Jump to content

60 хиљада верних целивало мошти Свете Јелисавете

Оцени ову тему


Препоручена порука

Овогодишње обележавање Царских дана на Уралу било је посебно значајно и свечано - стогодишњица погубљења Светих царских мученика 17. јула и погубљења велике војвоткиње и сестре царице Александре Свете Јелисавете, Варваре и великог војводе Сергеја Михаиловича Романова, кнезова Јована Константиновича, Константина Константиновича, Игора Константиновича и Владимира Павловича Палеја и секретара великог војводе Сергеја Фјодора Ремеза 18. јула. Свечаности су трајале од 12. до 21. јула 2018. године, а предводио их је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил.
 

Главна прослава била је ноћна Литургија и литија у част Царских мученика, у којој је учествовало сто хиљада верника из целог света. Круна светковина било је целивање моштију Свете Јелисавете, велике војвоткиње и новомученице, у Екатеринбургу и Алапајевском. Око 60 хиљада верника изашло је да искаже своју љубав и поштовање светој мученици, извештава Екатеринбургшка епархија.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У београдску Саборну цркву у Београду у недељу 25. октобра 2020. стигла је честица моштију Свете Петке, благодарећи братству манастира Тумане, потврдио је за Радио Слово љубве старешина Саборног храма прота Петар Лукић. Честица моштију ће се трајно налазити у Саборној цркви, у икони-кивоту, на трону Свете Петке, са леве стране храма.

       
      Братство Саборног храма Светог архангела Михаила позвало је верни народ да се, у ова тешка времена, сви заједно саберемо на молитву Преподобној мајци Параскеви. Свечано бденије биће служено у понедељак, 26. октобра 2020. године, са почетком у 17.00 ч. На сам дан празника Свете Петке, у уторак, 27. октобра, Света Литургија почиње у 9.00 сати.
      Ова широм васељене поштована и вољена Светитељка и подвижница, родом из Епивата, била је српског порекла. Њене часне мошти је, после крсташког заузимања Цариграда, бугарски цар Јован Асен II, 1238. године, пренео у своју престоницу, град Трново. Током турских освајања, султан Бајазит I је заузео Трново, па су мошти Свете Петке донете у Влашку, у град Видин. Када је Бајазит освојио и Видин, 1396. године, српска кнегиња Милица је измолила од њега Светитељкине мошти, пренела их најпре у Крушевац кнеза Лазара, а затим и у нову престоницу деспота Стефана Лазаревића – Београд. Људи су у великом броју пристизали на поклоњење часним моштима Преподобне мати Параскеве. У писму београдског митрополита Теофана руском Великом кнезу Василију, 1508. године, наводи се да је САБОРНА ЦРКВА У БЕОГРАДУ ЧУВАЛА МОШТИ СВЕТЕ ПЕТКЕ, нетрулежне мошти Свете царице Теофаније и чудотворну икону Богородице Београдске. У новом освајању Београда, 1521. године, султан Сулејман II је запленио и мошти Свете Петке и пренео их у Цариград. После више векова, ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА – СВЕТА ПЕТКА ПОНОВО НИЗВОДИ СВОЈ БЛАГОСЛОВ И МОЛИТВЕ НА САБОРНУ ЦРКВУ у Београду и све њене парохијане, свештенослужитеље, добротворе, приложнике и верни народ који се под сводовима овога храма моли и тражи њену помоћ и заступништво...
      Подсећамо на лепу сарадњу и добар однос који, у славу Господа и Његових светих угодника, на радост и духовно богатство вернога народа, негују Манастир Тумане у Епархији браничевској и братство Саборне цркве у Београду, а који су и недавно показани (23. августа 2020.) када су са благословом Патријарха српског г. Иринеја и благодарећи братству Саборне цркве у Београду на челу са старешином протом Петром Лукићем, на дар Манастиру Тумане  даровани делови моштију Светог кнеза Лазара, Светог кнеза Стефана (Штиљановића) и Светог цара Уроша.
       
      Извор: Саборни Светоархангелски храм у Београду
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан упутио је поруку Румунској Православној Цркви и народу поводом прославе великог празника – Свете Преподобне Параскеве Петке, која се по новом календару слави 14. октобра.
       
