Jump to content
  1. Лубеница

    Лубеница

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Поуке.орг инфо,
      После молитве ћемо разговарати са драгим Владиком аустријско-швајцарским г. Андрејем о веома инспиративној и занимљивој теми "Дела апостолска".   Подржимо Живе Речи на линку https://zivereci.com/podrzhite
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Рекао бих да је највећи дар који ми, православни Срби, имамо - дар православне вере или Православља. Он је најдрагоценији и најважнији, јер у себи садржи и све друге дарове. Шта то уствари значи?
       

       
      Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо, истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештениик служе литургију – то је истинска литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо. 
      Ми, међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ. То заиста јесте тако, али морамо да знамо да ми страдамо зато што смо православни, зато што смо у Истини, зато што сведочимо Истину.
       Исто тако, када човек живи унутар православне Цркве, онда му Бог даје разне дарове. Свети апостол Павле сведочи да Дух Свети даје различите дарове у Цркви, па тако једне поставља за учитеље, друге за епископе, треће за чудотворце; једнима даје дар језика, другима дар музике, трећима дар песништва.
       
      ДАРОВИ И ЛИЧНИ ПУТ
       
      У светом Јеванђељу се говори и о умножењу дарова. То бисмо могли да протумачимо као својеврстан пут од обичног човека до стицања Христовог лика у нама самима. То је, богословски речено, наш пут од лика до подобија. То је дар и призив сваког крштеног православног човека: да обичан човек Петар, Марко, Милица, Зорица, постане обожена, охристовљена личност и да се у њему доживи та тајна сједињења човека и Бога, као што су у личности Христовој сједињени Бог и човек. На то смо призвани и ту тајну обожења можемо да доживимо и доживљавамо у православној Цркви.
      Многи други, нажалост, хришћани имају добре жеље, добре намере, читају дебеле књиге, иду на богослужења, слушају дуге проповеди, али немају то што ми чувамо у недрима својим, то што чува свето Православље. То је света Литургија, то је светотајински живот Цркве. Због тога се ми не плашимо, на пример ни овог вируса и долазимо на богослужења и причешћујемо се слободно. Причешћујемо се и из једне кашичице, јер је то свети, освештани предмет преко којега нам се дарује сам Христос на исцелење душе и тела. Он не преноси никакве болести, јер нам се преко њега дарује Свето Причешће, које нас исцељује.
      Данас постоје извесни људи који покушавају да помуте ум народу обесхрабре га да долази у цркву. На нама је да чинимо управо супротно: да долазимо у цркву, јер нам Бог може највише помоћи. Поштујемо лекаре, поштујемо медицину, али Бог може много више. Ми то непрестано доживљавамо у Цркви и то је оно што имамо као највећи дар.
       
      ПОКРЕТ ИЛИ ЦРКВА?
       
      Питање дарова је свакако уско повезано са учењем о Цркви. Шта је православна Црква? Ко чини јерархију Цркве?
      Јерархија може да постоји само у православној Цркви, и њу чине епископ, свештеници, ђакони; док су сви други крштени људи чланови народа Божијег. Зашто је битно да знају шта је канонски шта је неканонски? Зато што, уствари, данас имамо много примера неканонског свештенства. Кад кажемо неканонског, мислимо на људе који припадају разним групацијама. Ево, да почнемо од Грчке. Тамо постоје „старокалендарци“ који су одвојени од канонске Грчке православне Цркве. Они су се после раздвојили у неколико струја и има их свуда у свету. Код нас, нажалост, у Српској православној Цркви у новије време имамо такође неканонског свештенства. Да поменемо само тзв. Артемијев покрет, затим многе друге зилотске групе које су одвојене од православне Цркве. Они нису део православне јерархије, али са друге стране изгледају исто као ми. Нема их много овде код нас Републици Српској, поготово у нашој Епархији зворничко-тузланској.
      У сваком случају, има их довољно да могу да збуне народ својим лажним деловањем и лажном проповеди, јер се представљају као свештеници Српске православне Цркве, а они то нису. Значи, веома је битно да народ има контакт са канонским свештеником на простору на коме живи. На пример, ако човек живи у Добоју или у Бијељини, он треба да зна ко је канонски свештеник парохије у којој живи. Њему треба да се обраћа у цркви када служи или за одређене савете и друге потребе. Што је најважније, канонски свештеници су они који носе благодат Светога Духа, који су истински проповедници Христови и чувари црквеног учења. Они врше благодатне и канонске свете тајне Цркве, без којих нема истинитог богослужења, нити истините вере, па самим тим ни истините заједнице са Богом.
       Са друге стране постоје свештеници који нису канонски, који су на неки начин дошли у сукоб са Црквом, са њеним канонима, одвојили се од црквене заједнице, наводно из неког свог зилотизма или било ког другог разлога. Неки су рашчињени због моралних преступа, неки су удаљени из Цркве због неправославног, односно догматски искривљеног учења. Постоје разни случајеви и људи морају да буду обазриви.
       
