Jump to content
  1. Вилер Текс

    Вилер Текс

  2. сведок

    сведок

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом величанствене прославе Спасовдана, славе првопрестоног Београда, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије свим Београђанима, посебно свим учесницима величанствене Литије која је окупила више десетина хиљада православних верника, овим путем изражава највећу захвалност. 
      Повезане вести: 
      Молитва за Београд: Највећи молитвени скуп у историји престонице
      Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији
      Патријарх српски Порфиријe: Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао

       
      У дугој историји престонице протекла прослава остаће упамћена као најбројнији молитвени и свакако један од најдостојанственијих скупова икада одржаних на њеним улицама и трговима. Наш народ је тако бројним учешћем у овој искључиво молитвеној прослави још једампут исказао своју верност и љубав према Српској Православој Цркви и према свом главном граду. Духовни вођа васцелог нашег православног народа посебно захваљује свим градским службама предвођеним градоначелником проф. др Зораном Радојичићем и његовим сарадницима, Војсци Србије, Полицији, медијима и свима који су допринели да овогодишња прослава Вазнесења Господњег остане свима у најлепшем сећању.
       
      Информативна служба Српске Православне Цркве
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2021. године, за новог Епископа ваљевског изабран је досадашњи Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Тако је владика Исихије постао други Епископ од обновљења Епархије ваљевске 2006. године.

       

      Како је најављено из Епархије ваљевске, устоличење новоизабраног Епископа ваљевског Исихија ће бити на Покладе, у недељу, 27. јуна, у склопу свете архијерејске Литургије, која ће почети у 9 часова, у храму Христовог Васкрсења у Ваљеву. Очекује се да ће сабрање предводити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Тога дана једино ће Литургија бити служена у храму Христовог Васкрсења, како би што већи број људи достојно дочекао новог архипастира Епархије ваљевске. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, упутио је позив верницима да дочекају епископа Исихија у храму Христовог Васкрсења.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом провокативних изјава политичких представника косовских Албанаца и отворених претњи у штампи у вези јучерашње Свете Литургије у храму Христа Спаса у Приштини, које нескривено подстичу етничку и верску нетрпељивост, Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве принуђена је да још једном нагласи да је прослављање верских празника у објектима који су власништво Српске Православне Цркве питање фундаменталних верских права која су законски регулисана и мора да буду поштована без икаквог условљавања. 

