Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Митрополит Амфилохије на јубилеј 50 година свештеничке службе служио у манстиру Острог (звучни запис + фото)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и британско-скандинавског Доситеја, уз молитвено присуство Владике будимског Лукијана, служио је у суботу 21. јула 2018. године, на празник Светог великомученика Прокопија, када се навршило и педесет година његове свештеничке службе Свету архијерејску литургију у Горњем манастиру Острог.

Звучни запис беседе

DSC_1893-1024x678.jpg

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије са преосвећеном господом епископима Британско-скандинавским Г. Доситејем и Бихаћко-петровачким Г. Сергијем, бројним свештенством и свештеномонаштвом, служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светог свештеномученика Прокопија, у суботу 21. Јула 2018. љета Господњег, у Горњем острошком манастиру.

Литургији су молитвено присуствовали Преосвећени епископ будимски Г. Лукијан и Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, као и бројно монаштво и вјерни народ.

Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је архипастирским словом поучава Владика Сергије, који је између осталог истакао да је диван Бог у светињама својим и подсјетио да се данас прославља Свети Прокопије.

DSC_1903-1024x678.jpg

-Ми данас сабрани на Светој Литургији, сабрани да се дотакнемо живога и истинитога Бога са извора благодати Божије, у Светој Чаши, Његовој светој Крви, Његовом светом Тијелу, како би и ми постали дивни заједно са Њим, јер смо пали, јер смо немоћни, јер смо сагријешили, јер нисмо могли побиједити проблем човјечанства. Тај проблем је, хвала Богу побијеђен, а тај проблем је смрт. Гријех, смрт и демон је побијеђен управо кроз Христа Исуса, што је освједочено у Његовим светим угодницима – казао је Владика Сергије и додао да је Христос освједочен посебно у Светом Василију Острошком Чудотворцу и у Светом Прокопију, а да ће бити освједочен у свима нама ако му предамо своје биће.

Свети мученици су они који су слободно и смјело ишли на страдање, јер су се ослободили себе, својих жеља, ослободили су се свога гријеха и сваког прохтјева, казао је Владика Сергије.

-На то нас Бог позива. Да се и ми одрекнемо себе, да како Јеванђеље каже, узмемо крст свој и пођемо за Христом, јер ако то не учинимо нећемо бити достојни ни Његових светих – казао је Владика Сергије.

DSC_1906-1024x678.jpg

Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали присаједнили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће.

На крају богослужења сабранима се ријечима благодарности према архиојерејима који су дошли у Црну Гору поводом предстојеће хиротоније новоизабраног Епископа диоклијског архимандрита Методија Остојића, обратио Митрополит Амфилохије, који је управо на данашњи дан прије 50 година примио свештенички чин јеромонаха од Митрополита кефалонијског Прокопија, управо на празник Светог Прокопија.

-Велики је Божији благослов за Српску Цркву, за Митрополију црногорску, за све православне, хиротонија новог епископа, јер су епсикопи насљедници светих апостола. Хвала Богу ти православни епископи су се данас раширили на читавом свијету, на свим континентима и ова света Литургија данас се служи на свим земаљским језицима – казао је Митрополит Амфилохије.

Он је казао да архијереји Божији свједоче Бога широм свијета баш као и Свети Василије Острошки који вјековима сабира народ из разних крајева  у острошку светињу.

Литургија је завршена појањем „многаја љета“ Митрополиту Амфилохију.

Непрекидна колона поклоника притицала је цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјелива мошти Острошког Чудотворца.

DSC_1914-1024x678.jpg

DSC_1919-1024x678.jpg

DSC_1921-1024x678.jpg

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славског колача и Дјечјим сабором у манастиру Златица у Подгорици данас је прослављен празник уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, храмовска слава ове светиње.
       
