Jump to content
Sign in to follow this  

Оцени ову тему

Recommended Posts

Читајући Јеванђеље, видимо да су током читавог земаљског живота и служења нашег Господа Исуса Христа Њега пратиле и жене. Међу њима је било и јеврејских праведница и грешних припадница паганских народа, али све њих обједињује околност да су, на овај или онај начин, послужиле Христу и Његовом прослављењу. Неке од њих сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних.

Жене су далеко брже него мушкарци прихватиле учење нашег Господа; у срце жене вера се укорењује далеко лакше и много брже јача, тако да чак и жене из незнабожачких племена исповедају Господа Исуса као Месију и то у време док ни Његови ученици још нису снажни у вери. Кроз ликове жена у Јеванђељу разоткрива се и преимућство Новог Завета над Старим, и сила вере, и бескрајна милост Божја, и смисао истинског корачања за Христом.
 
Прва жена коју сусрећемо приликом изучавања јеванђелске историје јесте Јелисавета, мајка Јована Крститеља. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада још увек налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42)! Јелисавета је у старости зачела у неплодној утроби, да би послужила Господу и пре Његовог Рођења.„У умртвљеној утроби наш Господ је припремио Свог гласника, да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је оживотворио и Адама“, каже преп. Јефрем Сиријски. Ову велики милост Јелисавета је задобила својом праведношћу пред Богом, иако су људи сматрали да на њој почива немилост Божија (в. 5. Мојс. 28; 18). И ето какве ју је милости удостојио Господ, уподобивши је Сари и подаривши јој да роди последњег и највећег пророка у историји!
 
Друга особа која је посведочила о доласку Месије била је такође жена. У ликовима праведног Симеона Богопримца и пророчице Ане Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Иако је она ово избављење превасходно схватала као политичко ослобођење, ипак је била прва која је свету обзнанила Христов долазак.
 
САМАРЈАНКА
 
Ко је, пак, први исповедио Христа као Месију? Христос је први пут о Свом месијанству отворено обзнанио једној жени, и то не обичној жени, него Самарјанки - грешници која је у прошлости имала петорицу мужева и која је у то време живела са човеком који није био њен муж (в. Јн 4; 18). „Пред злонамерним Јеврејима Исус Христос није тако отворено говорио о Себи, као што је говорио пред овом незлобивом женом“, рекао је Григорије Дјаченко у својој беседи на Недељу о Самарјанки. Самарјанка се, међутим, ове велике милости није удостојила само због своје незлобивости, него и због њене огромне жудње за истином и љубави према размишљању о вери. Исус јој је о Себи рекао да је Он Христос и зато „што је ова жена била добронамернија од Јудејаца“, објашњава св. Јован Златоусти. „Све што је ова жена говорила, говорила је од чистога срца и са искреним намерама... и у свему осталом види се вера и усрдност ове жене“ (из „Беседа на Јеванђеље св. Јована Богослова“). Христово откривање једној од жена, за које су Јудејци говорили да је „боље спалити речи Закона, него их поверити жени“, на најбољи могући начин илуструје Спаситељеве речи: Ја нисма дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Мт 9; 13). Многи Самарјани су, на основу речи ове жене, поверовали у Господа. Срцу Самарјанке нису била потребна чуда да би поверовала. Њој је био довољан један разговор са Господом да би се у њеном срцу распламсала искра Божија. Несумњиво је да су разговор код Јаковљевог извора и Христов дводневни боравак у Сихару послужили да се Самарјани касније тако лако преобрате у хришћанство (в. Дела ап. 8; 5 и даље). 
 
