Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Ликови жена у Јеванђељу

Rate this topic

Recommended Posts

Читајући Јеванђеље, видимо да су током читавог земаљског живота и служења нашег Господа Исуса Христа Њега пратиле и жене. Међу њима је било и јеврејских праведница и грешних припадница паганских народа, али све њих обједињује околност да су, на овај или онај начин, послужиле Христу и Његовом прослављењу. Неке од њих сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних.

Жене су далеко брже него мушкарци прихватиле учење нашег Господа; у срце жене вера се укорењује далеко лакше и много брже јача, тако да чак и жене из незнабожачких племена исповедају Господа Исуса као Месију и то у време док ни Његови ученици још нису снажни у вери. Кроз ликове жена у Јеванђељу разоткрива се и преимућство Новог Завета над Старим, и сила вере, и бескрајна милост Божја, и смисао истинског корачања за Христом.
 
Прва жена коју сусрећемо приликом изучавања јеванђелске историје јесте Јелисавета, мајка Јована Крститеља. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада још увек налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42)! Јелисавета је у старости зачела у неплодној утроби, да би послужила Господу и пре Његовог Рођења.„У умртвљеној утроби наш Господ је припремио Свог гласника, да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је оживотворио и Адама“, каже преп. Јефрем Сиријски. Ову велики милост Јелисавета је задобила својом праведношћу пред Богом, иако су људи сматрали да на њој почива немилост Божија (в. 5. Мојс. 28; 18). И ето какве ју је милости удостојио Господ, уподобивши је Сари и подаривши јој да роди последњег и највећег пророка у историји!
 
Друга особа која је посведочила о доласку Месије била је такође жена. У ликовима праведног Симеона Богопримца и пророчице Ане Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Иако је она ово избављење превасходно схватала као политичко ослобођење, ипак је била прва која је свету обзнанила Христов долазак.
 
САМАРЈАНКА
 
Ко је, пак, први исповедио Христа као Месију? Христос је први пут о Свом месијанству отворено обзнанио једној жени, и то не обичној жени, него Самарјанки - грешници која је у прошлости имала петорицу мужева и која је у то време живела са човеком који није био њен муж (в. Јн 4; 18). „Пред злонамерним Јеврејима Исус Христос није тако отворено говорио о Себи, као што је говорио пред овом незлобивом женом“, рекао је Григорије Дјаченко у својој беседи на Недељу о Самарјанки. Самарјанка се, међутим, ове велике милости није удостојила само због своје незлобивости, него и због њене огромне жудње за истином и љубави према размишљању о вери. Исус јој је о Себи рекао да је Он Христос и зато „што је ова жена била добронамернија од Јудејаца“, објашњава св. Јован Златоусти. „Све што је ова жена говорила, говорила је од чистога срца и са искреним намерама... и у свему осталом види се вера и усрдност ове жене“ (из „Беседа на Јеванђеље св. Јована Богослова“). Христово откривање једној од жена, за које су Јудејци говорили да је „боље спалити речи Закона, него их поверити жени“, на најбољи могући начин илуструје Спаситељеве речи: Ја нисма дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Мт 9; 13). Многи Самарјани су, на основу речи ове жене, поверовали у Господа. Срцу Самарјанке нису била потребна чуда да би поверовала. Њој је био довољан један разговор са Господом да би се у њеном срцу распламсала искра Божија. Несумњиво је да су разговор код Јаковљевог извора и Христов дводневни боравак у Сихару послужили да се Самарјани касније тако лако преобрате у хришћанство (в. Дела ап. 8; 5 и даље). 
 
ЖЕНА ИЗ ХАНАНЕЈСКОГ ПЛЕМЕНА
 
Још више нас, међутим, задивљује вера са којом је Христу приступила жена из незнабожачког хананејског племена. Када је угледала Спаситеља, она је повикала према Њему: Помилуј ме Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт 12; 22). Велика жалост ове мајке види се из њених речи и Хананејка моли Господа да је помилује, јер она страда због болести своје кћери. Спаситељ јој не одговара, а затим чак и одбија њену молбу: Он доноси хлеб деци Господњој, а хлеб се не узима од деце да би се бацио псима. Жена се није увредила због овог понижавајућег упоређивања са псима, него се још више охрабрила због тога што Он разговара са њом и рекла: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт 15; 27)! Христос је тада узвикнуо: О, жено, велика је вера твоја! (Мт 15; 28). До тог тренутка, Господ је одбијао да јој подари и најмањи дар, а онда је пред њом отворио читаву Своју ризницу, допустивши јој да из ње узме колико хоће: Нека ти буде како хоћеш, дадаје Христос (Мт 15; 28), што значи да је таква вера способна и за веће ствари. У читавој Јудеји Исус није пронашао такву веру, а сада жена из незнабожачког племена, која није ни слушала о Богу, пројављује такву снагу вере. Она је прекрасан пример да се „Царство Божије са напором задобија“, а снага вере се још више наглашава тиме што Господ једном речју и у одсуству девојке исцељује ђавоиману: Нека ти буде како хоћеш! 
 
