Jump to content

Животопис Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић. Свјетовно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године.
Будући митрополит је провео дјетињство у патријархалној породици, која је остала вјерна Православљу и завјетима предака у тешким посљератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Св. Саве у Раковици у Београду.

amfilohije1.jpg

Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године.

Упоредо са Богословским факултетом, студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.
Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник наше Цркве, и светогорски старац Пајсије.
Послије завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, гдје је   магистрирао на Источном понтификалном институту (1965).

Одатле одлази у Православну Цркву Грчке, гдје борави седам година и гдје прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Св. Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. Послије годину дана проведених на Светој Гори, одлази за професора на Православни институт Св. Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Св. Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета.

Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Св. Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je и Орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и умјетности изабран је 2015. године.
Говори грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик. Користи у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.
Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је у Вршцу 21. јула 1985. године.
Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.
Митрополит Амфилохије је носилац древних титула: Егзарх Свештеног трона пећког, као и Архиепископ цетињски.
Митрополит Амфилохије је члан Светог Архијерејског Синода СПЦ у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог блаженопочившег Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и мјестобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, крајем децембра исте године. Администрира Епархијом буеносаиреском и јужно-централноамеричком (која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до данас.
Послије дугогодишњег противљења комунистичке власти, митрополит Амфилохије је устоличен у Цетињски трон у врло тешко вријеме по Митрополију црногорско-приморску и уопште Православље у Црној Гори. Педесет година комунистичке владавине оставило је духовну пустош. Већина цркава и манастира била је запуштена. Митрополија је имала мали број свештеника. Послије примања светог трона Цетињске митрополије од часног старца митрополита Данила Дајковића, који га је у тешким временима чувао и сачувао, требало је кренути готово изнова – обновити цркве и манастире, поставити свештенике, вратити људе изворним духовним вриједностима. То није било нимало лако, јер се пет деценија индоктринације у Црној Гори није могло тек тако исправити. На темељима комунистичке, у суштини антицрногорске и антисрпске доктрине, у вишестраначком животу Црне Горе, јавиле су се разне духовне девијације. Свјестан улоге коју је Митрополија црногорско-приморска имала у прошлости, као темељ духовног и државотворног бића Црне Горе, иако је био оспораван и излаган разним подметањима од стране комунистичке власти и њихових идеолошких насљедника и прије него је ступио на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је од самог устоличења кренуо у свеукупну обнову живота Православне Цркве у Црној Гори.
Уз помоћ свештенства и народа, подстакао је обнову, као и подизање нових цркава и манастира. Велика обнова је услиједила након враћања народа Црне Горе Православној Цркви почетком деведесетих година XX вијека. И обични лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених објеката. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.
На предлог митрополита Амфилохија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ обновио је (2000) древну светосавску Епархију будимљанску (за вријеме књаза и краља Николе (1879) звала се Захумско-рашка, а послије Другог свјетског рата (1947–1956) Будимљанско-полимска), под називом Епархија будимљанско-никшићка на челу са епископом Јоаникијем Мићовићем.
Од великог је значаја била обнова, послије више од 150 година, запустјелог знаменитог манастира Подмаине у Будви. Започета је и обнова манастира Стањевића, стогодишњег средишта Црне Горе у доба Петровића, као и првог сједишта Зетске митрополије – манастира Св. aрхангела на Превлаци код Тивта. Оживјели су дуго времена запустјели манастири: Горњи Брчели, Старчева Горица на Скадарском језеру, Дуга, Бијела, Подмалинско, двјеста година угашени манастир Св. Николе на Ободу, Комски манастир, манастир Врањина, манастир Ћелија Добрска у Добрском селу код Цетиња; обновљени су манастир Дајбабе, манастир Ждребаоник, манастир Жупа Никшићка и др.
Ова свеукупна обнова је кулминирала торжественим освећењем Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 7. октобра 2013. године, у којем су учествовали Патријарси и представници свих помјесних Цркава на челу са Патријархом васељенским Вартоломејем, московским Кирилом и српским Иринејем, а присуствовали су и представници других хришћанских цркава, као и нехришћанских вјерских заједница. Изградња овог храма био је један је од основних задатака Митрополије црногорско-приморске двије деценије. Не мање важан подухват је и изградња Храма Светог Јована Владимира у Бару, који је освештан 25. септембра 2016. године. Саборни храмови у Подгорици и у Бару, по мишљењу стручњака представљају најимпресивније објекте те врсте у Црној Гори, а и шире.
Од доласка на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије је захтјевао од надлежних власти испуњење њихове обавезе – обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца, Св. Петра II Петровића Његоша. Предлагао је да та црква – ако је и није могуће подићи на истом мјесту на којем је Његош својом руком положио камен темељац и на којем је она била саграђена, а потом и обновљена 1925. године – буде подигнута у непосредној близини постојећег маузолеја на врху Ловћена, да буде исте величине као изворна Његошева задужбина из 1846. године, без касније (1925) дограђене ограде. До данас надлежна власт, насљедник оне која је срушила цркву 1972, није изашла у сусрет овим захтјевима митрополита Амфилохија.
У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990–2010“ (Цетиње, 2010), који је издат поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе митрополита Амфилохија (1985–2010) и двадесетогодишњице његовог служења (1990–2010) на Трону цетињском, дат је прецизан податак да је у тих 20 година санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката. До данас се тај број повећао на 652 црквена здања.
На основу неспорних чињеница можемо закључити да вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит Амфилохије – уз немањићку епоху у некадашњој Зети и епоху митрополита Митрофана Бана и краља Николе (и у књажевини и краљевини Црној Гори) – представља најзначајнију градитељску епоху у историји ових простора. Храмови су обнављани и у посљератним временима, у периоду комунистичке власти, али као споменици културе, а не као мјеста сабирања и духовног препорода народа. Ова посљедња обнова храмова није била обнова само споменика културе, већ центара духовног живота, стога је веома брзо дала богате плодове. Другим ријечима, крај XX и почетак XXI вијека један је од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Својеврсно чудо, незабиљежено у историји ових простора, представља обнова монаштва и свештенства. Из дана у дан повећавао се број свештеника и монаха, а приоритет у томе се давао обнови свештенства, из једноставног разлога – у ратном и посљератном времену, када је дошла до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе, пострадало је преко стотину свештеника, тј. скоро двије трећине предратног свештенства Митрополије црногорско-приморске, на челу са Свештеномучеником митрополитом Јоаникијем Липовцем. Обнови свештенства је поклоњена велика пажња са циљем да, као некада, не буде у Црној Гори ни једног мањег мјеста нити већег села у којем би био храм без пароха.

