А не свједочи се само ријечима већ цијелим бићем једнога човјека који се нашао пред ужасном тајном зла у којем су нестали не само живи већ и мртви.
      Седамдесет година је прошло од када су 28 јула 1944 последњи пут проговорили Велички мученици, али исто толико времена је прошло од када су требали да наставе да говоре у њихово име и за њих потомци, братственици и племеници. А нијесу, или само су ријетки а међу њима и Бранко М. Пауновић, успјели да посвједоче у име оних који су тог јулског дана дочекали хљебом и сољу своје убиоце и крвнике. И у том ишчашеном времену су нестале цијеле генерације оних који су видјели и памтили страдање својих најближих тог љетњег јутра 1944 године.
      Ослобођени од сваког људског, националног и вјерског лика и имена, страдали су смјештени у историји, а тамо гдје нема сјећања и памћења прошлости настањује се историја. Празна и хладна историја не ствара живот већ га само трује док у њему нестане сваки дамар и скопост.
      У једном од многих потресних свједочења преживјелих, Љубомира Живаљевића, које се нашло у овој књизи, а коме су тог дана родитељи и ближњи побијени, читам као да присуствујем: ”Уђох у кућу. У лијевом углу, покрај шпорета гомила угљенисаних костију. Наши нијесу ништа дирали док ја не дођем. Чак, ни парче нагорјеле сукње и гуменог опанка моје покојне мајке. Да…То је моја Мама… ово неколико тужних, нагорјелих остатака…плачем, али ми се чини, сад као старом човјеку, да ме је тога дана миловала мајчина рука и молила да не плачем. Као да ми је говорила: ”Ти си сад одрастао, ја ти више нијесам потребна, брини о себи и о овима што су остали”, И сада гледам те мученичке кости а душа ми изнова трепери а туга срце осваја”. Велика Величка мајка. Мајка. Незаборав и родница свијета. И не би ниједна Мајка заборавила ни сузу свог дјетета а камоли убојне ране своје утробе и да су којим чудом преживјеле величке Мајке јулски злочин не би дале да се невине жртве њихових покланих икад забораве, да се њихови гробови достојно не обиљеже, не би дале да се скарадни споменици над празним ракама са идеолошким обиљежјима праве без имена и помена. Не би дале Мајке, као што и нијесу преживјеле кћери и сестре престале да тужбалицама наричу ране непреболне, када су и лелекачи и памтише замукли и предали времену муку неиспричану, а вријеме забораву.
      Ко зна данас за Велику и за причу о јулском јутру 1944 у Велици, Горњој Ржаници и околним селима? Ко зна лише родбине и Величана и ријетких у Црној Гори о злочину који се не да ни замислити и којем нема премца у Европи по бестијалности злочина?
      Гдје је Велика уписана у топографским мапама зла Европе, у силним историографским радовима послијератне публицистике, у есејистичким радовима, у школским уџбеницима, у зборницима и конгресима? Нигдје или ријетко гдје. Тек покоји редак у историјским одредницама и ријетким публикацијама прегаоца и роду оданих ствараоца. Како се могла Величка прича прећутати и заборавити, кад забораву невине жртве нијесу предале ни биљке и животиње.
      Прича Дара Живаљевић, за сестру своју Пољку од 21 године која је тражећи спас послије мучења и силовања скочила кроз прозор : ту гдје је ”Пољка пала и ту више трава није расла. Волови су заодили то мјесто. Тако дуго и дуго није било траве, ђе је погинула”. Кад мученичка крв падне на меку земљу и она се межура и памти, не расте травка него своје увојке обрне ка утроби земље да направи постељу тресетну мртвима.
      Али преживјели и живи оставили су један стравичан и мучан призор без сјећања свих ових седамдесет година, који је само појачао ужас злочина и прекинуо још једном живот већ мртвих предака.
      Ако није ниједна пушка онога дана опалила у одбрану оних који су остали да бране оне који су њих требали бранити, зашто није опушчанила касније ниједна савјест, да пружи отпор сјећањем, да не преда времену и забораву имена и жртве својих ближњих. Прошлост се мора отети од контаминације времена, њом се мора овладати а то је могуће само сјећањем и памћењем, уношењем и преношењем смисла јер само тако се може изградити идентитет једне заједнице.
      Сјећај се умјесто Заборави је једини облик комеморативног сјећање које као анамнетички модел ”ствара заједништво” у којем је могуће укључити не само сјећање на мртве већ и саме мртве у токове садашњости. А то не значи ништа друго, а што и ова књига ”мудрог писара” Бранка М. Пауновића у свим опсежни увидима наглашава, да је потребно развити ”културу памћења” са свим мнемотехника које ће успоставити недостајући континуитет а тиме и идентитет како живих тако и мртвих.
      Зато није довољно сакраментално и литургијско памћење, које је изградило храм св. Кирика и Јулите у Велици, није довољна ни књига потребни смо и ми. Ми који ћемо бити водичи у разумјевајућем тумачењу оних који неће схватити шта је то што се десило тако давно и зашто је то важно не само за данашњицу већ за сутрашњицу . Тако једино можемо разумијети и другога и његове погроме и жртве, изаћи из паралактичне затворености и самодовољности, створити смислену заједницу у којој је мислити-на-другог највиши императив постојања.
      А то није питање правде јер за њу је већ касно, сви злочинци и у овој књизи наведени поименице и они чија су имена непозната, већ су минули овим свијетом или су на путу без повратка, већ је питање наше одговорности у свијету пред нама самима и невино пострадалима. А на то питање смо сви заједно позвани и призвани да одговоримо прво Величким Мајкама и њиховим дарцима а онда и својим савременицима и потомцима.
      Такав дуг и одговор је својим прецима и своме роду овом књигом дао и велички угледник Бранко М. Пауновић који је себе уградио, не само исписаним страницама ове књиге непребола која се не може ни читати осим срцем ридајућим, већ и својим животом и животом својих потомака који су сатакани од бриге за пострадале и поклане настанили себе у кућу Живота.
      Овај мој прескромни запис који приносим као дар за уздарје Величким Мајкама и свим пострадалима 28. Јула 1944 посвећујем мојој покојној Мајци Мирјани Брајовић рођеној Гојковић а чији су преци избјегли из Велике у неком од многих величких погрома.
       
      Протојереј ставрофор проф.др Борис Б. Брајовић
      Рецензија књиге Бранка М. Пауновића, Велика. Велика по вјековној патњи
       
      Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...