Као други пример деловања снажне вере може да послужи жена која је годинама боловала од истицања крви. Према јудејском закону, крвоточива жена се сматрала нечистом. Огромна је била вера ове жене која је већ дванаест година страдала од ове болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Она је знала да ће се, према Закону, онај којега дотакне сматрати нечистим. Колико је, међутим, било оних које је дотакла док се пробијала кроз гомилу! Ако и није открила своју болест, онда је то учинила само зато, што се плашила Закона. Додиривање Христа очистило је ову жену, а Њега није оскрнавило. Христос је упитао ко Га је дотакао, јер је желео да жена посведочи о свом исцелењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). Ако је овако снажну веру имала она која је боловала од телесне болести, колика је тек била вера оне са болесном душом! Жена, која је била грешница (а по аналогији са Јн 8; 7 може се претпоставити да је била блудница) одважно је дошла у дом Симона фарисеја, јер је чула да се тамо налази Онај Који, како је чула, опрашта грехове. Када је дошла, грешница ништа није питала - сматрала се недостојном опроштаја и дошла је само да Га види. Навикнута на увреде и понижења, она се није усудила да разговара са Њим. Смерно је села поред Његових ногу и почела да слуша. Док је Он говорио, жена је све више постајала свесна какав је грешан живот водила и коликим је греховима обремењена. Са тим разумевањем дошла је и вера. Из њених очију потекли су потоци суза. Њене сузе су падале на Христове ноге које је она брисала својом косом. Видевши да се Господ не противи, она се охрабрила и целивала Му ноге, а онда их намазала скупоценим миром. Сразмерно томе како се распламсавала вера ове грешнице, вера фарисеја се гасила. У себи је почео да размишља: „Не, овај човек није пророк, јер би иначе знао ко га дотиче, а онда би узнегодовао и отерао је, као што бих и ја учинио“. Симоново фарисејство је толико снажно да он чак и не схвата смисао приче коју му је исприповедао Христос. Тада је Господ отворено претпоставио грешницу фарисеју. Симон му, наиме, није указао ни уобичајене знакове гостопримства, док је ова грешница много боље испунила правила о примању госта. Зато је грешници рекао: Опраштају ти се греси твоји... вера твоја спасла те је. Иди с миром (Лк 7; 48–50). Она већ беше извршила оно што је требало - да помаже Месију: „Ако се Христос родио у јаслама и ако је најважније откривење о Свом месијанском достојанству дао сиромашној и грешној Самарјанки, онда не треба да чуди ни то што Његово помазање није извршио првосвештеник, у свечано опремљеном храму, него је оно извршено у најједноставнијим околностима“ каже архимандрит Михаило. Када је то извршила, она је „отишла у миру, у оном миру који само Христос даје и који свет не може дати“, каже један од истраживача јеванђелске историје (Ф. В. Фарар, Живот Исуса Христа, СПб, 1893). Морамо овде да приметимо да западно предање поистовећује ову жену са Маријом Магдалином из које је Исус истерао седам демона. Они се ослањају на чињеницу да број седам означава пуноћу и да, према јудејским веровањима, управо седам демона треба да обитава у блудници. Православна Црква, међутим, не подржава овакво мишљење. Поменимо да се мишљења тумача о броју помазања Господњих разликују - неки сматрају да их је било три, а неки - само два, при чему Симона фарисеја изједначују са Симоном губавим. На пример, у свом „Тумачењу Четворојеванђеља“ архиепископ Аверкије (Таушев) каже да је „Господ два пута помазан миром; Марија је то учинила из осећања дубоке благодарности због васкрсавања њеног брата (Лазара), а жена - грешница у знак свог покајања, из осећања које је још мање користољубиво, због чега јој је и обећана велика награда“. Ова жена је, како сазнајемо из Јеванђеља, припремила Господа за погреб и, према Његовим речима, где се год буде проповедало Јеванђеље ово по свему свету, казаће се за спомен њезин шта она учини (Мк 14; 9). Том приликом, Господ је упитао ученике: Што сметате овој жени (Мк 15; 6)? Тиме је хтео да нас научи да одобравамо и помажемо ономе који чини добро дело. 
 