ЖЕНА ИЗ ХАНАНЕЈСКОГ ПЛЕМЕНА
 
Још више нас, међутим, задивљује вера са којом је Христу приступила жена из незнабожачког хананејског племена. Када је угледала Спаситеља, она је повикала према Њему: Помилуј ме Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт 12; 22). Велика жалост ове мајке види се из њених речи и Хананејка моли Господа да је помилује, јер она страда због болести своје кћери. Спаситељ јој не одговара, а затим чак и одбија њену молбу: Он доноси хлеб деци Господњој, а хлеб се не узима од деце да би се бацио псима. Жена се није увредила због овог понижавајућег упоређивања са псима, него се још више охрабрила због тога што Он разговара са њом и рекла: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт 15; 27)! Христос је тада узвикнуо: О, жено, велика је вера твоја! (Мт 15; 28). До тог тренутка, Господ је одбијао да јој подари и најмањи дар, а онда је пред њом отворио читаву Своју ризницу, допустивши јој да из ње узме колико хоће: Нека ти буде како хоћеш, дадаје Христос (Мт 15; 28), што значи да је таква вера способна и за веће ствари. У читавој Јудеји Исус није пронашао такву веру, а сада жена из незнабожачког племена, која није ни слушала о Богу, пројављује такву снагу вере. Она је прекрасан пример да се „Царство Божије са напором задобија“, а снага вере се још више наглашава тиме што Господ једном речју и у одсуству девојке исцељује ђавоиману: Нека ти буде како хоћеш! 
 
Као други пример деловања снажне вере може да послужи жена која је годинама боловала од истицања крви. Према јудејском закону, крвоточива жена се сматрала нечистом. Огромна је била вера ове жене која је већ дванаест година страдала од ове болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Она је знала да ће се, према Закону, онај којега дотакне сматрати нечистим. Колико је, међутим, било оних које је дотакла док се пробијала кроз гомилу! Ако и није открила своју болест, онда је то учинила само зато, што се плашила Закона. Додиривање Христа очистило је ову жену, а Њега није оскрнавило. Христос је упитао ко Га је дотакао, јер је желео да жена посведочи о свом исцелењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). Ако је овако снажну веру имала она која је боловала од телесне болести, колика је тек била вера оне са болесном душом! Жена, која је била грешница (а по аналогији са Јн 8; 7 може се претпоставити да је била блудница) одважно је дошла у дом Симона фарисеја, јер је чула да се тамо налази Онај Који, како је чула, опрашта грехове. Када је дошла, грешница ништа није питала - сматрала се недостојном опроштаја и дошла је само да Га види. Навикнута на увреде и понижења, она се није усудила да разговара са Њим. Смерно је села поред Његових ногу и почела да слуша. Док је Он говорио, жена је све више постајала свесна какав је грешан живот водила и коликим је греховима обремењена. Са тим разумевањем дошла је и вера. Из њених очију потекли су потоци суза. Њене сузе су падале на Христове ноге које је она брисала својом косом. Видевши да се Господ не противи, она се охрабрила и целивала Му ноге, а онда их намазала скупоценим миром. Сразмерно томе како се распламсавала вера ове грешнице, вера фарисеја се гасила. У себи је почео да размишља: „Не, овај човек није пророк, јер би иначе знао ко га дотиче, а онда би узнегодовао и отерао је, као што бих и ја учинио“. Симоново фарисејство је толико снажно да он чак и не схвата смисао приче коју му је исприповедао Христос. Тада је Господ отворено претпоставио грешницу фарисеју. Симон му, наиме, није указао ни уобичајене знакове гостопримства, док је ова грешница много боље испунила правила о примању госта. Зато је грешници рекао: Опраштају ти се греси твоји... вера твоја спасла те је. Иди с миром (Лк 7; 48–50). Она већ беше извршила оно што је требало - да помаже Месију: „Ако се Христос родио у јаслама и ако је најважније откривење о Свом месијанском достојанству дао сиромашној и грешној Самарјанки, онда не треба да чуди ни то што Његово помазање није извршио првосвештеник, у свечано опремљеном храму, него је оно извршено у најједноставнијим околностима“ каже архимандрит Михаило. Када је то извршила, она је „отишла у миру, у оном миру који само Христос даје и који свет не може дати“, каже један од истраживача јеванђелске историје (Ф. В. Фарар, Живот Исуса Христа, СПб, 1893). Морамо овде да приметимо да западно предање поистовећује ову жену са Маријом Магдалином из које је Исус истерао седам демона. Они се ослањају на чињеницу да број седам означава пуноћу и да, према јудејским веровањима, управо седам демона треба да обитава у блудници. Православна Црква, међутим, не подржава овакво мишљење. Поменимо да се мишљења тумача о броју помазања Господњих разликују - неки сматрају да их је било три, а неки - само два, при чему Симона фарисеја изједначују са Симоном губавим. На пример, у свом „Тумачењу Четворојеванђеља“ архиепископ Аверкије (Таушев) каже да је „Господ два пута помазан миром; Марија је то учинила из осећања дубоке благодарности због васкрсавања њеног брата (Лазара), а жена - грешница у знак свог покајања, из осећања које је још мање користољубиво, због чега јој је и обећана велика награда“. Ова жена је, како сазнајемо из Јеванђеља, припремила Господа за погреб и, према Његовим речима, где се год буде проповедало Јеванђеље ово по свему свету, казаће се за спомен њезин шта она учини (Мк 14; 9). Том приликом, Господ је упитао ученике: Што сметате овој жени (Мк 15; 6)? Тиме је хтео да нас научи да одобравамо и помажемо ономе који чини добро дело. 
 
