Jump to content
Поуке.орг инфо

Три ствари због којих смо данас срећни?

Оцени ову тему

Recommended Posts

1. Била у гостима

2. Некоме измамила радост у срцу и кез на лицу

3. Феноменалан осећај

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na stolu se danas našla najslađa dinja ikada.

Brzinska odluka o novom putovanju, o odmoru. 

Šnajderka je uspela da modeluje novu haljinu tačno onako kako sam joj i objasnila.

:sunce:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Одрадио дуплу смену 12часоф

2. Много зајебавао колеге и муштерије

3. Нисам попасо дисциплинску због тој

???

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. наместио водокотлић 

2. први пут употребио нови молитвеник 

3. уживао у бабиној реци

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово горе моје је било љепо, али је кратко трајало. Права истина. 

1. Радио место колегинице

2. Скувао колегама и комшиници каву са срцем, има фотка

3. Дао деци последње 2 шљиве да ручају, јер су слатка била

Бонус, Захвалан Богу и Вама што ме трпите, ваквог неподношљивог. Не знам до кад и још колко, уморих се више.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. bila u divnoj setnji sa cerkom, obisle i Hram Preobrazenja Gospodnjeg

2. spoznala sam svoju slobodu, tj da je zapravo imam, i da mi je darovano mnogo vise toga no sto sam bila svesna

3. susrela sam se sa mnogo radosnih i finih prolaznika u setnji, sto mladjih sto starijih

Bogu hvala na ovakvom danu i da vam svima ovde bude isto tako radosno <3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добила неке поклончиће (парфеме и стикове) које и не користим, али без обзира поклон је поклон. И ја ћу их дати на поклон 

Спремила  џем и фрукталов сок  од брескви. :D 

Здраво цвете, здраво дрво, здраво сунце и благи ветрићу. Волим и вољена сам....ово сваки дан :sunce: 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Ослободиоци говоре: Сећање Кристине Јовановић, Зденка Дупланчића, Љубише Антонијевића и Милана Шашића. Нисмо се плашили смрти, знали смо против кога и за шта се боримо

      ЖИВО се сећају јуриша на Бањички вис, борби код Мостарске петље, Карађорђевог парка, улицама Кнеза Милоша и Краља Александра. Памте лица и последње поруке сабораца који су пали надомак слободе. У меморију су им уписани окршаји на Калемегдану и Савском мосту, последњим немачким упориштима и прва вест коју је Радио Југославија, у ноћи 20. октобра 1944, послао у свет: "Београд је ослобођен!" Помирени да их је све мање, одупиру се заборављању наших славних, великих и трагичних дана.
      Кристина Јовановић, 21. српска дивизија. Милан Шашић, Шеста личка. Зденко Дупланчић, Прва пролетерска. Љубиша Антонијевић, Трећа крајишка. Борци из крваве београдске операције и данас су, седамдесет пет година касније, поносни на своју младост која се, кажу, није плашила смрти свесна против кога се бори и за шта се бори.
      - Била нам је част да будемо у борби за слободу Београда - причају нам. - Нисмо се штедели. Свако од нас је имао само једну жељу - да престоница буде што пре ослобођена.
      Њих четворо имали су, тада, у просеку осамнаест и по година, а већ су били прекаљени борци који у заустављеном времену и сликама живе и када су слављени и када су оспоравани. А увек с новом снагом и жаром спремни да посведоче. Пренесу истину о величанственој борби и великој жртви.
      - Био сам ђак Шесте београдске гимназије, добар ђак, када ми је окупатор одузео право на школовање. И прву прилику сам чекао да се прикључим Народноослободилачкој војсци која је кренула на Београд. Командант Ђуран Ковачевић распоредио ме је у други ешалон. Побунио сам се: зашто не у први? Толико сам желео да мој град што пре буде ослобођен. Толико сам журио, само би ме смрт могла да спречи да у тим борбама не учествујем - прича Љубиша Антонијевић. Наступао је са Трећом крајишком, од Младеновца преко Ресника, учествовао у ослобађању Бањичког логора и борбама на Бањичком вису. Умало га није покосио немачки митраљез на Славији.