      НЕПОГРЕШИВИ ИЗВОР БЛАГОДАТИ
       
      Свети старац Пајсије је говорио да добрих људи има свуда у свету, у свакој религији, у сваком учењу философском, религијском, у политици, уметности, музици; свугде има људи добрих у земаљском смислу, али светитеља има само код православних. Само у православној Цркви. О томе смо малопре говорили. Дакле, самим тим што Црква даје светитеље, она показује да јесте Црква, да је ту присутна благодат Божија, да ту живи Дух Свети. То не значи да се, како то бива код појединих учења, неко канонизује, то јесте постаје светитељ, по диктату или неком декрету. Светитељ је извор благодати Божје и то Црква непогрешиво препознаје, али у време кад то Бог одреди. Неко је био канонизован убрзо после своје смрти, неко је канонизован после сто или двеста година.
      Са друге стране, ми морамо људима преносити црквено учење. Живимо у апокалиптичком времену, где се појављују и појављиваће се лажни пророци, лажни исцелитељи, лажни учитељи, или како каже Јеванђеље, лажни христоси и повући ће за собом многе људе који нису утемељени у заједници Цркве. То значи да сваки човек кад има неку дилему, треба да пита свога свештеника: Оче, шта је то? Да ли је то у реду? Како Црква о томе учи? Тако ће човек пронаћи одговор и неће се олако уплести у мреже тих лукавих људи који делују демонским силама.
      Због тога је потребно да се непрестано враћамо својој светој, саборној и апостолској православној Цркви, јер је она наш Дом у којем имамо заједницу са Богом и свим светитељима.
       
      „АТЛАС“ И СТВАРНИ КОНТАКТ СА ЦРКВОМ
       
      Ми тренутно у епархији радимо један пројекат који ћемо назвати ''Атлас Епархије зворничко-тузланске'' или ''Црквена карта Епархије зворничко-тузланске''. То је пионирски покушај да некако објединимо црквене податке од наших свештеника из епархије, али и статистичке податке из државних табела и података. То бисмо волели да објединимо у облику једне карте и да је презентујемо, како бисмо видели колико наших људи долази у цркву, а колико има православних који то не чине. Тако ћемо у сваком граду и крају отворити велики простор за мисију Цркве.
      За наше људе је најважније да постану православни Срби; да сваке недеље и празника иду у своју цркву; да схвате да је то једини пут којим ће нас Бог благословити и којим ћемо открити смисао и овога и вечнога живота. Тако ћемо постати литургијски народ. Тако ћемо обожити своје народно и национално биће и бити достојни наследници наших светих Немањића. Нека би Бог дао да наша вера не остане само некаква археологија или, не дај Боже, празна прича.
       
      БУДИМО СВЕСНИ ДА БОГ ПОСТОЈИ
       
      Према досадашњим подацима из поменутог „Атласа“ који припремамо, види се да врло мали број људи, процентуално, долази на литургије и има реалан контакт са Црквом. Народ се окупи на великим догађајима, славама и све то лепо изгледа, али се при томе губи унутрашњи, суштински, литургијски елеменат тога сабора и сабрања и све некако буде усмерено ка нечему спољашњем, земаљском и световном.
      Дакле, најважнијим сматрам да преко проповеди, преко веронауке приводимо српски народ светој Цркви. Када би то било тако, онда би Бог свакога понаособ и наш народ у целини водио путем спасења. Е, то је наша мисија. Зато имамо веронауку, зато штампамо књиге, зато проповедамо. Једини смисао је да некако постанемо свесни да Бог постоји; да је Христос Бог, да нас Он призива у заједницу са собом и у заједницу Цркве. Оно што су некада чинили свети апостоли и свети оци, то и данас Црква говори и сведочи. То је свим својим бићем сведочио и наш недавно упокојени митрополит Амфилохије. Свим својим бићем се трудио да Црну Гору врати светом Василију Острошком и светом Петру Цетињском. То је заиста велики благослов. Нека би Бог дао да тако чинимо сви ми. Свако у свом домену и свако по мери своје вере и подвига.
      Држимо се своје православне Цркве, па ћемо пронаћи смисао свог земаљског живота и открићемо живот будућег века.
      Из разговора са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у емисији "Живе речи", 04. новембар 2020. године; Са преосвећеним владиком разговарао катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Светигора жели да подсјећа и на светост као на призив и праву мјеру људског достојанства, али и на светитељство као једино истинско просвјетитељство“, ријечи су Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија из уводника првог броја часописа Светигора, који је изашао на Божић 1992. године, „као одговор на велику духовну изгладњелост не само у Црној Гори“. 

