Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Српски туристи у Грчкој прикупљају помоћ за угрожене у пожарима

Оцени ову тему

Recommended Posts

POMOC.jpg
Грађани који су тренутно на летовању у Грчкој купују намирнице за угрожене (Фото Бета/АП)

Трагедија, бројне људске жртве, пустош после пожара у Атини потресли су бројне грађане Србије, а део њих на порталима и друштвеним мрежама прикупља помоћ и пружа подршку грчком народу.

Прикупљају се намирнице и одећа, нуди смештај свим Грцима којима је то неопходно, размењују идеје и информације међу члановима друштвених група.

 
Уплате преко рачуна и слањем СМС-а
Црвени крст Србије је отворио наменски динарски рачун за новчане донације за помоћ пострадалом становништву Грчке, на који је данас до 12 часова уплаћено 215 хиљада динара. Та организација је саопштила да се договорила с мобилним оператерима МТС, Теленор и ВИП о хуманитарном СМС броју 2002 од данас поподне. Грађани ће слањем СМС порука на тај број моћи да уплате по 100 динара.Број рачуна за помоћ у новцу је 205-32824-71, позив на број 6026 355 0000, модел 00, код Комерцијалне банке АД Београд. (Бета)

Тако су на порталима grсkainfo.com и grсkaostrva.com покренуте акције за помоћ угроженом становништву, са свим потребним информацијама на који начин људи могу послати помоћ.

Многи грађани који су тренутно на летовању у тој земљи купују намирнице и уплаћују новац.

То је потврдила и објава једне од волонтерки из Пефкохорија која је на Фејсбуку описала ситуацију у којој су српски туристи у „колицима љубави” (пунктовима намењеним за помоћ) оставили храну за децу.

Као одговор на питање да ли странци могу да дају крв посетилац на друштвеној мрежи је, уз потврду да је то могуће и савет да је потребно понети пасош, објавио и „доказ” – фотографију на којој се види да даје крв.

„Не стављам слику да се хвалим, то је најмање што се може....него да разуверим неверне Томе којих нажалост увек има”.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како је пренео српски амбасадор у Грчкој Душан Спасојевић у пожарима је око 1.200 људи остало без својих домова, због чега је помоћ у смештају посебно важна.

Наши грађани су и по том питању показали солидарност, а међу њима је и Предраг Милисављевић, који је на Фејсбуку објавио да може да прими једну породицу из Грчке док се последице пожара не санирају.

„Ја могу да примим породицу која има до троје деце из Грчке из подручја захваћених пожаром док се не среди ситуација... Све гратис, смештај, храна... Организоваћемо и превоз некако преко наших аутобуса, а ја ћу их чекати”, написао је он.

Информације о начинима пружања помоћи могу се пронаћи и на српским туристичким сајтовима као што је портал grckainfo.com, који наводи да је најлакши и најбржи начин да се помогне угроженима да се потражи најближи супермаркет и остави вода и храна на назначеном месту.

Осим појединаца, који су се на друштвеним мрежама организовали па директно преко грчког рачуна уплаћују новац, помоћ нуде и разне организације у Србији. (Танјуг)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Влада Србије уплаћује 200.000 евра

Влада Србије данас је одлучила да се Влади Грчке упути хуманитарна помоћ у износу од 200.000 евра за санирање штете настале након катастрофалних пожара који су погодили ову земљу.

Чланови Владе изразили су жаљење због огромног губитка људских живота и велике материјалне штете настале услед катастрофе која је погодила нама пријатељску Грчку, саопштила је владина Канцеларија за сарадњу са медијима. (Танјуг)

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/408051/Srpski-turisti-u-Grckoj-prikupljaju-pomoc-za-ugrozene-u-pozarima#.W1nVNKQ31QI.twitter

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов.
       