МИРОНОСИЦЕ
 
Они који су усвојили мишљење да су била само два помазања, кажу да је жена-грешница помазала Христа на Велику среду (о чему се и говори у служби за тај дан), а да га је Марија помазала шест дана пре уласка у Јерусалим, у дому васкрслог Лазара, Марте и Марије. Поуздано можемо рећи да је Господ више пута посетио овај дом или је бар једна таква посета описана код јеванђелисте Луке (в. Лк 10; 38–42). Описујући две сестре, јеванђелиста Лука је посебно нагласио различитост њиховог служења. Марта, која је желела да послужи Господа, трудила се да Га што боље угости, док је Марија села поред Његових ногу и пажљиво Га слушала. Ни Марту, ни Марију не би требало осудити због њихових поступака. Ни Господ не осуђује, него само говори Марти: Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети (Лк 10; 41–42). У вези са овим „jедним што је потребно“ мишљења се такође разликују. Архиепископ Аверкије, на пример, сматра да је то учење које, кад једном проникне у срце, нико више не може да га одузме. Ни Марта, међутим, није била осуђена због свог поступка, јер је и она показала своју оданост Господу и послужила нам као образац за врлину гостољубља. Онима који су примали путнике Господ ће на Страшном суду рећи: Странац бејах, и примисте Ме... примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25; 35, 34). Марија, са своје стране, показује да је дело спасења важније од свих осталих дела и да вечно блаженство можемо достићи само онда, уколико своје световне бриге поставимо на друго место. 
 
Свето Предање помиње Марију и Марту и међу женама-мироносицама. И мада се у Јеванђељу помињу само „Марија Магдалина“ и „друга Марија“ (или Марија Јаковљева), Саломија, мати синова Зеведејевих и Јована, Предање говори и о Лазаревим сестрама, и о Марији Клеопиној, и о Сузани. Јеванђелиста Лука каже да су међу женама - мироносицама биле и „многе друге“, тј. оне жене о којима је он још раније рекао да Му служаху својим имањем (Лк 8; 3). Послуживши Христу у Његовом земаљском животу, ове жене су дошле на гроб не обазирући се на препреке и опасност која им је могла претити од римских стражара. Самим тим су нам показале какву љубав треба да гајимо према Господу. У извесном смислу, код разматрања наведених јеванђелских догађаја проблем представља разлика у описивању тог догађаја код четворице Јеванђелиста. Свети Јован Златоусти, међутим, каже да је „тако уредио Свесвети Дух да се, с једне стране, ништа од тадашњих догађаја не би заборавило, а са друге да би уклонио сваки повод за размимоилажења, јер сваки казује о посебном догађају.“
 
