Jump to content

Државне пензије имају свештеници 18 верских заједница

Оцени ову тему


Препоручена порука

Право на пензијско и здравствено осигурање свештеника и верских службеника, поред традиционалних цркава, остварују и друге регистроване цркве и верске заједнице, а тренутно их има 18 које та права и остварују, пише "Политика".
Такође, све регистроване цркве и верске заједнице имају право на ослобађање од пореза за богослужбени простор. Поред тога, оне могу да аплицирају и за друге врсте помоћи у складу са процедурама и прописима који регулишу ту област, кажу у Министарству правде.

У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница.

Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину".

Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде.

Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе.

Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде.

 

Извор: Радио-телевизија Војводине


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом лажи и обмана које народу шаље дневни лист “Побједа” и њему сродни медији оглашавамо се ради упознавања јавности са неколико елементарних ствари:

       
      – Не постоји никакав “договор мјештана” везано за обављање свештеничких служби у сеоској цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама. Та се служба, уз Божију помоћ, а на позив вјерника, обавља по црквеним правилима од стране канонског свештенства Митрополије црногорско-приморске са сједиштем у Цетињском манастиру. Тако је било вазда, а тако бива и у најновија времена од прота Комнена Радусиновића до садашњих свештеника цетињске парохије, који су деценије провели служећи у бајичкој цркви, и који су сви родом и држављанством црногорски грађани.
      – Не живимо у племенској скупини, него у уређеној грађанској и секуларној држави. А то значи да ако неко село има амбуланту, школу или цркву, то јесу институције тога села (а не неког другог), али програм рада и саму просветну, здравствену или свештеничку дјелатност – не одређују сељани нити они врше те послове, већ људи који су за те службе школовани и који имају намјештење од надлежних институција. За школе и амбуланте – то су надлежна државна министарства, а за храмове, то су – у секуларној држави – црквене институције, а не државне службе или цивилне мјесне заједнице.
      – У самим Бајицама је велики и довољан број православних вјерника који ово разумију и поштују. Они су у претхоним деценијама нашли мир и заједнички језик са својим племеницима, а неистомишљеницима. Зато више немамо немиле сцене пред Бајичком црквом, од прије 20-так година, кад је пред сваки Јовањдан и Васкрс било више полицајаца него вјерника испред цркве. Нити имамо судске спорове око брава и квака на црквеним вратима.
      – Црна Гора је цивилизована земља у којој влада правни поредак, и ако неком нешто није јасно у вези функционисања институција или питања власништва или коришћења црквене земље, таквог упућујемо на надлежне адресе које се баве тим питањима.
      – Поздрављамо и благосиљамо сваки људски и братски договор и нарочито обавјештавамо неупућене да је Бајичка црква Св. Јована Крститеља била, јесте и биће – отворена за све људе жељне молитве и духовног мира без обзира на њихову националну, политичку или било какву другу земаљску орјентацију.
      – Рашчињени и од Цркве одлучени бивши свештеници не могу обавити Божију службу нигдје у православном свијету, па како би и зашто би то могли и требали да раде у овој древној подловћенској светињи?
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан  Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде.
       
      Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту.
       
      Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним?

      Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег.
       
      У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг?

      Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“.
       
      У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку?

      Непрестано враћање и  осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова.
       
      Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење  и разлог човечанства да се преиспитује?

      Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да  као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју  добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро!
       
      Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи?

      Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима.
      Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство?

      Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…).  Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол –  онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим!
      У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван!
      Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше…  Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети  лепо до краја живота.  Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује…
       
      За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији.

      Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе  да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да  на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда.
      Драгана Клашња
       
      Извор: 
      Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ
      ZIVERECI.COM    

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан  Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде.
       
      Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту.
       
      Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним?

      Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег.
       
      У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг?

      Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“.
       
      У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку?

      Непрестано враћање и  осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова.
       
      Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење  и разлог човечанства да се преиспитује?

      Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да  као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју  добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро!
       
      Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи?

      Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима.
      Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство?

      Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…).  Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол –  онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим!
      У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван!
      Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше…  Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети  лепо до краја живота.  Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује…
       
      За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији.

      Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе  да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да  на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда.
      Драгана Клашња
       
      Извор: 
      Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ
      ZIVERECI.COM    
    • Од Поуке.орг инфо,
      Патријарх Данило је рекао да је сагињање кољена, као литургијски гест, Црква научила од светог апостола Петра. Поглавар Румунске православне цркве, патријарх Данило, објаснио је зашто свештеници клече пред светим Престолом у олтару, преноси званична веб страница Румунске цркве.
      По ријечима Патријарха, Црква је овај литургијски гест научила од светог апостола Петра, који је након чудесног улова рибе пао на кољена и рекао окрећући се Христу: „Изађи од мене, Господе, јер сам човек грешан“ (Лука 5: 8).
      „Ето због тога данас, када служитељи Цркве улазе у свети олтар, клањају се до земље пред Престолом, који представља гроб и престо Христове славе, и говоре: Боже, очисти ме грешнога“.
      „О овоме смо сазнали од апостола Петра, јер пред Божијом свјетлошћу човјек треба да исповиједи своје гријехе и затражи њихово очишћење и опроштај.
      Према мишљењу патријарха Данила, чудесни улов рибе био је „најважнија лекција из еклисиологије“, јер је „у служењу Цркви Христовој прије свега важна Божја благодат и помоћ, а затим и људска вјештина“, јер „благодат се даје смиренима, послушнима и вриједнима“.
      Нагласио је да је „Спаситељ Исус Христос учинио чудо великог улова рибе не ради ученика, који су били лењиви рибари, већ је чудо улова великог мноштва рибе учињено за рибаре који су се трудили цијеле ноћи, који су били толико исцрпљени, да је чудесна благодат дошла у оном тренутку, када је снага људска дошла до свог краја “.
      Али, према румунском патријарху, поред марљивости, да би се добила благодат, потребно је и смирење: „Они, који се усрдно труде и постају смирени, осјећају да им је потребна Божја помоћ и ишту је у молитви, добијају благодат да чине чуда“.
      „Дакле, чудо које је учинио Спаситељ Исус, показује нам да нам је потребно много труда, смирења и послушности. Христос даје своју благодат послушнима, смјернима и вриједнима, зато би нас чудо од великог улова рибе требало побудити на смирење, на послушност Богу, на велику молитву и рад “, рекао је патријарх Данило.
      Објаснио је да у животу постоје тренуци када „вриједно радимо, али не успијевамо да остваримо оно што смо зацртали“. Тада, према његовим ријечима, „ово је знак да морамо чекати с надом, јер Бог наше захтјеве не испуњава увијек када и како желимо, већ их понекад испуњава касније, неочекивано и на начин који ми нисмо предвидјели (…) како би наградио нашу вјеру, смјерност и наду “.
      Извор: https://spzh.news/ru/news/74813-patriarkh-rumynii-obyasnil-pochemu-svyashhenniki-preklonyajut-koleni-v-altare
    • Од александар живаљев,
      Папа Фрања: Заштитити законом хомосексуалце, да имају право на породицу
      У документарном филму "Фрања", папа Фрања је рекао да би хомосексуалци требало да буду заштићени законима грађанских заједница.
      Папа Фрања је додао и да хомосексуалци имају право на породицу.
        Папа Фрања: Заштити законом хомосексуалце, да имају право на породицу "Они су Божја деца и имају право на породицу. Нико не би требало да буде изопштен или огрочен због тога", навео је папа Фрања.
      Нагласио је да је потребно развити законе грађанских заједница, преноси Ројтерс.
      "Тако су правно заштићени. Заузимам се за то", рекао је папа Фрања.
      ИЗВОР:ТАНЈУГ
             
×
×
  • Креирај ново...