       
      — Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати?
      — Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава.
      Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима.
      Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе.
      — На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини?
      — Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве.
      — А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака?
      — Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази.
      — Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански?
      — Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији.
      Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек.
      Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор.
      — У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације?
      — Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх.
      То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига.
      На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу.
      Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од ризница богословља,
      Научно и објективно сведочанство национално-ослободилачке борбе, политичког, културног, социо-економског и духовног развоја јужних српских крајева у XIX и XX веку
      У организацији и под покровитељством Православне Епархије врањске, Града Врања и Народног музеја у Врању, у сусрет обележавању 141. годишњице ослобођења Врања од Турака, у препуној сали Народног музеја у Врању, 30. јануара 2019. године, одржана је промоција тематског зборника радова Јужни српски крајеви у XIX и XX веку: Друштвено-економски и политички аспект.
      Тематски зборник, који је од истакнутог националног значаја, представља капитално дело од 29 научних радова еминентних стручњака из области историје, политикологије и правних наука који су своје радове изложили на научном скупу са међународним учешћем одржаном у децембру 2017. године у Врању. Скуп је одржан у организацији Православне Епархије врањске, Педагошког факултета у Врању, Народних музеја из Врања и Лесковца.
      На промоцији су говорили Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, проф. др Драган Мастиловић, декан Филозофског факултета на Палама Универзитета у Источном Сарајеву, као и проф. др Иван Бецић, научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу, и доц. др Дејан Антић са Филозофског факултета Универзитета у Нишу, који су и приређивачи зборника. У име издавача зборника, организатора и покровитеља вечери, присутне је поздравио г. Саша Стаменковић, директор Народног музеја у Врању.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      У присуству изасланице председника Републике и врховног команданта Војске Србије, председнице Владе Србије Ане Брнабић, министра одбране Александра Вулина и начeлника Генералштаба генерал-потпуковника Милана Мојсиловића, 1. фебруара 2019. године, у Дому Гарде на Топчидеру у Београду одржана је свечаност поводом почетка школовања 8. класе Високих студија безбедности и одбране.     Свечаност била је прилика и да се према одлуци председника Републике и врховног команданта Војске Србије Александра Вучића полазницима претходних седам класа ВСБО уруче реплике српског средњовековног мача.   Реплика српског мача уручена је и православном војном свештенику Васи Поповићу из Бијељине, који је 29. јуна 2018. године завршио школовање у Школи националне одбране, Високе студије безбедности и одбране (четврти ниво усавршавања), Универзитета одбране у Београду. Од оснивања Школе националне одбране, 1955. године, први је свештеник Српске Православне Цркве који је завршио највиши ниво каријерног усавршавања у Школи националне одбране у Београду.   Мачеви, уручени полазницима који су до сада успешно завршили ВСБО, имају угравирану посвету „Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде напред“. Реч је о верној реплици српског средњовековног мача који је у Србији коришћен у 14. и 15. веку. Оригинални мач изложен је у Војном музеју у Београду и потиче с почетка 15. века. Српски мач са накрсницама у облику латиничног слова „С“ и врхом дршке четвртастог облика, по томе се разликује од осталих мачева који су у то доба коришћени у околним европским државама. Како су се Срби исељавали пред турском најездом на север и северозапад, тако су се српски мачеви користили и на просторима Мађарске, северне Италије и јужне Немачке. Српски мач био је врло ефикасно оружје у борби и зато су били препознатљиви и тражени.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Како је известило Одељење спољних црквених веза Руске православне цркве, Патријарх српски Иринеј стигао је 28. јануара увече, са посланством Српске православне цркве, у Москву, где ће учествовати у прославама поводом десетогодишњице Помесног сабора Руске цркве и избора Патријарха Кирила за Предстојатеља Московске патријаршије.