Жене су, дакле, у почетку тајно пратиле Јосифа и Никодима до места погребења, а затим припремиле уља и масти а онда, према заповести Закона, остале код куће током суботе. У суботу увече, Марија Магдалина је дошла до гроба да би се уверила да је све у реду а затим пошла је да купи мирисе, сусревши успут Саломију. У недељу је Марија Магдалина дошла до гроба и видела да је камен одваљен. Она је о том догађају обавестила Петра и Јована и када су се они уверили да тело није у гробу, отишли су одатле. Господ се најпре јавио њој, али чим је Марија Магдалина отрчала да то јави ученицима, на гроб су дошле Јована и остале жене. Тамо су затекле анђела који им је рекао: „Он је васкрсао!“ После овога, и оне су обавестиле једанаесторицу ученика. Тог истог дана на гроб су дошле Марија Јаковљева и Саломија, а можда и још неке жене. Оне су тамо виделе младића који им је рекао: „Не плашите се! Тражите Исуса Назарећанина распетога? Он је васкрсао!“ Када су жене кренуле да обавесте ученике, Исус се јавио и њима, рекавши: „Радујте се“, и до овога дана радује се свако ко верује у Васкрсење нашег Господа Исуса Христа.
 
Осим ових жена о којима Јеванђелисти исцрпно приповедају, било је и других, о којима не знамо готово ништа, осим да је Господ посредством њих показао Своју велику милост. Таква је била ташта Симона Петра која је боловала од грознице. Чим је исцељена, устала је и служила Господа око трпезе, показавши да и саме телесне болести, готово неизбежни сапутници нашег живота, могу да послуже као спасоносни лекови за наше душе уколико, угледајући се на ову исцељену жену, здравље које нам је враћено не будемо расипали на испразне ствари, него га користили на истинско служење Господу кроз дела побожности и чисте љубави према ближњем. Након исцељења ове жене, доношаху к Њему све болеснике и бесомучнике, и сав град беше се сабрао пред вратима Симоновог дома (в. Мк 1; 32–33). Сличан је и пример Јаирове кћери, на којој је показано прво чудо васкрсавања. Овај догађај показао је да ће свако очекивање Христа бити награђено; истовремено, он представља и праобраз будућег васкрсења мртвих, приликом Христовог Другог доласка. О томе говори и васкрсавање сина-јединца Наинске удовице. Господ је тада показао далеко већу силу него Јелисеј (који је некада давно, недалеко од тог места, васкрсао сина оне гостољубиве удовице), или пророк Илија који је, након дуготрајне молитве и поста васкрсао сина удовице из Сарепте (в. 1. Цар. 17; 21). Спаситељ је, међутим, васкрсао младића једном једином речју, после чега се раширио глас да се Велики Пророк појавио у Јудеји. Господ је у суботу, у синагоги, исцелио осамнаест година погрбљену жену, и показао да је Син Човечији господар и од суботе (Мк 2; 28). Пример пожртвованог служења Богу показала је и сиромашна удовица која је приложила две лепте и за коју је Господ рекао да од сиротиње своје метну све што имаше (Мк 12; 44). Поучни су и примери жене ухваћене у прељуби која је постидела фарисеје; негативна нијанса у Саломијиној молби за првенство њених синова у Царству небеском ублажава се када схватимо да је она показала истинску мајчинску љубав и одважила се да упита Господа оно што се нико други није усудио. 
 
Видимо, дакле, да се ниједна од ових жена не би могла искључити из јеванђелског приповедања. Свака од њих носи одређено служење, свака нам показује начин да се удостојимо Царства Божијег. Као оштар контраст овим женама појављују се Иродијада и њена кћер. Иродијада је живела потпуно безбожним животом и мрзела је пророка који је разобличавао њен неправедни живот. Желела је да га убије, али није имала прилику све док јој обећање дато њеној кћери није у томе помогло. Да ли је ова освета донела срећу Иродијади? Нико јој више није сметао да се наслађује животом и да дане проводи у разврату и разоноди. То, међутим, није дуго потрајало, јер је убрзо потом Ирод изгубио власт и заједно са њом био протеран, тако да је и ова безбожна жена окончала живот у изгнанству. Њена кћер, која је током зиме отишла на реку, пропала је кроз лед и ледена санта одсекла јој је главу, што нам је познато из Предања. 
 