По доласку на Цетињску катедру, митрополит Амфилохије, у жељи да се обнови просветно-духовна мисија коју је у историји Црне Горе имала Митрополија црногорско-приморска, покреће питање обнове рада Богословије, укинуте од стране комуниста 1945. године. Најстарија, и по мишљењу многих најбоља просветна институција у историји Црне Горе обновила је рад у септембру 1992. г, и убрзо постала расадник свештеничког кадра и један од темеља духовног препорода ових простора, а и шире.

Убрзо по доласку у Црну Гору, митрополит Амфилохије је на Цетињу основао Издавачко-информативну установу „Светигора“. Уочи Божића 1992. г. је изашао и први број часописа „Светигора“, у коме је Митрополит објаснио циљеве, задатке и разлоге покретања овог гласила. Данас у Црној Гори, а вјероватно ни у ширем окружењу, сасвим сигурно не постоји издавач који би се по броју наслова могао упоређивати са „Светигором“. Прије свега ријеч о књигама српских, руских, грчких, француских и америчких богослова и философа; потом су ту књиге светоотачких поука и духовних искуства светих људи – стараца, претежно Руса и Грка; затим књиге из националне прошлости и културе, сабрана дјела Светог Петра Цетињског, владике Петра II Петровића Његоша, краља Николе, више књига о Светом Василију Острошком… У оквиру ИИУ „Светигора“ од 1998. г. функционише и Радио Светигора. Оснивање овог електронског медија било је посебно важно за мисију Православне Цркве у Црној Гори. Поред Радија основана је Светигора–прес, информативна агенција, која објективно извјештава о свему ономе што се дешава у Митрополији, у помјесној Цркви, као и у хришћанском свијету уопште.