      Литургију је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством  и монаштвом уз молитвено учешће великог броја вјерника из Подгорице и околине који се традиционално на овај празник сабирају у овој светињи. Посебан благослов Божији и ове године је био долазак дјеце са Косова – из царске лавре Грачанице који већ неколико година заредом учествују у торженственој прослави на темељима ове ранохришћанске светиње.
      У литургијској бесједи Митрополит је казао да пјесма Осана на висини, благословен који долази у име Господње, која се поје већ двије хиљаде година, одјекује кроз вјековима и овдје на темељима ове древнохришћанске светиње:
      „Једно вријеме та је пјесма овдје заћутала, јер је ова светиња постала причасник Христовог распећа. Као што је Он разапет тако је и Црква Његова на распећу кроз вјекове. Ове светиње Божије су причаснице Христовога распећа. Али као што је Господ васкрсао из мртвих, тако и све оно што се Њега дотакне и чега се Он дотакао кроз сву историју увијек се изнова обнавља и васкрсава, као и ова древна светиња око које смо се сабрали. Она се обнавља и васкрсавајући из мртвих обнавља памћење на све оне који су овдје вјековима служили Господу, подвизавали се и градили ове свете храмове, а међу њима су били и древни диоклијски епископи.“
      Подсјетио је Митрополит да је конак, који се сада гради, саградио од овдашњих цркава некадашњи турски паша Дервиш бег Османагић  и да је приликом копања нађено 12 гробова. Додао је да иако нико није очекивао да ова светиња васкрсне, она васкрсава не само овдје него и даље. У аргентинском милионском граду, Резистенцији, владика Кирило Бојовић приводи крају храм који је копија управо овога храма са Златице. Митрополит је поручио да храм васкрасава да би и ми кроз његово васкрсење васкрсавали сабирајући се око имена живога Бога, пјевајући оне ријечи дјеце јерусалимске Осана на висини, благословен који долази у име Господње, славиће опште васкрсење мртвих:
      „Прије Свога страдања Христос је благовијестио опште васкрсење мртвих када је васкрсао четвородневнога Лазара и када је улазио у Свети град Јерусалим. И ево га, и данас улази овдје заједно са нама и са овим градом престоним, заједно са нашом дјецом из страдалнога и распетог Косова која су данас дошла и долазиће ако Бог да и у будућа времена.“
      Наглашавајући да је Оливер Ивановић, који је убијен од безбожних руку у Митровици, родом одавде, као и његова породица, Митрополит је казао да су Ивановићи сачували темеље ове светиње и предали их Цркви, тако да је ова светиња и преко њих везана за Косово и Метохију.
      „Васкрсава ова светиња јер све оно што је Божије, чега се Бог и Божја сила дотакла оно је у знаку распећа, а онда и у знаку васкрсења Христовог. Као што је Господ пострадао и био разапет, а онда васкрсао из мртвих и његов гроб постао живоносни гроб, тако и све оно што се Њега дотицало и дотиче на земљи широм васељене и оно је у знаку Христовог распећа и васкрсења.“
      Владика се помолио за васкресење Подгорице и јеванђелског морала којим је живио и васкрсао овај град у вријеме краља и господара Црне Горе Николе Петровића приликом његовог ослобођења у 19 вијеку:
      „Онда је на Сахат кули никао онај часни крст, који је недавно био угрожен, а који свијетли над овим градом. И призива све који у њему живе да се врате тој вертикали – поклоњењу једином Богу, који вертикалом небеском силази међу нас и постаје као један од нас, и у исто вријеме и хоризонтали Часнога крста, знаку Христа распетога и васкрслога, знаку човјековог призвања да се рађа на земљи, али да не остаје на њој, јер је човјек рођен за вјечни и непролазни живот.“
      Појаснио је владика да је благодарећи томе што је сам Бог постао човјек, човјека учинио бесмртним, непролазним:
      „На ту бесмртност смо позвани, њоме смо призвани, ради ње се рађамо овдје на земљи. Ако човјек није вјечно биће и не посједује то вјечно достојанство и бесмртност, ако се све завршава смрћу, онда нек је проклет дан у који се човјек рађа и живи на земљи.“
      Иако многи сматрају да ове древне светиње треба да остану само мртвачнице, рушевине и да се не обнављају, кроз њихову обнову, обнавља се људско достојанство и дијело добија вјечно и непролазно значење:
      „Ми смо дјеца Неба – Христова дјеца!. Ми који носимо крст Христов носиоци смо и свједоци бесмртности и вјечнога достојанство, непролазности, свуда на земљи. Тај Христов крст посебно данас носе наша браћа и дјеца на Косову и Метохији, Украјини и Сирији.“
      На кају литургијске бесједе Митрополит је још једном истакао колико је значајно обнављање Златице, светиње која је причасна Светом граду Јерусалиму, наглашавајући да је кроз њу и поклоњење распетоме и васкрсломе Господу, служење Њему и кроз вјеру у вјечно, бесмртно и непролазно људско достојанство, и овај град призван да постане Јерусалим.
      Након причешћа вјерних, темеље златичке ранохришћанске светиње обишла је празнична литија са палминим гранчицама, а онда је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао и пререзао славски колач. Овогодишњи домаћин славе отац Бранко Тапушковић предао је дио колача Светозару Радоњићу који ће бити кум славе за наредну годину.
      Дјеце полазници школа вјеронауке подгоричке Црквене општине, Национални ансамбл “Венац” из Грачанице, КУД „Ђурђевданско коло“  и „Пече“ из Подгорице, извели су богат културно-умјетнички програм. Сабрање на Златици је настављено уз трпезу љубави.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу са свештенством Свету службу Божију у манастиру Горњи Брчели у Црмници. У литугијској бесједи владика Амфилохије је казао да је Васкрсење Лазарево било припрема и свједочанство  Христовог васкрсења и да је Господ Исус Христос за Себе рекао да је Он Васкрсење и живот и који у Њега вјерује неће умријети, него ће вјечно жив бити.
       
