Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Логос

Апел Епископа Теодосија: Поводом изјава појединих политичких званичника о подели Косова и Меотхије као решењу косовско-метохијског проблема

Оцени ову тему

Recommended Posts

Са званичне интернет презентације Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у целости доносимо апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г Теодосија Поводом изјава појединих политичких званичника о подели Косова и Меотхије као решењу косовско-метохијског проблема.

Као Епископ рашко-призренски и архипастир православних верника на просторима Косова, Метохије и Рашке области, са огромном пастирском и моралном одговорношћу, осећам потребу да изнесем најдубљу забринутост поводом низа политичких изјава о Косову и Метохији у последње време, које у наша срца уносе све већу неизвесност и зебњу. Већ пуних двадесет година наша Епархија уз подршку Патријарха и отачаствених архијереја, као и материјалну подршку владе Републике Србије и других добротвора, како  домаћих, тако и страних, улаже велике напоре да омогући нормалан живот наше Цркве, обнову наших порушених светиња и подстакне повратак наших прогнаних верника, као и останак оних који данас живе на овим просторима. Подстакнут том бригом, а поводом текућег дијалога Београда и Приштине у Бриселу, Св. Архијерејски Сабор СПЦ изнео је јасан, јединствен и недвосмислен став у својој поруци од 10. маја 2018. године. 
 
 
Познато је јавности да је наша Епархија уз подршку целе СПЦ још и пре оружаног конфликта на Косову и Метохији чинила велике напоре да се избегне насилно решавање постојећих проблема. Учествовали смо у низу дијалога са међународним званичницима и представницима косовских Албанаца, и пре и након оружаног сукоба 1998-1999. године, а све у циљу да посведочимо еванђелски став Цркве да треба да будемо сведоци мира Христовог међу људима. У манастиру Дечани за време рата примали смо и штитили избеглице, како Србе, тако и Албанце, Роме и друге, подижући глас против насиља над невиним цивилима, без обзира на њихово етничко и верско порекло. Након оружаног сукоба, наша Епархија је била активни учесник у међуетничком дијалогу и у сарадњи са међународним представницима, и улагала је велике напоре да се заштите народ и светиње. Нажалост, и поред тога око 200.000 наших људи су протерани у времену „међународно гарантованог мира“, многа села и гробља су опустошена, а 150 цркава је порушено. Али и тада нисмо одустали од дијалога и под окриљем Савета Европе обновили смо од 2005. године више наших цркава и манастира, као и Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену. На позив државе Србије, 2008. године смо учествовали у преговорима у Бечу где смо договорили важне принципе за заштиту и опстанак нашег народа и светиња на Косову и Метохији.
 
Са оваквим опредељењем за дијалог и мирно решавање свих спорова, подржали смо и почетак бриселског дијалога између Београда и Приштине о техничким питањима са надом да ће се постићи корисни договори који треба да олакшају живот свих народа на овом простору, заштите наше светиње, имовину, идентитет, људска права и слободе, посебно угроженог српског народа. Зато смо дубоко забринути због све чешћих политички и морално неодговорних изјава политичара са обе стране који говоре о „коначном решењу“ у контексту „територијалне поделе“ и „разграничења Срба и Албанаца“. Овакве изјаве у нашем верном народу, а и шире у региону и свету изазивају забринутост и неспокојство. Да ли то значи да ћемо доћи у ситуацију да већина косовско-метохијских Срба који живе јужно од реке Ибра треба да се исели из својих домова и напусти своје најважније светиње – Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу, Призрен? Да ли то значи да се слобода и права људи, који нису могли да бирају у коме ће се народу и вери родити, могу решити само територијалним разграничењем и стварањем етнички компактних територија?  Очигледно је да овакав принцип, који је уосталом довео до страдања многих невиних људи током ратова у распаду бивше Југославије 90-тих година, представља континуирану претњу миру и стабилности, и то не само у региону Западног Балкана. Он би створио и додатни преседан за нове сепаратизме у Европи и широм света и довео до читаве ланчане реакције крвопролића, страдања и протеривања цивилног становништва, само зато што би се, након договора политичара, многи нашли на „погрешној страни“ линије разграничења. 
 
Зато као Епископ, али пре свега као хришћанин и човек, који је највећи део свог живота са свештенством и монаштвом проживео на Косову и Метохији, апелујем на политичаре, како у Београду тако и у Приштини, али и на међународне посреднике у дијалогу и друге званичнике да се решавање свих питања на Косову и Метохији мора и сме тражити само у функцији очувања мира, сигурности свих грађана, посебно невећинских етничких и верских заједница, очувању њихове духовне и културне баштине, историјског идентитета, људских и верских слобода. Позивање на поделу као „најбољи модел“ занемарује читав низ суштински важних питања као што су: слобода повратка расељених, решавање питања несталих, заштита имовинских права, обезбеђивање адекватног здравства и школства, верских и људских права, која морају бити гарантована и на нивоу закона, али и сваког договора који буде постигнут.
 