      Како извјештава сајт Моспат.ру, на московском аеродрому „Шереметјево“ Свјатјејшег Патријарха Иринеја дочекали су Митрополит брјански и севскиј Александар, Епископ росошански Андреј, старешина Подворја СПЦ при Московској патријаршији Епископ моравички Антоније, као и заменик председника Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије Николај Балашов, секретар протојереј Игор Јакимчук и сарадник А. Хошев.
      Са Патријархом Иринејем у свечаностима ће учествовати Епископ бачки г. Иринеј, викар владике бачког, Епископ мохачки Исихије, викар Патријарха српског, Епископ ремезијански Стефан, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и ипођакон Дејан Накић, лични секретар Патријарха српског.
      Заједно са делегацијом СПЦ, у Москву је стигао протојереј Виталиј Тарасјев настојатељ Подворја Руске цркве у Београду.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од ризница богословља,
      -Разговор недеље: Патријарх српски Иринеј. Аутор: Јелена Чалија-   Нисмо могли лепше да започнемо разговор за наш најстарији дневни лист, него речима о најславнијем и најсветијем из рода нашег и о његовом наслеђу. И „Политика”, која је управо прославила 115. годину излажења, драгоцени је део духовног и културног наслеђа Светог Саве. „Политика” је изузетно важна јер је, на пример, једна од српских дневних новина која се одупире нападу шунда, таблоидног новинарства на српску културу, заправо на душу српског народа. На тај начин, чувајући нашу културу, јавну реч, српско писмо, сведоци смо да се најважнији српски дневни лист са својим новинарима и посленицима учио и научио од Светог Саве.     А величину и значај његове личности и дела, можемо да посматрамо с различитих страна, кроз кључни допринос у многим областима: теологији и философији, архитектури и грађевинарству, политици и дипломатији, уметности и књижевности, медицини... У неким од побројаних области, он сам се остварио кроз Богом му дароване таленте, а у другим је створио услове и атмосферу у друштву за свеобухватни развој и напредак.   Чини ми се да би било довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске Цркве у исто време и зачетник осамостаљене српске књижевности. Та два процеса кључна за самосталност српске културе и њено трајно укључивање у светску културу, вољом Божјом, одиграла су се преко једне личности, преко Светог Саве. И да, напокон, речима овог анђела Српске Цркве и народа кажем шта данас од њега можемо да научимо. „Трудом својим све ћете стећи”, учио је Свети Сава савременике. Дакле, и данас нам он исто поручује: трудите се око сваког доброг дела и не одустајте. Било да се ради о напретку личном, било породичном, о напретку заједнице села, града, улице у којој живите, а поготово српских држава. Будите вредни, трудите се, а Господ ће, молитвама Светог Саве, и када не видите резултате вашег труда и рада, благословити оно што предузимате.   Како ће бити обележен велики јубилеј Српске Православне Цркве: да ли је већ познато ко ће од православних патријараха присуствовати централном обележавању почетком октобра?   Значај и карактер јубилеја условљавају и начин његовог обележавања. На првом месту, осам векова од дароване аутокефалије Српској Цркви прославиће се хришћански и молитвено. Добивши титулу архиепископа све српске и поморске земље, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи. У тој светињи, нашем првом црквеном средишту, српски архијереји, наш Свети сабор, почетком октобра месеца, сабраће се око Престола Божјег, да би тако велику годишњицу прославила и земаљска и небеска Србија, са Светим Савом на челу и свим светима из рода нашег. Свету службу ћемо потом служити и у Пећкој патријаршији, нашем древном и историјском седишту. Прослава је већ почела на нашем Богословском факултету који је претходног месеца организовао међународни научни скуп посвећен самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. Планирано је и мноштво изложби, концерата, академија, како оних у престоници, тако и широм епархија Српске Православне Цркве у земљи и дијаспори. Користим ову прилику да честитам свем српству овај диван и велики јубилеј, који сваки Србин и свака Српкиња треба да доживи као празник.   