      „Господ наш и на овај данашњи дан потврђује да је Он заиста истински Син Божији и да је Он васкрсење и васкрситељ, дародавац вјечнога и непролазнога живота. И ово чудесно Јеванђеље Светог апостола Јована о васкрсењу четвородневног Лазара пријатеља Христовога, брата Марте и Марије, то потврђује.“
      Митрополит је подсјетио на диван и чудесан опис самога Господа, Марте, Марије и васкрслога Лазара у Јеванђељу. Господ је, потресен тајном смрти Свога пријатеља, заплакао и молећи се Оцу Своме небеском припремао се за васкрсење Лазарево, који је био већ четири дана у гробу. Након што су скинули камен са гроба, Господ позива Лазара да изађе из гроба и васкрсава га.
      „Лазар, као живи свједок живога Христа Бога васкрститеља, остао је до данашњег дана свједок да је Господ дародавац не само пролазнога, него и вјечнога живота“, казао је Митрополит и подсјетио да Лазар послије живио у Јерусалиму, као и да је отишао на острво Кипар гдје је био епископ, и тамо се и данас налазе његове мошти.
      Господ се васкрсењем Лазара четвородневног прославио и посвједочио Својим ученицима истинитост онога што ће се са Њим догодити послије Његовог страдања, распећа и смрти:
      „Предуказао је тајну Васкрсења васкрсењем Лазаровим, а у исто вријеме посвједочио и Лазаревим, а посебно Својим васкрсењем, да је човјек биће које је створено за вјечни непролазни живот, за бесмртност. “
      Митрополит је истакао да је човјек биће које је Бог створио не за смрт, пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот који дарује сам Господ. Даље је појаснио да је ради тог вјечнога живота Син Божији јединородни, Син Оца предвјечнога, постао човјек, један од нас, примио на себе људску смртну природу, која постаје бесмртна и вјечна.
      „Сам Господ је постао човјек и уселио се у нас пун благодати и обдарио људску природу вјечним животом, што је посвједочио Својим Васкрсењем и Вазнесење и сједењем са десне стране Бога Оца. Зато ми у Симболу вјере исповедамо Тајну Свете Тројице: Оца који је све створио, Сина кроз кога је све створио, рођеног од Дјеве и Духа Светога, који је ради нас и нашег спасења претрпио страдање, смрт али и васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса, и Духа Светога животворног који од Оца исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо.“
      Нагласио је да су све глади људске на земљи коначно глад за бесмртност, за вјечним и непролазним животом и да нико не може нахранити човјека сем Њега који је пут, истина и живот, који је дародавац вјечнога живота, који је живот, који је јуче, и данас, и вавијек, исти Господ, наш Исус Христос диван у Светоме четвородневном и Лазару у његовом васкрсењу, предиван у светим пророцима, апостолима и свим другим Божијим угодницима кроз вијекове:
      „Ево Црква, као тијело Христово, кроз вјекове сабира душе жедне и гладне Бога из свих земаљских народа, да сви прослављају једним срцем и душом Њега који је јуче, и данас, и вавијек исти, да само Њему служе и да се само за Њега везују. За кога је могао да се веже Лазар? И сродство његово и све везе људске су биле разорене, уништене страшном смрћу његовом, али је сила Христа Васкрслога она која је прво њега вратила њему самоме, његовој природи, обдаривши га вјечни животом, а онда и сестрама Марти и Марији и другим његовим сродницима и пријатељима.“
      Након Свете литургије Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је добротвору Владану Стојиљковићу из Лесковца уручио захвалницу за трудољубље у обнови и изградњи манастира Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима са молитвом да Господ вјерног слугу обдари здрављем, сваким напретком и вјечним спасењем.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Митрополит загребачко-љубљански Порфирије рекао је вечерас да је покајање једина шанса, једина перспектива за човјеков духовни и нормалан живот јер је оно непрестано преображавање. "Покајање, у ствари, јесте радост, покајање је радовање", истакао је митрополит Порфирије на предавању у Бијељини о теми "Покајање", којим је завршен овогодишњи великопосни циклус предавања пред Васкрс. Митрополит Порфирије је рекао да је покајање унутрашњи, дубински процес преображаја који подразумијева спознају да се на неки начин скренуло са пута који води ка Богу.