МИРОНОСИЦЕ
 
Они који су усвојили мишљење да су била само два помазања, кажу да је жена-грешница помазала Христа на Велику среду (о чему се и говори у служби за тај дан), а да га је Марија помазала шест дана пре уласка у Јерусалим, у дому васкрслог Лазара, Марте и Марије. Поуздано можемо рећи да је Господ више пута посетио овај дом или је бар једна таква посета описана код јеванђелисте Луке (в. Лк 10; 38–42). Описујући две сестре, јеванђелиста Лука је посебно нагласио различитост њиховог служења. Марта, која је желела да послужи Господа, трудила се да Га што боље угости, док је Марија села поред Његових ногу и пажљиво Га слушала. Ни Марту, ни Марију не би требало осудити због њихових поступака. Ни Господ не осуђује, него само говори Марти: Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети (Лк 10; 41–42). У вези са овим „jедним што је потребно“ мишљења се такође разликују. Архиепископ Аверкије, на пример, сматра да је то учење које, кад једном проникне у срце, нико више не може да га одузме. Ни Марта, међутим, није била осуђена због свог поступка, јер је и она показала своју оданост Господу и послужила нам као образац за врлину гостољубља. Онима који су примали путнике Господ ће на Страшном суду рећи: Странац бејах, и примисте Ме... примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25; 35, 34). Марија, са своје стране, показује да је дело спасења важније од свих осталих дела и да вечно блаженство можемо достићи само онда, уколико своје световне бриге поставимо на друго место. 
 
Свето Предање помиње Марију и Марту и међу женама-мироносицама. И мада се у Јеванђељу помињу само „Марија Магдалина“ и „друга Марија“ (или Марија Јаковљева), Саломија, мати синова Зеведејевих и Јована, Предање говори и о Лазаревим сестрама, и о Марији Клеопиној, и о Сузани. Јеванђелиста Лука каже да су међу женама - мироносицама биле и „многе друге“, тј. оне жене о којима је он још раније рекао да Му служаху својим имањем (Лк 8; 3). Послуживши Христу у Његовом земаљском животу, ове жене су дошле на гроб не обазирући се на препреке и опасност која им је могла претити од римских стражара. Самим тим су нам показале какву љубав треба да гајимо према Господу. У извесном смислу, код разматрања наведених јеванђелских догађаја проблем представља разлика у описивању тог догађаја код четворице Јеванђелиста. Свети Јован Златоусти, међутим, каже да је „тако уредио Свесвети Дух да се, с једне стране, ништа од тадашњих догађаја не би заборавило, а са друге да би уклонио сваки повод за размимоилажења, јер сваки казује о посебном догађају.“
 
Жене су, дакле, у почетку тајно пратиле Јосифа и Никодима до места погребења, а затим припремиле уља и масти а онда, према заповести Закона, остале код куће током суботе. У суботу увече, Марија Магдалина је дошла до гроба да би се уверила да је све у реду а затим пошла је да купи мирисе, сусревши успут Саломију. У недељу је Марија Магдалина дошла до гроба и видела да је камен одваљен. Она је о том догађају обавестила Петра и Јована и када су се они уверили да тело није у гробу, отишли су одатле. Господ се најпре јавио њој, али чим је Марија Магдалина отрчала да то јави ученицима, на гроб су дошле Јована и остале жене. Тамо су затекле анђела који им је рекао: „Он је васкрсао!“ После овога, и оне су обавестиле једанаесторицу ученика. Тог истог дана на гроб су дошле Марија Јаковљева и Саломија, а можда и још неке жене. Оне су тамо виделе младића који им је рекао: „Не плашите се! Тражите Исуса Назарећанина распетога? Он је васкрсао!“ Када су жене кренуле да обавесте ученике, Исус се јавио и њима, рекавши: „Радујте се“, и до овога дана радује се свако ко верује у Васкрсење нашег Господа Исуса Христа.
 