Како жалостан пример представљају јерусалимске кћери које иду за Христом и ридају за Њим, не знајући какву је казну овај народ навукао на себе речима: Крв Његова на нас и на нашу децу (Мт 27; 25)! Понције Пилат није могао да се успротиви овом гласу безумне гомиле, и поред упозорења његове разборите жене, која му је поручила: Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због Њега (Мт 27; 19). Сачувало се писмо Пилатове жене, Клаудије Прокуле, упућено њеној пријатељици, а у којем она опширно описује свој разговор са Пилатом, кажњавање Исуса и муке њеног супруга које су затим уследиле. Предање каже да је Пилат, савладан очајањем, живот завршио самоубиством, а да је његова жена Клаудија постала хришћанка. У Грчкој Цркви она се поштује као светитељка. 
 
У Новом Завету нашег Господа са људима, женама, по њиховом душевном устројству и пожртвованој љубави, припада посебно место и посебна улога, која сваку хришћанку позива на служење Христу у делу спасења човечанства од робовања греху, а што нам је први пут показано у ликовима јеванђелских жена. 
 
Свештеник Кирил Јолкин 
Православни Свето-Тихоновски 
богословски институт
 
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Разговор са схи-монахињом мати Теодором, новоизабраном Игуманијом манастира Грачанице
      Замонашила сам се у манастиру Грачаници 1955. године. Похађала сам монашку школу која је трајала десет година, у којој је предавао Патријарх Павле.
      Чему Вас је учио Патријарх Павле у монашкој школи?
      Учио нас је историју, катихизис, црквенословенски – да преводимо са црквенословенског на српски језик – учио нас је Стари Завет, Нови Завет, Свете Оце – шта је рекао Свети Сава Освећени, Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Богослов – како су се подвизавали. Предавао нам је о Лоту, о Мртвом мору, о два спаљена града, Содоми и Гомори – како се Господ јавио Лоту и упутио га да иде ка Сигору; како су се Аврам и Лот поделили, а нису се свађали.
      Које светоотачке поуке се сећате из тог периода?
      Волела сам оно што нам је причао о Светом Сави Освећеном, који је рекао: „Нека је нас оволико колико нас је.  Хране има довољно. Који извршавамо вољу Божју да останемо, а који нисмо такви, да се отпуштамо. Боље је и један који врши вољу Божју, него множина безаконика“.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба.      Катихета Бранислав Илић: Свете мироносице – прве благовеснице Васкрсења   Беседа преподобног Григорија Паламе у недељу мироносица   Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу мироносица   Свештеномученик Серафим (Чичагов): Беседа у недељу мироносица   Беседа Патријарха Иринеја у недељу мироносица   Беседа Епископа бихаћко-петровачког Атанасија у недељу мироносица   Беседа презвитера Драгана Петровића у Недељу светих жена мироносица   Жене мироносице - носитељке добре вести   Радио Беседа: Недеља Мироносица     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Ко ће наћи врсну жену јер вриједи више него бисер“, (ПрС. 31, 10) вели се у Светој књизи. И ко је нашао такву жену, „нашао је добро и добио љубав од Господа“. (ПрС. 18, 22) Добра жена је Божији дар. „Кућа и имање наслеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19, 14)     „Она је као лађа трговачка, издалека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим. Мисли о њиви, и узме је. Од рада руку својих сади виноград. Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје. Види како јој је добра радња; не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својима маша се преслице, и прстима својим држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руку убогоме… Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским… Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је.“ (ПрС. 31, 14-18; 20; 23; 26-28)   Ово је старозавјетни идеал; приказ врсне жене. Наглашене су врлине: оданост, врједноћа, милосрђе, умност, достојанство. И на крају своје похвале врсној жени, као срж и кулминацију свега, Премудри Соломон узвикује: „Љупкост је преварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу“. (ПрС. 31, 30) Другим ријечима, без духовне компоненте, без личног жениног односа према Богу, све су њене врлине преварне и безвриједне. Таква, неокађена и неодуховљена, жена израња у мермерно хладном лику соц-реалистичких и нац-социјалистичких узора.   