Једно од најозбиљнијих питања с којима се суочава наша држава али и Српска Православна Црква јесте питање Косова и Метохије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве почетком новембра поновио је став да се ни по коју цену не сме довести у питање пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији. У међувремену, догодили су се проблеми са увођењем такса од 100 одсто на српске производе, најаве укидања границе између Албаније и Косова и Метохије. Како гледате на те најновије притиске на наш народ и нашу државу који се несумњиво појачавају?   Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, које постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима.   Као што је са гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно са Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру.   Какви Вама извештаји стижу с Косова и Метохије од нашег свештенства и монаштва, из Епархије рашко-призренске? Како изгледа њихов свакодневни живот и борба за очување наших светиња?   Када год могу и лично боравим на Косову и Метохији, јер је седиште Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, а тај наш манастир је ставропигијални, у непосредној надлежности патријарха. Тада чујем и видим шта се догађа с нашим људима и северно и јужно од реке Ибар. Већина нашег народа у осталим деловима Србије, као и свуда по свету где живи слободно, не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, кућа, светиња... С тим се наш народ тамо, нажалост, саживео, јер на Косову и Метохији је тако од ропства под османском влашћу, која је најмила планинска племена да буду крвници поробљеним хришћанима. Зулум је настављен и за време два светска рата. Проблеми су сакривани током полувековне владавине југословенских комуниста. Сведочанство о томе је и обимна књига блаженог спомена патријарха Павла, под насловом „Извештаји с распетог Косова и Метохије”, хроника непрестаног насиља и прогона Срба у време Титове Југославије. Али, одговорност је и наша, српска. Удаљавали смо се од Бога, Цркве, Српства. Удаљавали смо се сами од себе. Све нам је било, а некима и данас јесте, прече од Српства и Православља. Бог увек оставља прилику и на различите начине нас позива да се покајемо и исправимо: да будемо јединствени у заштити свог народа и својих светиња на Косову и Метохији. Најважније је да не будемо малодушни, да се унапред не предајемо. На крају, Господ Бог је господар историје. Будимо верни Богу и Цркви, Светом Сави и цару Лазару – а Бог нас неће заборавити, ни нас, ни наше Косово, ни нашу Метохију!   Као што је с гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно с Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру Велико искушење за православни свет свакако представља недавно давање томоса о аутокефалности новоформираној православној цркви у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј. Српска Православна Црква више пута је указала да и раније одлуке у вези с „украјинским питањем” представљају кршење канонског поретка.    Колико је стварна опасност да на овај начин буде „решено” питање неканонских и непризнатих црквених структура пре свега у Македонији, а можда и у Црној Гори и какав је став Српске Православне Цркве у вези с овим структурама у две суседне државе?   Добро сте истакли да је наша Црква благовремено реаговала и указивала на кршење светих канона. Осећам обавезу да поновим да ми нисмо ни против Грка, ни против Руса, ни за Грке, ни за Русе. Српска Црква је искључиво за поштовање светих канона и вековног поретка установљеног тим канонима, што једноставно значи да смо и за једне и за друге. Наравно да смо за Русе и Руску Православну Цркву, једнокрвну браћу и сестре, који нам вековима помажу у тешким околностима. Али, наравно и да смо за нашу Мајку Цркву, Цариградску Патријаршију која нам је пре осам векова дала самосталност и ми смо од тада, као и друге аутокефалне Цркве, укључујући и Цариградску Цркву, међу собом равноправни. Патријарх наше Мајке Цркве је први међу једнакима. Српска Црква, а верујем ни друге Православне Цркве, неће прихватити неког православног папу. Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску Цркву је ништавно. Украјина има своју канонску Цркву која има свог законитог поглавара митрополита Онуфрија. Друге не познајемо и нећемо их упознати. У Фанару знају да је у окриљу Српске Православне Цркве аутономна Охридска архиепископија, која има свог поглавара архиепископа Јована и ту са становишта канона, могућности спасења верних, вршења светих тајни не постоји ниједан проблем ни за кога. Било да себе сматра Србином, било Македонцем, Северномакедонцем, Бугарином, Ромом, Грком, свеједно. Сви могу да приступе чаши спасења. Стога не видим да постоји могућност за било какав изговор за уплитање у канонску територију Српске Цркве. То би била нека псеудодуховна верзија НАТО „милосрдног анђела”. Тек је у Црној Гори све јасно. То јесте друга држава и с тим немамо проблем. Али сви православни верници тамо припадају Српској Православној Цркви и, осим једног броја Руса који у Црној Гори развијају бизнис и тако унапређују државу, готово сви су Срби. Шта би ту било ко имао да тражи?   