      "Послије те спознаје и констатације да смо скренули са пута здравим начином постојања, слиједи осјећање дубинске потребе да се вратимо том путу", каже митрополит Портфирије.
      Митрополит загребачко-љубљански истакао је да покајање отуда јесте стање које "у исто време подразумева тугу због сазнања да радост и пуноћа живота долазе само из те заједнице с Богом, а да се одступило од ње.
      "Међутим, у исто време осећамо и радост зато што оног тренутка кад смо пожелели да се вратимо Богу, већ сама та жеља наша отвара пут доласка Бога, благодати Божије и љубави у нашу душу и у наше срце, а та благодат и љубав нас потпуно релаксира и ослобађа сваке муке коју производи погрешан начин живота", рекао је владика Порфирије.
      Он је додао да стога свети оци говоре о покајању и покајање називају "радосном тугом".
      Говорећи о исповијести, као некаквој духовној истрази, митрополит загребачко-љубљански је рекао да је то "унутрашња потреба јер сваки грех није ништа друго до својеврсна болест".
      "У исповестим указујемо на наше болести духовне, на ране које смо нанели себи грехом и износимо то пред Бога, очекујући да он као најбољи могући хирург, благодаћу својом исцели рану. Будући да је он љубав не постоји та рана коју сами себи можемо нанети, а да Бог љубављу својом неће исцелити", рекао је митрополит Порфирије.
      Према његовим ријечима, не постоји тај гријех који Бог не може и неће опростити.
      "Кад имамо потребу тад се исповедамо, а не када нам је то неко наредио", каже митрополит загребачко-љубљански.
      Он је поручио да је покајање једина шанса, једина перспектива за човјеков духовни живот, нормалан живот, јер је оно непрестано преображавање.
      Митрополит Порфирије истакао је да покајање није само психолошко стање, већ да обухвата читаво биће, као и да је оно, "у ствари, прихватање руке Божије, јер нема човека који не греши нити има човека који није свестан да је грех грех".
      "Само, има људи који свесно потискују грех и беже од њега и наравно гомилајући га у најдубљим дамарима свога бића, стварају себи највећег непријатеља", рекао је владика Порфирије.
      Он је нагласио да гријех "разара, дезинтегрише биће".
      "Али, када идемо путем покајања значи да идемо путем спасења, а спасење није ништа друго до исцелење, односно спајање свих наших разбијених фрагмената", поручио је митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
      Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске, који води свештеник Синиша Шаренац, пред Васкрс традиционално организује великопосни циклус предавања, а овогодишњи је почео 4. априла предавањем "Милош Црњански и српска традиција", професора Мила Ломпара.
      Сва предавања одржавана су четвртком у Епархијском духовно-културном центру.

      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      Ове, 2019. године, 20. априла, навршава се 17 година од упокојења чувеног владике др Данила (Крстића), епископа будимског, незаборавног духовника, пастира Цркве Христове који је био једна од најобразованијих личности Српске Цркве. Дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, докторирао теологију на Харварду. Велики јерарх се у Господу упокојио 2002. године, а сахрањен је у порти Манастира Ваведење на Топчидеру. 

      Животопис Владике Данила (Крстића)
      Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава.
      Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду.
      Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци.
      На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града.
      Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски. Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године. Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године. Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 – 1997).
      Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио, блаженопочивши, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа.