      - Тек тада је стигла наредба за први ешалон - сећа се. - Заплакао сам. "Зашто плачеш, Маћи?", питао ме је командир одељења Војо Суботић. Тако ме је звао, Маћи... Био сам најмањи и најмлађи, још нисам напунио седамнаесту. Одговорио сам Воји: "Од среће, друже. Пре ћу до слободе с првим ешалоном." Силовито се напредовало од Славије према Каленићу, а много се гинуло. Окупатор је жесток отпор пружао код Бајлонијеве пијаце, из зграде Прве гимназије. У згради Војне одеће имали су јако утврђење, тукли са електричне централе. Те ноћи, наслоњен на зид неког заклона, разговарам тихо с командиром вода Јовицом Антуновићем. О свему, онако... Он дувани, крије жар цигарете, мени даје две бомбоне. Таман што је повукао неколико димова и пошао неколико корака низ заклон, пала је граната. Чуо сам врисак болничарке Босе: "Погину Јовица!" Није било времена ни за опроштај.
      - Сви смо ми желели у први ешалон - сећа се Личанин Милан Шашић. Њега је страдање породице од усташа определило за партизански покрет. Био је искусан борац, када је од Ресника преко Авале заједно са Црвеном армијом заустављен пробој Штетнерове групе.
      - Ослобађање главног града био је кључни војни, политички и психолошки фактор у Другом светском рату у Југославији - слушамо Шашића. - Јасно је да то није било могуће без Црвене армије, али ни без Народноослободилачке војске. Па ми смо три године водили антифашистички рат. Велику помоћ имали смо од народа. Упозоравали су нас где су најјача немачка упоришта, делили с нама последњи комадић хлеба и прикључивали се борби, голоруки.
      - Ми смо, заиста, Београд уз совјетске војнике ослобађали са Београђанима - додаје Зденко Дупланчић. Он чува свој дневник октобарских дана слободе. Од четрнаестог до двадесет првог октобра, сваки дан и сваки сат су му у сећању и у документима. - Да није било те помоћи, ко зна колико бисмо још жртава имали. Уличне борбе су биле крваве. Седамнаестог на осамнаести, водимо тешку борбу око Скадарлије. Имамо дванаест погинулих бораца, све моји другови. Осамнаестог нападамо и заузимамо Главњачу. Ослобађамо затворенике. Тог дана сам напунио осамнаест година. Заборавио сам на рођендан.

      Два дана после, већ с првим сумраком Београд је, сећају се саговорници "Новости", почео да слави. Све савезничке радио-станице пренеле су вест о слободи. У Москви су испаљена 24 плотуна, из 324 топа. Кристина Кица Јовановић, која је у ослобођени Београд ушла на совјетском тенку, каже да још осећа мирис оног цвећа којим је народ засипао ослободиоце.
      - А мешају ми се, понекад, ти мириси... Тела погинулих, нико их није уклањао. Тога никако да се ослободим.
      ТРАЖЕ СИНОВЕ КОЈЕ НЕЋЕ НАЋИ
      У првим данима слободе сударале су се слике игре, звуци песме и тумарање и јауци мајки. Оне су стизале из свих крајева, понајвише из Србије, Црне Горе и Босне. Тражиле су синове и кћери. Многе своју децу никада нису нашле.
      КАД ЗАГРМЕ "КАЋУШЕ"
      НАС је грмљавина руских "каћуша" и плашила и храбрила - прича Кристина Кица Јовановић. - То је такав осећај као да небо пуца. Нисмо до тада нешто слично чули. Кад од Панчева крену плотуни, ми попадамо по земљи. Руси нам говоре: "Не бојтес, ета 'каћуши'". После се нисмо плашили.
      ПРВО ракетно артиљеријско оруђе у историји ратовања је совјетски мобилни лансер БМ-13Н на камиону УС6, који је много познатији под именом "каћуша". Немци су је током рата звали и "Стаљинове оргуље" због карактеристичног звука приликом лансирања ракета са шинских лансера на возилу у чијој се кабини налазио управљачки пулт.