       
      Јучерашња прослава празника Вазнесења Христовог у храму Христа Спаса у центру Приштине, који је у власништву СПЦ стога не може и не сме да се третира као политичко питање, као што се тако не могу посматрати ни обреди које врше представници других верских заједница у својим верским објектима. Храм Христа Спаса је уписан у катастру, налази се на земљишту које се по катастарским подацима води на СПЦ (о чему сведоче валидни катастарски изводи), а не Универзитета у Приштини, који годинама упорно и без икакве правне основе покушава да уклони овај храм који одговорне на Универзитету ваљда подсећа на 40.000 Срба у Приштини који су протерани након завршетка оружаног сукоба 1999. год и чија је имовина у више случајева и даље бесправно узурпирана. Не постоји било који правно валидан акт који негира имовинска права СПЦ над овом црквом, нити овај објекат сматра нелегалним и стога Црква није дужна по закону да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда на својој имовини. Служење верских објеката у још незавршеним храмовима сасвим је уобичајено у пракси наше Цркве јер храм на освештаним темељима представља свето место.
      Наметати Цркви обавезу да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда унутар својих храмова не представља само кршење цивилизацијских норми у поретку успостављеном након Другог светског рата, већ и правних прописа које су донеле управо власти у Приштини и који су и даље важећи. Стога, они који би да се јавно позивају на прописе како би њима покушали да прикрију отворену мржњу и дискриминацију према једној верској заједници, те исте прописе прво треба да прочитају.
      Иако траје судски процес у комe Универзитет без иједног доказа покушава да натера Цркву да сруши сопствени храм, то не значи да Црква, као власник који је уписан у катастру нема права да користи свој легално саграђени верски објекат. Са друге стране, власти у Приштини већ пет година не спроводе судску пресуду поводом манастира Високи Дечани, и стога јавна позивања на судске поступке који су у току и немају никакво дејство на власништво Цркве могу само да поруче да је на Косову примена правде селективна када је у питању Српска Православна Црква.
      Све чешћи и интензивнији покушаји негирања верских и имовинских права, идентитета и уставом загарантованог имена  Српске Православне Цркве  на Косову и Метохији од стране косовских институција тужан су показатељ озбиљног погоршања општег стања верских слобода на овом простору, што нимало не доприноси помирењу и заједничком животу, већ  додатно подстиче верску и етничку мржњу која угрожава безбедност православног српског становништва и нашег духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Прославом Христовог Вазнесења у нашој цркви у Приштини Епископ Теодосије није одржао политички скуп, већ је одслужио Свету Литургију на којој је позвао на мир и толеранцију у нашем још незавршеном храму који је годинама на мети албанских екстремиста који су га некажњено палили, скрнавили, нападали, претварали у јавни тоалет и депонију смећа, што је на срамоту посебно града Приштине и Универзитета, чији званичници редовно траже уклањање овог храма, док се политичари такмиче у језику мржње и увредама на рачун СПЦ. Наша Црква стоји чврсто на темељу да све цркве и верске заједнице морају да имају загарантовано право да несметано врше своје верске обреде у објектима који су у њиховом власништву и спремна је, уколико је то потребно, да своја права одлучно брани и на локалним судовима, али и пред међународним организацијама за верска права и слободе, пошто поседује сву валидну правну документацију.
      Као посебан скандал је и вест која нам је дошла након свих реакција које смо имали прилике да видимо, а то је да је на вратима једног верског објекта исписана парола мржње, што у овом случају сматрамо и отвореном претњом. Очекујемо од Полиције Косова да починиоце ове отворене претње према нама, као једној од верских заједница, одмах пронађе и преда тужилаштву на даље поступање. Такође тражимо од Полиције Косова да се овај акт прогласи оним што јесте – ширењем верске и националне мржње и отвореном претњом, уместо да се као до сада овакве нескривене претње проглашавају вандализмима или уништењем имовине како би се прикриле размере мржње и дискриминације према Српској Православној цркви које у овом друштву владају.
      Није нормална ситуација у којој, уместо да се неко заппита какво је то друштво у коме се у 2021. години једној верској заједници прети због одржаног верског обреда унутар сопственог верског објекта, и на том верском објекту се исцртавају графити мржње и претњи против те верске заједнице само због тога што је вршиила верски обред унутар сопственог верског објекта, појединци још најављују и протесте против одржања верског обреда унутар верског објекта, још и злоупотребљавајући студенте у својој несхватљивој кампањи распиривања мржње.
      Беспримеран језик и напади у косовској албанској штампи против служења Литургије у нашем српском православном храму, веома је снажан показатељ безакоња и нескривене нетолеранције које шире не само појединци и одређене невладине организације, већ и званични представници косовске власти, као што се види из доле приложеног прегледа реакција.
      Прилог: Реакције косовских политичких представника у прегледу Коссев инфо портала- https://kossev.info/reakcije-iz-pristine-na-spasovdan-u-istoimenom-hramu-nece-se-tolerisati-provokacije-ne-nasedajte-na-zamku-da-ponovimo-17-mart/
       
      Извор: Епархија рашко-призренска

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом провокативних изјава политичких представника косовских Албанаца и отворених претњи у штампи у вези јучерашње Свете Литургије у храму Христа Спаса у Приштини, које нескривено подстичу етничку и верску нетрпељивост, Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве принуђена је да још једном нагласи да је прослављање верских празника у објектима који су власништво Српске Православне Цркве питање фундаменталних верских права која су законски регулисана и мора да буду поштована без икаквог условљавања. 