      Драга једноверна браћо и сестре,
      У овим тешким временима искушења, када сви несебично деламо како бисмо победили ову нову болест, овог невидљивог и подмуклог непријатеља, дужни смо посведочити наше јединство и свету показати да смо једно пред Господом и да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, чији верници и служитељи јесмо. Доказ нашег јединства јесте управо и Света Преподобна Мајка Параскева која је сјединила и сједињује у Христу Господу све православне народе у овом делу света, на Балканском полуострву.
      Уочи великог празника правоверног румунског народа, ми Срби уз вас смо браћо и сестре Румуни сједињени у молитви Преподобној Параскеви. Молимо се оној која је столећима била заштиница Београда и Србије, а сада је чуварка Молдавије, Румуније, да буде посредница наша пред Милостивим Лекаром, који укрепљује немоћне и лечи недуге душе и тела.
       
      Господе, пошаљи са неба исцељитељску силу Своју и одагнај сваку немоћ, сваку тугу, жалост и бол како телесну тако и душевну свима људима на овом свету, заступничким молитвама Свете Преподобне Мајке Параскеве и свих Твојих светих. Амин.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра. Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид (Нинов) пише о значају светих Тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве. Овом приликом Владика чини посебан осврт на емисију „Светотајинско богословљеˮ, аутора катихете Бранислава Илића, која је благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја у оквиру три циклуса од сто емисија емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.  

      ТЕКСТ У pdf ФОРМАТУ

      Текст на македонском језику:

      Епископ стобиски Давид: Свештените Таинства – учество на створеното во нествореното
       