Какви су односи с другим хришћанским Црквама, пре свега с Римокатоличком Црквом и Ватиканом? Колико црквена дипломатија може да помогне у ширењу свести међу европским државама о значају Косова и Метохије за нашу Цркву и наш народ?   Односи с Римокатоличком Црквом се одвијају на више нивоа. На нивоу парохија, градова и села, где се ми, мислим на Бачку и Банат где има највише браће римокатолика, трудимо да им и у црквеном животу, али и у друштвеном животу, уопште ништа не недостаје. Да не буду ометани ни у чему, да Србију доживљавају као своју државу. То је став и наших епископа у тим епархијама, свештеника, а такав је став и наше државе. Уколико, у том погледу, нисмо у нечему успели, и наши се суграђани римокатолици, не осећају конформно, сви до којих то стоји, треба да се, у оквиру расположивих могућности, труде се да то исправи. Лично бих био пресрећан уколико би такав став имало вођство Римокатоличке Цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини. У Хрватској постоје охрабрујући знаци да има и нових ветрова и да ће се ситуација поправљати. Наше људе понекад обесхрабри чињеница да се различите проусташке агитације, лажирање историје, страдања у Јасеновцу и слично, одржавају у просторијама Римокатоличке Цркве у Загребу и другим местима. Али, наша Црква у Републици Хрватској, њени млади епископи и свештеници, моли се за добро и ради за добро свих и да би свима било боље. Молим се Богу да њихове молитве и њихов рад, као и молитве и дела браће римокатолика, донесу добро свима у тој држави.   Односи Српске Цркве с Ватиканом или Светом столицом унапређени су кроз дијалог који се одвија на више нивоа: кроз сусрете, разговоре и размену мишљења Синодових тела с државним секретарима и ватиканским званичницима, кроз учешће представника Српске Цркве у мешовитој комисији за дијалог две Цркве; на академском нивоу кроз сарадњу Богословског факултета с Латеранским универзитетом, кроз научна истраживања и сарадњу Патријаршијске библиотеке с Архивом Ватикана. Генерално има ствари у којима се слажемо, али има и оних других. Лично, високо ценим одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, на чему сам и лично захвалан. Морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово.   Како видите место и улогу Српске Православне Цркве у савременом српском друштву? Где је већ дала свој значајни допринос друштву, а где би могла да ојача своју улогу?   На овако важно и сложено питање одговор би морао бити опширан макар колико наш данашњи разговор. Стога ћу покушати да кроз пар кратких примера одговорим какво, по мишљењу српског патријарха, треба да буде место Цркве у друштву. С том мишљу сам и почео данашњи разговор с вама, указујући да је и „Политика” са својим крштеним посленицима део духовног и културног наслеђа Светог Саве, што значи део Цркве. Или, пре извесног времена, новинар из Загреба, римокатолик, искрен, и рекао бих и честит човек, питао ме је: зашто се у установама и предузећима ломи славски колач, да ли је то злоупотреба? Рекао сам му да је човек јединствена личност и да није хришћанин само у храму или код куће, по подне приватно, него је хришћанин који тако живи и поступа увек и свуда. А Срби, и ако нису учили веронауку, славили су крсну славу и тако у срце усадили суштину вере, да је Христос увек између нас и с нама. Стога славе свеца заштитника и у дому, и у предузећу, војсци, школи. Зато и јесте Христос увек с нама, с православним Србима. Зато смо и опстали што је Он с нама и ми с Њим. Или опет, уобичајено је да се каже у медијима: Српска Православна Црква и њени верници, мислећи ваљда при томе да су Црква владике, монаси и свештеници, а верници су нешто друго. Не, сви смо Црква Православна. Владике, свештеници, народ, сви смо Црква. И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати испред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо деци наше Цркве, и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани и родитељи. И слично... Значи Црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега. И увек смо део Цркве, не само у храму, него и на послу, на улици, школи, па и у кафани, увек треба да поступамо као хришћани, као верна деца Светог Саве. У то име, честитам свима данашњи празник, са жељом да се у овој јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа.     Извор: Српска Православна Црква
×