       
      Јучерашња прослава празника Вазнесења Христовог у храму Христа Спаса у центру Приштине, који је у власништву СПЦ стога не може и не сме да се третира као политичко питање, као што се тако не могу посматрати ни обреди које врше представници других верских заједница у својим верским објектима. Храм Христа Спаса је уписан у катастру, налази се на земљишту које се по катастарским подацима води на СПЦ (о чему сведоче валидни катастарски изводи), а не Универзитета у Приштини, који годинама упорно и без икакве правне основе покушава да уклони овај храм који одговорне на Универзитету ваљда подсећа на 40.000 Срба у Приштини који су протерани након завршетка оружаног сукоба 1999. год и чија је имовина у више случајева и даље бесправно узурпирана. Не постоји било који правно валидан акт који негира имовинска права СПЦ над овом црквом, нити овај објекат сматра нелегалним и стога Црква није дужна по закону да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда на својој имовини. Служење верских објеката у још незавршеним храмовима сасвим је уобичајено у пракси наше Цркве јер храм на освештаним темељима представља свето место.
      Наметати Цркви обавезу да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда унутар својих храмова не представља само кршење цивилизацијских норми у поретку успостављеном након Другог светског рата, већ и правних прописа које су донеле управо власти у Приштини и који су и даље важећи. Стога, они који би да се јавно позивају на прописе како би њима покушали да прикрију отворену мржњу и дискриминацију према једној верској заједници, те исте прописе прво треба да прочитају.
      Иако траје судски процес у комe Универзитет без иједног доказа покушава да натера Цркву да сруши сопствени храм, то не значи да Црква, као власник који је уписан у катастру нема права да користи свој легално саграђени верски објекат. Са друге стране, власти у Приштини већ пет година не спроводе судску пресуду поводом манастира Високи Дечани, и стога јавна позивања на судске поступке који су у току и немају никакво дејство на власништво Цркве могу само да поруче да је на Косову примена правде селективна када је у питању Српска Православна Црква.
      Све чешћи и интензивнији покушаји негирања верских и имовинских права, идентитета и уставом загарантованог имена  Српске Православне Цркве  на Косову и Метохији од стране косовских институција тужан су показатељ озбиљног погоршања општег стања верских слобода на овом простору, што нимало не доприноси помирењу и заједничком животу, већ  додатно подстиче верску и етничку мржњу која угрожава безбедност православног српског становништва и нашег духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Прославом Христовог Вазнесења у нашој цркви у Приштини Епископ Теодосије није одржао политички скуп, већ је одслужио Свету Литургију на којој је позвао на мир и толеранцију у нашем још незавршеном храму који је годинама на мети албанских екстремиста који су га некажњено палили, скрнавили, нападали, претварали у јавни тоалет и депонију смећа, што је на срамоту посебно града Приштине и Универзитета, чији званичници редовно траже уклањање овог храма, док се политичари такмиче у језику мржње и увредама на рачун СПЦ. Наша Црква стоји чврсто на темељу да све цркве и верске заједнице морају да имају загарантовано право да несметано врше своје верске обреде у објектима који су у њиховом власништву и спремна је, уколико је то потребно, да своја права одлучно брани и на локалним судовима, али и пред међународним организацијама за верска права и слободе, пошто поседује сву валидну правну документацију.
      Као посебан скандал је и вест која нам је дошла након свих реакција које смо имали прилике да видимо, а то је да је на вратима једног верског објекта исписана парола мржње, што у овом случају сматрамо и отвореном претњом. Очекујемо од Полиције Косова да починиоце ове отворене претње према нама, као једној од верских заједница, одмах пронађе и преда тужилаштву на даље поступање. Такође тражимо од Полиције Косова да се овај акт прогласи оним што јесте – ширењем верске и националне мржње и отвореном претњом, уместо да се као до сада овакве нескривене претње проглашавају вандализмима или уништењем имовине како би се прикриле размере мржње и дискриминације према Српској Православној цркви које у овом друштву владају.
      Није нормална ситуација у којој, уместо да се неко заппита какво је то друштво у коме се у 2021. години једној верској заједници прети због одржаног верског обреда унутар сопственог верског објекта, и на том верском објекту се исцртавају графити мржње и претњи против те верске заједнице само због тога што је вршиила верски обред унутар сопственог верског објекта, појединци још најављују и протесте против одржања верског обреда унутар верског објекта, још и злоупотребљавајући студенте у својој несхватљивој кампањи распиривања мржње.
      Беспримеран језик и напади у косовској албанској штампи против служења Литургије у нашем српском православном храму, веома је снажан показатељ безакоња и нескривене нетолеранције које шире не само појединци и одређене невладине организације, већ и званични представници косовске власти, као што се види из доле приложеног прегледа реакција.
      Прилог: Реакције косовских политичких представника у прегледу Коссев инфо портала- https://kossev.info/reakcije-iz-pristine-na-spasovdan-u-istoimenom-hramu-nece-se-tolerisati-provokacije-ne-nasedajte-na-zamku-da-ponovimo-17-mart/
       
      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса.

       
      Текст у пдф формату
       
      У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.”
      Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ.
      После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем.
      Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу.
      Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја.
      Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност.
      Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро.
      Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет.
      Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја.
      Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије).
      У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља.
      Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању.
      Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике.
      Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије.
      Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве.
      Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој.
      Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године.
      Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије.
      Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве.
      Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос.
      Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”.
      Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.)
      Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака:
      1.  заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори;
      2.  у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и
      3.  онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три.
      Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама.
       
      Са руског превео: Епископ бачки Иринеј
       
      ----------------------------
      [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара.  – Прим. прев.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...