Овакав став наше Цркве не значи позив на тзв. замрзнути конфликт, јер је наша Црква против сваког конфликта. Ово је позив пре свега на одговоран и транспарентан наставак дијалога, који треба да се врати у оквире који ће бити у функцији стабилности региона и европског континента и у складу са свим релевантним међународним повељама и стандардима, међу којима је посебно важна Резолуција 1244 СБУН. У противном, као и свака друга размена територија у историји и ова би довела до масовног исељавања цивилног становништва, страдања вековима старе духовне и културне баштине нашег народа и нанела би ненадокнадиву штету свима. Питамо се да ли нам је то потребно сада у 21. веку, и да ли постоје они који би имали историјске и моралне ,,храбрости’’ да доведу до егзодуса и несреће десетина хиљада невиних људи који су успели да опстану као своји на своме двадесет година након оружаног сукоба.
 
Готово свакодневне медијске изјаве са којима се сусрећемо уносе забринутост и неизвесност међу наш народ и не доприносе стабилности и мирној будућности. Управо захваљујући таквим изјавама све је више Срба који се у страху одлучују на продају своје имовине, уместо да се управо ти људи охрабре да опстану на својим огњиштима. Иако нам је данас тешко, првенствено треба са вером у Бога и његову помоћ да сачувамо све оно што су нам наши претходници оставили у наслеђе.
 
Посебно апелујем на међународне представнике на Косову и Метохији и широм света да јасно и недвосмислено заштите све оне који су опредељени да овде живе и да не дозволе таква решења која би довела до њиховог егзодуса, већ да више учине на заштити њихових права. Посебно бих поменуо случај упорног одбијања косовских институција да спроведу одлуке Уставног суда Косова о дечанској земљи и скандалозну одлуку владе у Приштини да један локални пут од 10 километара преправи у међународни транзитни пут, и то непосредно пред вратима најзначајнијег УНЕСКО споменика и манастира из 14. века, противно њиховим постојећем законима, али и стандардима УНЕСКО. Учестали напади на Србе, који по правилу остају без проналажења починилаца, готово свакодневне пљачке и други видови етничке дискриминације, нису пут који ће донети срећу никоме, па ни косовским Албанцима. Без владавине права и поштовања слобода свих грађана, без обзира на њихово етничко порекло, ниједно друштво неће имати боље будућности. 
 
Нас на Косову и Метохији забрињава и све већа криминализација политичког живота којим владају племенски кланови под именом политичких партија и где се интереси појединаца постављају изнад интереса грађана. То није пут ка Европи за било које друштво на Западном Балкану, већ пут ка даљој изолацији, беди и одсуству перспективе за младе људе који заслужују бољи живот. Све учесталије коришћење националистичке реторике којoм се прикривају криминалне радње, тужно је и жалосно, што нарочито обесхрабрује младе људе. 
 
Молећи се Богу, искрено верујемо да овај наш пастирски апел неће остати „глас вапијућег у пустињи“, већ да ће бити подстицај за проналажење праведног решења свима који су преузели тешку политичку одговорност за будућност Косова и Метохије и наше животе.
 
У манастиру Грачаница 12/25. јула 2018. год
На празник иконе Пресвете Богородице Тројеручице
 