У служби духовно-просветне мисије, митрополит Амфилохије је покренуо оснивање великог броја црквених хорова, духовних центара и књижара. Драгоцјену хуманитарну мисију обављају Кола српских сестара, као и народне кухиње при Митрополији на Цетињу и при Саборном храму у Подгорици. Обновљен је рад црквених општина у свим градовима, гдје су укључени угледни и стручни вјерујући људи, што је веома важно за живот Митрополије.

За вријеме митрополита Амфилохија по први пут у историји Црне Горе, Митрополију црногорско-приморску посјетили су Патријарси и представници свих Помјесних Цркава православне васељене: Патријарх васељенски Вартоломеј, Патријарх московски и све Русије Алексеј II, Патријарх московски и све Русије Кирил, Папа и Патријарх александријски и све Африке Петар VII, Архиепископ Нове Јустинијане и свегa Кипра Хризостом II, Архиепископ атински и све Јеладе Христодул, Архиепископ атински и све Јеладе Јероним, Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије, Митрополит Православне Цркве Чешких земаља и Словачке Христофор, Митрополит варшавски и цијеле Пољске Сава, многобројни митрополити и епископи Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Московске, Грузијске, Бугарске, Румунске Патријаршије и других Помјесних Православних Цркава, као и других хришћанских цркава и вјерских заједница. Ово довољно говори о великом поштовању које сви они имају према митрополиту Амфилохију и Митрополији црногорско-приморској.
Митрополит Амфилохије представљао је Српску Православну Цркву у иностранству разним пригодама и на многим значајним свеправославним и хришћанским сусретима као што су Предсаборска свеправославна конференција у Шамбезију (2009), Сабрање предстојатеља Православних Цркава (у својству замјеника Патријарха 2009. и као члан делегације СПЦ на челу са патријархом Иринејем 2014); на Светом и великом Сабору на Криту (2016.) на бројним домаћим и међународним скуповима, на сахранама Патријарха руског Алексија II, Патријарха бугарског Максима, Архиепископа јеладског Христодула, на устоличењу Патријарха руског Кирила, на инаугурацији папе римског Франциска у Ватикану. До проглашења независности Црне Горе био је предсједник Покровитељског савјета за Србију и Црну Гору Међународног друштвеног фонда јединства православних народа, а данас је предсједник Покровитељског савјета за Црну Гору истог Фонда. Предсједник је Комисије за разговор са Македонском православном црквом и предсједник Комисије Светог Архијерејског Сабора за ревизију Устава СПЦ, као и Комисије СА Сабора за унапријеђење црквене просвјете и др.

Први пут у историји Црне Горе је 1993. године одржан на њеном тлу ванредни Архијерејски Сабор СПЦ – на Цетињу и у манастиру Острогу.

Митрополит др Амфилохије се поред теологије и философије бави и есејистиком, преводилаштвом и поезијом. До данас је објавио сљедећа дјела:

„Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (докторска дисертација); „Смисао Литургије“, студија на грчком, 1974; „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981; „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982; „Духовни смисао Храма Светога Саве на Врачару“, Вршац, 1989; „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988; „Враћање душе у чистоту“, Подгорица, 1992; „Нема љепше вјере од хришћанске – православна вјеронаука“; „Увод у православну философију васпитања“; „Свети Сава и Светосавски завјет“; „Основи православног васпитања“, Врњачка Бања, 1993; „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања, 1994; збирка пјесама „У Јагњету је спас“, 1996; „Историјски пресјек тумачења Старог Завјета“, Никшић, 1996; „Тајна Свете Тројице по учењу Св. Григорија Паламе“ (докторска дисертација), превод Еп. Атанасије Јевтић, манастир Острог, 2006; „Божић загрљај Бога и човјека“; „Васкрс – дар живота вјечнога“; „У почетку бијаше Слово“; „Часни крст Христов и Косовски завјет“; „Косово је глава Лазарева“; „Тајна Христа и тајна свијета“; „Литургија и подвижништво“; „Са извора воде живе“ I и II; „Љетопис новог косовског распећа“ I и II; „Разговори од духовном животу, Цркви и друштву“ I и II; „Тајна Свете Тројице“; „Богословска слова“ I; „Поменик новог косовског страдања“ (Дневнички и други записи Митрополита црногорско-приморског Амфилохија из времена почетка НАТО окупације Старе Србије – Косова и Метохије 1999. и 2000. године), Светигора, Цетиње, 2011 – ови дневници су 2014. године изашли и на руском и енглеском језику.