        Повезан садржај:    Катихета Бранислав Илић: Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје
        I.   У његовој „Мистагогији“, свети Максим Исповедник предочава да је Црква икона целокупног света, који се, од видљивих и невидљивих суштина, састоји. Сагласно овом исказу, али и, уопште, гледано из перспективе Светог Писма и Предања, свет је створен да постоји као Црква. Следствено, није могуће да се примењује расцепљујуће, раздељујуће сагледавање између Цркве и света, нити је, пак, могућа подела на свето и загађено.   У контексту реченог, а гледано кроз призму пастирске теологије, извесно је да одузети из Еванђеља (Марко 2.1,12), у метафоричном смислу карактерише пали свет. Но, ипак, Христос гледа на веру оних, који су донели одузетог, и са љубављу се односи према њему! Очигледно, Христос гледа на тог човека, тачније, рекли бисмо, на тај свет, као на Своје дете. Дакле, онда, када свет не сагледава смисао и циљ свог постојања, Црква је позвана да му предочи и оприсутни његову аутентичну перспективу, будући да вера није индивидуалистичко питање, већ има једну чудесну еклисиолошку димензију, т.ј. она је вера заједнице.   Разуме се, трагика која прати тајну Христовог присуства у свету, изражава се као немоћ творевине да види Творца. Зато, за Цркву не би требало да постоје непријатељи, чак и у случају када је неки не прихватају и не учествују у тајни Цркве. Свет, по природи није „загађен“, независно од тога што се загадио. Црква није опредељена од стране света; и, не негира свет, већ делује да би га осветила. Њено свештенопосланство се састоји у вођењу човека у заједничарење и учествовање у животу Божијем. Црква је суштински присутна и корисна за свет, онда када је ослобођена од света.   II.   Сагласно речима светог Николе Кавасиле из његовог извесног дела „За живот у Христу“, управо живот испуњен трудом у подвизима порађа унутрашњег човека, оног човека, за којег свети Апостол Павле каже да је саздан по Богу (Еф. 4. 42), и додаје да се преко светих Тајни зачињемо, устројавамо и натприродно се сједињујемо са Спаситељем Христом.    Парафразирајући светог Кавасилу, рекли бисмо да када у кућу уђе сунчева светлост, тада светиљка која је запаљена у кући, више не привлачи погледе гледаоца, већ сунчеви зраци обузимају светлост кућне светиљке. Следствено, на исти начин, у овај живот, преко врата светих Тајни улази божанствена светлост и усељава се у човека, преображавајући његово постојање. Та врата је отворио Христос и никада их не затвара, будући да је преко њих стално присутан, те, као што каже свети Кавасила: „Он је, и биће са нама вечно“.   Неопходно је да се овде, сасвим на кратко осврнемо на један историјски аспекат, који се односи на број светих Тајни. Наиме, извесно је, да је од 1545. г., до 1563. г., трајао, са прекидима, сабор у Триденту, који представља покушај измирења римокатолика са протестантима. Поред многих одлука, у току овог Тридентског сабора, као одговор протестантизму, који је определио постојање само двеју светих Тајни, римокатоличка црква опредељује број од седам светих Тајни. Поврх свега, римокатолички схоластицизам има потребу за рационалистичким објашњавањем светих Тајни. На пример, на основу аристотелове философије, схоластици тврде да хлеб и вино на Евхаристији, који су материја, остају хлеб и вино, а призивом се мења њихова суштина. Римокатолици су саздали и термин реченог: промена суштине (μετουσίωση). На Истоку, хлеб и вино се претварају у Тело и Крв (μεταβάλλονται), не мењају суштину и није могуће да се истражи света Тајна. Исток не залази у рационалистичке анализе. Свети Дамаскин каже да је довољно што знамо да се света Тајна савршава нествореним енергијама Светог Духа.   За Православну Цркву никада није постојала нужност бројања светих Тајни. За Цркву, света Тајна је Литургија и цео човеков живот као литургијско биће је света Тајна; дакле, светих Тајни је безброј, као гране на дрвету. Зато, свети Кавасила у његовом „Тумачењу свете Литургије“, истиче да свете Тајне изображавају Цркву, но не као символи, већ су оне за Цркву као лозе на чокоту, по речима Господњим (Јован 15. 5). Одатле, затворени број од седам светих Тајни нема основу у православној теологији, а поврх свега често води у погрешна тумачења и замке. На пример, свете Тајне нису службе, које су изоловане од Литургије, које су независне од евхаристијске заједнице. Православно предање не може да прихвати приватно савршавање светих Тајни без присуства, без сабрања верног народа.   Због бројања светих Тајни и због њиховог раздељивања од тела заједнице, у схоластичким догматикама, свете Тајне се деле на обавезне и по жељи. Са аспекта православне еклисиологије, оваква подела је потпуно неприхватљива. Различите су свете Тајне, али све служе целом телу евхаристијске заједнице. Православна теологија одбацује аутономизовану, индивидуалистичку антропологију. Човек је део евхаристијске заједнице и чува своју целовитост и неоштећеност учествовањем у божанственим, несазданим енергијама.     III.   Несаздани Бог поседује светост, а саздана твар учествује у тој светости. Никос Мацукас истиче да у тајанственом односу Бога са светом, живототворна, умудрујућа и обожујућа божанствена енергија сачињава пројаве светих Тајни у творевини. Свете Тајне су дакле пројаве односа сазданог са несазданим и савршавају напредовање литургијских бића у богопознању.   У Православљу, свете Тајне нису апстрактна, нити бесмислена, магијска деловања. Логос Божији је жив и делотворан (Јевр. 4.12), савршава свете Тајне, те следствено није могуће да постоји „безлогосна“ света Тајна. Дакле, карактер светих Тајни је антимагијски, будући да се свака света Тајна темељи на конкретном историјском догађају. На пример, свето Крштење не би могло да има основу, нити валидност као служба, уколико му не би претходило очовечење, крсна смрт и васкрсење Христово. Уопштено, ниједна света Тајна евхаристијске заједнице, не може да буде одсечена од историјске стварности. Зато, у Цркви, за сваку свету Тајну постоје конкретни материјални елементи, који се освећују и преображавају. Реч је о истини и животу, који су „оваплоћени“ у историјској стварности и представљају тријумф над оним силама, које чине да творевина рђа. Тај тријумф је у суштини исцељење тела створене стварности. Зато и целокупно светотајинско богословље полази од, рекли бисмо, главног интереса Отаца, који се одувек састојао у следећем – да се осигура реалност обожења човека, које је могуће само у Саборности Цркве!   