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду.   Звучни запис предавања (радио Слово љубве)     На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.   Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти  Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи,  високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту.   Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски  развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју.     Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма.   Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве.   Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста.   У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски  сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози  помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима.   Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама.   Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали  да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова.   Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава.   Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“.   Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији  је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије.   Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини.   Коначно, Високопреосвештени  Митрополит Иларион закључио је своје предавање  са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења.   Ђакон др Србољуб Убипариповић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Дана 18. фебруара 2020. године, у просторијама Црквене општине Врање одржана је конференција за штампу, а поводом обележавања јубилеја 950 година манастира Преподобног Прохора Пчињског.     Уз присуство представника штампаних и електронских медија, конференцију је одржао Његово Преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије. На конференцији су, такође, говорили игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског архимандрит мр Методије (Марковић) и професор Философског факултета у Београду господин Влада Станковић.   Конференцији су присуствовали: представници Радио Телевизије Врање, Врањске Плус ТВ, Фокус телевизије, представници штампаних и електронских медија: ОК радио и портал, Блиц, Информер, Ало и Телеграф, затим Југ медиа портал и интернет портал Врање Њуз.     950 ГОДИНА МАНАСТИРА ПРЕПОДОБНОГ ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ     Прве активности поводом јубиларне годишњице манастира Преподобног Прохора Пчињског почеле су 01. 11. 2019. године, када је у манастиру Преподобног Прохора Пчињског одржан састанак Организационог одбора за обележавање јубиларне 950. годишњице. Састанку су присуствовали многи представници црквених, друштвених, научних, културних и других институција у земљи, укључујући и господина Николу Селаковића, генералног секретара председника Републике Србије, господина Александра Вучића, покровитеља манифестације. Одлучено је да медијски покровитељ буде Радио Телевизија Врање.   На састанку су утврђене активности које ће се одвијати током целе године. Том приликом изабрани су чланови Извршног одбора и Програмског савета.   - Највећа свечаност поводом јубилеја биће уприличена средином маја месеца, тачније 14. маја, када ће, по одлуци Светог архијерејског Синода Српске Православне Цркве, започети редовно заседање Светог архијерејског Сабора у манастиру Преподобног Прохора Пчињског и трајаће 15. и 16. маја 2020. године.   Свечана прослава 950-годишњице манастира Преподобног Прохора Пчињског биће обележена у недељу 17. маја 2020. године Светом саборном архијерејском Литургијом, којом ће началствовати Патријарх Српски Господин Иринеј. У наставку ће бити пригодни културно-уметнички програми, на којима ће учествовати значајни уметници и фолклорне групе из земље и региона.   Издвојићемо део активности којима ће бити обележена јубиларна 950. годишњица манастира Преподобног Прохора Пчињског:   - Од 11-13. јуна биће одржан Међународни научни скуп на тему „Преподобни Прохор Пчињски – 950 година у српском народу“. За овај Научни скуп одазвало се око 50 истраживача са многих научних и образовних институција из земље и иностранства.   - Поводом славе Св. Прохора Пчињског, 1. новембра, у манастиру ће бити организован Симпозијум на тему “Монаштво кроз векове“;   - Свечана академија поводом Светог Краља Милутина, обновитеља манастира Преподобног Прохора Пчињског пре 700 година, биће одржана поводом славе Манастира 12. новембра. Тиме би се и окончало обележавање јубилеја 950 година Манастира;   - До краја новембра 2020. године у плану је објављивање неколико пригодних публикација, међу којима издвајамо монографије о Преподобном Прохору Пчињском. Већ је објављено фототипско издање веома ретке кратке монографије аутора Архимандрита Методија Ж. Миловановића, Манастир Св. Оца Прохора Пчињског,из 1924. године. Припремљено је, такође ретко издање монографије аутора Јована Хаџи-Васиљевића, Свети Прохор Пчињски и његов манастир, из 1900. године. У току је припремање рукописа превода Монографије о Светом Прохору Пчињском од групе аутора, на енглески и руски језик. У плану је објављивање још неколико наслова и другог пратећег материјала (каталога, календара, флајера, плаката, икона и иконица, спотова, филма, итд).   Треба напоменути да ће се током целе године одвијати многа ликовна, литерарна и друга такмичења на тему о Преподобном Прохору Пчињском, на којима ће учествовати деца и ученици основних и средњих школа. Такође, и друге секције и друштва ће својим активностима обележити овај значајан јубилеј, најпре Свеправославно друштво Св. Јустин Ћелијски и Врањски, Коло српских сестара, Јустинова омладина и други.   Молимо медије да прате наше активности и свечаности, доприносећи и својој професији и своме манастиру који вековима осветљава наше национално биће и душе свих нас!     Извор: Епархија врањска
    • Од Логос,
      Митрополит волоколамски Иларион подржава недавну изјаву председника РФ Владимира Путина у корист традиционалног схватања брака као свезе мушкарца и жене.      Високопреосвећени је изјавио: „Радује ме што је Председник то јавно изјавио, пошто, нажалост, видим шта се дешава у неким западним земљама са беспризорном, срамотном, наметљивом, али и агресивном пропагандом тзв. алтернативног породичног начина живота, кад нпр. два мушкарца и две жене могу образовати породицу и усвојити дете. Тада они не би били мама и тата, већ заиста „родитељ један“ и „родитељ два“, закључио је митрополит Иларион.   Осврћући се на чињеницу да неки у  западном друштву инсистирају да брак може имати различите облике, Митрополит је нагласио: „Ипак, мислим да је у нашој земљи, где се огромна већина људи држи традиционалних вредности, чак независно од своје верске оријентације, веома важно да Устав садржи схватање брака као свезе између мушкарца и жене“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Драгана Милошевић,
      Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима.
      Наводимо фрагменте снимка овог наступа.
          