      "Каћуша" је развијена уочи рата али је чувана као врхунска војна тајна све до немачке инвазије у СССР. Посаде оруђа су припадале тајној служби НКВД, а оруђа су имале систем за самоуништавање да не би пале непријатељу у руке. Ракетни лансери на камиону су пројектиле калибра 132 милиметра, а касније и 300 милиметара испаљивали појединачно или у низу. Кааћуше нису биле прецизна оруђа, па су деловале у батеријама ставарајући запречну ватру која је уништавала све пред собом, изазивајући страховиту панику код немачких војника. Ови лансери су коришћени почетком рата за заустављање непријатељских офанзивних дејстава, а у осветничком маршу ка Берлину као артиљеријска припрема, пре офанзивног наступања совјетске пешадије и оклопно-механизованих јединица.
      РУСИ ГИНУ И КЛИЧУ ОТАЏБИНИ
      КРИСТИНА Јовановић: - Не једном, видела сам и чула. Рус док гине, кличе отаџбини Русији. У мени је та њихова љубав и данас жива. Захвална сам им и поштујем њихове жртве за слободу коју су положили на олтар Србије. Али, ни наше жртве не треба умањивати и омаловажавати. Довољно је само да се говори истина.
      Милена МАРКОВИЋ

    • Од Логос,
      „На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“.     Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије.   На Косову су остали најхрабрији   „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима.   Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“   Будућност у честитости   „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“   О епархији Милешевској   „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве.   Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“   О сусрету са Вучићем   „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница.   Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“   О замкама политике   „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао.   Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“   Изазови цркве данас   „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“   Нема подела   „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“   О „модерном“ и „савременом“   „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“   Туга остављених стараца   „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“   У медије најбоље   „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“     Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као ослонцем.     Из Жиче у Пећ. То је био пут српске цркве у раном периоду Немањића, у доба када је стајала на своје ноге. Осам векова касније, чини се, исти је пут. Народ стиже у древну Патријаршију и историјски најважније седиште Српске православне цркве. Рани је јутро и први мраз у Метохији. Мало магле на пољима, са патријаршијских ораха опада лишће, односи га канал реке Бистрице који тече кроз овај комплекс.   У три цркве, повезане припратом, од владика први улази архиепископ Јован из Охридске архиепископије. Тешко хода и треба му помоћ, ожиљци робовања по македонским затворима виде се у сваком његовом покрету. Има нешто и симболично у том његовом раном уласку у Патријаршију и склањању од студени. Свети Сава је из Охридске архиепископије издвојио Српску цркву, а данас, осам векова касније, њен поглавар архиепископ Јован, улази у овај храм, скроман и тих. Он ће у Цркви Светих Апостола, између ћивота српских архиепископа и патријараха, дочекати двадесет епископа предвођених митрополитом Амфилохијем који у свечаној поворци, уз патријаршијска звона улазе у храм. Иако је било најављено, патријарх српски Иринеј није дошао у Пећ.   Древни зидови су сачували нешто од јучерашње топлоте. Деца из Гораждевца уносе жамор, док владика Атанасије покушава да им објасни како је он млађи од њих, и како је однедавно „има тли и по године” Гости су стигли са разних страна, епископи са свих континената, а митрополит црногорско-приморски Амфилохије говори о сведочењу вере и потреби да се савремени човек одазове позиву Бога и вере.   – И ова црква Христова црква, црква божја црква Светосавска, она ће наставити да свједочи Христа Бога нашега и спасења свему свијету. Да сведочи свему царству небеском свуда, а нарочито овдје на овом косовском простору, овдје где је склопљен код овога народа косовски завјет са Христом Господом. Шта је косовски зајвет? Неки кажу то је митологија. Митологија је помућена њихова савјест и свијест, а косовски завјет није ништа друго, него изданак светога Новога завјета, Христовога завјета, као што је Нови завјет сведочанство Христа распетога и васкрслога. Тако је и косовскометохијски завјет распетога Христа у бићу овога народа – рекао је митрополит и додао да „снага није у броју него у Господу”.   – Није снага у онима колико их има овим просторима него је снага у онима који су, нека их је и мало, живи свједоци истине и који својим свједочанством просвећују и оне који живе заједно са њима – закључио је митрополит Амфилохије.   У самој цркви, која је под заштитом Унеска, међу фрескама изузетне лепоте срећу се расељени, пријатељи, неке давне комшије и познаници. Бака Ката Грујић, из Петрича код Пећи, живи сама у свом селу, украли су јој до стотине кокошака, покућства и свега што се могло однети. Живих покрета и радосна због оволиког броја људи и донела дарове за Патријаршију.   Служба је завршена, напољу је топлије, епископ западноамерички Максим Васиљевић игра се са децом из Осојана. Из велике кесе баца слаткише, високо према крошњама столетног дрвећа. Готово да нема места на Косову и Метохији где овај човек није стигао и делио помоћ и поклоне деци. Тако је 68 малишана јуче добило новчану помоћ коју је прикупило Коло српских сестра из Сан Франциска.   Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом децом и црквом као најсигурнијим ослонцем. Од политичких представника и званичника нико није био присутан.     Извор: Политика
    • Од Augustinus,
      О Љубави, лепа и топла! Како да не љубим, кад ме ти грејеш? О Љубави скромна и блага! Како да се срдим, кад ми ти мир дајеш? О Љубави вечна и испуњена! Како да ћутим кад ме ти покрећеш? О Љубави, како да не следујем оног који у осамдесет и деветом лету, народ теби, твој одабрани духовно води, јер си младалачке сузе на бројаницама белим платном лице му украсила? О Љубави како да не слушам оног који по стенама и врлетима овога света са ватром о Теби говори, и грмоким хуком Тебе сведочи? О Љубави како да се не приклоним ономе који у питомој равници, смирењем и оштроумљем о Теби излаже? О Љубави како да рукама својим не посегнем за оним преко океана који о Теби и на онај страни света беле хартије исписује. О Љубави, како да заборавим онога који у кнежевскоме граду благошћу својом Тебе узвисује? О Љубави како да сумњам у оне, који су Теби реч своју положили, и душу своју Теби предали? Устукните ветрови! Умукните аспиде! Не хучите и не сикћите! Овде немате шта да тражите! Нема места вашем злурадју. Не пуштајте адске сплеткароше, подстрекиваче, рушитеље, мрзитеље, гордељивце, смутљивце, оговораче, лажљивце, подкопаче овога пролазног, пропадљивог и привременог света. Зар мислите да ћете својим сплеткама барјак лажи над истином подигнути? Зар мислите подстрекивањем да ћете брата на брата ударити? Зар мислите да ћете рушилачком злобом стену срушити? Зар мислите да ћете мржњом, место Љубављу срца испунити? Зар мислите да ћете гордошћу понос уплашити? Зар мислите да ћете сумњом изабране завести? Зар мислите оговарњем да ћете оне који служе Љубави завести? Зар мислите да се лаж може истином пројавити? Зар мислите да Храм који на Стени стоји можете подкопати? О бестида у вашем умовању, да сумња може имати било шта са Љубављу? Педесет и три свеће мога рода пред тобом Љубави стоји. Нека дуже, од других. Али свака својом различитом светлошћу тебе Љубави обасјава. Да нема њиховог жара, зар би ја тебе Љубави у тами могао пронаћи?
    • Од Логос,
      У молитвеном трепету свештеног простора древног храма манастира Жиче којим је некада корачао и у коме је молитве узносио отац наш Сава, узнета је заједничка молитва у сусрет недељном дану који је овога пута и дан прославе величанственог јубилеја.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Епархија жичка и манастир Жича после осам векова домаћини су још једног великог догађаја – прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. У присуству Епископа жичког г. Јустина и архијереја Српске Православне Цркве, свечана вечерња служба је започела у 17 часова. Богослужио је архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење протођаконâ Стевана Рапајића и Александра Грујовића. Древним византијским напевом појале су жичке монахиње.   