У његовом преводу изашла су сљедећа дјела: Епископ Николај, „Касијана“, роман са српског на грчки, 1973; Јустин Поповић, „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки, 1974; са грчког на српски: „Старац Арсеније Кападокијски“; Митрополит пергамски Јован Зизјулас, „Од маске до личности“, 1993; „Премудрости Соломонове“, 1995; „Књига Премудрости Исуса сина Сирахова“, 2007; „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар и Светигора; „Св. Григорије Палама“, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеји у „Светигори“ и другим листовима. У новом, цјеловитом преводу Светог Писма Старог и Новог Завјета (Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2011. и 2012) изашло је у Митрополитовом преводу још осам књига (Књига Јестирина, Књига Јездрина друга, Књига Јудите, Књига Премудрости Исуса сина Сирахова, Књига пророка Варуха, Књига Товита и Посланица Јеремијина) из ширег библијског канона, тзв. девтероканонске књиге, са Књигом пророка Данила и њеним девтероканонским додацима.

У току је издавање Сабраних дјела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“, у којима се митрополит Амфилохије наново открива преко онога што је написао, изговорио, поручио и саопштио јавности од својих богословских дана, па све до данас. Вријеме које је пред нама ће бити најбољи тумач и показатељ непролазне вриједности и улоге коју ће имати ове књиге на подизању новог хришћанског покољења код нас.

Митрополит Амфилохије је члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, и добитник многих књижевних награда. Такође је, попут својих претходника, митрополит Амфилохије је носилац више одликовања и медаља.

 

ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести,  7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима.
      Повезана вест: 
      Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно

       
      Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха.
      Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру.
      Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав.
      Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима.
       
      Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен!
       
      Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

       
      Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).
      За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.
      Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.
      За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.
      Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).
      Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.
      Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).
      Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…
      Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.
       
      · Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године.
       
      Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. 
      У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године.
       
       
      Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-­1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Тада је постављен за игумана те свете обитељи. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића).  
       
      Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком.
      На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма.
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом ”Земља живих”.
      Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. 
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом Земља живих. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. 
      Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку одласка Митрополита Порфирија са места игумана, бројало 25 монаха.
       
       
      Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014).
      Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију
      Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.).
      Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената.
      Програм свог пастирског деловања митрополит Порфирије је представио у приступној беседи на устоличењу, у јуну 2014. године, рекавши: 
      „Увек ћу бити спреман да учествујем у изграђивању мостова између људи и народа, потпуно свестан да има оних који ће и са једне и са друге обале бацати камење на мостоградитеље. Али, на то ме обавезује сам Господ који је у Сину своме Јединородном премостио јаз између Бога и човека.“
       
       
      О свом идентитету и темељним вредностима на којима заснива своје послање Митрополит је том приликом рекао: „Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију”. 
      Митрополит Порфирије негује пријатељске и сарадничке односе са бројним представницима Римокатоличке цркве и других верских заједница, као и са многим научним и културним прегаоцима у Загребу.
      Слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја, материјална обезбеђеност сваког појединца су оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи.
      Био је домаћин Осмог састанка Свеправославне мреже за проучавање религија и деструктивних култова који је, под покровитељством Епархије загребачко-љубљанске, одржан септембра 2015. године у Љубљани. 
      Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској.
       
       
      Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“.
      Признање Удружења за верску слободу у Републици Хрватској за 2019. годину додељено је Митрополиту Порфирију за миротворни допринос у промовисању културе дијалога и верских слобода.
      Докторску тезу Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог Владика Порфирије одбранио је на Богословском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини 2004. године. Исте године је постао доцент на Катедри за катихетско и пастирско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду. На тој је катедри наследио академика Владету Јеротића, са којим је дуги низ година на многим пољима блиско сарађивао.
       