      – Смисао оснивања „ПЦУ“ од стране Цариградске патријаршије представља развој екуменистичког покрета. Као што знате, на западу Украјине осим Украјинске Московске патријаршије деловале су унијатска црква на челу с архиепископом и две расколничке структуре – „Кијевска патријаршија“ и „Аутокефална црква“.
      – Који је циљ тога што је Цариградска патријаршија основала такозвану „аутокефалну цркву Украјине“ на челу с Епифанијем?
      – Циљ је да ослаби Московску патријаршију како би помогла уједињење украјинских унијата с такозваном „аутокефалном црквом Украјине“ на челу с Епифанијем. Циљ се састоји у томе да се оснује савез „Патријаршија“ у који ће ући и унијати и Епифанијеве присталице.
      – И коме ће се сви они потчињавати?
      – Преко Цариграда ће се потчињавати папи. Ситуација у којој се папизам разликује од православља је привидна, зато што се догађаји развијају у правцу међухришћанског екуменизма. (Такође постоји међурелигиозни екуменизам.) Удруживање хришћанских токова у једну структуру. Ова структура ће деловати на основу једне јединствене политике – папске.
      Овакав савез осим Европске уније намећу и међународни политички и економски субјекти.

      Професор Киријакос Кириазопулос
       
      – Да ли се на европском нивоу планира да се нешто слично учини до 2025. године?
      – Планирано је да се до тада одржи заједнички сусрет паписта и православаца у циљу уједињења до 2025. године. Зато је у јуну 2019. године поводом храмовне славе римског папе – светих апостола Петра и Павла – Вартоломеј римском папи упутио писмо с апелом да „до новембра 2020. године заврше дијалог о првенству римског папе у I миленијуму“.
      Објаснићу вам како ће бити створен „савез“, зато што се то такође односи на Украјину, јер се тамо спроводи експеримент удруживања паписта и православаца. У току је експеримент удруживања „ПЦУ“ с унијатима. Ватикан и Васељенска патријаршија учествују у овом експерименту. Ватикан се преко „Папског савета за помоћ хришћанском јединству“ договорио о сусрету архиепископа украјинских унијата и Вартоломеја.
      Управо тамо је донета одлука да се наставе екуменистички односи између Епифанија и унијата у Украјини.
      Осим заједничких молитава и помињања украјинских нациста (расколници су до сада били на страни украјинских нациста и Епифаније је увучен у ово помињање), захваљујући томе и другим поступцима у Украјини спроводи се експериментално екуменистичко удруживање папизма с Православним Аутокефалним Црквама. Они припремају терен за савез.
      Управо у томе се заправо састоји политика Ватикана. Од настанка уније Ватикан је увек то желео, увек је покушавао да претвори православце у унијате с тим да одржавају своју традицију, али да догматски признају римског папу као поглавара Цркве с правом да утврђује догме. Папа треба да буде врховни законодавац, врховни руководилац и врховни судија. Папизам је управо то.
      Унијати догматски прихватају папу као поглавара Цркве. То значи да прихватају промене које су се десиле у Западној цркви у II миленијуму кад се Западна црква претворила у папизам.
      Циљ Ватикана је да претвори Аутокефалне Цркве у унијатске. Управо то је циљ екуменистичког дијалога.
      Тренутно мешовита богословска комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве разматра улогу првенства папе у I миленијуму. До краја новембра 2020. године ће усагласити јединствени текст и изложиће га на „сабору“ паписта и православаца који ће бити одржан 2025. године у циљу уједињења, па ће рећи: „Договорили смо се и поново се уједињујемо на основу првенства части римског папе у I миленијуму које смо тада признавали.“ Наравно, то ће бити само на речима.
      Што се тиче номоканонског дела, то ће бити сагласност с првенством власти римског папе у II миленијуму. Међутим, они то неће рећи.
      Папизам жели да се „Кодекс канона источних цркава“ који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II примењује у Аутокефалним Црквама које су још увек православне. Овај кодекс такође садржи догматска правила која намећу папу као руководиоца који поседује првенство власти.
      Цариградска патријаршија и сам Вартоломеј чине следећу грешку. Он жели нешто да добије. Жели да буде признат за поглавара, да има власт на досадашњим Аутокефалним Црквама кад се овај савез оствари. Пошто ће бити папско првенство власти и он жели да има исто првенство власти које засад нема међу Аутокефалним Црквама које ће постати унијатске. Ово првенство власти он покушава да гарантује посредством канонског права заједничког с папизмом.