      Извор: Манастир Ваведење
    • Од Логос,
      Тема мог излагања је примат у оквирима шире теме овог заседања, а то је „Еклисиологија и национализам“. Основно питање је: да ли је обавезно, и како превасходно може да функционише примат у Православној Цркви узимајући у обзир постојање национализма у њој? Какав утицај на примат, на његово схватање и практичну примену у Православној Цркви, има постојање национализма у њеној еклисиологији? Да бисмо одговорили на ова питања, потребно је пре свега да укратко опишемо основна богословско-еклисиолошка начела, на основу којих се развио примат у Православној Цркви.

      Историчар, који није богослов, обично се задовољава приписивањем првенства историјским и социјалним факторима, политичким коинциденцијама, утицајима историјских личности и идеолошких струја, тежњи ка демонстрацији силе и др. Несумњиво је да су такви фактори играли, и настављају да играју, значајну улогу у практиковању првенства у животу Цркве. Већ у почетку, Црква је повезала примат са политичком важношћу седишта једне Цркве (Рим, Константинопољ и др.) и стога се примат у Цркви убрзо преобратио у првенство власти са познатим последицама по однос међу (самим) црквама као и по однос Цркве и светских власти, нарочито на Западу.
      И поред тога, у погледу црквеног првенства, никад није одсуствовао богословски фактор у његовом разумевању. Врло рано Рим је засновао примат папе на вољи самог Христа, као и на идеји Петровог наслеђа, али ни Црквама Истока није била довољна политичка важност седишта, већ је првенство врло рано повезано са апостоличношћу једне Цркве, захваљујући којој је та Црква могла да се пројави као (истински) ауторитет по питањима вере. Устројства Пентархије (пет патријаршија) и поредак патријаршија и Цркава у Византији, такође су образовани и у односу на богословске разлоге. Тако је каноничност, односно позивање на ауторитет свештених канона, постала тема еклисиологије, а не просто ствар практичних нужди и решења која су могла да буду подложна променама. Смисао примата и одговарајући поредак утврђени су на основу екли- сиологије, а не просто историјски. Због тога и када је једна одређена Црква изгубила своју политичку важност, она је остала на месту које јој је одређено свештеним канонима. Не зависи дакле, место које је имала једна Црква од некадашњег политичког значаја који је имала, иако је могуће на почетку, када јој је дато такво место, да се узимао у обзир и политички значај, али политички значај није остао главни критеријум.
      Како може да се оправда примат из (саме) природе Цркве, каквим нам се Црква по преимућству историјски открива у божанској евхаристији? Да ли се смисао примата може обухватити евхаристијским приступом еклисиологији, као што је то у православном богословљу?
      Блажене успомене отац Николај Афанасијев, који је и увео тзв. евхаристијску еклисиолотју у наше време, не би могао да помири један такав, на први поглед јуридички смисао примата, са божанском евхаристијом. За њега је свака идеја власти и јерахије по дефиницији непомирљива са божанском евхаристијом. Они међу православнима који, такође, не прихватају евхаристијску еклисиологију, имају потешкоће да споје смисао примата са самом природом Цркве. Избегавају да говоре о првенству jure divino. Али ако неко пажљиво и најдубље истражује природу и структуру евхаристије, увериће се да примат представља њен суштински елеменат. Наравно, као што се и десило, могућност савршавања евхаристије у каснијим временима од стране само једног свештеника, учинило је да је свеза примата са њом (евхаристијом) престала да буде јасна.
      Међутим, на почетку и током великог временског периода касније, евхаристија је била сабрање целокупног народа једног места са сасвим јасном јерархијском структуром, на челу са епископом, окруженим презвитерима. У односу на то своје место у евхаристији, епископ стиче и право да представља своју Цркву на Саборима. Локална Црква је без првог, из богослужбеног разлога, била несхватљива. Примат епископа чини саставни елеменат саме евхаристије, од које је задобио каноничност унутар Цркве.