Осим ових жена о којима Јеванђелисти исцрпно приповедају, било је и других, о којима не знамо готово ништа, осим да је Господ посредством њих показао Своју велику милост. Таква је била ташта Симона Петра која је боловала од грознице. Чим је исцељена, устала је и служила Господа око трпезе, показавши да и саме телесне болести, готово неизбежни сапутници нашег живота, могу да послуже као спасоносни лекови за наше душе уколико, угледајући се на ову исцељену жену, здравље које нам је враћено не будемо расипали на испразне ствари, него га користили на истинско служење Господу кроз дела побожности и чисте љубави према ближњем. Након исцељења ове жене, доношаху к Њему све болеснике и бесомучнике, и сав град беше се сабрао пред вратима Симоновог дома (в. Мк 1; 32–33). Сличан је и пример Јаирове кћери, на којој је показано прво чудо васкрсавања. Овај догађај показао је да ће свако очекивање Христа бити награђено; истовремено, он представља и праобраз будућег васкрсења мртвих, приликом Христовог Другог доласка. О томе говори и васкрсавање сина-јединца Наинске удовице. Господ је тада показао далеко већу силу него Јелисеј (који је некада давно, недалеко од тог места, васкрсао сина оне гостољубиве удовице), или пророк Илија који је, након дуготрајне молитве и поста васкрсао сина удовице из Сарепте (в. 1. Цар. 17; 21). Спаситељ је, међутим, васкрсао младића једном једином речју, после чега се раширио глас да се Велики Пророк појавио у Јудеји. Господ је у суботу, у синагоги, исцелио осамнаест година погрбљену жену, и показао да је Син Човечији господар и од суботе (Мк 2; 28). Пример пожртвованог служења Богу показала је и сиромашна удовица која је приложила две лепте и за коју је Господ рекао да од сиротиње своје метну све што имаше (Мк 12; 44). Поучни су и примери жене ухваћене у прељуби која је постидела фарисеје; негативна нијанса у Саломијиној молби за првенство њених синова у Царству небеском ублажава се када схватимо да је она показала истинску мајчинску љубав и одважила се да упита Господа оно што се нико други није усудио. 
 
Видимо, дакле, да се ниједна од ових жена не би могла искључити из јеванђелског приповедања. Свака од њих носи одређено служење, свака нам показује начин да се удостојимо Царства Божијег. Као оштар контраст овим женама појављују се Иродијада и њена кћер. Иродијада је живела потпуно безбожним животом и мрзела је пророка који је разобличавао њен неправедни живот. Желела је да га убије, али није имала прилику све док јој обећање дато њеној кћери није у томе помогло. Да ли је ова освета донела срећу Иродијади? Нико јој више није сметао да се наслађује животом и да дане проводи у разврату и разоноди. То, међутим, није дуго потрајало, јер је убрзо потом Ирод изгубио власт и заједно са њом био протеран, тако да је и ова безбожна жена окончала живот у изгнанству. Њена кћер, која је током зиме отишла на реку, пропала је кроз лед и ледена санта одсекла јој је главу, што нам је познато из Предања. 
 
Како жалостан пример представљају јерусалимске кћери које иду за Христом и ридају за Њим, не знајући какву је казну овај народ навукао на себе речима: Крв Његова на нас и на нашу децу (Мт 27; 25)! Понције Пилат није могао да се успротиви овом гласу безумне гомиле, и поред упозорења његове разборите жене, која му је поручила: Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због Њега (Мт 27; 19). Сачувало се писмо Пилатове жене, Клаудије Прокуле, упућено њеној пријатељици, а у којем она опширно описује свој разговор са Пилатом, кажњавање Исуса и муке њеног супруга које су затим уследиле. Предање каже да је Пилат, савладан очајањем, живот завршио самоубиством, а да је његова жена Клаудија постала хришћанка. У Грчкој Цркви она се поштује као светитељка. 
 
У Новом Завету нашег Господа са људима, женама, по њиховом душевном устројству и пожртвованој љубави, припада посебно место и посебна улога, која сваку хришћанку позива на служење Христу у делу спасења човечанства од робовања греху, а што нам је први пут показано у ликовима јеванђелских жена. 
 