Старозавјетни мудрац не говори директно али се између свих редова уочава и чита жртвеност женина. Све њене врлине усмјерене су ка другима и служењу њима. Њеним врлинама награђени су муж и дјеца, и остали, а она од њих, у најбољем случају, има поштовање и хвалу.   Од те жртвене и мукотрпне судбине није се одвојила жена ниједног доба, па ни овог. Ако јесте, она је изневјерила себе и своје назначење. С ријечима о мукама, жена је изашла из раја. Не рече ли Бог Еви, пражени, а преко ње и свим женама: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар.“ (1. Мојс. 3, 16)   „Вриједна је жена вијенац мужу своме; а која га срамоти, она му је као трулеж у костима“, (ПрС. 12, 4) вели Премудри Соломон. И боље је живјети са лавом и аждајом него са злом женом. (Сир, 25, 18) Јер свака је злоба мала пред женином злобом. (Сир. 25, 21) На ово Премудри Соломон додаје још да је боље „сједити у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 25, 24) „Непрестано капање кад је велики дажд – вели он – и жена свадљива, једно су. Ко је уставља, уставља вјетар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.“ (ПрС. 27, 15-16)   Новозавјетни узори су још преданији у жртву другима. Свети апостол Павле даје упутства вјерном свом ученику какав женски лик да клеше у својој пастви. Вели му да жене „буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију“. (Титу, 2, 4-5)   Апостол свети указује на то да жена, својим владањем, објављује и шири ријеч Божију. Она нема потребе да говори у Цркви; (1. Кор. 14, 34) то је и неприлично. (1. Кор. 14, 35) Њено понашање је најбоља проповјед. „Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – вели свети апостол Петар – да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“. (1. Петр. 3, 1-2)   Старозавјетни мудрац свједочи да је љупкост преварна и љепота ташта; новозавјетни апостол Христов иде даље па тачно наглашава женама шта им је чинити. „Ваше украшавање – вели – да не буде споља; у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеном човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом скупоцјено.“ (1. Петр. 3, 3-4) Он указује на подстицајни примјер светих претходница. „Тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима. Као што Сара бјеше послушна Аврааму, називајући га господаром; њене кћери постадосте чинећи добро, и не бојећи се никаквог страха.“ (1. Петр. 3, 5-6)   На стварној и дјелотворној љепоти духа инсистира и свети апостол Павле. Пише свом ученику, епископу Тимотеју, да учи жене да „у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољеше богопоштовању“. (1. Тим. 2, 9-15) Кроз преданост другима и жртвену муку жене се спасавају. У Светом писму речено је да ће се жене „спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“. (1. Тим. 3, 15)   У данашње вријеме, обилато изазовима и искушењима, „женско питање“ је актуализовано до усијања. Од потреса тим „питањем“ изазваним, ни Црква није остала поштеђена. Не можемо се отети утиску да су поједине протестантске црквене групације на то „питање“ одговориле на такав начин да су се тим одговором искључиле из круга Цркве Божије. Руковођене утилитарном логиком овога, вихорног, времена, увеле су праксу страну и далеку Цркви Христовој. Заборавило се на плејаде светих мученица и подвижница, преподобних мајки и дјевственица, свијетлих примјера Христових светитељки које су се удостојиле највеће славе небеске. Ниједна од Божјих угодница није носила неко јерархијско звање али су се попеле на такву духовну висину до које, највјероватније, неће досећи ниједна „свештеница“ ововремских и овоземаљских. Тако света Православна црква одговара на женско питање указујући на светитељске примјере жена, почевши од Саре, прародитељке, до јучерашњих и данашњих жена, страдалница и исповједница.   Жена не може бити свештеник у Православној цркви јер је тако одувијек било. Тако свето Предање учи и то традиција Цркве одрава. Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио се као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао.   И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.   