      Идеја да не може да постоји Црква без првог, прешла је и на периферну структуре Цркве. Када се она развила и обликовала у митрополитанску институцију и, у историјском следу, у патријаршије, највероватније у тесној вези са установом сабора, развило се у четвртом веку првенство митрополита у односу на остале епископе његове области. Подручни епископи, сагласно 34. канону светих Апостола, потврђеног на Васељенским саборима, митрополита треба да сматрају за свог поглавара и да ништа не чине без њега, као што ни он не треба да чини ништа без њих. На тај начин примат је постао неодвојиви део институције сабора, као што је и сабор постао обавезни оквир изражавања примата. Примат без сабора не може да постоји у православној еклисиологији, али ни сабор без првога. Овакво првенство са истим претпоставкама проширило се и на патријаршијску институцију и на аутокефалне Цркве у истом облику, у најтешњој вези са саборношћу; проширило се и на васељенску, светску раван, углавном у облику Васељенских Сабора. Ова тема тиче се богословског дијалога римокатолика и православних у наше време.
      Из свезе са евхаристијом и саборношћу следи да првенство у Цркви има за своју основну делатност, (ово је значајан моменат), надилажење свих раздеоба у телу Цркве. Ово је велики и егзистенцијални значај првог, или главе, како је примат генијално назван у свештеним канонима. Коришћење израза главе јесте позајмица из христологије. Као што је Христос глава Тела Цркве, унутар кога се надилазе све раздеобе (где нема мушко и женско, обрезања и необрезања, Јелина и Јудеја, варвара, робова и слободњака, и тако даље, уп. Кол 3, 11), тако се и у личности епископа уједињују и надилазе све природне, социјалне и друге раздеобе које доминирају у свакодневном животу.
      Чињеница да се у једном епископу, као првом, тј. као поглавару једне помесне Цркве, надилазе природне и друштвене раздеоба, потврђена је у најригорознијим одредбама свештених канона, по којима у свакоме граду једне помесне Цркве може да постоји само један епископ (осми канон Првог васељенског сабора). Интересантно је да се подвуче да у древној Цркви није постојао термин нација у данашњем смислу те речи. Постојале су, међутим, културолошке и језичке различитости унутар истог града. На пример, у Антиохији су гркофони и Сиријци сапостојали, али никада се није размишљало о томе да Црква уведе два епископа у истом граду, правдајући такав поступак пастирским потребама. Постоје историјски показатељи да је могуће да су постојале парохије за опслуживање таквих потреба, али у сваком случају не и епископије.
      Епископ као први и (као) глава треба да, по Христовом прототипу, сједини све у једно тело, независно од пола, племена, социјалног статуса и др., сваког члана (своје) заједнице. Ово начело пренето је и на шире географске области, митрополије, патријаршије, као и на васељенски ниво, и представљало је основ развоја канонског начела обласности унутар православне еклисиологије. Црква се састоји од географских целина, а не културолошких, и зато епископи обавезно уз своје име носе и географску титулу (име епархије). Не постоји епископ без географске титуле. Ово нас упућује на прве векове, у време Новога завета, где се Црква одређује географски (Црква у Коринту итд) и у свим актима древних сабора епископи се потписују са својом географском титулом. Начело обласности није просто тема канонског поретка, већ се тиче надилажења свих природних разлика које могу да сапостоје у једном месту у личности једног епископа. Ако не постоји једна таква служба првог, или главе у свакој помесној Цркви, тада имамо озбиљно богословско одступање, које се тиче саме природе Цркве као Тела Христовог у коме се надилазе све раздеобе.
      Све ово важи и за шира географска подручја и представља основ митрополитских, патријаршијских и аутокефалних цркава, од којих свака има одређене географске границе које не би требало прекорачити. Следствено томе, не ради се о управној, нити о политичкој теми. Када је 1872. Сабор у Константинопољу осудио етнофилетизам, он је то осудио као јерес, а не просто као канонски преступ.
      Начело обласности тиче се саме природе Цркве, јер потиче из саме христологије, сходно којо у Телу Христовом нема Јелина ни Јудеја. (Могли бисмо да кажемо за случај Сабора из 1872. године: нема Бугарина ни Јелина, итд). Све ово је толико озбиљно, да објашњава карактерисање етнофилетизма као јереси. Ствари треба поставити у односу на еклисиологију, коју смо претходно анализирали, да сама христолошка и евхаристијска природа Цркве намеће начело обласности у свези са једним и јединим првим у сваком месту. Ово начало исказује есхатолошку природу Цркве јер ће само у последњим догађајима, у Царству небеском бити остварено превазилажење раздеоба које ствара историја. Црква је по својој природи икона последњих ствари и свако изобличење ове иконе представља јерес са најозбиљнијим егзистенцијалним последицама по живот људи. Црква као икона последњих стварности, због саме своје природе, не може и не сме да апсолутизује историјске облике и да се дели на основу таквих облика.