      Његова грешка се састоји у следећем: у римокатоличком законодавству су сталне институције само папа и бискупи. „Међуструктуре“ – патријарси, архиепископи итд. нису обавезне институције. Папа може да их замени. Односно, чак и ако да Вартоломеју оно што овај жели како би имао власт над досадашњим Аутокефалним Православним Црквама римски папа ће то касније укинути. Зато што је то „црквени“, а не „божански закон“.
      Обавезне институције се називају „божанским законом“. Патријарси и архиепископи су „црквени“ закон, односно, могу да се мењају.
      Дакле, оно што он покушава да издејствује личи на изградњу зграде на песку која ће се срушити. Цариградска патријаршија води погрешну политику и изгубиће оно што има. Изгубиће првенство части, а затим и првенство власти које покушава да добије преко папе.
      – А шта ће Руси да раде?
      – Руси су то већ схватили. Руси нису потписали текст из Равене о првенству папе. 1) Руси не прихватају ни првенство папине власти, ни првенство власти Цариграда. И они су чинили грешке. Али сад су забринути због својих грешака након Вартоломејевог деловања у Украјини. Пре тога су ишли заједно с Вартоломејем.
      Откако нису отишли на Критски псеудосабор и кад се појавило украјинско питање Московска патријаршија се такође забринула због своје политике идења за Васељенском патријаршијом по питању екуменизма. Наравно, чинила је грешке: и она је потписала споразум с папом на Куби.
      Московска патријаршија има бојазни и чини ми се да је поново размотрила своје ставове којих се до сада придржавала. У ово су умешана питања црквене дипломатије. Али кад се дипломатија меша с екуменизмом пропао си.
      Такође постоје други типови екуменизма: између православаца и различитих грана протестантизма: англиканства, лутеранства, калвинизма итд. Екуменизам с монофизитима. Све се то дешава, али зависи од већег експеримента на удруживању Православних Аутокефалних Цркава с папизмом. Све остало ће касније бити лако регулисано.
      Ово је експеримент поновног поунијаћења, односно претварања Православних Цркава у унијатске на основу папске еклесиологије, тј. њиховог покатоличавања. Тренутно се врши експеримент покатоличавања Украјине преко Епифанијеве „аутокефалне цркве“.
      Они теже ка томе да се уједине у једној „Патријаршији“ под покровитељством Ватикана и Цариградске патријаршије, као што је изјавио унијатски епископ у Украјини. Овај савез претпоставља еклесиологију на основу које ће постојати. Православну или папску? Православна је немоћна институцијално и политички. Ватикан жели и тежи ка томе да примењује сопствену еклесиологију, јер ако се удружи с православљем под условима православља, он ће се срушити као папство.
      Професор Киријакос Кириазопулос
      Са руског Марина Тодић Ουκρανικό
      20 / 02 / 2020
      1) Званични назив – „Еклесиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт“ – је документ који су на 10. пленарној седници Мешовите православно-католичке богословске комисије 13. октобра 2007. г. потписали Римокатоличка црква и све помесне Православне Цркве осим Руске која није била присутна. У њему је, поред осталог, констатовано да је римски папа на Истоку признаван као „protos епископа првих катедри“ у Цркви до великог раскола.
      Професор Киријакос Кириазопулос. Украјински експеримент Ватикана и Фанара као фаза уједињења православља и папизма / Српска верзиjа
      PRAVOSLAVIE.RU Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на...
    • Од Логос,
      Његова светост Патријарх српски г. Иринеј оценио је да је позадина црногорског закона о слободи вероисповести да се истребе Срби из Црне Горе, као са Косова и Метохије.     Патријарх Иринеј је најоштрије осудио изјаву црногорског министра одбране Предрага Бошковића који је рекао да је Закон о слободи вероисповијести искориштен да би се против Црне Горе повео крсташки рат.   „Ту нема коментара, они то стално причају. Заклањају оно што им је намера – да ослабе Цркву, да ослабе народ и да се ослободе Срба, као и Албанци са Косова. Позадина закона је да се истребе Срби из Црне Горе“, рекао је Патријарх за Курир.   Патријарх је поручио да ће српски народ наставити да се бори, да излази на литије и изразио наду да ће Уставни суд имати разумевања.   Бошковић је односе са Србијом оценио као најлошије од обнове црногорске независности, те навео да протестне литије „немају никакве везе са законом, већ је намјера да се Црна Гора представи као српска држава којој би се поништила независност изгласана на референдуму 2006. године“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...