Свештеник Кирил Јолкин 
Православни Свето-Тихоновски 
богословски институт
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У суботу, 28. децембра 2019. године, када Црква прославља светог свештеномученика Елефтерија и преподобног Павла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву.   Звучни запис беседе   Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки и рачански, протојереј-ставрофор Раде Тодоровић, гост из Епархије шабачке, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, као и протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда.   Поучном беседом Владика Јован је подсетио окупљене вернике на важност редовног читања и пруочавања Светог Писма за православне хришћане. Ова књига нуди човеку одговоре на сва питања која у животу можемо поставити. Зато Свето Писмо и јесте Књига над књигама. Речи које се најчешће понављају у Светом Јеванђељу су Царство Небеско и Љубав. “То Царство Небеско се налази у сваком човеку, када он живи Богом. Такав човек у себи има веру, наду, милосрђе... А темељ врлинског живота је смирење.”, поучавао је Владика Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Логос
      Колику улогу у одрастању живота има мајка и како данашње мајке да спознају да ли су пружили детету све што је потребно? У емисији „Живети по Јеванђељу“ на ову тему говорио је презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Емисија је емитована 17. октобра 2019. године. Водитељ емисије: Ђакон Владо Поповић.   Звучни запис емисије   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив траг и печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали.     Овај одељак се наставља темом божанских обећања која баштине праоци вере и Израиља – пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања која нису имaла јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом.   Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12,2-3), и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11,12 упр Пост 18,11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику. Исказом се наглашава стваралачка власт Бога, што је појачано неуспехом покушаја да Авраам, у складу са обичајима тог доба, добије наследника. Обећани син могао је бити једино божански дар. У односу на божанско обећање и (не)веровање у његово испуњење, формиран је највећи део живота Авраама, његове љубљене супруге Саре и многих других чији су животи били повезани са њима (Пост 15,1-6; 17,15-22; 18,9-15).   Кључни моменат и најнепосреднија позадина овог одељка Химне вере је догађај из Пост 18,1-16. Велики део описа посвећен је Сари. Она је готово кључна личност одељка, због чега је аутор Посланице уводи у свој низ старозаветних великана вере као прву жену чија је вера истакнута и похваљена (Јевр 11,11).   Овај податак, међутим, може да збуни. Старозаветни предложак, који описује тројицу путника који посећују логор праоца Авраама подигнут крај светишта под мамријским храстом, од почетне сцене бедуинског гостољубља прераста у теофанију. Она има свој врхунац у речима једног од посетиоца који најављује да ће се наредне године Аврааму родити син (Пост 18,10). Овим речима, Авраам и Сара су позвани да не гледају своја искуства и тренутну слабост, већ да се уздају у Божије обећање да ће имати сина.   Сара се чувши те речи најсмејала указавши на биолошку немогућност остваривања пророштва (Пост 18,12). Писац Посланице, стога, изнова оригинално реинтерпретира старозаветно предање. Он у осмеху Саре препознаје не толико неверу колико сукоб рационалног и природног поимања постојања, са жарком чежњом да се обећање које је добила испуни. Сара се, том чежњом, присајединила супругу те и она сама вером доби силу да ствара потомство (Јевр 11,11). Оригиналном реинтерпретацијом Старога Завета, Посланица се одваја од остатка јудео-хришћанског предања које рођење Исаака повезује са Авраамом (Дап 7,8b; 1Клим 10,7a; TgNeExod 12:42). Писац Химне вере указује на његову супругу, која се у то време ближила десетој деценији живота. Употребљена формулација сугерише да су природне функције праотачког пара биле обновљене вером, а зачеће сина је постављено у шири контекст испуњења обећања о бескрајном потомству (Пост 12,2; 15,5; 22,17).   Узрок ове неочекиване способности је активна вера којом је Онај који је обећао препознат као веран (Јевр 11,11б). Наведеном реченицом у центар приказа је смештен извештај о крајњој одговорности Бога. Референца о вери праотачког пара постаје изјава о Богу који је веран својим обећањима. Глагол обећати користи се четири пута у Послaници и увек се повезује са Богом (6,13; 10,23; 11,11; 12,27). Тиме се наглашава да је Бог веран и испуњава оно што је рекао да ће учинити. То је, по природи, вероисповедни исказ.   