По изласку из храма, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин и велики број архијереја који су пристигли са свих страна наше матице и расејања, са свештенством и монаштвом које су у дугом шпалиру предводили архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), у присуству верног народа Божјег, дочекали су на улазу у манастир Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја, прејемника благодати предстојања нашом Црквом која аутокефалност даривану јој трудом светитеља Саве достојанствено носи пуних осам векова.   После уласка у храм, започела је свечана доксологија коју је предводио архимандит студенички др Тихон (Ракићевић) уз саслужење протођаконâ Стевана Рапајића и Александра Грујовића. Храм је био обасјан светлошћу која је са хороса обасјавала ликове дивних и древних фресака које сведоче у високим дометима наше средњовековне уметности. Сабрање је пројављено у свим службама и даровима које Дух Свети раздељује чинећи једне Епископима, свештенослужитељима презвитерског и ђаконског чина, монашким ликом и достојанством  верног народа Божјег. У древном трону жичког манастира био је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је, после поздравних речи домаћина Епископа жичког г. Јустина, одржао надахнуту беседу присутнима:   „Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело. Дочекали смо да прославимо велики јубилеј, у истина, вековима рањаваној Жичи, али ипак са преосталом лепотом која сведочи о некадашњем сјају. Ово је наш темељ који је служио као образац свим будућим улепшавањима храмова наших. Дуга је, али и тешка наша историја. Но, благодарећи Светом Сави и нашим прецима који су нас увели у историју, поставили темељ Цркве и државе, одржали смо се до данас. Ту слободу смо платили скупом ценом, многим жртвама које су биле достојне живљења и умирања за њих.   Ово је дан велике милости Божје. Какву поуку можемо извући из наше прошлости? Она је јасна. Ми смо били народ моћан и значајан на овим просторима. То смо успели својом јединственошћу, кроз веру и љубав према народу. Чак и живот смо за то спремни били да дамо. Кроз векове ропства, Црква је имала јединствену улогу да без државе одржи народ у јединству. Народ је имао пуно поверење у Цркву и одазивао се њеном позиву. Целим бићем смо били у Цркви. Са таквом вером и оданошћу преживели смо пет векова ропства, што је мало који народ у историји успео. Благодарећи великим личностима, на челу са Светим Савом и Светим Симеоном, дочекали смо да прославимо осам векова аутокефалности. То није осам дана, осам месеци или осам година, већ осам векова.   Сада смо дошли у прилику да се запитамо како и куда даље. На овом светом месту, мислим да је потребно рећи да ако продужимо са оваквим стањем и начином гледања на наше древне вредности, нећемо далеко отићи. Трагичне су наше поделе, по разним питањима, које нису мимоишле ни Цркву. Морамо на време то сагледати. Бог ће нам помоћи ако будемо уз Њега, ако у Њега будемо срцима веровали. Бог отаца наших биће и наш Бог ако будемо као наши преци. Иначе, све што нам се деси мораћемо да припишемо себи. Некада су древни Израиљци говорили: Пропаст теби, од тебе Израиљу. Нека нас Бог сачува од тога.   Ово су дани када треба да преиспитамо своје стање. Лепо је што видимо у црквама све више младих људи. То нам је нада и утеха. Морамо поучавати народ да не напушта своју родну груду, да остане онде где су нам темељи и гробови предака. Поновићу овде речи нашег великог песника из Херцеговине који је говорио: Остајте овде, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије. Треба да показујемо љубав према отаџбини, да нам она буде ближа од других држава Европе, Америке и других делова света. Не смемо уништити велико наслеђе које смо добили.   Нека нас Господ благослови, да се кроз ове велике дане преиспитамо и извучемо поуке како би нас Господ сачувао од многих искушења. Нека нам Свети Сава помогне у том. Некада је патријарх Павле говорио да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме. Нека нам је свима благословено навечерје овог великог празника.“   У наставку је приређено послужење за присутне, а све је протекло у радосном ишчекивању дана који је пред нама.   Протонамесник Александар Р. Јевтић     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...