Саздано је предмет науке, а Тајна је предмет харизматичног искуства. Између науке и теологије не може да постоји конфликт, будући да се прва бави сазданим, а друга несазданим. Реалност обожења, пак, свети Симеон Нови Богослов сликовито и из личног, харизматичног искуства описује у његовим „Химнама божанствене љубави“: „Цео си непокретан, па, ипак, покретан вазда биваш, Цео си изван твари, Цео, пак, и у целој твари… и нас, који у чулном и видљивом пребивамо, изводиш озарене светлошћу Твојом… и постајемо то што јесмо, синови по благодати… удови Христови постајемо, Христос ми је рука… покренем ли руку, Христос Цели је моја рука… Он бивајући мноштво, остаје Један Недељив, а ипак, сваки део Самим Целим Христом бива… Бог се не постиде да постане сличан теби, а ти, стидиш ли се подобан Њему да будеш“? (Химна XV)    IV.   Имајући за циљ управо уподобљавање Христу Господу, на таласима Радија „Беседа“, почетком 2018. г., почела је да се емитује емисија „Светотајинско богословље“. У другој половини 2020. г., било је заокружено укупно значајних 100 емисија, са детаљним освртом на светотајинско богословље Цркве.    Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, аутор поменутог серијала, катихета Бранислав Илић, истовремено је обогатио савремену српску теолошку сцену, и успешно испунио постављени задатак – упознавање са смислом савршавања светих Тајни; са значењем појмова света Тајна и светост; са односом светих Тајни и Литургије; потом, са сагледавањем светих Тајни у контексту активног литургијског живота, имајући у виду проблем да постоје људи, који се нпр., крштавају или венчавају и сасвим погрешно, тиме завршава њихов однос са евхаристијском заједницом; и, на крају, упознавање са аутентичним теолошким приступом према светим Тајнама, које су подробно биле представљене кроз свих сто осврта у емисији „Светотајинско богословље“.   Поменуте емисије, лако се могу наћи на YouTube-у, и сасвим логично би било да постану саставни део аудио архиве оних личности, које желе да се упознају са самобитном православном теологијом, првенствено, као што наглашава и аутор, у односу на свету Евхаристију, која представља извор свих светих Тајни, са циљем правилног сагледавања целокупног светотајинског живота Цркве.    Сагласно ставовима Јанараса, под утицајем институционалног, бирократског поимања Цркве, данас, многи, при помињању светих Тајни, на уму имају, некаква pro forma, церемонијална свештенодејства, преко којих, свештеници предају верницима некакав „апстрактни“ благослов. Радио „Беседа“ и катихета Бранислав Илић, емисијом „Светотајинско богословље“, изводе из колосека поменуто искључиво бирократско поимање Цркве, те предочавају и оприсутњују узвишено свештенопосланство човека, који је призван да учествује у благодатним даровима Светог Духа, да учествује у обнови живота, да се причешћује леком бесмртности (φάρμακον αθανασίας), да сахрањује „старог човека“ и да саваскрсава у новом животу са Васкрслим Христом!   Епископ стобијски  и мјестобљуститељ струмички  г. Давид (Нинов)   *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1281-1282. 1-15. август 2020, стр. 26-28)     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос су служене Свете литургије поводом данашње поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава, једне од најзначајнијих хришћанских светиња на свијету. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије овим поводом Свету службу Божију је служио у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да данас прослављамо посебно Божју Премудрост везану за највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога – Свету Софију.   Звучни запис беседе   “За Премудрост Божију у древноме царскоме  граду Цариграду. Прослављамо, дакле, Премудрост Божију и сјећамо се и доживљавамо тајну тога величанственог храма, саграђеног од руке цара Јустинијана, храма из кога су никли сви храмови, да не кажемо хришћански, али посебно православни храмови – из Свете Софије цариградске”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да је и подгорички саборни храма надахнут храмом Свете Софије из Цариграда.   “Као што је тим истим храмом надахнут и храм Светога Саве на Врачару у Београду, кроз кога васкрсава Свети Сава и његове свете моштио спаљене ма Врачару, као што се кроз храм Премудрости Божје у Цариграду, кроз Свету Софију вјековима открива и јавља, посвједочује на видљив начин та велика и света тајна Христа Господа”, рекао је он.   Казао је да је Света Софија данас поново угрожена и изложена покушају лишавања најдубљег смисла њеног постојања.   “Покушај њеног поновног претварања у џамију је безумље. Али, Света Софија остаје неразорива и неуништива. Света Софија је, ено је, и у Кијеву. Мајка црква свих руских цркава. Јер, руски народ је, већина словенских народа су кроз Свету Софију примили вјеру у Христа Богочовјека као Премудрост Божију”, нагласио је Владика Амфилохије.   Рекао је да је добро што ову службу у част овога празника празнујемоп у храму који су освештали православни патријарси на челу са васељенским патријархом Вартоломејем, нашим патријархом Павлом и московским патријархом Алексијем.   “Ево их овдје насликаних међу приоложницима и ктиторима овога светога храма, заједно са атинским архиепископом Христодулом који је приложио овај иконостас. Овдје су двојица патријараха, цариоградски и московски, овдје засадили и двије маслине у знак мира и љубави. И пустили су онда, сјећате се, и голуба који је полетио као символ Духа Светога који је освештао овај свети храм”, казао је он.   Митрополит Амфилохије је рекоа да ће те двије маслине ускоро дати плодове и да ће са њих послати маслине и цариградском и московском патријарху.   “Као позив да се поново састану овдје гедје су се онда састали, гдје су последњи пут заједно служили Литургију”, казао је Владика.   “Молимо се распетом и васкрслом Господу за распету Свету Софију, распету, ево, од 1453. године, да је поново врати да буде свједочанство Њега, распетога и васкрслога и Духа Светога животворнога. Да даде Бог да се поново овдје састану цариградски и московски патријарх, да се загрле и да се пољубе, да тиме посвједоче да су заиста свједоци Премудрости Божије, Христа Бога нашега”, поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...