Православни богослови нас уче да је за ”православне хришћане рукополоени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукополоеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Боије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа”. (Филис Мишел Онест)   Шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукополоење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; ”нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског”, јер смо сви једно у Христу Исусу.   Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне.   Прошло је толико пуно времена откако су, којекуда, с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Било би упутно сагледати докле су стигли; који су резултати. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да слуе.   Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.   Жена има довољно простора за ангажман у Цркви. Прије свега, у домаћој својој Цркви, у којој, својом жртвом и одрицањем, изњедрава и подиже пород, нови народ Божији. Испит вјере и побожност полаже се, најприје, у својој кући. „Ако ли ко о својима, а посебно о домаћима, не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5, 8) „Ако ли неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију“? (1. Тим. 3, 5) пита се свети апостол Павле. Уградити себе у једно честито и боголико биће, већа је ствар но било какав успјех у каријери и у формалним звањима.   Ликовима Христових сљедбеница, жена мироносица, а највише, у образу Његове Пречисте Мајке, женско јестаство уздигнуто је на дотад недосегнуту висину. Преко женске природе људском роду указана је највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе, и да од жене прими људско тијело и природу. Поколебани и устрашени апостоли разбјежаше се, а Петар се три пута Христа одрече, а оне, са Пресветом Богомајком на челу, успеше се до врха Голготе и, скрхане болом, стајаху код Крста Исусова. (Јн. 19, 25) Оне, а не апостоли, прате Јосифа у погребној поворци. (Лк. 33, 55) Њима је првим објављена радост свих радости – Христово Васкрсење. Од ове почасти не може бити веће. „Вративши се од гроба, јавише ово Једанаесторици и свима осталима… а овима се учинише њихове ријечи као бунцање, и не вјероваше им.“ (Лк. 24, 9) Петар, који је био очевидац небројених Христових чуда, који је толико пута, из уста свога Учитеља, чуо шта ће се збити, видјевши празан гроб, „отиде чудећи се у себи томе што се догоди“. (Лк. 24, 12)   Мироносице наших дана слиједе жртвене примјере својих претходница. Оне нечујно али предано послују у кошници Цркве и знатно доприносе расту и напретку њеном. И као што су жене мироносице исказале огромну храброст пратећи свога Учитеља и састрадавајући с Њим, тако су и наше сестре и мајке, у времена тешка и преломна, пратиле судбину Цркве Христове, састрадавајући с њом. Да није било њих и њихове одлучности, многа би црквена врата дуго чекала да буду отворена. Својом љубављу и оданошћу оне су их отварале. У црквене зидове оне су удахњивале дах животности. Нечујно али истрајно наше побожне мајке и баке пресађивале су у срца својих потомака вјеру у Бога и љубав за Цркву Његову и тако одговриле изазовима које је вријеме пред њих постављало.   Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 28. децембра 2019. године, када Црква прославља светог свештеномученика Елефтерија и преподобног Павла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву.   Звучни запис беседе   Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки и рачански, протојереј-ставрофор Раде Тодоровић, гост из Епархије шабачке, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, као и протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда.   Поучном беседом Владика Јован је подсетио окупљене вернике на важност редовног читања и пруочавања Светог Писма за православне хришћане. Ова књига нуди човеку одговоре на сва питања која у животу можемо поставити. Зато Свето Писмо и јесте Књига над књигама. Речи које се најчешће понављају у Светом Јеванђељу су Царство Небеско и Љубав. “То Царство Небеско се налази у сваком човеку, када он живи Богом. Такав човек у себи има веру, наду, милосрђе... А темељ врлинског живота је смирење.”, поучавао је Владика Јован.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...