      Древна Црква се није бавила национализмом у оном облику у коме је то случај са новијим временима. У сваком случају, из богословског угла посматрано, примат се уклапа у оно што смо предходно рекли о есхатолошком надилажењу свих природних и социјалних раздеоба унутар Тела Цркве и евхаристије. Ако у Цркви нема мушког ни женског, разлика, дакле, коју садржи сама природа, наравно по вољи свог Творца, колико је више потребно надилажење националних разлика, које су људске творевине, иако је од неких изнесено и мишљење да и нација представља вољу Божију. Како год да стоји ова ствар, када говоримо о надилажењу раздеоба свих врста унутар Цркве (природних, социјалних, културних), немамо у виду пренебрегавање разлика, већ брисање њиховог раздељујућег карактера. Речи: у Христу нема…, треба да се тумаче у духу разлике коју прави свети Максим између разлике и раздељења. Разлика је добра, и она потиче од Бога; међутим, не и раздељење. Када говоримо о надилажењу раздеоба, немамо на уму брисање, већ прихватање разлика. У овом елементу поново се показује еклисиолошка важност првенства о коме смо раније говорили. У телу Цркве могу, и треба да сапостоје многе националности, као што могу да сапостоје различити узрасти, родови, племена, социјални редови, и томе слично. Ако међутим, свака од различитих нација оцењује да треба да има свог првог, тада се разлика претвара у раздеобу. Првенство није само један облик власти, иако може да се злоупотребљава, већ обавезна и рекао бих јединствена служба за избегавање раздеобе. Могућност да се првенство може злоупотребити као средство притиска, не оправдава његово укидање, јер не постоји други начин да се помесна Црква уједини у једно Тело.
      Протестантизам је укинуо првенство и од тада се узалуд бори да спасе јединство Цркве или помоћу заједничких исповедања вере, или етичких начела, и сл. Православље је изабрало да одржи смисао првенства колико у символичној, литургијској, толико и у канонској равни, постављајући саборски систем попут безбедоносног бедема како би се избегла његова злоупотреба. Када видимо примат као неопходну службу за превазилажење раздељења уз поштовање разлика у Телу Цркве, тада схватамо да национализам може да одведе у еклисиолошко отпадништво и јерес, не због простог прихватања сапостојања различитих националности, већ због вредновања и захтевања службе првог на основу националности. Једно такво одступање проживљава Православна Црква данас у тзв. дијаспори.
      Православна Црква је кроз векове одржала верно начело обласности, одређујући тачно географске границе сваке аутокефалне Цркве својим посебним томосом. Израз томос јасно показује обласност. (Сече се, дакле један комад територије једне Цркве и даје се другој Цркви, од Мајке Цркве, новој Цркви). Тако унутар области једне такве Цркве не подразумевају се први у односу на национални идентитет. Све националности које се налазе на том месту, директно припадају првоме у том месту. На тај начин се чува речено: нема Јелина ни Јудеја и сл. у Цркви.
      Међутим у нашој епохи, углавном од двадесетог века, први пут су се од стране руске Цркве довеле у питање географске границе
      Константинопољске патријаршије у односу на свештени 28. канон Четвртог васељенског сабора. Руски тумачи већ од деветнаестог века тумаче овај канон у том смислу да се територија такозване дијаспоре у канонском смислу схвата као no mans land. И тако, по први пут се у пракси укинуло начело обласности и уведен је феномен постојања много првих епископа у истој географској области. Чињеница да се ова тема непосредно везује за етнофилетизам, који је наметнут православљу у новија времена, показује се тиме што се постављање многих епископа у расејању није десило на основу аутокефалности (како се често погрешно схвата). На пример, гркофоне православне цркве никада нису постављале своје епископе у расејању, признајући на тај начин да овај простор припада Васељенској патријаршији. Остале православне цркве, позивајући се јасно на националне, културолошке, језичке, обичајне и друге критеријуме, приступиле су постављању својих епископа. Тако проблем дијаспоре треба историјски да се размотри као последица уплива национализма у православље. Не би било претерано окарактерисати наведену појаву као еклисиолошко одступање и јерес унутар православља. Чињеница да је такво стање постало прихватљиво и да се због тога није прекинула заједница између православних цркава, говори да је на