       
      Као ванредни професор Православног богословског факултета, од 2015. године, изводи наставу на предметима основних студија Пастирско богословље са психологијом и Теологија Новог Завета, као и на другим предметима мастер и докторског студијског нивоа. Учествовао је у покретању и промовисању Библијског института при Богословском факултету.
      Аутор је књига Лицем к Лицу – Библијско-пастирска промишљања о Богу, човеку и свету (Београд – Загреб, 2015) и Премудрост у Тајни сакривена – Огледи из Теологије апостола Павла (Београд, 2020), тридесетак научних, стручних и популарних радова објављених у домаћим и међународним часописима. Збирка интервјуа и обраћања, које је дао током прве две године од постављења за Митрополита (2014-2016), објављена је 2016. године под насловом Загреб и ја се волимо јавно.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Када сретнеш човека духовно клонулог, не сваљуј на њега своје бреме јер његова колена неће издржати. Ми морамо бити благодатни људи, како би онима који нам долазе били одмор за душу.
       
      ***
      Човеку, који живи без Христа, све се чини тешким и нејасним.
       
      ***
      Ако ви упражњавате молитву, нису вам страшни ветрови искушења. Њихова снага слаби и они ништа са вама неће урадити.
       
      ***
      Христос често долази и куца ти. Ти га позиваш у трпезарију своје душе, али обузет својим бригама, заборављаш на великог Посетиоца. Он чека да се ти појавиш, чека, и када ти већ много касниш, Он устаје и одлази. Други пут си опет толико заузет да Му одговараш кроз прозор. Немаш времена ни врата да Му отвориш.
         Заволи, чедо моје, гостопримство, јер оно отвара врата раја. Будући гостопримив, можеш се удостојити да примиш и анђеле. Гостопримство- највећа од врлина. Она привлачи благодат Духа Светога. У лицу сваког госта, чедо моје, ја видим Самог Христа.
       
      ***
      Што јаче човек воли Бога, тим јаче он воли и људе. Он воли у њима образ Божији, односи се са поштовањем и деликатношћу.
      Човек који воли духовно, преко молитве осећа да се налази у Богу и у брату. Он се жалости када брат не живи добро и моли се за његово уразумљење. Никада се неће променити (свој добар однос) онај ко има хришћанску љубав.
       
      ***
      Уколико у човеку нема унутрашње топлине, он се и лети покрива ледом
      Уколико у човеку нема унутрашње топлине, макар било и лето у дворишту, он се смрзава, покрива се ледом.
      Уколико ваше срце нема Христа, то Његово место заузима новац, или иметак или људи.
       
      ***
      Сматраћемо све људе вишим од нас колико год да они имају недостатака. Нећемо се жестити, већ се увек сећати да се и други стреми куда и ми (у Царство Небесно). По благодати Божијој увек сам видео људе као свете и стављао их изнад себе.
       
      ***
      Два крила која могу уздигнути човека изнад земље- то су чистота и просто срце. Ти би требало да будеш прост у делима и чист у осећајима и помислима. Са чистим срцем почећеш да тражиш Бога, у једноставности ћеш га наћи и радоваћеш му се. Чисто срце лако улази на врата Неба.
      Једном добром речју, реченом у заштиту ближњег, задобијаш рај.
       
      ***
      Када видим раздраженог човека, молим се да га Господ умири и не слушам шта он говори
      Када видим раздраженог човека, онда се молим да га Господ умири. Не слушам шта он говори. Зато и не примам к срцу његове речи. Када се он умири и укаже се згодна прилика, ја ћу попричати са тим човеком. Тада ће већ он бити у стању да спозна своје безумље.
      Човек који виче, немоћан је.
       
      ***
      Благодат Бога, духовно једињење са Њим преображава човека. Пролази страх, подозрење, човек се више не боји смрти и посматра на овај живот, ма колико леп он био, као на робство.
       
      Никада не придајте значаја ничему земаљском и ломљивом. Имајте старање о једињењу ваше душе са Богом.
       
      ***
      Често се причешћујте,топло се молите, трпите-и увидећете снажну Руку, Која вас подржава.
       
      https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2016/02/blog-post_8.html#more
       
×
×
  • Креирај ново...