       
      Дугих двадесет и осам година старао се Владика о ревији коју није просто назвао мјесечник, него образник за вјеру, културу и васпитање уз коју су се генерације будиле и духовно узрастале. Наведене ријечи најбоље пристају управо уз овај, 288. број, који је цио посвећен Њему, оснивачу Светигоре, обновитељу истинског образовања и културе у Црној Гори – архиепископу цетињском, митрополиту црногорско-приморском, егзарху Светога трона пећкога, господину Амфилохију, који се упокојио 30. новембра 2020. године.
      Пред вама је, драги читаоци, 136 страна на којима је сабран богати животопис блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, његов посљедњи благослов и посљедња забиљежена ријеч своме народу, бесједе црквених великодостојника и мирјана изговорене изнад одра блаженопочившег митрополита Амфилохија – патријарха српског Иринеја, владике будимљанско-никшићког Јоаникија, владике Атанасија Јевтића, епископа бачког др Иринеја Буловића, протојереја-ставрoфора Гојка Перовића, протојереја-ставрофора Обрена Јовановића, академика Матије Бећковића, проф. др Здравка Кривокапића, предсједника Скупштине Црне Горе Алексе Бечића, предсједника ЦО Цетиње Рајка Радусиновића. 
      Ова Светигора је омаж вољеном пастиру сачињен из разноврсних и многобројних бесједа и изјава епископа и отаца Српске цркве и помјесних цркава, многих културних и јавних личности, спортиста. Представљање овог броја насловљено је ријечима кошаркаша Николе Миротића, који је у њима сажео лик и дјело митрополита Амфилохија. Објављено је слово благодарности  иконописца Анастасија Радовића, Митрополитовог синовца, разговор са др Јеленом Боровинић Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе, која је лијечила владику, разговор са јеромонахом Јустином, сабратом Цетињског манастира и келејником блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је уз Митрополита провео последње недјеље у подгоричком Клиничком центру, утисци протојереја Бранка Вујачића, из чије се руке Митрополит посљедњи пут причестио.
       
      Као што је Владика за живота љубављу сабирао разне људе из разних дјелова свијета, тако су и у овом Светогорином некрологу истом том љубављу сабрани стихови благодарности који су се рађали у коротним данима, уздаси бола, али и радосне туге многих који су се опростили од Владике било писмима, било телеграмима, било изјавама или спонтаним текстовима који су се тих дана објављивали на друштвеним мрежама и сајту Митрополије Црногорско-приморске. Од наслова тих текстова могла би се пјесма сачинити, сваки наслов је стих, сваки је епитаф, печат Владичине личности, сваки је слово побједе живота над смрћу. 
      Ево неких од њих: Данас је васкрс. Данас је побједа; Нисмо изгубили оца и архијереја, добили смо светитеља; Истински отац, учитељ и духовни пастир свакога од нас; Човек дубоке вере и велике љубави; Поставио нам је свима високу мјеру; Сведок васкрсења Христовог; Плодна и родна земља која је родила родом речи Божје; Морачки јасновидац; Митрополит Амфилохије или о људској узвишености; Митрополит је био духовни пламен; Амфилохије Васељенски; Митрополит, човек предања; Амфилохије – човјек славе Божије; Био је свима све, Митрополит је био отац отаца; Верни наследник Светог Петра; Небески покровитељ читавог православља; Истински виноградар Господњи; Теолог исихазма, Љепото Христова; Плаче Црна Гора, и нека плаче, има за киме! Али тај ће се плач претворити у радост…
      Љепото Христова, моли Бога за нас да се и ми улијемо у врело небеске Светигоре!
       
      Марија Живковић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...