Наредни стих речима зато се родише од једнога уводи каузалност и наглашава поузданост Божијег обећања јер супроставља Авраама као једног и бескрајно мноштва његових потомака који су као по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали (Јевр 11,12). Ова формулација није диктиран навод старозаветног места већ комбинација различитих одељака Торе које је писац Посл наводио по сећању (Пост 15,5; 22,17; Изл 32,13; Пнз 1,10; 10,22; 28,62). Повезане изјаве из Јевр 11,11-12, тематски припадају тумачењу које је представљено у Јевр 6,13-15. Оба одељка се усредсређују на Бога као на даваоца обећања, и идентификују садржај обећања као многобројно потомство.   Значајно је да шири контекст обећања и испуњења има месијански смисао истакнут наглашавањем да ће у том потомству (тачније потомку) бити благословени сви народи на земљи. Најава рођења Исака постаје најава рођења свих оних великана библијске историје као што су Самсон, пророк Самуил и Јован Крститељ. Они су били жељно очекивана деца родитеља који су већ почели да губе наду да ће бити благословени потомством. Били су сведоци божанске животодавне моћи и праслике Христа као оног потомка Авраамовог у којем је ово савезно пророштво Божије испуњено у потпуности. У осмеху неверице Саре, садржан је плачни вапај Ане, мајке Самуилове који се претворио у осмех вере код мајке Претече Господњег када се сусрела са Дјевом Маријом која је божанским благовољењем постала родитељка Сина Божијег. Тако блажени Августин говори да случај немоћи Саре да роди... символизује природу рода људскога која се грехом искварила. Људска природа је за последицу имала то да је била осуђена тако да нема могућности да заслужи будуће блаженство. Због тога приличи да Исаак, као дете обећања, предизображава децу благодати и грађане слободног града (државе тј. Цркве).   Тријадолошка теофанија у Мамрији постаје предзнак тријадолошке теофаније на Јордану (Лк 3,21-23) и заједно са њом објављује тројичног Бога чије је читаво дело, заправо дело стварања, давања и одржавања свеколиког живота. Дело Бога као Животодавца који се принео и непрестано приноси за живот света. Одговор вере се приказује као радосно и благодарствено прихватање богомданог живота, и то не као индивидуалне реалности већ као поштовања сваког људског живота, без обзира на веру, расу и нацију, па и животодавни однос према целокупној твари. То је евхаристијски императив који може и треба да буде основа сваког друштвеног деловања на расном, националном, конфесионалном и еколошком нивоу. То је позив да се вером осмехнемо животу.     Иако би требало да представља чин љубави и поштовања, Сарино давање Агаре за наложницу Аврааму имало је негативне последице, јер је изродило суревњивост између ње као нероткиње и слушкиње која је носила дете њеног супруга. Суревњивост се развила у отворени сукоб и коначно потпуни раздор којим је постављен основ миленијумског сукоба израиљских и арапских племена. Ова племена су делила истог претка, али до данас нису успела да поделе његово наслеђе. Може се рећи да је и савремни блискоисточни сукоб започео свађом Саре и Агаре у Авраамовим шаторима.   Авраам и Сара су дуго чекали рођење обећаног потомка губећи наду у рођење биолошког наследника па је Авраам одлучио да усини верног слугу Елеазара из Дамаска, учинивши га наследником имовине и култа. Сара је, са друге стране, такође у складу са тадашњим обичајима, одлучила да свом мужу обезбеди наложницу са којом ће добити наследника. Тако се родио Исмаил Агарјанин, родозачетник бројних арапских племена, али не и изабраног народа Божијег – Израиља.   Текст који описује теофанију под мамријским храстом говори о три човека, односно о три ангела у антропоморфном облику (Пост 18,1-3) који путују ка Содоми и Гомори да би над њима извршили божански суд (Пост 19,1.4; уп. 19,12). У Содому, међутим, стижу два ангела, док је један од путника остао са Аврамом објавивши му шта ће се десити. Авраам, стога, посредује за становнике Содоме (Пост 18,19-33; уп. 19,13-14). Значајно је да објаву Аврааму не даје ангео већ Господ и да Авраам посредује ставши пред Господом. Тајновитост библијског извештаја је рано изнедрила различите интерпретације. Древна јеврејска тумачења су путнике препознавала као ангеле Рафаила, Михаила и Гаврила. Филон је, насупрот томе, сматрао да се Аврааму јавио Бог са две материјализоване божанске енергије, Умом и Логосом. Овај део јудео-јелинског предања постао је темељ доцнијој хришћанској интерпретацији која је у овом одељку препознала тројичну теофанију, као што сведоче бројне православне иконографске представе Св. Тројице које користе овај старозаветни мотив.     Извор: Инфо служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...