делу икономијски чин са надом и очекивањем да ће се наћи једно решење које ће водити у васпостављање канонске регуларности, а то је принцип једног епископа у сваком месту. У том правцу већ сарађују све аутокефалне православне Цркве, под председавањем Васељенске Патријаршије и недавно је, као први корак, установљен скуп локалних епископа у областима расејања, како би се развила свест о помесности и јединству православних у једном месту, независно од њиховог националног порекла. Овакви скупови већ делују и то успешно, иако национализам у појединим Црквама још постоји и понекад се интензивира због великог одсељавања људи у земље Запада. Молимо се да Бог који управља историјом поведе Цркву како би поново саздала еклисиолошку каноничност коју искушава уплив национализма. Овај последњи моменат води нас ка питању: да ли и у којој мери ће национализам моћи да опстане у постмодерној епохи, и која може да буде важност примата и еклисиологије коју смо овде представили у новом стању ствари?
      Постмодерна се карактерише као покушај да се доведе у питање све оно што је стабилно. Сједињена са глобализацијом, чије је главно оруђе технологија, свакако ће угрозити све оно што је традиционално, па и сам смисао нације. Ово може да води или у неку врсту интернационализма, који би собом угрозио и саму структуру аутокефалности Православних Цркава, или у једно оживљавање национализма као одговора на претњу укидања културолошких посебности, без којих човек не може да ствара, јер је по природи везан за одређени простор и време. Каква год будућност била, Црква је обавезна да остане у својој есхатолошкој природи и да се не мења, нити предајући се национализму, нити укидајући културолошке различитости. Црква као икона последњих стварности треба да буде простор у коме се различитост не демонизује, осим ако не постаје раздељење. Ово треба најпре да се огледа у структури Цркве и у схватању примата о коме смо говорили у нашем излагању. Тако у случају да историјска стварност одведе у слабљење националних оквира са многокултуралношћу као последицом, Црква ће потребовати начело обласности, сједињено са службом првог, тако да културолошке разлике буду превазиђене у његовој личности, и да не воде у раздељење. Непрекидно говоримо о унутрашњем животу Православне Цркве, а не о односима са другим религијама или исповедањима вере, где се и не поставља тема примата. То значи да Православна Црква треба да се удаљи од модела данашње дијаспоре и да поново успостави своју канонску структуру, ствар која ће јој дозволити, или још боље наметнути, сама мнгокултуралност. Ако опет оживи национализам, тада ће потреба за првим бити много већа. Ако православље не жели да се потчини националистичким циљевима, тада ће имати потребу за већим јединством, како би превазишло окренутост себи и ујединило свој глас у суочавању са људским проблемима. Ово ће да повећа потребу за саборношћу и у наставку за приматом, који чини нераздвојни део саборности.
      Црква живи у овом свету али није од света. Историја је по својој природи изложена променама које Црква не може да контролише. Каг год је Црква покушавала да спречи историјске токове, бивала је секуларизована, или маргинализована. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег, које се одражава не само кроз њену проповед, већ пре свега кроз њену структуру.
      Нажалост, усвајајући и робујући национализму, Црква је у опасности да изгуби своју есхатолошку визију и да претрпи последице, или тако што ће да раздели саму себе у случају када је историја благонаклона национализму, или да се маргинализује у случају да ток историје поведе ствари у супротном правцу. У случају да институције као што су аутокефалност и примат служе национализму, опасност по постојање Цркве је огромна. Ове институције се морају одвојити од национализма и поново наћи еклисиолошки карактер који су имали у древној Цркви. (Попут институција Пентархије и аутокефалности Кипарске Цркве, који јесу били облици аутокефалије, али оне нису имале никакве везе са национализмом). У оној мери у којој су постале као породи национализма, или уколико служе циљевима национализма, и њихова судбина увелико ће зависити од судбине национализма. Колико, међутим, Црква остаје верна својој есхатолошкој визији, толико више шансе има да преживи у историји.

      Предавање одржано 25. маја 2012, на конференцији „Еклисиологија и национализам“, у Волосу, Грчка (24–27. мај 2012); објављено у: Саборност, № 6 (2012), стр. 129–136.

      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Create New...