Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести,  7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима.
      Повезана вест: 
      Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно

       
      Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха.
      Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру.
      Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав.
      Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима.
       
      Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен!
       
      Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

       
      Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).
      За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.
      Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.
      За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.
      Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).
      Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.
      Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).
      Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…
      Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.
       
      · Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године.
       
      Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. 
      У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године.
       
       
      Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-­1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Тада је постављен за игумана те свете обитељи. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића).  
       
      Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком.
      На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма.
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом ”Земља живих”.
      Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. 
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом Земља живих. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. 
      Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку одласка Митрополита Порфирија са места игумана, бројало 25 монаха.
       
       
      Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014).
      Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију
      Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.).
      Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената.
      Програм свог пастирског деловања митрополит Порфирије је представио у приступној беседи на устоличењу, у јуну 2014. године, рекавши: 
      „Увек ћу бити спреман да учествујем у изграђивању мостова између људи и народа, потпуно свестан да има оних који ће и са једне и са друге обале бацати камење на мостоградитеље. Али, на то ме обавезује сам Господ који је у Сину своме Јединородном премостио јаз између Бога и човека.“
       
       
      О свом идентитету и темељним вредностима на којима заснива своје послање Митрополит је том приликом рекао: „Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију”. 
      Митрополит Порфирије негује пријатељске и сарадничке односе са бројним представницима Римокатоличке цркве и других верских заједница, као и са многим научним и културним прегаоцима у Загребу.
      Слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја, материјална обезбеђеност сваког појединца су оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи.
      Био је домаћин Осмог састанка Свеправославне мреже за проучавање религија и деструктивних култова који је, под покровитељством Епархије загребачко-љубљанске, одржан септембра 2015. године у Љубљани. 
      Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској.
       
       
      Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“.
      Признање Удружења за верску слободу у Републици Хрватској за 2019. годину додељено је Митрополиту Порфирију за миротворни допринос у промовисању културе дијалога и верских слобода.
      Докторску тезу Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог Владика Порфирије одбранио је на Богословском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини 2004. године. Исте године је постао доцент на Катедри за катихетско и пастирско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду. На тој је катедри наследио академика Владету Јеротића, са којим је дуги низ година на многим пољима блиско сарађивао.
       
       
      Као ванредни професор Православног богословског факултета, од 2015. године, изводи наставу на предметима основних студија Пастирско богословље са психологијом и Теологија Новог Завета, као и на другим предметима мастер и докторског студијског нивоа. Учествовао је у покретању и промовисању Библијског института при Богословском факултету.
      Аутор је књига Лицем к Лицу – Библијско-пастирска промишљања о Богу, човеку и свету (Београд – Загреб, 2015) и Премудрост у Тајни сакривена – Огледи из Теологије апостола Павла (Београд, 2020), тридесетак научних, стручних и популарних радова објављених у домаћим и међународним часописима. Збирка интервјуа и обраћања, које је дао током прве две године од постављења за Митрополита (2014-2016), објављена је 2016. године под насловом Загреб и ја се волимо јавно.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Када сретнеш човека духовно клонулог, не сваљуј на њега своје бреме јер његова колена неће издржати. Ми морамо бити благодатни људи, како би онима који нам долазе били одмор за душу.
       
      ***
      Човеку, који живи без Христа, све се чини тешким и нејасним.
       
      ***
      Ако ви упражњавате молитву, нису вам страшни ветрови искушења. Њихова снага слаби и они ништа са вама неће урадити.
       
      ***
      Христос често долази и куца ти. Ти га позиваш у трпезарију своје душе, али обузет својим бригама, заборављаш на великог Посетиоца. Он чека да се ти појавиш, чека, и када ти већ много касниш, Он устаје и одлази. Други пут си опет толико заузет да Му одговараш кроз прозор. Немаш времена ни врата да Му отвориш.
         Заволи, чедо моје, гостопримство, јер оно отвара врата раја. Будући гостопримив, можеш се удостојити да примиш и анђеле. Гостопримство- највећа од врлина. Она привлачи благодат Духа Светога. У лицу сваког госта, чедо моје, ја видим Самог Христа.
       
      ***
      Што јаче човек воли Бога, тим јаче он воли и људе. Он воли у њима образ Божији, односи се са поштовањем и деликатношћу.
      Човек који воли духовно, преко молитве осећа да се налази у Богу и у брату. Он се жалости када брат не живи добро и моли се за његово уразумљење. Никада се неће променити (свој добар однос) онај ко има хришћанску љубав.
       
      ***
      Уколико у човеку нема унутрашње топлине, он се и лети покрива ледом
      Уколико у човеку нема унутрашње топлине, макар било и лето у дворишту, он се смрзава, покрива се ледом.
      Уколико ваше срце нема Христа, то Његово место заузима новац, или иметак или људи.
       
      ***
      Сматраћемо све људе вишим од нас колико год да они имају недостатака. Нећемо се жестити, већ се увек сећати да се и други стреми куда и ми (у Царство Небесно). По благодати Божијој увек сам видео људе као свете и стављао их изнад себе.
       
      ***
      Два крила која могу уздигнути човека изнад земље- то су чистота и просто срце. Ти би требало да будеш прост у делима и чист у осећајима и помислима. Са чистим срцем почећеш да тражиш Бога, у једноставности ћеш га наћи и радоваћеш му се. Чисто срце лако улази на врата Неба.
      Једном добром речју, реченом у заштиту ближњег, задобијаш рај.
       
      ***
      Када видим раздраженог човека, молим се да га Господ умири и не слушам шта он говори
      Када видим раздраженог човека, онда се молим да га Господ умири. Не слушам шта он говори. Зато и не примам к срцу његове речи. Када се он умири и укаже се згодна прилика, ја ћу попричати са тим човеком. Тада ће већ он бити у стању да спозна своје безумље.
      Човек који виче, немоћан је.
       
      ***
      Благодат Бога, духовно једињење са Њим преображава човека. Пролази страх, подозрење, човек се више не боји смрти и посматра на овај живот, ма колико леп он био, као на робство.
       
      Никада не придајте значаја ничему земаљском и ломљивом. Имајте старање о једињењу ваше душе са Богом.
       
      ***
      Често се причешћујте,топло се молите, трпите-и увидећете снажну Руку, Која вас подржава.
       
      https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2016/02/blog-post_8.html#more
       
×
×
  • Креирај ново...